„Pedantno iznošenje same hronologije odvijanja ove veoma sporne privatizacije razotkriva u isto vreme pristrasnost ne samo nekih veoma važnih funkcionera tadašnje vlade , već i dela medija (poput novina Danas ili pojedinih članaka u nedeljniku Vreme ). Činjenica da je afera ipak naknadno razotkrivena, a neki od njenih aktera iz državne uprave makar simbolično sankcionisani, ne umanjuje u biti spoznaju da je sama privatizacija de jure ostala neupitna , pri čemu je sama država Srbija ostala materijalno teško oštećena, budući da je železara (sada u rukama U . S. Steel ) bila i ostala najveći srpski izvoznik.
O kakvoj se pljački države Srbije radi pokazuje i podaci da je američka firma platila za Sartid svega 23 miliona dolara, a da je u svojoj zemlji, shodno obavezi da se navede realna vrednost objekta «uknjižen kao vrednost od 580 miliona dolara» (str. 54).
«I doista, treba znati šta je sve U . S. Steel , za svoja 23 miliona dolara, dobio. Dobio je, najpre, kompletnu Novu Železaru, sa svih njenih šest čeličana i valjaonica, koje se prostiru na 300 hektara zemlje ! Dobio je Staru železaru, na samoj obali Dunava, s tri livnice. Dobio je fabriku Spin, u kojoj se prave štednjaci «smederevci» (ali i čamci, manji brodovi, ograde, nameštaj i slično). Dobio je Fabriku belih limova u Šapcu, za čiju je izgradnju utrošeno oko 150 miliona dolara. Dobio je Fabriku kreča u Kučevu (a kreč je sastavni deo tehnološkog postupka u metalurgiji). Dobio je luku u Smederevu, za koju se kaže da je «jedna od najznačajnijih u regionu». Dobio je slobodnu carinsku zonu u Smederevu koja se prostire na površini od 21 hektara. Dobio je, dakle, kako je glasio naslov u Glasu javnosti (8 april 2003), «Pola grada za male pare». Samo Železara Smederevo imala je, po bilansu koji je 30. jula 2002. potpisao stečajni upravnik, kapitalnu vrednost od 303,5 miliona dolara ( Inter-Nacional , 23. februar 2004).
«A sve je to, oslobođeno dugova, prodato za bedna 23 miliona dolara. Upravo za toliko je Crvena zvezda 2001. godine prodala jednog jedinog igrača – izvesnog Gorana Drulića ( NIN , 10. jun 2004, str. 30). Ceo metalurški koncer, u koji je uloženo milijardu dolara, i pride još pola grada Smedereva za jednog jedinog igrača. Alal, vera, trgovci ! » (citat str. 54).”
(...)
Ministar Vlahović će se posebno istaći u odbrani postignute cene od 23 miliona dolara. „Taj kompletan paket je vrlo isplativ i povoljan. Naročito kada se uporedi sa ugovorima koji su zaključivani sa čeličanama `Sideks` u Rumuniji, `Košice` u Slovačkoj ili `Nova hut` u Češkoj”, objašnjavao je (Ekspres, 3. april 2003). To, naravno, nikako nije bilo tačno.
Košice su, kao što je već rečeno, plaćene 60 miliona dolara, uz prihvatanje celokupnog duga od 325 miliona dolara. Smederevo je, pak, plaćeno svega 23 miliona, i to bez ikakvih dugova. Takođe, U.S. Steel je preuzeo obavezu da tokom deset narednih godina u železaru Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike. U Srbiji se U.S. Steel obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara tokom narednih pet godina, ali je zabrana otpuštanja radnika ovde svedena na svega tri godine!Vlahović je, slično tome, kada su radnici Smederevske železare stupili u štrajk (51) odmah otrčao u Železaru kako bi im objasnio „da je pozitivno što u jednom privatnom preduzeću postoji tako jak sindikalni pokret, ali je dug ovog koncerna bio veći od milijardu i sedam stotina milijardi dolara” ( Glas javnosti , 30, oktobar 2003). Kakve veze ima taj famozni dug - kojeg je, ionako, U.S. Steel oslobođen - sa aktuelnim radničkim nadnicama, ministar Vlahović je tom prilikom nekako zaboravio da objasni.
(...)
Ali, najvažniji znamenjski događaj vezan za U.S. Steel, bar što se reformatora i evaluatora tiče, bilo je svečanom pokretanje „Visoke peći jedan” u Smederevu, 22. juna 2005. godine. Tu peć Amerikanci nisu napravili – mada je neupućenima, po spektakularno organizovanom otvaranju, to tako moglo izgledati. U.S. Steel ju je samo, posle 18 godina, ponovo pustio u rad (53). Ceremoniji je, međutim, prisustvovao celokupni državni vrh Srbije – kao da je napravljena čitava nova čeličana! Tu su bili predsednik republike Boris Tadić, premijer srpske vlade Vojislav Koštunica, predsednik srpske skupštine Predrag Marković, predsednik skupštine Državne zajednice Zoran Šami, potpredsednik srpske vlade zadužen za privredu Miroljub Labus, ministar privrede Predrag Bubalo, ministar rada Slobodan Lalović, princ Aleksandar Karađorđević i još oko 250 zvanica iz vrha političkog i privrednog života Srbije. Prisutan je , naravno, bio i američki ambasador u Beogradu Majkl Polt.
Tom prilikom, srpska javnost je zasuta podacima o izuzetnom značaju Ju Es Stila za Srbiju (54). Najupečatljivije što je rečeno bilo je da je U.S. Steel danas najveći srpski izvoznik. Izvozi se 65 do 70 posto proizvodnje u vrednosti od 347,6 miliona evra godišnje (u 2004. godini). Takođe je rečeno da U.S. Steel Srbija zapošljava 8.550 radnika koje „neće masovno otpuštati ni nakon 2006. godine”. Srpski zvaničnici nisu krili impresioniranost Ju Es Stilom (55). Sve to bilo je krasno – najveći srpski izvoznik, nema otpuštanja, nova ulaganja, američko-srpske veze, američki korporativni duh... Ali, su od srpske javnosti tom prilikom sakrivene bar tri činjenice koje bi, možda, u malo drugačijem svetlu mogle da prikažu čitavu stvar.
Prvo, tačno je da je U.S. Steel najveći srpski izvoznik. Ali, najpre, on to nije postao tek kada ga je preuzeo U.S. Steel. Bio je to i ranije - podjednako 1992, 1997, ili 2001. godine. Takođe, ova kompanija jeste najveći srpski izvoznik, ali je i najveći srpski uvoznik. Srbija nema ni gvozdene rude, niti kamenog uglja. Obe ove sastojnice, ključne za proizvodnju čelika (čine 67% cene), moraju se uvoziti (ruda gvožđa iz Južne Amerike ili Afrike, a ugalj iz Rusije i Ukrajine). Pisac ovog rada je, 10 oktobra 2005, uputio pismo Julijani Mojsilović, direktoru za odnose sa javnošću ovdašnjeg Ju Es Stila. U njemu sam je zamolio za podatak o vrednosti kompanijinog uvoza u Srbiju. Nikada nisam dobio odgovor. Međutim, neki okviri bi se mogli pretpostaviti.
U doba kada je Sartid izvozio robu za 400 miliona maraka, uvozio ju je za 300 miliona (Naša borba i Politika, 30. oktobar 1997).
Tako, ako danas U.S. Steel izvozi iz Srbije robu za 400 miliona dolara, verovatno da je bar za 300 miliona dolara uvozi. Zapravo, jedina tehnološka komponenta koju U.S. Steel ovde ne uvozi jeste struja. Ali, ni od prodaje struje Ju Es Stilu Srbija nema korist. Cena struje, naime, za proizvođače u Srbiji uveliko je „depresirana”. To je deo dugogodišnje državne politike pomoći srpskoj privredi. Američka komanija, dakle, ovde dobija struju ispod uobičajenih evropskih cena i to je prvi od razloga njene dobre konkurentnosti.
Drugo, tačno je da nije bilo masovnog otpuštanja (što je, uostalom i ugovor o kupovini zabranjivao). Ali, takođe je tačno i to da, kao što je već rečeno, srpski radnici imaju višestruko niže nadnice u odnosu na ostale pogone Ju Es Stila. To je drugi razlog poslovnog uspeha ovdašnjeg ogranka Morganovog kraljevstva. Januara 2004. godine, posle višenedeljnog štrajka (56) (za čim su usledila još dva meseca teških pregovora), rukovodstvo Ju Es Stila umilostivilo se da poveća cenu radnog časa sa 26 na 47 dinara (bruto).
Od tada je srpski radnik plaćen oko 90 centi po satu. U isto vreme, Slovaci zaposleni u železari Ju Es Stila u Košicama imaju 3,74 dolara na sat, a američki radnici Ju Es Stila u Pitsburgu 16,98 dolara (57). Srpski radnik svakako da nije četiri puta manje produktivan od slovačkog, niti je šesnaest puta manje marljiv od američkog. Ali, on je presrećan da uopšte ima posao, odnosno da nije na listi za otpuštanje.
Danas, krajem 2005. godine, bivši Sartidovi radnici, dobijaju 61,5 dinara na sat – što je i dalje manje od jednog dolara. [/bb]Ali, ko bi se od radnika smeo buniti. „Jer, Amerikanac može da se naljuti i da otpusti”, reći će vam oni. I to je istina, s obzirom na stalna upozorenje Tomasa Kelija kako postoji „jedna fabrika sličnog kapaciteta u SAD koja zapošljava samo 1.500 radnika” ( Pregled , 29. decembar 2004).
I treće, tačno je da je godišnja vrednost izvoza Ju Es Stila u Srbiji 400 miliona dolara (58). Ali, takođe je tačno i to da U.S. Steel Srbija knjigovodstveno ne iskazuje nikakvu dobit (59), ili je iskazuje u sasvim malom iznosu. Naime, da bi se izbegao porez na korporativnu dobit i podelu profita sa radnicima (60), prihodi se ili prikrivaju, ili odmah prebacuju u investicije (to je, uostalom, verovatno i deo tajne ulaganja Ju Es Stila u Srbiju (61)). Pošto svoje proizvode izvozi, U.S. Steel Srbija je oslobođen i plaćanja PDV-a. Jedini porez koji U.S. Steel zapravo plaća Srbiji jeste onaj na zarade. Ali, zarade su, kao što smo videli, ionako beznačajne. Takve su, onda, i poreske osnovice. Otuda država Srbija zapravo nema nikakve naročite koristi od Ju Es Stila, uprkos sve U.S. Steel propagande.
tkacio:
