Stop izdaji!!!

O mrtvima sve najlepše,ali ne smemo da zaboravimo da je on pozivao da nas bombarduju:

„Milo Đukanović i Zoran Djindjic:

Ne prekidajte bombardovanje dok Milosevic ne sidje s vlasti!

„If the war ends with a signature on a peace agreement and the same political leadership remains in power, with Slobodan Milosevic at the helm, the tragedy and violence will continue.”

http://www.hri.org/news/balkans/rfer...-10.rferl.html

Meni je potpuno jasno љta su ds ovci u stanju da priznaju a љta ne, ali cinjenica je da su ova dvojica govnara zahtevala od svojih mentora dalje unistavanje srpske populacije sve dok im se ne obezbedi njihov dolazak na vlast.

Traziti sazaljenje za „coveka” kakav je bio Z.Dj. je bezobrazno, ne moralno i nekulturno. Taj takozvani bivљi premijer nije zasluzio ni prezir, ni mrznju, ni osudu, za Srbiju je najbolje da njegovo ime jednostavno zaboravi i izbrise iz postojanja jednu od svojih najvecih sramota.

'занимљиви извор' је ни мање ни више Њујорк Тајмс.
Потребно је цитирати и то као и коментаре овог немачког новинара да би се схватило како су Мило и Зоки у наизглед увијеној форми отворено подржали бомбардовање Србије а све у име својих политичких циљева.

„New York Times”

May 1999
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic
in „New York Times”

If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected.

http://www.mediaclub.cg.yu/arhiva1/e...djindjic-e.htm

Evo komentara nemackog novinara u vezi gornje zajednicke izjave Mila Đukanovića i Zorana Djindjica iz maja 1999 godine:

Klaus Hartmann

Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch
Am 21. Mai 1999 beklagte Zoran Djindjic gegenuber der Nachrichtenagentur Reuters eine „Strategie des Regimes”, ihn zu beschuldigen, er habe „die Fortsetzung der Bombardierung gefordert”. Am 25. Mai 1999 stellte ihm die tageszeitung die Frage: „Fordern Sie vom Westen einen Stopp der Luftangriffe?” Antwort: „Das ist nicht realistisch”. Tatsдchlich war Djindjic schlau genug, die Bombardierung Jugoslawiens durch die Nato nicht offen zu unterstьtzen, aber - und darauf bezogen sich die Vorwьrfe - am 9. Mai 1999 veroffentlichte er gemeinsam mit dem montenegrinischen Prasidenten Milo Đukanović eine Erklarung, in der er die Nato aufforderte, sie durfe „keine Vereinbarung” zum Ende des Krieges „unterzeichnen, die Milosevic den Erhalt seiner Macht gestattet”. Was sollte dies anderes darstellen als die Aufforderung zur Verlangerung des Krieges?
dieser gerichtet worden. Prufen wir daher, was und wen wer mit Djindjic verloren hat.

U kratkom prevodu:

Djindjic je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”!

21 maja 1999 Zoran Djindjic je agenciji Rojters denuncirao rezim da ga optuzuje “da trazi nastavak bombardovanja”. Na direktno pitanje “Da li je tražio od Zapada prestanak bombardovanja odgovorio je:

“To nije realno”

U stvari Djindjic je bio dovoljno pametan da ne podržava otvoreno bombardovanje Jugoslavije ali mu se “omakla” zajednicka izjava sa Milom Đukanovićem u kojoj doslovce kaže:

If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue

“Ako se rat zavrsi sa potpisivanjem mirovnog ugovora sa istim vodjstvom na celu sa Milosevicem, tragedija i nasilje će se produziti!”

Ne smemo zaboraviti da nastavljači njegovog lika i dela prodaju i rasprodaju Srbiju budzašto.

Слажем се Бобе 100% са тобом, али у исто време није потребно да квази патриоте овде постују теме како ће да бију ове или оне, да вешају ове или оне, а да при том остану у својим топлим домовима. Чујем да си јуче био на протесту, свака част, био сам и ја тамо. Али ко је још био одавде, а рекао је да ће ићи? Нико.

Ja sam i snimao,onaj u jakni sa žutim kačketom.
A u pravu si ja nikome ne pretim i nisam za to da se srpska krv proliva,kao ni jedna druga,ali jesam za to da se malo ljudi obrazuju i da shvate neke stvari.
Što pre shvate biće bolje svima nama.

Нисам имао времена да гледам около. Био сам сувише заузет

Veliki pozdrav za sve koji su bili na mitingu i iskreno se nadam da ce ova vestacka vlada uskoro pasti.Dosta su ovu zemlju vodile izdajice!!!Dosta nam je Tadica i njegovih marioneta!

Jedan od naslednika njegovog lika i dela je:
,,Retko te viđam sa devojkama,,
__________________________________________


Nepoznati delovi biografije predsednika Srbije Borisa Tadića kruže internetom

Pred samo zaključenje ovog broja „Tabloida,, internetom je počela da kruži do sada nepoznata strana biografije Borisa Tadića. Na desetine hiljada internet adresa upućen je ovaj tekst (prema prvim analizama naših urednika, očito je reč o delovima „neredigovanog ,, dosijea iz neke službene arhive).
Interesantno je da je adresa jednog od pošiljalaca: drdkrtstic ›rogers.com. a pominje se i jedna adresa pod imenom „pravoslavna tribina mailing lista,, ,,Tabloid,,uz minimalne jezičke intervencije prenosi do sada neobjavljene delove ovog neobičnog obraćanja.
Boris Tadić je rođen 15. januara 1958. godine u Sarajevu (BiH) od oca Ljube Tadića i majke Nevenke Francetić. Kasnije je ovaj detalj, da mu je majka iz ustaške porodice Francetić, promenjen od strane bezbednosnih službi, za koje je Boris radi(o), u Kićanović. Ima i rođenu sestru Vjeru.
Otac Borisa Tadića je iz rata izašao sa činom kapetana OZN-e (Odeljenje za zaštitu naroda, preteča svih kasnijih bezbednosnih službi SFRJ, prim. red.) i sejao je smrt među Srbima Pivljanskog kraja, te kao nosilac Partizanske spomenice uskoro dobija i čin pukovnika OZN-e!
Drug Ljuba se povlači iz Sarajeva u Beograd, gde ga šalju da učestvuje u pisanju novog programa partije (KPJ). Po uspešnom završetku pisanja novog programa, a na preporuku drugova Edvarda Kardelja i Veljka Vlahovića, Ljuba postaje redovan profesor filozofije, politike i prava (kasnije preinačeno u sociologija) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Supruga Nevenka se zapošljava kao neuropsihijatar u Palmotićevoj ulici u Beogradu.
Mladog Borisa upisuju u školu „Pero Popović Aga“ (sadašnja ,,Mika Alas,,), u Gospodar Jovanovoj ulici. Zbog problema sa fizičkim zdravljem, nikada nije uspeo da se ostvari na sportskom polju.
Kao dete veoma uticajnih roditelja, mladi Boris se upisuje u Prvu mušku gimnaziju „Moša Pijade“ i tu se dešava nešto sto će imati dalekosežne posledice ne samo za Borisa...
U njegov razred dolazi mladi i zgodni Nebojša Krstić u kog se Boris Tadić zaljubljuje! Njih dvojica stupaju u homoseksualnu vezu. U trećem razredu gimnazije, školska „tetkica“ zatiče Borisa kako radi felacio Nebojši i šokirana onim što je videla, sve prijavljuje direktoru Prve muške gimnazije „Moša Pijade“. Tadašnji direktor, inače saradnik vojne obaveštajne službe KOS-a, zabranjuje „tetkici“ da o tome bilo šta priča zbog uticaja Borisovih roditelja, dok istovremeno to prijavljuje svojim nadređenima u KOS-u.
Tamo su odmah prepoznali njegov „potencijal“ i sa kompromitujućim informacija sa lakoćom ga vrbuju da radi za njih. Jedan od prvih zadataka bio je da špijunira svoje roditelje, u prvom redu oca Ljubu, koji se u to vreme intenzivno viđao sa „disidentima“ Zagorkom Golubović, Dragoljubom Mićunovićem, Nebojšom Popovim itd...
Agenti KOS-a savetuju Borisu da makar formalno nađe neku devojku, jer će se priče o njegovim sklonostima proširiti, i na taj način upropastiti planove koje je Služba imala sa njim. Pošto je bio potpuno nezainteresovan za suprotan pol, „nabacuju“ mu ćerku poznatog „Politikinog“ sportskog novinara, izvesnu Olgicu S., kasnije diplomiranu pravnicu. Oni se, kao, „zabavljaju“ i to je jedna jedina devojka koju je Boris Tadić imao do svoje ženidbe sa Veselinkom Veselom Zastavniković, revolucionarkom iz Osjeka.
Do ženidbe sa Veselom dolazi iz dva razloga. Prvi je što je Nebojša Krstić postao zvezda SFRJ kao pevač grupe „Idoli“. Nebojša je imao mnogo manje želje za vezom sa istim polom od Borisa, i pokušao je da se distancira od njega pesmom, ondašnjim velikim hitom, „Retko te viđam sa devojkama“.
Tako razočaranog Borisa agenti KOS-a upoznaju sa Veselom. Pravi cilj im je bio da ga preko Vesele ubace u jednu disidentsku „revolucionarnu grupu“. Vesela je izabrana kao potpuno aseksualna osoba i u tom pogledu idealna žena biseksualnom Borisu. Bila je samo tri godine starija od njega, ali daleko iznad njega u svemu. I od ostalih iz grupe se izdvajala činjenicom da je bila najradikalnijih ideja.
Vesela je oduševljena svojim dečkom i upoznaje ga sa Vladom-Revolucijom Mijanovićem, Pavluškom Imširovićem i ostalim članovima te grupe. Niko i ne sanja da je medu njima „informator“ KOS-a koji je do tada uspešno „bezbednosno obradio“ i sopstvene roditelje, do te mere da su mu oca Ljubu suspendovali sa Filozofskog fakulteta. Na nagovor KOS-ovog oficira, Boris radikalizuje svoj položaj napuštajući stan svojih roditelja, i sa svojom novopečenom ženom iznajmljuje stan u ulici Koče Kapetana broj 47 koji mu „nalazi“ KOS, napunjen mikrofonima!
Naravno da novopečeni par nije imao novca, pa su na sumu koju je Boris dobijao od KOS-a morali još da se dovijaju. Tako dolaze na ideju da započnu svoj biznis, i to sa pravljenjem i prodajom lutkica, ali je i to propalo. Zahvaljujući informacijama dostavljenim svojim šefovima, cela grupa, uključujući tu i sopstvenu suprugu Veselu, biva uhapšena. Za vreme hapšenja, Boris je bio sa svojim „prijateljem“ Nebojšom Krstićem na krstarenju plavim Jadranom, međutim da ne bi došlo do provale, šefovi zovu Borisa da hitno dođe nazad u Beograd, gde onda i on biva uhapšen i osuđen na 45 dana „Padinjaka“ zbog njegovog „protestovanja“ povodom hapšenja njegove žene i njenih revolucionarnih kompanjona.
Boris Tadić ubrzo posle ovoga (1985) odlazi na odsluženje vojnog roka u Sarajevo, gde prvi put doživljava nervni slom i time otpočinje javna manifestacija njegovog poremećenog mentalnog zdravlja.
Šefovi KOS-a ovo vešto prikrivaju, a mama Nevenka preuzima na sebe lečenje jakim lekovima. Videvši da od para koje je kao doušnik KOS-a dobijao nije moguće da živi, u situaciji kada je komunizam počeo da se urušava širom sveta, Boris se obraća svom tati, koji je u međuvremenu postao važna figura nove političke stvarnosti u Srbiji.
Kao suosnivač Demokratske stranke i lični prijatelj zemljaka Dragoljuba Mićunovića, tata Ljuba bez problema ubacuje svog sina u novoosnovanu stranku. Boris nema problema ni sa svojim starešinama iz KOS-a, koji su i sami želeli da ubace svog čoveka u jednu od najvećih opozicionih stranaka.
Boris postaje sekretar glavnog odbora, a potom i potpredsednik Izvršnog odbora DS-a. Privatni život je takođe počeo da se menja. Zbog poznatih događaja devedesetih, sa jednog jadranskog ostrva se vraća u Beograd i njegov „prijatelj“ Nebojša Krstić, gde je radio kao lekar. Sa druge strane, porodica (koja nikada nije volela Veselu) i novi predsednik stranke Zoran Đinđić, vrše pritisak na Borisa da se ratosilja Veselinke.
Boris je, naravno, morao da pita i gazde iz KOS-a koji su shvatili da im Veselinka više ne treba i da će njihov štićenik napraviti mnogo bolju karijeru sa nekom zgodnijom i manje kompromitovanom ženom. Osim toga i sama Vesela više nije imala iluzija o svom braku.
Mentalni problemi njenog supruga sve više su dolazili do izražaja. Sve češće je ispoljavao svoj psihopatski karakter kroz premlaćivanje svoje supruge. Osim toga, sve manje je krio pred ženom prirodu svoje veze sa Nebojšom Krstićem. Shvativši da je svoje najbolje godine provela uz psihopatu, koji je održavao protivprirodne odnose sa svojim najboljim drugom, i na sve to saradnika KOS-a koji je, ne samo otkucavao svoju ženu i njene prijatelje već i doveo do njihovog hapšenja, biva potpuno zgađena tim činjenicama i odlazi u manastir gde nalazi svoj duševni mir i postaje kaluđerica. Na taj način, putevi meteorskog uspona Borisa Tadića postali su širom otvoreni...
(Napomena redakcije: dr Nebojša Krstić, lekar specijalista, danas je savetnik za informisanje predsednika Srbije! Glavni urdnik se protivio objavljivanju ovog teksta, zbog gospodina Nebojše Krstića, ali je redakcija zapretila ostavkom.) l

Predsednik nema sidu!

(Boris Tadić boluje od lupusa)

Česte spekulacije o teškoj bolesti predsednika Borisa Tadića pokušala je da istraži ekipa „Tabloidovih“ novinara.
Njegova majka Nevenka Kićanović-Tadić kazala je za list „Toronto“ u broju od 2. jula 2004. godine da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidnate, jer bez imunološke podrške nije siguran da bi izdržao tempo.
I sam predsednik je izjavio da je u mladosti igrao vaterpolo, ali da je jedno vreme morao da se odrekne ovog sporta zbog zabrane lekara, jer bi bilo ugroženo njegovo zdravlje.
Često pobolevanje predsednika Borisa Tadića, njegovi odlasci na tretmane na VMA, nervozno ponašanje pred kamerama, neartikulisani pokreti, često znojenje i mlataranje rukama bili su predmet spekulacija u javnosti o njegovoj bolesti.
Zbog čestih homoseksualnih veza, među kojima je među strasnijim bila i veza sa svojim učenikom Vukom Jeremićem, dok mu je bio profesor, sumnjalo se na tešku bolest - sidu.
„Tabloidovi“ istraživači uspeli su da na reumatološkom odeljenju Vojnomedicinske akademije, uz dosta muke i para, dođu do dijagnoze bolesti predsednika Tadića.
Već duže vreme predsednik se leči na ovoj ustanovi. Poslednja dijagnoza glasi - lupus. Ova reč u prevodu znači - vuk. SEL - sistemski eriternski lupus je, pojednostavljeno opisano, bolest koja napada kožu, zglobove, krv, bubrege... Lekari Američke reumatološke asocijacije (ARA) sastavili su listu od 11 kriterijuma koji u kombinaciji ukazuju na postojanje SEL-a (Sistemski eriternski lupus).
Lekari na VMA potvrdili su nam da je predsednikova bolest u progresiji. Bolesnici moraju da žive pod strogim režimom higijensko-dijetetske ishrane, da se klone stresa, preteranog zamora i suvišnog kretanja.
Bolesnici koji boluju od lupusa pokazuju vidnu uznemirenost, strah, hipomaniju, labilno ponašanje (plačipičke su), skloni su agitaciji, indiferenciji, pate od nesanice i padaju u letargiju.

Lečenje predsednika Borisa Tadića je pod oznakom „državna tajna“. Kako su nam rekli lekari sa reumatološkog odeljenja VMA, oni ulažu sve svoje znanje i umeće da predsednikovu bolest stave pod kontrolu. Konsultuje se često i profesor reumatolog Nemanja Damnjanov, direktor Reumatološkog instituta, koji je kum odlazećeg ministra zdravlja.
U skoroj budućnosti je za očekivati da predsednik po telu dobija crne pege, da mu se peruta koža, da je sve mlitaviji. Njegova bolest se leči „pronisonom“, lekom koji izvesno vreme drži pacijenta u stanju euforije, prosto želi da poleti, pun je snage. Lek, nažalost, ima i kontraefekte.
Lekari predsednikovu bolest ocenjuju kao dosta tešku, i sa lošom prognozom, a radnu sposobnost kao bitno smanjenu.
Molimo se Bogu da našem predsedniku podari snagu i zdravlje. I pameti.

JIKI:

Veliki pozdrav za sve koji su bili na mitingu i iskreno se nadam da ce ova vestacka vlada uskoro pasti.Dosta su ovu zemlju vodile izdajice!!!Dosta nam je Tadica i njegovih marioneta!

Kliknite za proširenje...

veliki pozdrav za sve one koji su imali pametnija posla od mitingovnanja za ljude koji idu tamo gde im je mesto odavno bilo rezervisano.a takodje i veliki pozdrav za sve one koji sami sebe nazivaju patriotama jer ne mozes biti patriota ako sam sebi ne das tu kvalifikaciju jer sta kazu drugi za tebe to uopste nije vazno.

Stop izdaji,
obrazovci idu na ispovest muriji!

Ludorije Vuka Jeremića
__________________________________________


(T)ko brani Kosovo u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije



Ludorije Vuka Jeremića



Pošto je najavljeno da će Narodna skupština Republike Srbije ovog meseca razmatrati pitanje Kosova i Metohije i usvojiti odgovarajuću rezoluciju, osetio sam potrebu da obavestim javnost, dok je još vreme, o kadrovskim rešenjima po ovom pitanju u Ministarstvu spoljnih poslova



Piše insajder Tabloida D-9

Mislim da razumete zbog čega nisam u mogućnosti da se potpišem. Kao potomak prognanika s Kosova, koji su umrli ne dočekavši da se vrate na svoja ognjišta, ne posedujem nikakvu nepokretnu imovinu niti dodatne izvore prihoda. Samo imam jaku moralnu obavezu prema svim prognanima i napaćenima s Kosova i onima koji i dalje tamo opstaju, da iz svog ugla i domena izrazim očaj i nemoć što moram da gledam kakva se neozbiljna i uvredljiva, da ne upotrebim teže reči, kadrovska politika vodi u pogledu Kosova i Metohije.

Zbog toga se obraćam našoj javnosti sa željom da zajednički dignemo glas da bi se prestalo s ovom farsom i da bi se ovi klovnovi zamenili ozbiljnim ljudima, koji će se iz istinskih uverenja boriti za očuvanje Kosova. Ako i izgubimo Kosovo, da to bude na dostojanstven način i da svima možemo da pogledamo u oči.

Napominjem da ni s jednom od navedenih osoba nisam ni u kakvom sukobu, čak se lično i ne poznajemo. Naveo sam konkretna imena da bi se u dokumentaciji Ministarstva mogla proveriti istinitost činjenica koje sam naveo.

Pre nekoliko dana, na veliko iznenađenje svih u Ministarstvu spoljnih poslova, na mesto pomoćnika ministra i šefa Sektora multilaterale, to jest, zvaničnom terminologijom rečeno, generalnog direktora Generalne direkcije za multilateralu, postavljen je Feodor Starčević, po nacionalnosti Hrvat. U nekim drugim okolnostima to ne bi bilo bitno, ali se u ovom slučaju radi o kosovskom pitanju koje je svetinja za sve Srbe.

Odmah da razjasnim neke pojmove. Sektor multilaterale bavi se svim pitanjima u vezi s međunarodnim organizacijama. U okviru njega postoje direkcije za pojedine organizacije. Između ostalog, imamo i Direkciju za UN, itd. Taj sektor je u ovom trenutku od izuzetnog značaja za Srbiju, jer prati zbivanja i iz svog domena sprovodi politiku prema međunarodnoj zajednici u vezi sa statusom KiM, pošto se to razmatra i rešava na multilateralnom planu.

Feodor Starčević, zvani Feđa, bavio se multilateralom u bivšoj Jugoslaviji tako uspešno, da je u međunarodnim organizacijama ova zemlja izbrisana s političke karte sveta kao da nije ni postojala. Nakon raspada zemlje i uvođenja drastičnih sankcija UN, Feđi nije padalo na pamet da deli sudbinu ljudi i zemlje za koju je navodno radio. Uz pomoć svog dugogodišnjeg prijatelja i mentora Budimira Lončara, dobio je izvanredno dobro plaćen posao u sistemu te iste organizacije koja nam je uvela sankcije (UN). Službovao je u Gruziji, Indiji i Butanu. U 2004. godini dobio je veliku penziju kod Ujedinjenih nacija i kao kadar bez kojeg Srbija ne može, vratio se i stavio na raspolaganje - da bi nam ponovo pomogao (biografija u prilogu).

U ovoj komplikovanoj međunarodnoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi, "neko" je u Demokratskoj stranci odlučio da se ovaj nezamenljivi Hrvat povuče iz penzije i postavi na mesto prvog operativca u Ministarstvu spoljnih poslova, zaduženog pre svega za pitanje KiM na multilateralnom planu.

Pored toga, Feodor Starčević je na potpuno nelegalan način postavljen na mesto pomoćnika ministra. Prema Zakonu o državnim službenicima iz jula 2006. godine, pomoćnici ministara u Vladi Srbije biraju se na javnom konkursu, s mandatom od pet godina, ili godinu dana duže od ministra. Iz nekog razloga ova odluka se još uvek ne sprovodi u većini ministarstava, verovatno dok se ne završi kadrovska podela plena stranaka koje čine vladinu koaliciju. To što vlada krši zakone koje je sama inicirala, nema veze. Dok Vuk donosi odluke, ovce mogu samo da bleje (u sebi).

Zamenik Feđe Starčevića je kninski Srbin Jovan Mirilović, jedini takve vrste u užem rukovodstvu multilaterale. Mirilović je jedinstven u svakom pogledu, između ostalog, i po tome što je jedan od retkih beskičmenjaka koji hoda uspravno (zlobnici kažu da je to zbog toga što nema muda koja bi ga vukla prema zemlji). On je stalno išao napred, kroz sve burne događaje kroz koje je naša napaćena zemlja prolazila poslednjih decenija, uvek na usluzi i odan političkoj garnituri koja je bila na vlasti.

Kao što je navedeno, po organizacionoj strukturi, neposredno posle sektora dolazi Direkcija za UN, u čijoj nadležnosti je i Savet bezbednosti, gde treba da se donese konačna odluka u vezi s KiM. Na čelu ove direkcije do sada se nalazila takođe izuzetno interesantna ličnost. Sada je preuzela Direkciju za ljudska prava, tako da kosovski Srbi mogu mirno da spavaju, jer će sva njihova prava u potpunosti biti zaštićena. Ona se zove Sanja, a za navođenje njenog prezimena potrebno je dodatno objašnjenje.

Ovu nekada vatrenu Crnogorku direktno je 1996. godine, kao osobu od izuzetnog poverenja, u ondašnji MIP SR Jugoslavije poslao Milo Đukanović, da rukovodi Sektorom za štampu i kulturu, to jest da širi istinu u svetu o miroljubivoj politici S. Miloševića u uslovima neopravdanih i ničim izazvanih sankcija, što je ona vrlo predano radila. Iako je bila udata, Sanja je zadržala svoje devojačko prezime Miković, da bi naglasila svoje crnogorstvo. Kada je došlo do otvorenog sukoba između Miloševića i Đukanovića, Sanja je morala da napusti MIP.

Posle demokratskih promena 2000. godine Sanja, još uvek Miković, vraća se u Ministarstvo. Nakon kraćeg zadržavanja na manjim funkcijama, postaje šef Kabineta tadašnjeg ministra Vuka Draškovića. To praktično znači da su sve informacije, kojima je raspolagalo Ministarstvo i koje je dobijao ministar, prvo prolazile kroz njene ruke. Međutim, sve je promenljivo, pa i jaki nacionalni osećaji. Kada se 2006. Crna Gora odvojila od Srbije, Sanja nema želju da se iz Beograda vraća u neizvesnost Podgorice, pa svoje prezime hitno menja u muževljevo Rakić.

Kako se od prošlosti ipak ne može tako lako pobeći, u Ministarstvu se i dalje prepričavaju njeni histerični napadi što je na službena putovanja u inostranstvo morala da ide pod prezimenom Miković, jer je to bilo upisano u njenom još važećem diplomatskom pasošu.

Dakle, neposredna operativna linija po pitanju Kosova u multilaterali je sledeća: Feđa Starčević - Jovan Mirilović - Sanja (uzmite prezime koje god hoćete), ali najslađe dolazi na kraju. Umesto nekog od iskusnih diplomata, kojih ima dosta u Sektoru multilaterale, u kabinet F. Starčevića postavljena je upravo svršena pripravnica Milica Vujović, opet nekom čistom slučajnošću crnogorskog porekla. Pretpostavka je da Starčević nastoji da spoji ugodno s korisnim, jer njeno bogato jednogodišnje (pripravničko) diplomatsko iskustvo predstavlja garanciju da se pitanje KiM nalazi ne samo u dobrim rukama, već i šire. ( "Tko ne vjeruje, moće se osobno uvjeriti").

Naravno, iznad njih je ministar Vuk Jeremić i bez njegove saglasnosti oni ne bi mogli biti to što jesu. Pošto on misli da u Ministarstvu nema dovoljno kvalitetnih Srba da bi se bavili pitanjem Kosova, teret odgovornosti svalio je na Hrvata Starčevića, kloniranog Srbina Mirilovića i dve Crnogorke, Sanju i pripravnicu Milicu. Većina njih nije slučajno u ovoj kombinaciji (Jeremić, Starčević i Mirilović), a zajednička nit koja ih povezuje jeste da su svojevremeno boravili, radili ili se školovali u SAD.

Takođe, ovakav tretman pripravnica nije izmislio penzioner čika Feđa. On samo kopira praksu koju sprovodi Mali Vujica. Odlukom ministra sve pripravnice (jedna po jedna, molim) moraju da prođu dvonedeljnu obuku u Kabinetu ministra. To uključuje i putovanja s ministrom u inostranstvo. Zbog ograničenog broja mesta u službenim avionima, a da bi se napravilo mesto za pripravnicu, iz naše zvanične delegacije moraju da se izbace iskusnije diplomate, često šefovi pojedinih resora. Ona koja najviše zadovolji ministra, dobiće rešenje za stalni rad u kabinetu. Ova obuka se obavlja po programu PRC-a (Pripravničkog regrutnog centra, kako se u žargonu naziva Svečana diplomatska akademija).

Neko će da postavi pitanje ima li u MSP i pripravnika muškog roda. U tome i jeste caka jer je, istina za vreme prethodnog Vuka, u ovoj garnituri primljeno 16 pripravnica i samo tri pripravnika. Pošto za posao u MSP konkuriše više stotina osoba, možete zamisliti po kojoj su sponzorskoj liniji one bile primljene.

Bio je na ledu


Feodor Starčević bio je ministar savetnik u Londonu, gde je zamenio Branislava Brankovića koga su zvali ministar spoljnih poslova Socijalističke partije. U to vreme, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, preko Londona su naše diplomate išle na dalekoistočna putovanja. Na primer, preko Londona je putovao Bora Jović - u Južnu Koreju, pa u Japan, na krunisanje novog japanskog cara.

Budimir Lončar, ministar inostranih poslova, 1990. godine došao je u London da bi pošao na dalekoistočnu turneju. Čim je stigao, Lončar je s Feodorom Starčevićem otišao u šetnju. U diplomatskom žargonu to znači poverljiv razgovor, bez svedoka. Da je Feodor nešto za sebe tražio od Lončara, govori i sledeći događaj na londonskom aerodromu "Getvik" kada je Lončar kretao.

Osoblje ambasade je ispratilo ministra inostranih poslova na aerodrom. Do poletanja aviona Lončar je sedeo u VIP odeljku, dok su drugi predstavnici ambasade iz Londona sedeli za drugim stolom. To je bio uobičajeni protokol. Jednog trenutka Lončar je pozvao neke službenike ambasade za svoj sto, a među njima je bio i ambasador Svetozar Rikanović. Par minuta kasnije pojavio se i Feodor i bez pitanja se utrpao za Lončarev sto. Kada je objavljeno da putnici treba da se ukrcaju, Lončar je kolima krenuo do aviona. Preostalo je jedino da se popne uz strme stepenice. Lončar se pozdravio s predstavnicima ambasade i počeo da se penje.

Tada se pojavio Feodor. Kada je video Lončara na stepenicama, potrčao je za njim, uhvatio ga za rukav sakoa i povikao: "Šta će biti sa mnom?". Lončar je samo odmahnuo rukom i ušao u avion. Sve je to bilo veoma komično.



Sanja voli kad ne boli



Sanja Miković bilo je udato prezime, a devojačko Mihaljević. Sanjin muž bio je predsednik opštine Budva. Ona je radila u Podgorici, kao pripravnik u sudu, sa sestrom Mila Đukanovića. Sanja nije završila sudijski staž jer je napustila posao. Zanimljivo je da je, kada je putovala u Bari (Italija) zbog dogovora o lečenju svog deteta, tamo uvek bio prisutan Milo Đukanović. Sanja je sada udata za sina akademika Rakića, koji je inače član Munove sekte. A Sanjina ambicija je da sa sadašnjeg mesta u Ministarstvu spoljnih poslova ode za ambasadora Srbije u Strazbur, to jest da na tom mestu zameni Slađanu Pricu.

Kako su nas ojadili Đinđićevi ''eksperti''
__________________________________________


Elektroprivredna mafija: Vodič za početnike (2)



Kako su nas ojadili Đinđićevi ''eksperti''



Mile Ješanov

Firma EFT osnovana je 13. oktobra 2000. (osam dana posle pobune u Beogradu). Zima 2000-2001, a naročito novembar i decembar, bili su najteži u dugoj istoriji EPS-a, po broju (i intenzitetu) redukcija struje.

To je poznato javnosti, ali nije i podatak da redukcija gotovo da ne bi bilo ili bi bile minimalne, da Eektroprivreda Republike Srpske nije uskratila EPS-u svoje viškove struje. Sve viškove je prodala novoosnovanom EFT-u. To je bio prvi rezultat tek ostvarenih ''demokratskih'' promena. I početak slivanja državnih para u privatne džepove.

Danas samo slepi i mentalno hendikepirani ne vide da su "peti oktobar", uz pomoć stranog faktora, organizovali Miloševićevi tajkuni i njegova tajna policija, koja je držala "na vezi'' lidere DOS-a (sve bez izuzetka).

Svima njima, finansijski ojačanim prljavim i krvavim novcem ratnog profiterstva, zasmetala je rigidnost i besperspektivnost Miloševićevog režima. I, što bi rekao Marks, ''narasle proizvodne snage promenili su proizvodne odnose''.

Ove teze mogu se lako proveriti. Prizovite ime i lik bilo kog aktuelnog ''junaka tranzicije'' i pokušajte da saznate ili se setite šta je radio i čime se bavio taj moderni pljačkaš, a danas obavezno ''demokratski'' umiven. Dakle, svi su već tada bili bogati, a danas, naravno, višestruko bogatiji dodatnom pljačkom.

Ova mala digresija bila je neophodna da bi se objasnilo da ''biznismeni'' kao što su Vuk Hamović i Vojin Lazarević nisu nastali posle "petog oktobra", već su vredno pleli svoju kriminalnu mrežu (oni je zovu poslovnom), još u vreme Miloševića.

Kako je bilo moguće da firma EFT, osnovana 13. oktobra 2000. u Londonu, već 25. oktobra iste godine otkupi sve zimske viškove Elektro privrede RS? I to do 28. febreuara 2001, a da pri tom tadašnje poslovodstvo EPS-a (Krsto Vuković, Radivoje Dangubić, Obrad Ćuk, Raša Babić) uopšte ne reaguje. A imali su pravo i obavezu da to spreče, jer je tu zimsku struju godinama otkupljivao EPS.

Kada znamo gde danas rade ti ljudi (kod Vojina Lazarevića u "Rudnap" group), razlog što nisu reagovali biva sasvim jasan (ali i sa stanovišta Krivičnog zakona).

Ali činjenicu, da tek osnovana firma EFT posle 12 dana dobija ekskluzivno pravo da otkupi sve viškove struje Elektroprivrede Republike Srpske, valja objasniti, jer će se videti sva dubina ''finog'' tkanja Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića. Naime, oni su se vredno spremali za "peti oktobar" teškom korupcijom rukovodstava elektroprivreda u regionu i tajnim finansiranjem DS-a i Zorana Đinđića. Da krenemo od početka.

Još 1997. dolaskom Slobodana Babića, dotadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, za generalnog direktora EPS-a, počinje ''biznis'' s Vojinom Lazarevićem, o kojem smo već pisali. Treba napomenuti da u to vreme Vuk Hamović ima firmu GML u Londonu, specijalizovanu za otkup dugova, koja je već tada vredno radila sa EP Republike Srpske i EP Crne Gore. Kakvi su ''radovi'' bili u pitanju, govori skandalozno nameštanje USAID-pomoći Crnoj Gori, koja je pala u ruke GML-u Vuka Hamovića. Istraga o tome još uvek se vodi u USAID-u.

Poslovanje firmi GML i EFT danas ispituje Odeljenje za teške prevare (SFO) u okviru Skotland jarda u Londonu.

Slobodan Babić od jeseni 1997. godine, u dogovoru s Hamovićem i Lazarevićem, namerno pravi dugovanje EPS-a prema EP Republike Srpske u iznosu od oko 30 miliona DM, koje se namerno održalo sve do 2002. godine kada je poravnato isporukama struje EFT-u. Ovde je priložen konačan dogovor predstavnika EPS-a i Elektroprivrede RS gde je to vidljivo. Veoma važna činjenica je da je Babić namerno napravio i održavao dug od oko 30 miliona DM.

To je otvorilo prostor Vuku Hamoviću da u sprezi sa Dragom Skulićem počne ulaganje u remonte elektrana u Republici Srpskoj. Skulić je tada bio generalni direktor EP RS, a danas je suvlasnik "Rudnap" group s Vojinom Lazarevićem.

Uložene pare u remont GML je naplaćivao prodajom električne energije Eelktroprivrede Crne Gore, gde je generalni direktor tada bio Slobodan Daković. Tako je i nastala afera kada su sredstva USAID-a data kao pomoć Crnoj Gori (10 miliona dolara) završila u džepu Vuka Hamovića, a kao tobož' razduženje EP Crne Gore za struju Republike Srpske (tj. opet Vuku Hamoviću).

Treba se podsetiti da je cena struje, koju je Hamović (GML) dobijao kao protivvrednost za finansirane remonte, bila niska i ispod svakog tržišnog nivoa.

Dakle, od 1997. besprekorno funkcioniše veza Hamović - EPS (Slobodan Babić) - EP Crne Gore (Slobodan Daković) - EP Rrepublike Srpske (Drago Skulić).

Ovakva infrastruktura s umreženim kadrovima daje odgovor na pitanje kako to da tek osnovana firma EFT dobije sve viškove struje, a EPS ostane bez njih. Ova energetska hobotnica s raznim kadrovskim dodacima po istom zadatku radi do današnjeg vremena.

Moramo se podsetiti da su republički izbori u Srbiji bili 23. decembea 2000, a da je Đinđićeva vlada formirana 27. januara.2001. Opštepoznato je da je Hamović finansirao DS i Zorana Đinđića. Dugove je valjalo vraćati i prvi korak ka tome je postavljanje i imenovanje za ministra energetike i njegovog zamenika dva krajnje opskurna lika. Naravno da su predstavljeni kao eksperti, po izboru Hamovića i Lazarevića.

Niko nije razumeo odakle dođoše gospoda Goran Novaković i Dimitrije Vukčević, koji su se međusobno oslovljavali s ''Baki''. Ali konačno je energetska mafija zaokružena i formiranu, pojačana s besprizornim izvršiocima, i veliki pir je mogao da počne. Zadatak da EPS i NIS stave pod šapu i da otvore do kraja slavinu za najveće prelivanje para u istoriji, iz državnog budžeta u džepove Vuka Hamovića, Vojina Lazarevića i bratstva, tada je uspešno započet. I traje do dana današnjeg. Velika lova, Baki!

''Ekspert" Goran Novaković
Jedan od brojnih ''eksperata'' koji su došli da nam ''pomognu'' Goran Novaković završio je geodeziju na Građevinskom fakultetu u Beogradu. To mu nije smetalo da postane ''ekspert'' za energetiku. Bio je i atletičar (kratkoprugaš) u AK "Crvena Zvezda" sve dok ga, zbog džeparenja svojih drugova po svlačionicama, nisu odatle izbacili. Malo zbog toga a više zbog problema s policijom usled krađe muzičkih uređaja po Dorćolu, napušta zemlju i radi sve i svašta. Sve dok ga firma ''Glenkor'', za koju je poslednju radio, nije uhvatila u prevari, jer je radio protiv nje a u korist Vuka Hamovića, te mu dala otkaz.
Gospodin Novaković, kao nezaposleno lice, odlazi na birou rada u Vašingtonu. Onda dolazi "peti oktobar", a nama u Srbiji stiže ''svršeni'' ekspert u januaru 2001. Šta je on dalje radio, vredi da bude opisano. Zanimljivo je da ga je Đinđić predstavio kao eksperta u januaru 2001, a smenio u junu 2002. godine. I to sa još zanimljivijim obrazloženjem - jer svojoj majci ne može da objasni ''previsok račun za struju''. Što bi rekao pokojni Vib u svom aforizmu: ' Koliko me rastuži saopštenje, toliko me zasmeje obrazloženje''.
Pravi razlog za to smenjivanje treba tražiti u ljutnji pokojnog Đinđića po povratku iz Amerike, što su gospoda Goran Novaković i Dimitrije Vukčević zaključili ugovor o uvozu sirove nafte preko svoje firme u kome su oni bili debelo ''ugrađeni''.
Dimitrije Vukčević
Rodom iz Sente, Dimitrije Vukčević je završio nuklearnu fiziku na beogradskom ETF-u. I kao što je red, zaposlio se na mesto i u firmu gde će moći da stasava i ''zri'' kao nuklearni fizičar. Neverovatno je ali u - Robne kuće "Beograd". Taj prvi paradoks, očigledno, obeležiće mu celu karijeru. I on odlazi van zemlje i, kao i njegov Baki, radi sve i svašta. Preko braka sa sestričinom Milana Panića, pa do zaposlenja u salonu za masažu na Zapadnoj obali SAD. Sve dok u Hamovićevoj režiji nije stigao Đinđićev i Bakijev poziv: ''Dolazi, neophodni su nam eksperti...'' I šta je mogao? Pozdravio mušterije u salonu za masažu i u januaru 2001. stigao da svojim ''ekspertskim'' iskustvom pomogne posrnuloj srpskoj energetici. Kako, videćemo u nastavku ove priče.
Ko su saučesnici hobotnice
Za Hamovićev i Lazarevićev EFT bilo je nužno da se, zbog njihovih ambicija u poslovima sa strujom, prvo EPS stavi pod ''šapu'', prvenstveno zato da bi u tehničkom (regulacionom) smislu peglao njihove trgovačke transakcije. Zbog toga je bilo neophodno instalirati bespogovorno poslušne, a samim tim nekompetentne ljude u vrh EPS-a. Poslovodstvo EPS-a je još pre ''petog'' oktobra bilo njihovo, samo sada u senci, tako da nije bilo problema ko će stvarno ''kontrolisati igru''.
Transparentna farsa u režiji Hamovića i Lazarevića mogla je da počne. Prvi (a verovatno i poslednji put) raspisan je konkurs za generalnog direktora EPS-a. Izabran je prvi komšija Dimitrija Vukčevića iz Sente, profesor uzemljenja i instalacija na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu - Ljubomir Gerić. Ispoštovan je uobičajeni kliše koji je korišćen u svim elektroprivredama zemalja u tranziciji, i to bez izuzetka. Za direktora elektroprivrede postavljen je univerzitetski profesor. Narod, koji je dotad gledao samo rigidne face proverenih lopina, sada je mogao da se opusti, pred univerzitetskim profesorom, ne shvatajući da su lopovi s glavnog terena otišli na trenersku klupu.

Predsednik komisije za izbor generalnog direktora EPS-a bio je profesor ETF Jovan Nahman, čovek nesporno stručnog, ali i ozbiljno narušenog moralnog lika, i to uzimanjem čestih i velikih apanaža za razne studije (pretežno potpuno nepotrebne). ''Pakovanje'' tih studija išlo je preko EKC (direktor Sveta Bulatović) i preko Instituta "Nikola Tesla" (direktor Radomir Naumov). Član komisije bio je Sveta Bulatović, već tada izvršni direktor EFT-a. Na postavljeno pitanje skupštinskog anketnog odbora, da li misli da njegovo članstvo u komisiji predstavlja sukob interesa, Sveta Bulatović je odgovorio da ga je vlada imenovala ''verovatno zbog njegovih stručnih kvaliteta''. Teško je bilo i tada, a naročito sada kad se sve zna, ne poverovati da je vlada imenovala ''kozu da čuva kupus''. I to ne jednu noć, već sedam godina.

I onda je g. Ljubomir Gerić imenovao svoj tim. naravno. po nalogu s trenerske klupe. na kojoj su u prvom redu sedeli Radivoje Dangubić i Sveta Bulatović. Gerić, objektivno, do tada nije imao gotovo nikakve veze niti znanja o EPS-u i bio je idealan primerak za ''nemešanje u svoj posao''. Naravno, to ga ne opravdava za desetine miliona dolara, koje je prevalio u džepove energetske hobotnice. Dakle, treneri s klupe, a preko Ljubomira Gerića, imenovali su njegov prvi tim u sastavu:
VLADIMIR ĐORĐEVIĆ - njegov zamenik, a posle smenjivanja Gerića, do danas generalni direktor EPS-a. Čovek koji je u tolikoj meri deo hobotnice da danas više vremena provodi na 21. spratu bivšeg CK (kod Vojina Lazarevića), nego u Balkanskoj 13.
MILJAN VUKSANOVIĆ - tehnički direktor EPS-a. Opskuran lik, Crnogorac po zanimanju. Hteo da bude ''kalif umesto kalifa'', pa ga je Gerić smenio. Danas živi u Beogradu a radi kao savetnik za energetiku crnogorske vlade. Takođe je i predsednik UO Više elektrotehničke škole u Beogradu. ''Ekspert'' širokog spektra. Do pre nepunih godinu dana bio direktor hotela "Interkontinental" u Beogradu. Tipičan DOS-ov ekspert.
DANA VUKOVIĆ - direktorka Direkcije sa spoljnotrgovinske i devizne poslove, a pre toga zamenica Radivoja Dangubića. Bila je vrlo ''aktivna'' u raznim nameštanjima za hobotnicu. Od mazutnih aranžmana i afera sa EFT-om, stranih donacija, kredita za remonte itd. Danas penzionerka.
VLADIMIR MARJANOVIĆ - direktor Direkcije za upravljanje EES-om. Čovek izuzetno labilnog psihološkog profila, sklon kriminalu. Izuzetno korišćen od energetske hobotnice u svim poslovima sa strujom. Da bi spasao sebe, Gerić ga je smenio krajem 2003. Odmah je počeo da radi za EFT, a danas radi za "Rudnap" grupu Vojina Lazarevića.
DRAGAN VIGNJEVIĆ - glavni dispečer. Izlečeni alkoholičar. Takođe veoma sklon kriminalu ali i neobično sklon ''društvenim'' angažmanima (FK "Partizan"). Danas generalni direktor "Elektromreža Srbije" (EMS). Saučesnik u mnogim kriminalnim radnjama u korist hobotnice.

Deset najgorih privatizacija
Branimir Đokić
Samo za nekoliko proteklih godina Srbija je privatizacijom društvenih preduzeća ostala uskraćena za oko milijardu evra. Korupcija, podmitljiva birokratija i loša kontrola zakonitosti razlog su gubitka koji je nastao za samo pet godina, od 2001. do danas. Za to vreme Srbija je za otplatu spoljnog duga isplatila skoro milijardu evra, ali umesto od privatizacije, pare su nađene u džepovima građana.
Da bi videli koliki je manjak para od privatizacije, u saradnji sa domaćim ekonomskim stručnjacima sastavili smo listu deset najgorih privatizacija, koje su Srbiju po optimističkim procenama koštale oko 700 miliona evra, a po najgorim više od milijardu evra. Kada bi se lista proširila na sva preduzeća koja su privatizovana ispod cene, došli bi do sume od barem milijardu i po evra para koje je neko dodatno zaradio na teret građana koji su pola veka stvarali te firme.
Smederevski "Sartid" prodat je američkoj kompaniji U.S. "Steel" za 23 miliona evra. Mada se mislilo da je razlog ovako niske cene dug "Sartida" od 1,7 milijarde dolara, ispostavilo se da to nije tačno, pošto je država preuzela da reguliše dugovanja. Koliko je država oštećena ovim poslom, dovoljno govori činjenica da je jedno od "Sartidovih" pet zavisnih preduzeća, Fabrika belih limova u Šapcu, procenjena od jedne revizorske kuće na 120 miliona evra, skoro pet puta više nego što je prodat ceo "Sartid"?!
Ova prodaja je bila toliko čudna i van svake ekonomske logike, da se njom pozabavio i Vol strit žurnal, najpoznatija svetska ekonomska dnevna novina. Izveštaj U.S. "Steel"-a, koji je objavila ova novina, procenjuje vrednost "Sartida" na oko pola milijarde dolara.
Da ovde nisu bila čista posla vidi se i po tome da je najznačajniji deo posla oko prodaje obavio stečajni upravnik Branislav Ignjatović, "čovek bez lica" i bliski prijatelj Nemanje Kolesara, bivšeg šefa kabineta premijera Zorana Đinđića. Umesto da stečajni postupak vodi Trgovinski sud u Požarevcu, on je vođen na drugom mestu - u Beogradu. Treba podsetiti da su veći broj sudija i predsednik Trgovinskog suda u Beogradu nedavno uhapšeni upravo zbog mahinacija sa stečajnim postupcima. Šteta prouzrokovana ovim poslom procenjuje se na preko 400 miliona evra.
Tri cementare, Novi Popovac, Beočin i Kosjerić, prodate su ubrzo po dolasku DOS-a na vlast za 138,9 miliona dolara, ili nešto više od 120 miliona evra. U doba vladavine Slobodana Miloševića procena samo Beočinska cementara procenjena je na 141 milion dolara. Zbog "sumnjivih" poslova oko prodaje cementara tresla se i Vlada Srbije, a Kolesar i Đinđićev nekadašnji savetnik za bezbednost Zoran Janjušević optuživani su za uzimanje provizije kako bi ovaj posao namestili stranim kupcima. Direktan gubitak države od ovog posla procenjuje se na oko 200 miliona evra.
"Beopetrol" je prodat najvećoj svetskoj privatnoj naftnoj kompaniji, ruskom "Lukoilu". Bez obzira na do kraja nerešene imovinske odnose, drugi po snazi domaći distributer naftnih proizvoda, prodat je pre dve godine. "Lukoil" je kupio "Beopetrol" za 207 miliona evra. Međutim, stvarna cena bila je 118 miliona evra, koliko je plaćeno za 70 odsto akcija, dok je ostalo predviđeno za investicije i socijalni program. Oko 190 pumpi (izuzimajući Kosovo), upravna zgrada na Novom Beogradu od 6.000 kvadratnih metara, veliki vozni park i pet skladišta širom Srbije, prodati su po skoro istoj ceni koju je prethodno grčki Helenik petroleum platio za kotorski Jugopetrol i njegovih 37 pumpi u Crnoj Gori. Na državni račun se zbog loše obavljene prodaje, prema procenama bivših direktora "Beopetrola", slilo stotinak miliona evra manje novca od realne cene. Obećano investiranje "Lukoil" nije izvršio, pravdajući se da ne može da uđe u poslove izgradnje zbog nepotpune dokumentacije oko vlasništva nad pumpama, bez obzira što je za taj problem znao još prilikom kupovine. Direktor Agencije za privatizaciju prihvatio je "Lukoilov" izgovor i oprostio im 30 miliona evra ugovorne kazne zbog neizvršenja investicije.
Soko Štark prodat je prošle godine Grand kafi, najvećem proizvođaču kafe u regionu. Za kupovinu 100 odsto akcija, ponuđeno je 36 miliona evra, ali je kupljeno oko 70 procenata akcija po ceni od 900 dinara. Prema proceni direktora Soko Štarka, cena jedne akcije vredela je oko 20 evra, dok su neke procene išle i znatno više od 20 evra po akciji. S obzirom da je broj emitovanih akcija nešto manje od tri i po miliona, ispostavlja se da je vrednost preduzeća između 65 i 70 miliona evra. Gubitak države i malih akcionara je oko 30 miliona evra.
Tri šećerane u Vojvodini ubrzo nakon 5. oktobra prodate su Miodragu Kostiću Koletu, vlasniku MK komerca. One su kupljene za ukupno devet evra. Bez obzira što su bile u gubicima, na zalihama su imale veliku količinu šećera i razvijeno tržište, zbog čega im je vrednost bila visoka. Konsultantska agencija "Prajs Voter Haus" procenila je da samo fabrika u Crvenki vredi preko osam miliona evra. Posle iznete procene, ova agencija više nije dobila nijedan posao u Srbiji, a fabrike su prodate za cenu devet kilograma šećera u prodavnicama. Ukupna šteta procenjuje se na oko 25 miliona evra.
"Sava Kovačević", poljoprivredno gazdinstvo iz Vrbasa prodato je decembra 2003. godine firmi "Mirotin" iz istog grada, koja je za 70 odsto kapitala platila 1,3 miliona evra. U to vreme, vrednost kapitala ovog gazdinstva bila je preko 26 miliona evra, a gubici oko tri i po miliona evra. Zašto je firma prodata toliko ispod cene, očigledno je pitanje za istražne organe.
"Nisal" iz Niša, fabriku aluminijumskih profila, kupilo je beogradsko preduzeće "Domal inženjering" pre tri godine. Vrednost firme je 1999. godine, u najtežim trenucima, procenjena na preko 12 miliona evra. DOS-ova vlada je za nju dobila samo 325.000 evra, bez obzira što "Nisal" nije poslovao sa većim gubicima, a plate su isplaćivane redovno. Ova prodaja izazvala je ogorčenje radnika niškog preduzeća koji su optužili zaposlene u Agenciji za privatizaciju da su lažnim izveštajima umanjili njegovu vrednost pred tenderskom komisijom. Čak je Vlada načinila presedan i novim vlasnicima socijalni program oročila na samo jednu godinu, umesto pet kako je rađeno sa ostalim kupcima srpskih preduzeća. Šteta nastala ovim poslom koštala je građane Srbije između 10 i 15 miliona evra.
"Rubin" Kruševac, naš najpoznatiji proizvođač alkoholnih pića, prodat je firmi "Invej" vlasništvo Predraga Rankovića Peconija. Bez obzira što je Peconi za kupovinu obezbedio oko 32 miliona evra, ispostavilo se da dobar deo tog obećanja ide za realizaciju socijalnog programa. Ubrzo po prodaji, gotovo dve trećine radnika ostalo je bez posla. Za 20 miliona evra, koliko je na kraju plaćena fabrika, Peconi je dobio zalihu robe od 12 miliona evra, pa se ispostavilo da su fabrika, 700 hektara pod vinovom lozom, zaštićeno ime "vinjaka" i tržište prodati za samo osam miliona evra. Zašto država nije sačekala bolju ponudu i tada je prodala, ostaje nepoznanica do danas? Šteta uzrokovana ovim poslom procenjuje se na više miliona evra.
"Jugoremediju", nekada jednu od najuspešnijih srpskih farmaceutskih firmi, kupila je makedonska firma "Jaka" iz Radoviša čiji je većinski vlasnik niški biznismen Jovica Stefanović Nini. Oko kupovine "Jugoremedije" u javnosti se podigla velika prašina kada su se pojavile informacije da je fabrika kupljena novcem sa Kipra koji je u Miloševićevo vreme ilegalno iznesen iz države. Međutim, ovo nikada nije zvanično potvrđeno. Stefanović je za 16 miliona evra kupio 42 procenta "Jugoremedije", a zatim se, sumnjivim prebijanjem dugova, uz pomoć Agencije za privatizaciju i zrenjaninskog Trgovinskog suda, proglasio za većinskog vlasnika i izbacio 150 radnika i malih akcionara i sa posla i iz skupštine "Jugoremedije", zbog čega se u Okružnom sudu u Zrenjaninu poslednjih meseci vodi krivični postupak protiv generalnog i finansijskog direktora "Jugoremedije".
Veterinarski zavod prodat je za 9,1 milion evra konzorcijumu preduzeća "Zekstra" i "Bankom". Inače, prvi tender u privatizaciji Veterinarskog zavoda bio je poništen zbog nezakonito vođene procedure, dok su se na drugom tenderu, u julu 2003. godine, zaposleni u Zavodu udružili u konzorcijum u nameri da kupe 70 odsto društvenog kapitala. Agencija za privatizaciju i Tenderska komisija su odlučile da se preduzeće prodaju konzorcijumu "Zekstra" - "Bankom". Konzorcijum zaposlenih se žalio pa je Vrhovni sud sredinom 2004. godine doneo odluku i poništio rešenje jer je utvrdio da su postojale nepravilnosti. Međutim, ministarstvo privrede i predstavnici društvenog kapitala u Upravnom odboru zavoda donosi novo rešenje kao i prethodno koje je poništio Vrhovni sud. Zavod je, mimo presude Vrhovnog suda, prodat konzorcijumu "Zekstra-Bankom".
Koliko su država Srbija i njeni građani "zakinuti" privatizacijom proteklih godina, najverovatnije se nikada neće znati detaljno. Na red dolaze najveći državni sistemi, čija se imovina procenjuje na milijarde evra. Ukoliko se državni službenici budu i ubuduće ponašali kao u prošlosti, najverovatnije ćemo ostati kratki za sumu koja bi bila dovoljna da se isplati veći deo spoljnog duga, ili barem poprave svi putevi i opreme bolnice po Srbiji.
Danko Đunić siva eminencija
Jedan od najvećih krivaca za prodaju srpskih preduzeća ispod realne cene (osim državnih službenika) su revizorske firme, koje vrše procenu vrednosti kapitala. Neretko su firme procenjene na smešno nizak iznos, da bi zatim često na javnoj licitaciji bile prodavane za stotinak puta više cene. Revizorska firma koja stoji iza najvećeg broja procena je Deloitt&Touche, čiji je dugogodišnji direktor "siva eminencija" srpske privatizacije Danko Đunić.

Mali pravednik, veliki privrednik
__________________________________________


Za mandata mala plata, a velika lova



Mali pravednik, veliki privrednik



Milica Grabež

Naš novi ministar pravde došao je sebi. Opasuljio se. Shvatio je suštinu. Konačno je progledao na obe strane. Mora da zbrine sebe, kad već neće stranka

Za pohlepne ljude kažu da im pare iz očiju vire.

U očima aktuelnog ministra pravde Dušana Petrovića, doskorašnjeg advokata iz Šapca, pohlepa se ne može prepoznati. On je razrok.

Kada je, važan, ušao u kabinet ministra pravde, svečano je izjavio da je zatečen, da ništa ne valja, i da sve mora da se menja. Tužioci, sudije, upravnici zatvora, sve mora da požuti, da dođu njihovi ljudi.

To ministar reče i uteče.

Advokat Dušan Petrović bio je Đinđićev miljenik, verovao mu je bezgranično. Šapčani ga pamte kao pristojnog čoveka, solidnog advokata. Živeo je od svog rada i stranačkih prinadležnosti. U podeli plena, kada je DOS došao na vlast, nije dobio, a upućeni kažu da nije ni tražio - ni mrvice.

Ipak, oponašao je svog stranačkog lidera Zorana Đinđića. I rečju, i gestom. Pljunuti Đinđić, samo malo razrok.

E, sada, kada je u fotelji ministra pravde, gospodin Dušan Petrović odluči da bude mali pravednik, ali veliki privrednik. Ovo je šansa koja se ne propušta.

Na sednicama Vlade Srbije, kao ministar pravde i kao zamenik Borisa Tadića u žutoj stranci, g. Petrović se često javlja za reč. Uvek ima predloge za članove upravnih odbora javnih preduzeća. Često predlaže svog kandidata, gospodina Miroslava Bogićevića iz Šapca. A g. Bogićević nije mačji kašalj. Ne zaostaje iza Aleksandra Vlahovića i drugih lopova iz DS-a. On je vlasnik šabačke kompanije "Farmakom M.B". Težak je desetine miliona evra.

Čim ministar Petrović zine, premijer Koštunica odmahne rukom i kaže: Znam, gospodine Dušane, vi predlažete gospodina Bogićevića za....

Letnja je sezona, ministru pravde se žuri da za vreme ferija zgrabi neku paricu. Jer i gospodin Miroslav Bogićević ceni usluge gospodina Dušana Petrovića. Uz njegovu pomoć pokupovaće sve što je u Šapcu i Podrinju još preostalo. Daće mu g. Petrović i šabačke medije, uključujući i "Glas Podrinja".

Plata ministra pravde nije velika, ali lova koja se iz te fotelje zgrne može da obezbedi život pokoljenjima.

U direkciji DS-a svi se zbunili. Zašto da i Dule drpiše? Njega su hteli da drže kao ikonu, da ga pokazuju k'o mečku Božanu, da sirotinji raji kažu da imaju i oni jednog među njima koji se nije ovajdio, koji ne krade.

Ostadoše bez ijednog koji je čist i pred Bogom i pred narodom.

E, ali ni Dule nije više kao što je bio. Zna on svoje, jeb'o ti njih, kaže on. Vreme je da se i on okući, obezbedi. Možda dođu crni dani, pa ih sirotinja raja sve pomlati. Zato ministar pravde sada vodi politiku velikog privrednika. U Srbiji nikada nije bilo pravde, pa neće ni on da je poklanja. Uzeće za sebe sve što rukom dohvati.

Zovu Duleta kolege iz partije da ga opomenu, da s njim porazgovaraju, da mu se nađu i da mu daju neku veću paru, samo da počne da radi svoj posao. Ali se Dule, ministar naš, odmetnuo. Ne javlja se. Samo radi.

Spisak tajkuna koje protežira ministar Petrović nije golem, ali oni goleme pare sabiraju. Pola sebi, pola Dušku daju.

Ako je godinama trpeo i ćutao, ako je u Beograd dolazio u polovnim kolima, o svom trošku, ima sada sve da nadoknadi, da namiri račune. Ima da mu se dadne.

Reforma pravosuđa? Reorganizacija tužilaštva i sudova, osnivanje apelacionih i vrhovnog kasacionog suda? E, brajko moj, ima to da pričeka bolja vremena, nekog drugog Dušana Petrovića. Sve će se to odložiti novim zakonom. Ministar ima zadatak da otpusti nepodobne sudije, da pohapsi nepodobne tužioce i upravnike zatvora, da dovede svoje kolege, koji će da zaštite i njega, kada više ne bude ministar.

Odmetnu se ministar pravde i ode među svoje, sav žut. Sada svi liče jedan na drugog, prepoznati ih ne možeš. Svi pljunuti Zoran Đinđić.

stop ovom dileji!

drbob:

Jedan od naslednika njegovog lika i dela je:
,,Retko te viđam sa devojkama,,
__________________________________________


Nepoznati delovi biografije predsednika Srbije Borisa Tadića kruže internetom

Kliknite za proširenje...

Зато су га хомосексуалци подржали на изборима, сад је све јасно ...

nojkic_problem:

Нисам имао времена да гледам около. Био сам сувише заузет

Kliknite za proširenje...

Pa sto ste izlomili onu postavku na trgu , seljaci???:???:

Sto niste napunili dzepove kamenjem jos u selu, pa onda krenuli u centar, a ne da lomite skulpture koje danima niko nije pipnuo , dok vi "patriJote " niste dosli???

Kao, ko yebe "belef"???,,,,,,,,,pa ko yebe Rashu........

nojkic_problem:

Слажем се Бобе 100% са тобом, али у исто време није потребно да квази патриоте овде постују теме како ће да бију ове или оне, да вешају ове или оне, а да при том остану у својим топлим домовима. Чујем да си јуче био на протесту, свака част, био сам и ја тамо. Али ко је још био одавде, а рекао је да ће ићи? Нико.

Kliknite za proširenje...

vidi kad sam ja bio na forumu a kad nisam

Dragan Šutanovac, čovek niotkuda
Ministar tabadžija na vatrenoj liniji
Na političkoj sceni Srbije instalirani su neki novi klinci. Došli iznebuha, praznih džepova, puni pohlepe, bezobzirni. Bez znanja, bez vizije, obuzeti samo jednom željom: da uspeju. Da budu neko. Otimaju, pljačkaju, pokrovitelji su srpskim tajkunima koje reketiraju. Zauzeli su busije u parlamentarnim strankama i otvoreno nam poručuju da će na vlasti ostati do kraja života, ako im ga sirotinja raja ne prikrati.
Ima li nam nade s Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Draganom Šuntanovcem, Acom Popovićem, Draganom Jočićem...?
Mogu li ovi ljudi izvesti Srbiju iz mraka ili će nas još više gurnuti u pakao? I opelješiti do gole kože.
Mile Ješanov
Specijalizovao se u oblasti bezbednosti, bivši je specijalni savetnik i pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova, potpredsednik DS-a i zet penzionisane folk-zvezde Miroslava Ilića, a venčani kum predsednika Srbije Borisa Tadića. To je ono što on voli da kaže za sebe. Ono što ne voli da čuje, a što on takođe jeste, nalazi se u Tabloidovom istraživanju, u okviru serijala koji čitaocima daje priliku da se upoznaju s licem i naličjem najmlađe generacije srpskih političara.
Dragan Šuntanovac je rođen 1968. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i Šestu beogradsku gimnaziju. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, odsek hidroenergetika. Njegova "specijalizacija iz oblasti bezbednosti" je, nažalost, samo skraćeni kurs od pet nedelja u SAD, gde je dobio diplomu iz oblasti sprovođenja zakona (Law Enforcement), diplomu iz oblasti sigurnosnih pitanja i nadzora (Security Issues and Oversight), kao i diplomu američko-nemačkog "Maršal centra za bezbednosne studije" u Garmiš-Partenkirhenu.
Ovako ubrzano prikupljanje diploma raznih kurseva, popularnih kod bosanskih gastarbajtera kao "Akšam šule" (večernje škole), uz malo propagandne aktivnosti u Srbiji, odvelo je Šuntanovca pravo na mesto ministra odbrane. Nije to bio niti njegov cilj niti cilj njegove stranke. Mesto ministra policije bilo je mnogo interesantnije. No, u postizbornim prepucavanjima s Vojislavom Koštunicom, kome na pamet nije padalo da ispusti najvažniji resor u Srbiji, Šuntanovca je zapalo Ministarstvo odbrane. Frustriran ovom činjenicom, često je odapinjao otrovne strele u pravcu Dragana Jočića, direktnog konkurenta u kombinatorikama oko omiljenih "ministarstava sile".
Ovaj dvoboj između DS i DSS i to "ko će koga da hapsi", privremeno je obustavljen iz razloga obostrane bezbednosti. Ministarstvo odbrane u nastupajućim događajima biće sve više važno. Ovo je postalo jasno i vrhu DS, pa je instaliranje Šuntanovca kao ministra odbrane prihvaćeno kao mučna kompenzacija za lošu podelu ministarskih portfelja.
Prošlost Dragana Šuntanovca može se smatrati krajnje nezanimljivom. Ali prošlost ministra odbrane Srbije, i svi njeni detalji, odmah postaju predmet zanimanja stručnjaka i laika, i to s punim pravom.
Ko je čovek koji vodi ovako važan resor ?
Za sebe voli da kaže da je "u osnovnoj školi sakupljao stare novine, u srednjoj nameštao strunjače i koševe u sportskom centru, a kao student u Londonu prao tanjire i pravio salate".
Ovih "uslužnih delatnosti", koje se očito smatraju dobrom referencom u savremenoj Srbiji, Šuntanovac se setio u predizbornoj kampanji. Ono čega u toj istoj kampanji nije želeo da se seti, to je period u kome je radio kao "fizička inteligencija", naime izbacivač u noćnom klubu "Nana", i to baš u periodu kad je ova "ustanova" ugošćavala sve samu kriminalnu elitu. Za vreme "mandata" Dragana Šuntanovca u ovom klubu dogodilo se i spektakularno ubistvo Andrije Lakonića 23. marta 1990.
Njegova ženidba sa ćerkom narodnjačke zvezde Miroslava Ilića, naglo ga je finansijski oporavila, jer gospođu smatraju jednom od bogatijih žena u Srbiji. Oni koji poznaju kćerku Miroslava Ilića, i njen stas i glas, kažu da je Dragan od tasta uzeo najmanje sto hiljada dolara, kao naknadu za traume...
Njegov angažman u DS ne može se smatrati "intelektualnim". Tek nakon Petog oktobra neko je otkrio da ovaj čovek ima neopisivo veliki svađalački potencijal, te da je zgodan za beskrajna televizijska blaćenja i okršaje po medijskom brlogu. I tu je zaista pokazao zavidno umeće. Upućeni mu pripisuju elektronsku manipulaciju glasovima u jednoj televizijskoj emisiji (''Piramida" - RTV Pink), a najniže strasti koje je raspirivao u polemikama tim povodom na vidno mesto su istakle njegov upadljivi infantilizam, nezrelost političara niskog ranga.
U periodu april-maj 2000. bio je stažista Evropskog parlamenta u Strazburu i Briselu. Novembra iste godine imenovan je za pomoćnika ministra u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova SRJ. Bilo je ovo njegovo prvo zvanično zaposlenje. Pripravnički ispit je polagaso pred članovima komisije kojima je bio nadređeni rukovodilac.
Na parlamentarnim izborima 2000, 2003. i 2007. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Srbije. Od 2002. do 2003. je na funkciji predsednika Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije, a od 2004. je bio zamenik predsednika ovog odbora.
Na lokalnim izborima 2000. i 2004. godine izabran je za odbornika u Skupštini grada Beograda. No, da Dragan Šuntanovac nije ni "zelen" ni naivan, potrudila se da javnosti objasni Danica Drašković, medijima uvek intrigantna po oštrom jeziku. Oktobra 2004. supruga lidera SPO Vuka Draškovića žestoko je reagovala na jednu njegovu izjavu. Rekavši da Danica Drašković nema nikakvih kvalifikacija za mesto direktora Instituta za bezbednost srpske tajne policije, na koje ju je kandidovao SPO, Šuntanovac je skočio u jamu koju je sam iskopao. Danica Drašković je odmah reagovala:
"...Da li se to oglašava onaj SPS-ov kafedžija iz 'Demodea', stručnjak za hidroizolaciju, koji je direktno iz diskoteke 'Trezor', gde je delio pozivnice gostima, došao na mesto pomoćnika saveznog ministra policije i predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije?!"
Pa onda u istom pravcu: "...Dragan Šutanovac je Legijin drug i Šiptarov prijatelj. Pa, on je zaštitnik i saborac ubica i kriminalaca, sve do ubistva premijera Đinđića. Setimo se samo kako je gorljivo branio Crvene beretke i zemunce od optužbi za ubistva na Ibarskoj magistrali i atentat u Budvi, kao i za likvidacije Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Na Odboru za bezbednost podsmevao se SPO-u, nije nam davao reč kada smo hteli da govorimo o tome, čime je direktno sprečavao svaki pokušaj istrage tih zločina... Šutanovac je, u ime svoje partije, štitio kriminalce, jer bi tragovi koji vode do njih jednog dana doveli i do njega. Legija i Šiptar su uz njegovu političku podršku i s njegovim znanjem i posle 5. oktobra ubijali po Beogradu, a neretko su saslušavali nevine ljude u zgradi policije u Ulici 29. novembra, kao što je to bio slučaj s Makinom grupom, koju su optužili za ubistvo generala Buhe, kako bi sa sebe skinuli sumnju. Kada su ubili Zorana Đinđića, prestali su da budu heroji, a Šutanovac je konačno dozvolio da postanu zločinci. Ipak, družio se s njima, policijski i politički ih štitio. On bi to sada želeo da zaboravi, ali ja mu to neću dati..."
Danica Drašković je tom prilikom priznala da nema potrebne kvalifikacije za mesto direktora Instituta za bezbednost, ali samo zato što se nije družila sa ubicama, "prikrivajući ih od zakona kao Šutanovac":
- Imam, međutim, drugu kvalifikaciju za njihovo privođenje pravdi. Zato se i buni Šutanovac, jer su zločini koji su počinjeni deo sistema kome on pripada, a koji SPO i ja već 15 godina pokušavamo da razbijemo. Ako dođem na čelo Instituta za bezbednost, sigurno ću pronaći tog Legijinog drugara, čijih tragova ima i u malverzacijama oko oružja u "Jugoimportu SDPR". Zato se Šutanovac plaši mene i mojih kvalifikacija. Mogla bih da mu obezbedim da nastavi da se druži s Legijom, ali u zatvoru, gde mu je jedino i mesto!
U analizi lika i dela Dragana Šuntanovca pridružio se i portparol DSS Andreja Mladenović, govoreći o "gazdi i lancu": "...Očigledno da taj čovek ima zadatak da vređa i da se na taj način politička borba pretvori u jedan brlog. To što se on u brlogu dobro snalazi, bar tako on misli, to je njegov problem, ali mi se sigurno nećemo spuštati na njegov nivo. Sve ostalo je problem njega i njegovog gazde, koji mu je pustio malo lanac, pa sad on mnogo više laje nego što je to ranije radio i smeo".
Jedan događaj ipak zaslužuje podrobniju analizu. On ukazuje na samu suštinu uloge i položaja Dragana Šuntanovca u njegovoj stranci, ali i na državnoj funkciji na kojoj se trenutno nalazi. Osvetljava najmračniji ugao njega samog i politike koja ga je izbacila na površinu.
Naime, 20. septembra 2004. godine Dragan Šuntanovac, koji je inače i kum Borisa Tadića, tražio je od svoga predsednika da mu bude savetnik za bezbednost. Posle konsultacije s nadležnima u američkoj administraciji u vezi s tim, Boris Tadić je bio izričit da to nije dobro zbog javnosti, jer bi im se zbog kumstva pripisala familijarnost. Dva dana posle toga Dragan Šuntanovac dolazi kod Tadića da ga zamoli da na mestu direktora "Jugoimporta" ostavi Stevana Nikčevića, što mu ovaj obećava. Sutradan Tadić zove Prvoslava Davinića, tadašnjeg ministra odbrane, i saopštava mu svoju želju da se Nikčević ne dira na tom mestu. Nakon toga, ministar odbrane menja odluku i ostavlja Stevana Nikčevića na mestu direktora.
Treba li podsetiti da je Šuntanovac bio savetnik tog istog Stevana Nikčevića u "Jugoimport SDPR" s platom od 200.000 dinara, te da je imao "strateški" interes da svog dobrotvora sačuva na toj funkciji što duže?

drbob:

Lečenje predsednika Borisa Tadića je pod oznakom „državna tajna“. Kako su nam rekli lekari sa reumatološkog odeljenja VMA, oni ulažu sve svoje znanje i umeće da predsednikovu bolest stave pod kontrolu. Konsultuje se često i profesor reumatolog Nemanja Damnjanov, direktor Reumatološkog instituta, koji je kum odlazećeg ministra zdravlja.
U skoroj budućnosti je za očekivati da predsednik po telu dobija crne pege, da mu se peruta koža, da je sve mlitaviji. Njegova bolest se leči „pronisonom“, lekom koji izvesno vreme drži pacijenta u stanju euforije, prosto želi da poleti, pun je snage. Lek, nažalost, ima i kontraefekte.
Lekari predsednikovu bolest ocenjuju kao dosta tešku, i sa lošom prognozom, a radnu sposobnost kao bitno smanjenu.
Molimo se Bogu da našem predsedniku podari snagu i zdravlje. I pameti.

Kliknite za proširenje...

pa kako da mu se neizdesava sve to kada ga kuku tolki ljudi,evo da dodam i prilog-
DDAAAAAAAAAAABBBBBBBBBBBOOOOOOOOOOOGGGGGGGGGGGGDDDDAAAAAA

Ipak, zašto baš Nikčević? Stvar je jasnija ako se zna da Nikčevićev brat i Dragan Šuntanovac imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja!
Ne tako davno dogodio se beogradski sajam vatrenog oružja gde je Dragan Šuntanovac, prvi put javno, pokazao čime se u stvari bavi, ali ovaj put dobro pokriven ministarskom funkcijom. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu J.B. kaže da nije problem njegov biznis, nego je problem što se on na sadašnjoj funkciji s tim "poslovnim aktivnostima" oko izvoza oružja nalazi u debelom sukobu interesa. Isti profesor rezignirano kaže da njegov slučaj nije usamljen, nego da se radi o skandaloznoj praksi lakog bogaćenja uz pomoć političkih poluga.
U kom pravcu ide karijera ovog čoveka? Nije li baš on, ovakav kakav je, sinonim vremena u kome ćemo živeti, nije li on foto-robot modernog srpskog političara, opasnog i sujetnog, koji će zarad svog super-ega praviti pakt sa crnim đavolima ?
Hoće li se Vojska Srbije snabdevati oružjem preko firme svog ministra odbrane?
Otkude si ti, momče?
Šta Dragan Šuntanovac radi u Upravnom odboru vranjskog "Simpa"? Kolika je plata ovog člana Upravnog odbora? "Vranje press" januara 2007. piše: Tomić i "Simpo" su se obezbedili, jer su članovi Upravnog odbora "Simpa" Dragan Šutanovac (DS) i Ljubomir Ilkić (SPS)".
Ali da ga nije minula želja za tučama i dvobojima, govori jedan, nikada potvrđen događaj, koji kriju svi akteri, uključujući i skupštinsko obezbeđenje, koje nezvanično potvrđuje priču što sledi, ali je zvanično ni za živu glavu ne bi izgovorilo.
Zapravo, nakon uvreda iznetih na račun Zorana Đinđića koje je radikal Aleksandar Vučić izneo za skupštinskom govornicom, Dragan Šuntanovac mu je dobacio da nesporazum mogu rešiti nasamo u obližnjoj prostoriji. Vučić je tada opsovao majku Šuntanovcu, posle čega su se obojica uputila ka izlazu iz sale. Dragan Šuntanovac se odmah nakon incidenta vratio u poslanički klub i nastavio da prati skupštinsko zasedanje iz svoje klupe. Skupštinsko obezbeđenje tvrdi da je delovalo po propisu i da su dva poslanika objasnila da u kancelariju idu sami radi "kratkog dogovora". Šta se zaista dešavalo, znaju samo njih dvojica.
Slobodan čovek u sređenoj državi
Poslednjih nedelja ruska diplomatija je u više navrata preporučivala vodećim srpskim političarima da ne idu na godišnji odmor zbog kosovskog problema. Ovo su za sada prihvatili Tadić, Koštunica i Velimir Ilić. Iz kabineta ministra odbrane Dragana Šuntanovca, za jedan ženski magazin stiglo je ovakvo saopštenje: Ministar planira da u avgustu uzme desetak dana slobodno i ode na letovanje u Grčku.
Nikad sa ženom
Dragan Šuntanovac se nikada u javnosti ne pojavljuje u društvu svoje službene supruge, zbog njenog izgleda. Iako je u skupštinskoj sali poručio Milošu Aligrudiću da će mu "skinuti helanke i isprašiti ga po turu", prema izvorima TABLOIDA iz Bezbedonosno-informativne agencije, i sam ministar odbrane je čovek pozadinskih strasti. Otuda se i može razumeti što se za sto hiljada dolara miraza oženio kćerkom Miroslava Ilića. Njegovo srce je ranjivo na mlade muškarce. Zato često i sada obilazi vojnike, da se nagleda lepote. Upućeni tvrde da se s Borisom Tadićem okumio zbog sličnih sklonosti.
Sitni špijun
Dragan Šuntanovac je na listi ''plaćenih ljudi" Vojne službe bezbednosti SAD-a, s napomenom da ga treba promovisati na značajne funkcije, jer je besprizoran čovek i spreman na sve, samo da "bude neko".

IDI_DADA_AMIN:

Pa sto ste izlomili onu postavku na trgu , seljaci???:???:

Sto niste napunili dzepove kamenjem jos u selu, pa onda krenuli u centar, a ne da lomite skulpture koje danima niko nije pipnuo , dok vi "patriJote " niste dosli???

Kao, ko yebe "belef"???,,,,,,,,,pa ko yebe Rashu........

Kliknite za proširenje...

A sta bilo ti tesko da u svojoj smeni cistis vise smecatkacio:
pa to je tvoj posao covece,za to te placaju pored ovakvih gluposti po forumima,placen si da cistis i cisti ne pametuj

Vreme je za govnjivu motku :-)

Strani agenti vode srpsku diplomatiju
Od dolaska Vuka Jeremića na mesto šefa srpske diplomatije, u vrhu te strateške institucije instalirani su službenici koji imaju podršku u stranim obaveštajnim službama. Među njima su primetne britanska i izraelska služba koje objedinjuje vrh iz Lenglija. Upravo ta činjenica odslikava sadašnje stanje diplomatije Srbije koja je izgubila minimum svoje samostalnosti u vođenju spoljne politike. Posebno zabrinjava to što su s ovim upoznati i predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica, ali obojica žmure na oba oka.
Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić postavio je za generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova Mirka Stefanovića. To je obrazložio činjenicom da Stefanović ima veliko diplomatsko iskustvo. Stefanović je gotovo ceo radni vek proveo u diplomatiji. Jedan mandat je proveo u Iraku, gde je radio kao konzul. U Izraelu je proveo devet godina, prvo kao otpravnik poslova a zatim kao ambasador.
Goran Svilanović, koji je Stefanovića 2001. godine oterao iz diplomatije, kao ni drugi diplomatski analitičari, nije komentarisao Stefanovićev povratak. Jednostavno su zaključili da je "veoma kooperativan saradnik". Njegova bliskost sa G 17 plus uticala je da mu se ponovo otvore vrata. Na ubacivanje Stefanovića u vrh srpske diplomatije imali su uticaj i njegovi politički i finansijski prijatelji iz izraelskih diplomatskih krugova.
Mirko Stefanović, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije, rođen je u Novom Sadu. U diplomatsku službu dolazi s diplomom Pravnog fakulteta. U diplomatiju je ušao 1986. godine, bez konkursa, kao vojvođanski kadar, prikriveni autonomaš, iz pokrajinskog sekretarijata za pravosuđe, i odmah otišao za prvog sekretara ambasade u Bagdadu za konzularna pitanja, kada je ambasador bio Dževad Mujezinović. Vratio se početkom 90-te i to direktno u Upravu za Bliski istok. Tu je ostao do marta 1992. kada ga je Budimir Košutić, profesor Pravnog fakulteta i istaknuti član Socijalističke partije Srbije, jedno vreme i potpredsednik republičke vlade, poveo za prvog sekretara ambasade u Tel Avivu.
Međutim, kako je došlo do snižavanja nivoa diplomatskih odnosa po nalogu Vašingtona, Izrael nije hteo da primi Košutića za ambasadora te se ovaj vratio. Tada je g. Stefanović postavljen za otpravnika poslova u Izraelu, a potom, kao eksponent SPS-JUL-SRS koalicije, postaje i ambasador u toj zemlji, kada su normalizovani diplomatski odnosi. Na to mesto 1997. lično ga je postavio Slobodan Milošević, gde je ostao do 2001. godine. Tada je Stefanović važio za profesionalca bliskog SPS-u.
Posle Petog oktobra Goran Svilanović, tadašnji šef diplomatije, povlači ga iz Izraela, pa je dužnost ambasadora Stefanović predao u januaru 2001. Nakon toga novi šef diplomatije SCG oterao je g. Stefanovića iz Ministarstva inostranih poslova, proglašavajući ga nepodobnim za diplomatsku službu, jer je bio član partije Mirjane Marković. Ta činjenica pobija Stefanovićevu tvrdnju da nije bio član JUL-a, jer je tada, kao i sada, bilo nemoguće postati ambasador ili visoki funkcioner MIP-a, a da se ne uživa podrška vladajuće stranke. Lična sekretarica predsednice JUL-a Mirjane Marković, gospođa Bisa, setila se imena Mirka Stefanovića, ali nije znala da li je ovaj i formalno bio član te partije. I ta informacija bila je sasvim dovoljno ondašnjem ministru Svilanoviću da ga smeni s mesta ambasadora i otpusti iz Ministarstva.
Nakon razrešenja Stefanović je diplomatsku karijeru nastavio u "Karneksu" iz Vrbasa, kao zamenik generalnog direktora za pravne poslove, a zatim i u "Dunav osiguranju". U obe kompanije izvestan udeo imali su Izraelci. Tako je za vreme Stefanovićevog direktorovanja u Industrija mesa "Karneks" iz Vrbasa, firma prodata kompaniji "Ašmor investment menadžment" iz Londona s većinskim jevrejskim kapitalom.
Prema njrgovim rečima, kompanija "Ašmor", koja se bavi rukovođenjem investicionim fondovima, kupila je od kompanije "Midland Resources Holding" 51,3 odsto akcija "Karneksa" pa je tako postala većinski vlasnik tog preduzeća. Stefanović je tada kazao da kompanija "Ašmor" investira oko 23 milijarde dolara u celom svetu, a najvećim delom na tržišta u razvoju, to jest države u tranziciji, i njene akcije se prodaju na Londonskoj berzi. Kompanija "Midland" postala je većinski vlasnik "Karneksa" u avgustu 2003. godine kupovinom akcija malih akcionara, za koje je platila 14,5 miliona evra. Postalo je jasno da je Stefanović iskoristio poslovne i diplomatske veze koje je stvorio tokom službovanja u Tel Avivu.
Za stvaranje poslovnih i političkih veza sa Izraelom, Mirko Stefanović je koristio i svoje poreklo. Njegova majka je Jevrejka. I njegova supruga Ljiljana ima jevrejsko poreklo. S njom Stefanović ima dvoje dece. Ona je zaposlena više od 25 godina kao novinar u novosadskom "Dnevniku". Radila je za novinsku agenciju Tanjug kao honorarni, akreditovani dopisnik iz Izraela, za vreme službovanja svog muža u Tel Avivu, što je bilo protivno odredbama Bečke diplomatske konvencije.
Povratak Mirka Stefanovića u vrh srpske diplomatije povezuje se i s navodima iz obaveštajnih krugova da iza njega stoji jevrejska tajna služba Mosad. Zanimljivo je što je reaktiviran posle bavljenja privatnim biznisom od 2001. do 2007. godine. U to vreme izraelska tajna služba kroz poslovne kontakte omogućila mu je dobru zaradu kroz biznis, a on je za uzvrat izraelskim firmama otvorio prodor u Srbiju, posebno u oblast poljoprivrede i mesne industrije.
Ove ozbiljne optužbe, koje se graniče s diplomatskim skandalom, ukazuju i na delovanje mnogih drugih stranih obaveštajnih službi u vrh srpske diplomatije. Tako je ministar Vuk Jeremić, kao spoljnopolitički savetnik predsednika Tadića, bio "na vezi" s britanskim diplomatom Džordžom Bazbijem, koji je sada pomoćnik šefa MI-6, a poznat je i po tome što je 1999. godine iz Beča koordinirao NATO agresijom na SRJ.
Kao šef srpske diplomatije Jeremić je sada "na vezi" s doskorašnjim zamenikom ambasadora SAD u Beogradu Frederikom Murom, koji sada odlazi za ambasadora u Crnu Goru. Zamenik Vuka Jeremića, državni sekretar Radojko Bogojević, takođe je "na vezi" s Mi-6. On je od 1992. do 1998. bio otpravnik poslova (ministar savetnik) Ambasade Jugoslavije u Londonu, kada je i zavrbovan. Izvori TABLOIDA kategorički tvrde da su strane obaveštajne službe stavile pod kontrolu vrh Ministarstva spoljnih poslova Srbije.