Jedno etičko pitanje

Šta biste uradili kad bi vašoj svekrvi (ili svekru, ili recimo muževljevoj sestri ili bratu, ili bilo kome tako bliskom) odjednom zatrebala vaša pomoć u smislu - ostali su nepokretni, ili jako teško pokretni, znači nisu sposobi da brinu sami o sebi???

Da li biste rekli - baš me briga, neka ide u neki dom; da li biste čekali odluku vašeg supruga; pa onda pristali na eventualnu brigu o njima, ili biste rekli - neću da menjam svoj život, svoju slobodu...
Da li biste razmišljali koliko i da li su oni vama pomagali, pa kao treba da ima 'vratite', ili nisu zaslužili?

Da li bi vam bilo lakše, draže, bliže da za njih odvojite svoje vreme, i svoju pažnju ili materijalna sredstva tipa - platićemo med. sestru, a mi ćemo ih posećivati kad možemo? Ono da razmišljate samo o njihovoj čistoj egzistenciji, bez ljubavi i pažnje.

Nisam u takvoj situaciji, da izbegnemo komentare lične prirode, ali skoro sam vodila razgovor sa dobrom drugaricom o takvoj hipotetičkoj situaciji i imale smo toliko suprotna razmišljanja da sam ostala u čudu; pa baš me zanima kako vi gledate na to

ne perem nicija dupeta sem detetovog dok ne nauci samo,i nedajboze muzevog
ne bih o tome ja odlucivala ali mm bi bio svestan od pocetka da ja tu obavezu ne bih prihvatila
pa posle nek on vidi kako ce
(kod nas je jos specijalna situacija,ne samo jer nas deli 1600km nego jos neke stvari)

Наши још увек мрдају. И у пару су и моји и његови. Нисмо имали разлога да озбиљно размишљамо о таквој ситуацији..
А и не морамо. Наши у дом неће сигурно.

Дом не покривају просечне пензије...
Плус се као изда стан у коме су живели, па се једва покрију трошкови.
Наравно.. све ово уколико имаш везу да их тамо сместиш...

Platio bi im da im zanose...ako su to zasluzhili u mojim ochima...a ako ne...onda bi im platio samo elementarnu negu...znachi...platio bih...u svakom sluchaju...

@ kojica
Dobro, šta biste drugo konkretno uradili?
I da li bi bilo razlike između njegovih i tvojih roditelja?

Pomogla bih na svaki moguci nacin, ali ne bih pristala da zive sa nama u istom stanu, ni moji ni njegovi. Moja mama je nesto pricala o tome kako bi ona u dom da dodje u takvu situaciju, ali to ne bih dozvolila, fala bogu ima nas pa bi mogli da se brinemo o njoj na smenu. Sto se njegovih tice, za sad su ok, ojala que lo sean mucho tiempo....

Platila bi kućnu negu - ako bih mogla a ako bih baš morala (morala u smislu da nemamo da platimo da dolazi neko drugi) dolazila bi ja (zato što ih volim)

mackica ns:

@ kojica
Dobro, šta biste drugo konkretno uradili?
I da li bi bilo razlike između njegovih i tvojih roditelja?

Kliknite za proširenje...

Па ово је форум. Наравно да не би било разлике.

Немам појма.. стварно.. Рекох већ да нисам о томе озбиљно размишљала..
Не волим да лупам главу унапред.
Још ми је жива бака која никако није за старачки дом.

Само сам онима који маштају о старачком дому хтела да кажем колики су трошкови.. отприлике..

I ne, nema razlike u tome da li su njegovi ili moji - babe su i dede mom detetu jednako.

I ne u naš stan!!!!

išlo bi se kod njih redovno...

ne razumem zasto je ljudima toliko mrzak staracki dom.
ima ih toliko privatnih, lepo uredjenih, smestaj obezbedjen, hrana isto, nega takodje, doktor, sve je tu...
jes da kosta 500 evra mesecno, ali ko moze, meni je to super resenje, ja bih prva otisla u dom i resila decu brige.
ali ne, ovde je "otici u staracki dom" sramota, da ne pominjem stav "sto sam radjala decu nego da se brinu o meni" fuj.

Nisu zasluzili, ali nedaj Boze da stvarno dodje do toga sigurno da bi vodili racuna o njima, platila bih med.sestru jer se vise razume od nas a i svaka pomoc bi dobro dosla ali bih bila tu 100%. Nedaj Boze i mojoj mami kada bi se tako nesto desilo sigurno bih je dovela u stan i brinula se o njoj.
*** to su i dalje nasi roditelji kakvi god da su..

Tesko pitanje i teska situacija..iskreno, ne bih da razmisljam o tome sve dok ne moram...

YouBetterStop:

ne razumem zasto je ljudima toliko mrzak staracki dom.
ima ih toliko privatnih, lepo uredjenih, smestaj obezbedjen, hrana isto, nega takodje, doktor, sve je tu...
jes da kosta 500 evra mesecno, ali ko moze, meni je to super resenje, ja bih prva otisla u dom i resila decu brige.
ali ne, ovde je "otici u staracki dom" sramota, da ne pominjem stav "sto sam radjala decu nego da se brinu o meni" fuj.

Kliknite za proširenje...

Zato sto svaki staracki dom odise tugom i odbacenoscu... ne moze nikad neko tudj da se brine o mojim roditeljima nego ja, ili seja, ili unuci. Zato sto smo mi emotivno vezani za njih, a ti doktori i sestre nisu i sem prostog odrzavanja u zivotu oni im ne bi pruzili nikakvu emociju. Ne bih mogla da podnesem da neko od mojih zavrsi u starackom domu i to ne bih dozvolila ni po koju cenu. A vezano za dolazak u stan, ne vidim ni potrebu za tim jer i njegovi i moji imaju svoje stanove mogu sasvim lepo da se obilaze dovoljno cesto.

Mi smo kupili stan od babe i dede koji su potom otišli u starački dom - meni je to šmekerska odluka - dece nisu imali...

ne znam, gospodjice, ono sto sam ja videla je izgledalo sasvim dobro, cisto i pozitivno, nego verujem da stariji ljudi pre misle na one drzavne domove (sad je i tamo mnogo bolja situacija) gde je bilo prljavo, hrana losa...
nekoliko puta sam cula od starijih ljudi "da bi se pre ubili nego otisli u dom", toliki je taj strah od doma...
a sto se mojih licno tice, najmanje sto mogu da uradim je da platim sestru/osobu koja bi ih obilazila i pomagala, uglavnom ce biti onako kako oni budu zeleli.

Ako već dođemo u tu situaciju (pu, pu daleko de bilo), možda ne bi bilo loše razmisliti o soluciji (ako već nema kuće, samim tim više prostora, je l') da se roditeljski i naš stan prodaju, pa kupiti veći, sa samo jednom sobom više. Ostalo bi tu i viška para, sa njim je moguće mnogo toga uraditi... U glavnom, oko stambenog prostora i para vrti se bezbroj kombinacija. Roditelji i ljudskost nemaju alternativu. Razmislite o tome.

YouBetterStop:

ne razumem zasto je ljudima toliko mrzak staracki dom.
ima ih toliko privatnih, lepo uredjenih, smestaj obezbedjen, hrana isto, nega takodje, doktor, sve je tu...
jes da kosta 500 evra mesecno, ali ko moze, meni je to super resenje, ja bih prva otisla u dom i resila decu brige.
ali ne, ovde je "otici u staracki dom" sramota, da ne pominjem stav "sto sam radjala decu nego da se brinu o meni" fuj.

Kliknite za proširenje...

Znaš, to je više psihološki. Njima to nekako deluje kao "čekaonica za smrt", jer se odatle odlazi samo sa nogama napred. (mada se umire svakao, pe ne bi trebalo da ima veze, ali, eto, ima)
I što su ljudi stariji, teže podnose promene. A i u stanu u kojem su živeli, sve je puno uspomena, a oni i žive samo od uspomena... drugo i nemaju.Teško je to. Oni koji sami odluče da idu u dom, to rade iz velike ljubavi prema svojoj deci, a ne zbog toga što im se ide.
Svi stari ljudi koje sam čula da govore o starosti, kažu istu stvar: samo da ne mora drugi da brine o meni. Samo da umrem "na nogama".

Dovela bi ih svojoj kuci i uradila sve sto je u mojoj moci da pomognem. Ne bih u tom momentu razmisljala koliko su zasluzni.
Uzasava me cinjenica da ljudi ostanu bez ikoga, iako imaju porodicu, kad se razbole.

a ja cu bas rado da idem u staracki dom
necu bre da se cimam,pa da cujem iza ledja da kazu deca "eno je baba opet ide na internet" a posle malo "eno je upisala se,ja vise necu da joj menjam,nek izdrzi do veceras"
samo bih volela da me posecuju i da paze da me ne drndaju tamo negovateljice
i da umrem pre muza hehehe (a obecala sam mu da ako mi ne ispuni jednu posmrtnu zelju ima da ga plasim svake noci )

Budalice, šta će ti starački, kad ja odlično zarađujem.
Još jedna kuća, stan i lokal do penzije, i bog da nas zaboravi... pardon - vidi, a forum zaboravi.

A što se pelena tiče, presvlačiću te ja, i talkovaću te puderom da se ne ojedaš između nogica.

ja sam bas ozbiljno pristupila temi
a sto se tice love,pa sve i da imam toliko da platim licnu negovateljicu mislim da je u drustvu bolje

Pa recimo da sam ceo život provela uz jednu takvu osobu, nedavno je umrla, nije bila nepokretna ali je pravila velike probleme..... nepokretnom biću staviš pelenu i ne brineš, a ova bi je skinula i opet pišala u krevet, i da ne dužim..... podlednjih godinu dana i jeste bila prilično nepokretna, mama je brinula o njoj koliko je mogla, a ja sam uglavnom čistila po kući razne gadarije i predmete kojima tu, svakako, nije mesto... uključujući sitne grančice pored plamena peći koja radi na gas..... neke papirčine koje bi dovlačila, pa cigle i da ne nabrajam jer više nema smisla..... tako da dobro znam kako je imati takvog nekoga u kući, meni je to kao dobar dan pa me i ne plaši ideja.

Ako bi ti ljudi živeli sa mnom i tim nekim hipotetičkim suprugom pretpostavljam da ne bih mogla tek tako da ih šutnem u dom, u nekom drugom slučaju to bi zavisilo od njega, jer njegovi roditelji su u pitanju..... ali već bi shvatio pored mene da je suludo da zaustavim svoj život zbog njegovih roditelja, za to neka zove sestru, a ja bih se svakako našla tu kad zatreba.

Mada ja o domu imam krajnje pozitivno mišljenje, mesto da se ti ljudi koliko toliko socijalizuju, samo ko ima to da plati.....

mackica ns:

Šta biste uradili kad bi vašoj svekrvi (ili svekru, ili recimo muževljevoj sestri ili bratu, ili bilo kome tako bliskom) odjednom zatrebala vaša pomoć u smislu - ostali su nepokretni, ili jako teško pokretni, znači nisu sposobi da brinu sami o sebi???

Da li biste rekli - baš me briga, neka ide u neki dom; da li biste čekali odluku vašeg supruga; pa onda pristali na eventualnu brigu o njima, ili biste rekli - neću da menjam svoj život, svoju slobodu...
Da li biste razmišljali koliko i da li su oni vama pomagali, pa kao treba da ima 'vratite', ili nisu zaslužili?

Da li bi vam bilo lakše, draže, bliže da za njih odvojite svoje vreme, i svoju pažnju ili materijalna sredstva tipa - platićemo med. sestru, a mi ćemo ih posećivati kad možemo? Ono da razmišljate samo o njihovoj čistoj egzistenciji, bez ljubavi i pažnje.

Nisam u takvoj situaciji, da izbegnemo komentare lične prirode, ali skoro sam vodila razgovor sa dobrom drugaricom o takvoj hipotetičkoj situaciji i imale smo toliko suprotna razmišljanja da sam ostala u čudu; pa baš me zanima kako vi gledate na to

Kliknite za proširenje...

У породици сам имала два таква случаја у годину дана и баш бих имала да кажем свашта на ову тему, али ми је некако труло да пишем јавно о томе. Било је баш тешко. Мислим да смо поступили најбоље је што је могло у датој ситуацији, али свеједно им то није помогло.

Оволико ипак могу да прокоментаришем, живот поред непокретног болесника је пакао чак и некоме је ко само посматра са стране, а да не причам како је онима који мењају пелене, перу, подижу, превијају, подмећу гуске, лопате и слично. Та апаратура је језива, поред максималне бриге о хигијени кућом се шире мириси, животни услови су отежани свима у кући - мораш да будеш тих, не можеш у тоалет кад се теби иде,... - као да живиш у болници! Ужасно! Почнеш да лудиш, стално си на ивици нервног слома,...

Све и да занемаримо то како би грозно било некоме ко негује непокретног болесника, треба мислити и на то колико времена се у дому болеснику уопште може посветити, поготово ако су сви укућани запослени. У том случају је дом ипак боље решење, по мом мишљењу.

Да ја лично дођем у такву ситуацију, не знам да ли бих могла тако да бринем ни о својима, а камоли његовима. То је незамисливо тешко, не знам колико ту може остати људскости и љубави кад имаш гађење сваки дан. Моји сви у породици имају тај став да не желе својима да то приређују ако они "падну у кревет", у смислу да би и њих било срамота да се рођени гаде на њих, тако да су за опцију дом. И ја бих пре ишла у дом, него да се мојима окреће желудац на мене.

Teška situacija, nimalo naivna, što bi rekli mač sa dve ošrice. Sve nas to, pre ili kasnije čeka. Ako ne pomogne starijoj osobi kojoj je pomoć potrebna čovek se oseća pomalo nelagodno, oseća stalno neku grižu savesti. Opet ovakve vrste pomoći prilično iscrpljuju i oduzimaju pozitivnu energije, ceo život se podredi toj osobi koju treba negovati. Vrlo je teško doneti pravu odluku, i bilo šta da se uradi ostaje gorak ukus u ustima

Ako ne žele u dom, onda mislim da je jedini human način za sve da se plati pomoć 24h. U tom slučaju bi stara osoba imala život u svoj ambijentu, a bila bi zbrinuta. U tom slučaju bi i deca mogla da se brinu o njoj sa ljubavlju tako što bi je posećivala, nadgledala tu osobu koja radi i to bi bilo moguće jer nisu premoreni i sluđeni neprekidnom negom stare osobe.

Mislim da neko ko lično brine o takvoj osobi sam više nema ni snage ni volje da pristupi starom roditelju sa nežnošću i toplinom, a to je velika šteta jer vreme prolazi i to jeste prilika da razgovaraju o stvarima o kojima možda ranije nije bilo vremena, da popiju kaficu, nasmeju se nečemu zajedno. Mislim da bi u tom slučaju i stara osoba dobila priliku da sačuva svoje ljudsko dostojanstvo.