> (...) Post scriptum
Ostaje u ruskoj literaturi kao medicinski fenomen : slucaj Darmolatova usao je u sve novije udzbenike patologije.Snimak njegovih mosnji,velicine najvece kolhozne tikve,prestampava se i u stranim strucnim knjigama gde god je rec o elefantijazisu(elephantiasis nostras) i kao naravoucenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda. "
Kratka biografija A.A. Darmolatova ("Grobnica za Borisa Davidovica")
Elephantiasis nostras
Sintagma imati muda-koja izgleda,nije samo slovenska i jugoslovenska jezicka i psiloloska tvorevina-jeste svojevrsni opskurantizam,neka vrsta pohvale ludosti bez erazmovskog konteksta,priznanje da se za svet umetnosti,literature pogotovu,glava jeste nekom vrstom smetnje,misao,erudicija i duh tom se nesrecnom sintagmom odbacuje kao suvisni ili cak opasni,jer sve sto nije poteklo iz muda poteklo je ,dakle,iz glave ili duha,a to ne valja,to je jasan znak i beleg dekadencije ,erudicije "koja neminovno kvari bogomdani i autenticni(mudati)talenat",pa se, uprkos Skokovom etimologijskom Recniku,rec muda izvodi iz prideva mudar,te stoga ko ima veca muda taj je po logici stvari i mudriji,muda se razvijaju duhovnim vezbama na racun olkoholom otescale glave kojoj je namenjen krajnji cilj da postane Wasserkopf; i sto takav nas umetnik ,a pogotovu pisac, ne biva odnesen vetrom i vazdusnim strujama snagom svog Wasserkopfa, to je samo stoga sto mu to ne daju njegova muda,cija ga privlacna snaga drzi vezanog za zemlju poput lengera.
Imati muda to jos u nas znaci biti bogomdanim talentom,knjizevnim pastuvom i lirskim kentaurom koji spava sa Euterpama i Kaliopama kao sa svojim bogomdanim naloznicama,oplodjujuci literaturu svojim semenoglavcima i svojim punoglavcima koji se krecu ka sustini svojim bicevima i svojim zmijuljstim pokretima ,vodjeni nekim nagonskim,bozjim zamahom kroz sluzavu masu stvarnosti,bez ikakvog kompasa i smisla,bez severa i smera,samo svojim semenoglavim nagonom,a svako se drugo kretanje u prostoru i vremenu,u nekom smislenom smeru i po nekom logicnom konceptu glave i duha ,proglasava sumljivom erudicijom,zapadnoevropskim uticajem,dekadencijom,dekartovskom skolom koja lisava individuu mudate njene spontanosti;cogito ergo sum postaje coito ergo sum,kao deviza i pogled na svet,u bukvalnom i metaforicnom(metafizickom)znacenju.A pri tom se u toj nasoj kentaurskoj literaturi radjaju samo sentimentalni produkti sentimentalnih ljubavnika (muda na stranu ),u duhu i starinskom ruhu borinskog karasevdaha,cetrdesetogodisnjaci pisu ljubavna epistolarna dela(u stihu i prozi),traze svoju izgubljenu devojcicu i svoju "prohujalu mladost",a da nisu u stanju da iz svojih vec presahlih mosnji iscede ni taj borinski karasevdah "zala za mladoscu",ni danteovski raj i pakao duhovno-telesnog,ni novalisovski metafizicki drhtaj,ni milerovski(falokratski)mit seksualnosti, ni tragicno-ironicnu erotsku zebnju(u kjerkegorovskom znacenju te reci) a laFilip Rot.
Muda su, uz to ,nacionalni pecat,rasni zig;ostali narodi imaju srecu,tradiciju ,erudiciju,istoriju,ratio,ali muda su samo nasa i jedina.Kod nas se u literaturu ulazi po jednom srednjovjekovnom srtogom ritualu,vatikanskom i papskom,gde srecni kandidat na zaziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored vec oktroisanih kriticara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kriticara uverava svojerucno u muskost buduceg podanika ,pa se klimanjem glave i magijskom recju habeat sadrzi ne samo svoj knjizevnicki talenat nego i svoju rasnu i knjizevnicku pripadnost.
Muda su ,dakle, garantni znak da se umetnik nece ogresiti o zakone zajednice pomislju ili delom,da se ,dakle nece sluziti svojom glavom ,da se nece igrati svojom glavom.
(Cas anatomije)
P
