Arapska književnost

veliki sam postovalac arapske knjizevnosti (zato sam je i upisala hehe), a na ovom forumu ne postoji tema vezana za nju...

Arapski pisci nisu bas toliko poznati na zapadu, pa su samim tim malo manje poznati i kod nas, ali to ne znaci da su manje vredni. Da li ste citali neke njihove knjige? Kakvi su vam utisci? Navescu neke autore koji se meni licno dosta svidjaju i neke za koje sam cula da su izuzetni, ali jos uvek nisam nisam nista od njih procitala...

Pre svih dolazi Amin Maluf, libanski pisac ciji je "Samarkand", po mom misljenju, remek delo. Citala sam od njega jos i "Leon Afrikanac" i "Krstaski ratovi u ocima Arapa". Zatim su tu "Saga o bednicima" egipatskog nobelovca Muhameda Mashuda, "Snovi o zabranjenom vocu" Fatime Mernisi, "Jedno africko leto" Mohameda Diba... Cula sam da su dobri i romani Naval el Sadami, Albera Kosrija (pre svega "Covek koga je Bog zaboravio")...

Tu je i Orhan Pamuk, koji iako ne spada u arapski knjizevnost ima slicnu tematiku i izuzetno jak knjizevni izraz, ali o tome smo ves pricali na njegovoj temi...

Источњачка мудрост је тако поучна. Ево једног места из књиге Самарканд:
Можда је Божја воља што нам слободу и независност отимају на силу. Али ми их се сами нећемо одрећи.
Ово може пригодно да се парафразира:
Можда је Божја воља што нам Космет отимају - али ми га се не смемо одрећи!

o boze, opet Kosmet...

Jako cenim arapsku kulturu i religiju, i volim Amina Malufa... Citao sam i Kuran, neverovatna knjiga...

hehe, pa kosovo ima veze sa islamom, ali sa knjizevnoscu... hehe
ja se sad spremam za kuran, samo da zavrsim bibliju...

da li neko zna gde moze da se kupi knjiga Omara Hajama "Rubaije"? svako ko je citao Samarkand citao je i o toj knjizi. Ja sam cuo da knjige ima u drustvu srpsko iranskog prijateljstva, ali ne znam gde je to. svaka informacija je dobrodosla..... t y

sstojkovic:

da li neko zna gde moze da se kupi knjiga Omara Hajama "Rubaije"? svako ko je citao Samarkand citao je i o toj knjizi. Ja sam cuo da knjige ima u drustvu srpsko iranskog prijateljstva, ali ne znam gde je to. svaka informacija je dobrodosla..... t y

Kliknite za proširenje...

Izasla je davno u ediciji Rec i misao, sada je verovatno ima po antikvarijatima... a ima i neko novije, bosansko izdanje...

gde da skinem samarkand

sstojkovic:

da li neko zna gde moze da se kupi knjiga Omara Hajama "Rubaije"? svako ko je citao Samarkand citao je i o toj knjizi. Ja sam cuo da knjige ima u drustvu srpsko iranskog prijateljstva, ali ne znam gde je to. svaka informacija je dobrodosla..... t y

Kliknite za proširenje...

knizara kod pmf-a na studentskom trgu, gde se prodaju univerzitetske knjige, zaboravila sam ime knjizare...a i naslov knjige, u kojoj je jedan deo Rubaije, a drugi matematika.

KLASIČNA ARAPSKA POEZIJA – LJUBAVNE PESME
Koje ljubavne priče opstaju vekovima i kada zaljubljene odavno prekrije zemlja? One koje su opevane ili zapisane je svakako jedan od odgovora. Ako bilo koga zainteresuje klasična arapska poezija, ubrzo će otkriti da je ljubav – prema drugoj osobi (stvarnoj ili imaginarnoj), Bogu ili sebi (u hvalospevima) – jedna od tema koje su nepresušni izvor inspiracije.
Tri pesme od dva pesnika iz omajadskog perioda i jednog iz abasidskog perioda su pred vama da pokažu majušni deo bogatog nasleđa arapske klasične poezije čija je glavna tema ljubav.

Jazid ibn Muavija (يزيد بن معاوية) je poznat kao drugi omajadski halifa tokom čije vladavine se desila bitka na Kerbeli. Mada učenjaci iz abasidskog perioda tvrde da je bio snažan, odlučan i hrabar, kao i da je pisao finu poeziju, Jazid ibn Muavija nije bio omiljen narodu za vreme života. Umro je 683. nakon trogodišnje vladavine.
Ali kao pesnik, Jazid ibn Muavija pokazuje drugu stranu koja ne pristaje neomiljenom vladaru tokom čije vladavine je bilo mnogo pobuna. U jednoj od pesama halifa zamišlja šta bi bilo kada bi njegova draga, koja je gorda i odbija njegovo udvaranje, saznala da umire i rastužila se.

Zabranjeno je mojoj ruci sve što je u svojoj držala moja draga,
kao da mi je linijama dlanova njenih istekla iz tela snaga.
Na dlanu njenom linije do jagodica kao da stvaraju mravi,
bela, kao iz oblaka kad padne grad i nakiti se po livadi.
Sa svih strana je strele iz oka lukom od obrva u moje srce odapela.
U njenoj ruci i češalj postaje zamka što lovi mi srce i čupa iz tela.
Ona zrači poput sunca koje kada bi je jednom videlo
nikada više nikoga obasjalo ne bi, samo bi se sebe stidelo.
Pitao sam je da joj se približim, a ona reče da ne budem lud,
umro je od tuge svaki koji je to poželeo i da je uzalud sav mi trud.
Dodala je: „Koliko je samo mojih žrtava umrlo od svoje strasti već,
a o svojoj ljubavi, sprečeni daljinom, ne stigoše da kažu ni reč.“
Rekoh: „Ljubavniku fali strpljenja, neka mi Milostivi poštedi glavu“,
a ona me sravni sa zemljom kada reče: „Pogledaj šta gazela učini lavu.“
Poslala je prividu da me poseti, pa da nestane iz prisustva moga
„Opiši mi ga, al’ ništa ne dodaj i ne oduzmi, tako ti Boga!“
„Ostavih ga dok je umirao od žeđi“, privida tad izreče.
„Ti si mu rekla da vodi ne prilazi, a tvoje su mu želje preče.“
„Govorio je istinu o jačini ljubavi svoje“, začuše se uzdasi njeni.
Oh, kako su mi te reči godile i gasile ovaj plamen u meni.
Utišala je svoj ponos i pitala je za mene, a drugi su joj ovako rekli:
„Nema ni trunke života u njemu, njemu su zemaljski dani istekli.“
Kršila je prste dok su biseri iz narcisa potekli i zalivali ruže pod njima,
a zrna belog grada su se zarivali u usne crvene poput najboljeg vina.
Zaplakala je iz sveg glasa i bez stega rekla ne oklevajući ni trena
„Nikada sestra ni majka ne žališe svoje k’o što ja žalim što njega nema.“
Ako mi suparnici zavide na smrti, dobrom nek im se vrati
takav sam da me i u smrti njihova zavist i dalje prati.

Džemil ibn Maamar (جميل بن معمر) poznatiji kao Džemil Busejna je omajadski pesnik čuven po ljubavnoj poeziji. Pripadao je uzritskom plemenu koje je ostalo upamćeno u legendi po platonskoj, dubokoj ljubavi za koju su rado i život davali. Umro je 701. godine, a nadimak Busejna je dobio po devojci koju je voleo i kojoj je posvetio svoju poeziju.
U svojim pesmama on se obraća Busejni i ljudima koji slušaju njegove stihove, piše o svojim zgodama i nezgodama i filozofira o životu, duboko zaljubljen. Mada je Džemilu, za razliku od nesrećnih dugih pesnika, bilo dozvoljeno da viđa Busejnu (navodno su otac i brat utvrdili da je čestit i da mu se može verovati) u jednoj od pesama, Džemil opisuje emocije koje mu potpuno pomućuju razum. Čitavo njegovo biće je obuzela ljubav prema Busejni, pa u nekim trenucima doživljava priviđenja i preti mu sudbina prethodnika, legendarnog pesnika Medžnuna koji je poludeo od ljubavi prema Lejli.



Seća se sa radošću ovo ranjeno srce Busejne,
nežni peščar priviđenja su na nju uspomene.

Zacvile moja mlada deva i do mene otegnut jauk stiže
u uspavanom pesku gde se dina za dinom k’o prepreka niže.

Da li me oči zavaraše ili videh gde vatra sija
u šipražju peščara? Ustajte četo karavandžija!

Brzo ka svetlu vatre što zabačena i daleka tinja,
gasi se kao duša koju pritiska praznina .

De, usnuli, krenite! Jedva da još gori
Pitam vas: „Da li ljubav čoveka mori?“

Ta, mnoge sam karavane zbog nje zaustavio,
Da nije nje, ni ovaj ne bi stao i daleko bi već bio.

Izobilje k’o ja vide kada bace pogled na brzinu
Osvrnu se još jednom, vide ništavilo i prazninu.

Abu at-Tajib Ahmed ibn al-Husejn al-Mutanabi (أبو الطيب أحمد بن الحسين المتنبّي) je arapski pesnik iz Iraka koji je živeo u desetom veku između 915. i 965. godine. Njegov nadimak, al-Mutanabi, znači „onaj koji želi da postane prorok“. Smatra se jednim od najvećih arapskih pesnika svih vremena. Zahvaljujući poeziji, koju je navodno stvarao od svoje devete godine, al-Mutanabi se izborio za svoje mesto na dvorovima brojnih vladara. Pored hvalospeva vladarima, kao i većina pesnika u to vreme, hvalio je sebe, hrabrost, filozofirao o životu, opisivao borbe, prirodu i patio zbog nemoguće ljubavi.

U delu iz jedne od kasida koji sledi, al-Mutanabi opisuje trenutak kada junak nailazi na ruševine gde su nekada bili šatori plemena njegove drage. Okružen saputnicima i prijateljima kojima nije jasan razlog njegove iznenadne tuge, junak odgovara na pitanja. Iz razgovora saznajemo da je pleme njegove drage neprijateljsko pleme, ali i da njegova hrabrost i ljubav nadjačavaju strah od smrti.



Ko na poziv da se jave kad videh ruševine gde stoje,
sve jahače i kamile pretekoše suze moje.

Stojeći sa drugovima, hitam rukom da ih sklanja,
ali one dalje teku između prigovora i opravdanja.

Ne beše im odmah jasno jer stajahu ispred mene
kakva me to daljina muči mnogo deblja od koprene.

„Ko i svak što silno ljubi bejah željan ja sastanka
spoznaja da nade nema, stvori od me očajnika.“

„Da posetiš pleme one koju tvoje srce voli,
k’o dar bi te dočekalo oštro koplje i mač goli.“

„Najpogubnija od svih nevolja mi je rastanak od moje drage.
Neću valjda ja, davljenik, da se plašim malo vlage?“





Tekst i prepev pesama: Svetlana Strugarević

Ilja Abu Madi
Poklon za praznik

Sta da ti poklonim za praznik
andjele moj, kad ti sve imas?

Narukvicu il' brazletnu? Ta ne ljubim
okove na Tebi videti, ti to znas!

Vino? Pa na vasaru nema vinca takvog
ko sto ga Ti iz ociju svojih prosipas!

Mozda ruze? Pa ja imam najlepsu -
onu kojom mirisu tvoji meki obrazi

Mozda crven ahat sto ko dusa plami
ta dragi kamen s usta ti ne silazi!

Ja odista od duse nista draze nemam
a dusa mi se u tvojim rukama nalazi

Umar ib Abi Rebia
Molitva

Boze, ako nam rastanak potraje
izdace me strpljenje da Hindu cekam
Gospode, ponos mi se topi i nestaje
snaga tako ludo kopni - nema je
Gospode, od ljubavi si mi teret ucinio
Gospode, nemam ni strpljenja, ni volje
jer, eto, nacinih je brigom duse svoje
nesrecom sto me tako guse i bole
Pa zar je tako kad ljudi vole!?
Boze od mnostva ti ucini zrtve
da se u hramu ljubavnom zalud mole!

Besar ibn Burd
Nije blud

Krasna li je kad cvrkuce veselo
dok se u postelji rvemo ludi
stidimo se a ona me grli vrelo
usne mi ispija dok zora rudi
Rekoh joj: O, sudbino, o, dome moj,
u zagrljaju i poljupcu nema bludi

Abu Nuvas
Srca ljubavnika su gorivo

Voleo bih da nadjes ljubav ko moju
jer i najlaksa ljubav je, znaj, teska
Ljubav je ko vatra sto sazize
cije su gorivo srca ljubavnicka
I kad bi makar goreci nestala
no sto duze gori vise je isposnicka
Ko u paklu: kada se koza odere
sve bi, opet, kretalo ispocetka!

Zeni

Kada si me pogledala bolno sneno
osmehnuta ko raspukli cvetak
i svezala pojas cvrsto i stameno
izmedj vite grane i pescane dine
zaronih lice svoje u te smerno
cvrsto resen da te spalim!

Prva ljubav

Odnesi kud hoces uzareno srce svoje
al' ono se uvek vraca ljubavi prve tragom
Koliko domova na svetu zavoli covek
al' svagda samo cezne za prvim pragom...

Jedinstveni opis

Ocaran lepotom njenom rece: Opisi je!
Odgovorih: To je i tesko i lako!
Najlakse je reci ona je od sveg lepsa
al' to bi bio, zar ne, opis tek onako
Da l' je ona Sunce il' Mesec u mraku?
No i oni odstupaju pred njom glatko
Jer ona sjajem obara ocas posmatraca
sto stoji njenom lepotom opcinjen tako
Da l' je ona gazela sto pase u srcu
il' je ona slavuja pojanje opako?

Strast

Grlim je a dusa mi je jos zeljna nje
zar posle zagrljaja bivamo blizi neg pre?
Da ugasim zar svoj ljubim joj usta,
al' me sve vise i vise muci strast pusta,
Za ovakvu raspaljenu strast leka nije,
ne pomaze ni sisanje usana najstrasnije
Vec jedino sto moze isceliti strast
to je medj dusama ljubavnog spajanja strast.

Velika ljubav

Ti is za me ko vavilonsko cudo
tvoj govor mi na muziku lici
ko mramor si bela, ko kreda
osmeh blistav, vrlo ti prilici
zubi ko almaz, rascvetana lepota
kad bi nam zapovedila svim odreda
zaboravit na post i svemoguceg Boga
istog bi casa u dzamiji, medj zidovima
ostao sapet samo, kog je izdala noga
koga lanci tuge drze u okovima
Ima l' na svetu stogod sladje od daha ti?
Ti si carica moja, gospa srca moga
i ako mi ko ne bude verovao
smasta cu ga kandzijom oplesti
Pa sto se od mene takva skrivas
kad sam od strasne vatre izgoreo?

Iscepano pismo

Tesko mi je danas iscepati pismo tvoje
no to nikako ne znaci cepanje ljubavi nase:
Bolje da ona traje a speru se mastila boje
Istina je tuzna da pocetak sledi posledica,
ta koliko je pisama znacilo smrt za pisca
a da on ne znavase da ljubav nema krivca!

Nizami
Medznun&Lejla

Od tebe sam udaljen onoliko
koliko ti to zelis,
a ako si tuzna, pogledaj, i ja sam takodje.
Nema vetra bez tvoga mirisa,
niti u meni ista peva a da to nije Lejla,
ni jedno secanje u meni nije traga ostavilo
jer je u tebi svo moje bice nestalo...


Ko sam ja? Jedan prosjak,
koji peva zbog tebe,
voljena, tako daleko, blizu, cujes li me?
Od robovanja zivotu ja sam slobodan,
pa je moja bol takodje i moja sreca.
Jedan utopljenik, zedan u oluji bola i uzitka,
jedan nocni slepac sam ja,
koji se suncu nada...
Moja dusa si ti, a ja sam tvoja,
dve duse smo mi, a ipak smo samo jedna,
dve zagonetke, a jedno resenje za oboje,
da svako na zemlji za drugim pati.
Ovaj put smo deset koraka odvojeni,
premda smo jedno u drugom prepoznatljivi.
Ipak ovde, sto je jedno,
mora se kao dvoje pojaviti,
i ne sme se vec sada u jedno udruziti.
Nema puta koji telo drugom telu vodi,
samo dusa dusi moze putovati...
Srce je vecno, jer tebe voli,
smrt je tamo, gde ti nisi.
Ja ostajem zdravo, dokle god si ti u meni,
jer deo mog vecnog zivota, to si ti...

Abulkasim el Šabi je rođen 1909. godine u Tozeru u Tunisu i jedan je od najpoznatijih savremenih arapskih pesnika. Njegove stihove su pevali i recitovali milioni u čitavom arapskom svetu, a slava ga je daleko nadživela. Iza sebe je ostavio nešto više od sto pesama, dnevnik i nekoliko kulturnih i književnih kritika, a samo do 1994. o njemu su zabeležene 104 pesme. Živeo je 25 godina, do 1934, ali danas o pesniku postoji preko 40 knjiga na arapskom, preko sto kraćih studija na drugim jezicima, više od trideset pesama koje izvode popularni arapski izvođači, jedan mjuzikl, televizijske drame, kao i brojne statue, ulice, škole i nagrade koje nose njegovo ime. Mada je pisao o životu i ljubavi, aš-Šabi je najpoznatiji po svojim političkim i patriotksim pesmama.

Svoja mišljenja o poeziji je El Šabi beležio više puta u različitim delima. Tvrdio je da poštuje korene arapskog jezika i tradicionalnu poeziju, ali se zalagao za inovacije i revoluciju na polju književnosti koja bi ispratila kulturni procvat i borbu za emancipaciju nakon kolonijalnog sistema. Pesnik mora, po njegovom mišljenju, da bude slobodan „kao ptica u šumi“, što govori i u sledećim stihovima:

Ne mogu pesme da stvaram da vladarevoj sujeti gode
Hvalospeve i tužbalice za one što se pored trona rode
Poeziju svoju pišem da zadovolji i dušu mi leči
Ona je kao vrt slobode, a baštovan je od mojih reči
Pa plodovima darujem i zemlju i ko joj je po časti preči
I svakom treptaju mašte sto praznu mi spoznaju spreči

Kada piše svoje patriotske i revolucionarne pesme, El Šabi u svojim stihovima gori od energije i želje da svoj narod izvede na pravi put. Često je za sebe govorio da je nepoznati prorok svog vremena, a u jednom pismu govori prijatelju da mu je žao što će umreti pre nego što ispuni zadatak za koji oseća da je rođen. Stihovi koji su danas deo himne Tunisa ili stihovi koji su skandirani tokom revolucija u arapskom svetu su puni snage i volje za borbom. Sa druge strane, pesme o ljubavi i životu su obojene depresijom od koje je bolovao, i melanholijom ili sarkastičnim podsemhom koji dolazi nakon mirenja sa neizbežnim.

Tako pesnik, nikada ne govoreći o određenoj situaciji ili određenoj ženi, piše o ljubavi na sledeći način:

Ti si, ljubavi, izvor moje nevolje, mojih briga, straha, svih napora
moje iznurenosti, suza, patnje, mog bola, jada i mog umora
*****
Ti si, ljubavi, izvor mog postojanja, mog života, moje odbrane i snage
zrak svetlosti u tami zle kobi, izvor mog mira, ushićenja, moje nade
Razonodo mog srca! Otrovu moje duše! Nevoljo mog života, moje izobilje!
Da li si grešni plamen rasplamsan u vrtu uzdaha ili te samo nebo šalje?
*****
Sa tobom sam delio pehar tuge, a svaka molba ostade neispunjena
Tvoja mi je naklonost najdraži dar, ali su mi večna briga iskušenja
O, ljubavi, hoćeš li mi kazati da li si iz tame ili iz svetla rođena?



I o životu:

Zastani na kratko, meseče, moj pratioče u noći! Imaj strpljenja
Noćobdijo! Posle kratke sreće uvek ce jadi doći I neraspoloženja
Obaspi me snagom svoje svetlosti sjajne Gledaj sa visine
Iznova me opij da razumem skrivene tajne I sve istine
Koliko duša nesrećnih kada ih boli ophrvaju I problemi razni
Sa zracima svetlosti tvoje suze pomešaju Da se duša prazni
A ti se podrugljivo smešiš jadu ljudskog roda Kralju mesečine
Zar te ne rastuži kad im kratko prođe doba Dok zlodela čine
Hej, okeanu nepregledni, ti si života huk Eho njegov
Najslađih pesama ti prenosiš zvuk Zov njegov
Šta je to što ga mami u talase i penu Digne u visinu
A onda daleko od luke ispljune na stenu Samo olupinu
Neka se smrvljen seća jučerasnje lepote Mira njenog
I pozdravlja uspomenom slavu te divote Smeha njenog
Dok se ne zasiti i tada se seti stradanja Sve izbledi
Sem današnjice pune briga, plača i jadanja U muci i bedi

Uprkos teškom obliku depresije i bolesti koje su ga mučile, El Šabi je tvrdio da nikada nije prestao da veruje u svoju misiju i promene.

Izvor: 2010 “Abu al-Qasim al-Shabbi” in Essays in Arabic Literary Biography, 1850-1950. Ed. Roger Allen (Wiesbaden: Harrassowitz Verlag), 292-303
Tekst i prevod stihova: Svetlana Strugarević

Kliknite za proširenje...

Abū ’l- ‘Alā al-Ma‘arrī je bio arapski pisac i mislilac (Ma‘arrat an-Nu‘mān, 973 – Ma‘arrat an-Nu‘mān, 1057). Oslepeo je u četvrtoj godini života, ali to ga nije sprečilo da postane jedan od najvažnijih predstavnika arapske književnosti. Pre odlaska u Bagdad, u mlađim danima, je napsiao zbirku pesama Iskra iz kremena (Saqṭ az-zand). U Bagdadu su na njega uticala Čista braća (Iẖwān aṣ-ṣafā) i drugi, naročito indijski, mislioci. Po povratku iz Bagdada živi kao strogi vegetarijanac i u potpunoj osami. Zbirkom Obavezivanje neobavaznim (Luzūm mā lā yalzam ili Luzūmīyāt) izlazi iz okvira arapske poetske tradicije, a to će mu posebno kod europskih kritičara doneti slavu. Zbirka Poslanica oproštenja (Risāla al-gufrān) odaje ga kao čoveka koji je za svoj putokaz odabrao razum, a za životnu filozofiju pesimistički skepticizam. Tvrdi se da je tim delom uticao na Danteovu Božanstvenu komediju.


Al-Maarijeva statua u Siriji koja je obezglavljena 2013. godine
Al-Maarijeva dela su prevedena i na naš jezik. Poslanica o oproštenju je izdata u Sarajevu 1979. godine, a Obavezivanje neobaveznim (izbor i prevod Daniel Bučan) u Banjaluci 1984. godine.

Iz zbirke Obavezivanje neobaveznim:

Pod nebom stojite,
a svod je Snagom pokretana duga;
U slobodi odlučujete, a Sudba vam se ruga.

***

Putovah bez brige kroz život sve do groba moga;
Sad mu se približih – treba li da drhćem stoga?
Što mi jesmo,
Što sva ta sitnež koja svijetom gmiže,
Prema Sili koja sva nebesa u raljama diže?
Prolomi se grmljavina: učini se munja lavom
Što splet plamenih jezika
Isplazi nad mojom glavom.



***

Bog je nad svima i dobro nas poznaje –
Pamet nas je naučila da ‘vjek lažemo:
Metaforom se služi i nikad ne priznaje
Da nije kako da mi jest kažemo.

***

Razum mi moj mnoge stvari brani,
A narav ne prestaje nagonski me njima vući.
Nagon me taj nevoljama samo hrani
Niječuć’ iskustva istinu, u laž vijerujući.

***

Premda vaša usta Boga slave važno,
Srca vam i duše veličaju ga lažno.
Kunem se: knjige svete ne mogu istini voditi
Stoji li u njima da vino se rujno smije piti.
Mogu bit ljudi muslimani il’ kršćani,
Židovi mogu biti, ili pagani –
Al’ samo dvije su sekte zbilja prave:
Pametni bez vjere, i s vjerom al’ prazne glave!

***

Griješan nije svijet, pa kako da ga korimo –
Na meni je krivnja, na svima što postojimo.
Zajedno stoje i loza i vino i onaj koji pije,
Dal’ onda krivit vinopiju, il’ vinara prije?

***

Pobožnost se tako svjedoči da čak i kamenje
Hodočasnici dodiruju i cjeluju kao sveto znamenje.
Jeruzalemsku ljube tako stijenu svetu i na Ka’abi ugao,
A kad rekao bi da kamenje drugo sveto je – svak bi ti se rugao!

***

Razbojnika mnogo u pustinji ima,
Al’ i u džamiji i na suku otimači stoje.
Prvi nose ime divljih Beduina,
Potonji međ’ pisare, trgovce se broje.



***

Razum je kušo ljude dotjerati,
Al’ rod čovečji ne da se isprati –
Tko gavrana pere pero tražeći bijelo
Taj zalud se muči, zaludno mu djelo.

***

Vi odavno što ste mrtvi, novodošle vi pitajte,
Sa svijeta što tek su sišli, za vijesti – ne ustajte!
Reći će vam da svijer još stoji nepomenjen ni malo –
Onakav kakva i vi znate – s cvijećem što je cvalo,
Da varat ne prestaje svakog tko se na njem sluči,
Da umjesto sna spokojem, besanicom vjeđe muči,
Da tminu u obličju svjetla na prijevaru pruža,
Da gorkom ga žuči hrani – med ko da je od ruža,
Da na odar polaže heroja smjela i jaka
Što hata vatrenog je jaho, izmeđ’ svih prevaka,
Da lukavstva nikakvog ne štedi težeći prevari,
Nit’ varke ikakve stremeć’ iznuđenoj ljubavi.

Literatura:
Al-Maari, Obavezivanje nebaveznim, prevod: Daniel Bučan, Banja Luka, 1984.
Enciklopedija.hr, Wikipedia

Kliknite za proširenje...