Darksis
Primećen član
- Poruka
- 698
Odlican komentar. Valjalo bi da ga procitaju i Tadic i oni koji glasaju za njega.
http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Superiorni-ne-pohvaljuju.sr.html
Обрад Кесић
Супериорни не похваљују
Наравно, они и њихово високо свештенство у Вашингтону, Бриселу и Хагу одлучиће и пресудиће шта је дозвољено, а шта се не сме толерисати
Много је изненађених, па чак и запањених људи у Београду после прошлонедељног хапшења Радована Караџића. Само хапшење било је неочекивано и крајње изненадно, али многе грађане Србије, а посебно симпатизере нове владе, више је изненадила реакција америчких и европских представника. „Медени месец” похвала, честитки и бодрења после објаве да је Караџић ухапшен завршен је малтене чим је почео. Уместо њега су са својим лицемерним ставовима и понављањем још неиспуњених очекивања изашли људипопут Олија Рена, Данијела Фрида и Максима Ферхагена. Многи у Србији и другде чудили су се зашто.
Зашто је једна чврста, па чак и храбра одлука нових власти у Београдуједино могла да изазове нову и сваки путдужу листу услова који се Србији намећу пре него што ће је потпуно пригрлити њени „пријатељи” у Вашингтону, Бриселу и осталим европским престоницама? Одговор се може наћи у чињеници да став великог броја ових особа обликује, и досада је обликовала, теологија која је њима важнија него било шта или било ко у Србији, Босни и на целом Балкану.
Алфа и омега ове теологије је непоколебљива вера у моралну супериорност ових тобоже великих вођа и њиховог погледа на свет, становиште да су само они власници „истине”. Истина је пут до спасења и рај на земљи за све који је прихвате. Заснована је на уверењу да постоји само један пут до спасења и да тај пут чини непоколебљиво и потпуно предавање појединца овој теологији. Демократија, економски просперитет и победа над тероризмом (или како Буш каже „осовинама зла”) биће на располагању само онима који верују. Владавина закона, поштовање основних људских и грађанских права и слобода могу се применити само уколико они признају супериорност ове теологије и све док их одређују „чувари” праве вере.
Свако оспоравање ове теологије је јерес, а одбацивање равно греху. Ето зашто није довољно да Србија и њени грађани наставе да доказују да верују у ову теологију извршавајући дела жртвовања и покајања по заповести њених највиших свештеника (Рена, Фрида, Ферхагена итд.); они морају да падну пред њих и моле за опроштај за злочине почињене речима, делима и у мислима, и да у потпуности признају да постоји само један прави пут до покајања и спаса.
Као и свака друга радикална или фанатична идеологија, и ова посматра слободну вољу и мишљење као претње и квалитете које треба да уништи колективна воља једине праве вере. Марксисти, фашисти, исламисти и хришћански фундаменталисти – сви они могу да се доведу у везу са главним заговорницима ове нове теологије. Као и код сваке друге теологије, конвертити су најнепопустљивији, најстраственији и најопаснији бранитељи... У Србији је те преобраћенике осилило хапшење Караџића и то што је оно потврдило основну доктрину „условљавања” као јединог начина да се Србија спаси од себе саме. Ови самопрокламовани „мученици” нове вере траже крв богохулника, циника и јеретика. Наравно, иронично је, па и изопачено то што су чак и највећи следбеници ове нове теологије често неверници или скептици кад је у питању Бог, али то просто показује моралну и теолошку супериорност њихових уверења и вредности.
Они траже да се одлучно заустави говор „мржње”, да се забране политичке партије које „не поштују демократију” и да се ућуткају сви критичари (јеретичари). Наравно, они и њихово високо свештенство у Вашингтону, Бриселу и Хагу одлучиће и пресудиће шта је дозвољено, а шта се не сме толерисати. Ето зашто хапшења и изручења Караџића, Младића и Хаџића нису довољна. Ето зашто чак ни директно или индиректно признање независности Косова неће бити довољно. Срби морају да признају да су зли, да су одговорни за све ужасе крвавог распада Југославије (да се сада много не помиње Милошевић, због осетљивости нове Цветковићеве владе), да су презира вредан народ који није имао праве хероје (погледајте Месићеве изјаве) и да су све време лагали себе и свет о жртвама које су поднели од Косовске битке до Другог светског рата. Да ли ће овакво признање и јавно понижење бити довољни? Сумњам. Уз то мора да дође не само признање супериорности ове теологије него се у потпуности морају пригрлити и она и њен централни аксиом „да не постоји алтернатива”. То је, пријатељи, браћо и сестре, једини пут ка спасењу. Могу ли да чујем једно „амин”.
http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Superiorni-ne-pohvaljuju.sr.html
Обрад Кесић
Супериорни не похваљују
Наравно, они и њихово високо свештенство у Вашингтону, Бриселу и Хагу одлучиће и пресудиће шта је дозвољено, а шта се не сме толерисати
Много је изненађених, па чак и запањених људи у Београду после прошлонедељног хапшења Радована Караџића. Само хапшење било је неочекивано и крајње изненадно, али многе грађане Србије, а посебно симпатизере нове владе, више је изненадила реакција америчких и европских представника. „Медени месец” похвала, честитки и бодрења после објаве да је Караџић ухапшен завршен је малтене чим је почео. Уместо њега су са својим лицемерним ставовима и понављањем још неиспуњених очекивања изашли људипопут Олија Рена, Данијела Фрида и Максима Ферхагена. Многи у Србији и другде чудили су се зашто.
Зашто је једна чврста, па чак и храбра одлука нових власти у Београдуједино могла да изазове нову и сваки путдужу листу услова који се Србији намећу пре него што ће је потпуно пригрлити њени „пријатељи” у Вашингтону, Бриселу и осталим европским престоницама? Одговор се може наћи у чињеници да став великог броја ових особа обликује, и досада је обликовала, теологија која је њима важнија него било шта или било ко у Србији, Босни и на целом Балкану.
Алфа и омега ове теологије је непоколебљива вера у моралну супериорност ових тобоже великих вођа и њиховог погледа на свет, становиште да су само они власници „истине”. Истина је пут до спасења и рај на земљи за све који је прихвате. Заснована је на уверењу да постоји само један пут до спасења и да тај пут чини непоколебљиво и потпуно предавање појединца овој теологији. Демократија, економски просперитет и победа над тероризмом (или како Буш каже „осовинама зла”) биће на располагању само онима који верују. Владавина закона, поштовање основних људских и грађанских права и слобода могу се применити само уколико они признају супериорност ове теологије и све док их одређују „чувари” праве вере.
Свако оспоравање ове теологије је јерес, а одбацивање равно греху. Ето зашто није довољно да Србија и њени грађани наставе да доказују да верују у ову теологију извршавајући дела жртвовања и покајања по заповести њених највиших свештеника (Рена, Фрида, Ферхагена итд.); они морају да падну пред њих и моле за опроштај за злочине почињене речима, делима и у мислима, и да у потпуности признају да постоји само један прави пут до покајања и спаса.
Као и свака друга радикална или фанатична идеологија, и ова посматра слободну вољу и мишљење као претње и квалитете које треба да уништи колективна воља једине праве вере. Марксисти, фашисти, исламисти и хришћански фундаменталисти – сви они могу да се доведу у везу са главним заговорницима ове нове теологије. Као и код сваке друге теологије, конвертити су најнепопустљивији, најстраственији и најопаснији бранитељи... У Србији је те преобраћенике осилило хапшење Караџића и то што је оно потврдило основну доктрину „условљавања” као јединог начина да се Србија спаси од себе саме. Ови самопрокламовани „мученици” нове вере траже крв богохулника, циника и јеретика. Наравно, иронично је, па и изопачено то што су чак и највећи следбеници ове нове теологије често неверници или скептици кад је у питању Бог, али то просто показује моралну и теолошку супериорност њихових уверења и вредности.
Они траже да се одлучно заустави говор „мржње”, да се забране политичке партије које „не поштују демократију” и да се ућуткају сви критичари (јеретичари). Наравно, они и њихово високо свештенство у Вашингтону, Бриселу и Хагу одлучиће и пресудиће шта је дозвољено, а шта се не сме толерисати. Ето зашто хапшења и изручења Караџића, Младића и Хаџића нису довољна. Ето зашто чак ни директно или индиректно признање независности Косова неће бити довољно. Срби морају да признају да су зли, да су одговорни за све ужасе крвавог распада Југославије (да се сада много не помиње Милошевић, због осетљивости нове Цветковићеве владе), да су презира вредан народ који није имао праве хероје (погледајте Месићеве изјаве) и да су све време лагали себе и свет о жртвама које су поднели од Косовске битке до Другог светског рата. Да ли ће овакво признање и јавно понижење бити довољни? Сумњам. Уз то мора да дође не само признање супериорности ове теологије него се у потпуности морају пригрлити и она и њен централни аксиом „да не постоји алтернатива”. То је, пријатељи, браћо и сестре, једини пут ка спасењу. Могу ли да чујем једно „амин”.
Znaš li onda da ih prepoznaš?
