drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
У недавној пресуди Међународног суда правде Војска РС именована је као могући извршилац геноцида над муслиманским живљем у Сребреници. Упркос томе што је Србија ослобођена оптужби за саучесништво у једном, макар и локалном, геноциду који се догодио или се није догодио у Сребреници, међу политичким заговорницима свакојаких кривица које се приписују Србији, влада предубеђење да се Српски парламент мора приклонити идеји о скупштинској Декларацији која је равна јавном извињењу што Србија у време владавине Слободана Милошевића није спречила злочин у Сребреници и што се није, ни тад ни после, потрудила да задовољи све потребе Хашког трибунала хапшењем и испоручивањем свих оптужених које Хашки трибунал од Србије потражује.
Публициста и истраживач ратних злочина у бившој БиХ, господин Миливоје Иванишевић у свом огледу у ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ доказује да постоје најмање две личне карте града Сребренице везане за догађаје у мају 1995. По првој личној карти Сребренице коју потписују бошњачки лидери у Сребреници се догодио геноцид који пресудом Међународног суда правде није примерено кажњен. По другој личној карти, коју својом изјавом потписују господин Милорад Додик и влада РС у Сребреници се догодио ратни злочин, а не геноцид. Две личне карте једног града доказују да сребренички спор није, и не може, лако бити завршен.
Истраживачки оглед господина Иванишевића залаже се за ратну личну карту Сребренице која оповргава геноцид. Не упуштајући се у расправу или коментаре о сребреничким личним картама наша редакција пружа свом читаоцу на увид занимљив оглед господина Миливоја Иванишевића као прилог могућој расправи о Декларацији у Скупштини Србије.
Господин Иванишевић, у приватном разговору, верује да Скупштина Србије, неће, не сме и не може изгласати Декларацију која би описала РС као могућу геноцидну творевину. Он је своје уверење опремио занимљивим доказима.
Страдање Срба до априла 1993.
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас - не само Хашки трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично - већ и званичници других држава, често говоре о геноциду.
Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске невладине организације које ову тезу стално држе у жижи интересовања. Мртви муслимански борци Сребренице су сада, коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и "бране". Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
Према једном од заплењених докумената Армије БиХ, који ћемо вероватно још помињати, пише дословце "Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто простора општине Братунац, 60 одсто простора општине Власеница и 50 одсто простора општине Зворник.
Такође, успостављена је директна физичка веза са ОС регије Жепа." /1 Муслимани су у то време, по истом извору, у наведеним општинама запосели преко 850 километара квадратних. Тај њихов неспоран војнички успешан подухват проузроковао је скоро потпуно уништавање српских насеља и страдања мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој општини, од 93 насеља у којима су живели и Срби, уништено је њих 82 (изузев села Црвица, Лијешће, Петрића и Скелани у сребреничкој општини, а у братуначкој општини поред самог града сачувана су и села: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом, Рековац, Реповац и Слапашница)/2.
Том броју треба додати и око 20 уништених српских села и заселака у општинама Власеница и Зворник./3 Од 9.390 Срба у истом подручју Сребренице, у својим кућама, после овог муслиманског похода, остало је њих 860 или само 9 одсто, а у Братунцу од 11.500 мештана српске националности остало је само 5.391 или 47 одсто и то највише захваљујући Србима настањеним у самом општинском центру (3021 лице).
Успеху муслимана највише је допринело илегално, али благовремено организовање паравојних оружаних формација које су се снабделе оружјем из магацина резервног састава милиције и територијалне одбране (ТО). Поред тога велики број њих, процена је око 10.000 из БиХ, упућен је на обуку у Образовни центар Републике Хрватске. У Хрватску је илегално и из овог краја отишло близу хиљаду младића.
У писму Извршним одборима СДА дато је упутство за слање кандидата за наведену обуку. Речено је да свако мора да има "упут странке, и др." То већ значи да се формирала страначка оружана формација./4 Фебруара 1992. из магацина ТО фабрике акумулатора извукли су и у своја села одвукли чак и један троцевни противавионски топ калибра 22 мм. Део пешадијског наоружања купили су од средстава народног зајма, који је у БиХ био расписан за повећање броја радних места у привредним предузећима. Истина, то је учињено тајно и само у фирмама у којима су директори били муслимани.
Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српске 1. новембра исте године, одбрана српских села препуштена је самим мештанима, који нису били у стању да се ефикасно супротставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио-станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију.
Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старци, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети.
Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана, муслимани су у тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16.200 оваца и 38.000 живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за зимску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993, по засејаним пољима./5 Ако би се говорило о глади, онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.
Најгоре су у тим акцијама пролазили ухваћени Срби. То су углавном били старе или болесне, духовно и физички хендикепиране, непокретне особе, понекад и рањеници, али судбина им је, готово без изузетка, била иста. Дотукли би их муслимански "цивили" алатима које су носили да би обијали куће: секирама, пајсерима, моткама... Неке од тих жртава спаљене су заједно са кућама у којима су затечени.
Упркос томе и поред великог страдања Срби су у сребреничком крају већ тада били под снажним притиском пропаганде, која је на тај начин прикривала њихова страдања и муслиманске злочине.
По формирању и консолидацији команди и јединица Дринског корпуса, првих месеци 1993. године почела је српска противофанзива, која је преокренула ратну ситуацију и проузроковала више узастопних муслиманских пораза. У суштини то је била изнуђена српска акција, с циљем да се ослободе изгубљена села и избеглицама омогући повратак.
Публициста и истраживач ратних злочина у бившој БиХ, господин Миливоје Иванишевић у свом огледу у ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ доказује да постоје најмање две личне карте града Сребренице везане за догађаје у мају 1995. По првој личној карти Сребренице коју потписују бошњачки лидери у Сребреници се догодио геноцид који пресудом Међународног суда правде није примерено кажњен. По другој личној карти, коју својом изјавом потписују господин Милорад Додик и влада РС у Сребреници се догодио ратни злочин, а не геноцид. Две личне карте једног града доказују да сребренички спор није, и не може, лако бити завршен.
Истраживачки оглед господина Иванишевића залаже се за ратну личну карту Сребренице која оповргава геноцид. Не упуштајући се у расправу или коментаре о сребреничким личним картама наша редакција пружа свом читаоцу на увид занимљив оглед господина Миливоја Иванишевића као прилог могућој расправи о Декларацији у Скупштини Србије.
Господин Иванишевић, у приватном разговору, верује да Скупштина Србије, неће, не сме и не може изгласати Декларацију која би описала РС као могућу геноцидну творевину. Он је своје уверење опремио занимљивим доказима.
Страдање Срба до априла 1993.
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас - не само Хашки трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично - већ и званичници других држава, често говоре о геноциду.
Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске невладине организације које ову тезу стално држе у жижи интересовања. Мртви муслимански борци Сребренице су сада, коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и "бране". Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
Према једном од заплењених докумената Армије БиХ, који ћемо вероватно још помињати, пише дословце "Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто простора општине Братунац, 60 одсто простора општине Власеница и 50 одсто простора општине Зворник.
Такође, успостављена је директна физичка веза са ОС регије Жепа." /1 Муслимани су у то време, по истом извору, у наведеним општинама запосели преко 850 километара квадратних. Тај њихов неспоран војнички успешан подухват проузроковао је скоро потпуно уништавање српских насеља и страдања мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој општини, од 93 насеља у којима су живели и Срби, уништено је њих 82 (изузев села Црвица, Лијешће, Петрића и Скелани у сребреничкој општини, а у братуначкој општини поред самог града сачувана су и села: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом, Рековац, Реповац и Слапашница)/2.
Том броју треба додати и око 20 уништених српских села и заселака у општинама Власеница и Зворник./3 Од 9.390 Срба у истом подручју Сребренице, у својим кућама, после овог муслиманског похода, остало је њих 860 или само 9 одсто, а у Братунцу од 11.500 мештана српске националности остало је само 5.391 или 47 одсто и то највише захваљујући Србима настањеним у самом општинском центру (3021 лице).
Успеху муслимана највише је допринело илегално, али благовремено организовање паравојних оружаних формација које су се снабделе оружјем из магацина резервног састава милиције и територијалне одбране (ТО). Поред тога велики број њих, процена је око 10.000 из БиХ, упућен је на обуку у Образовни центар Републике Хрватске. У Хрватску је илегално и из овог краја отишло близу хиљаду младића.
У писму Извршним одборима СДА дато је упутство за слање кандидата за наведену обуку. Речено је да свако мора да има "упут странке, и др." То већ значи да се формирала страначка оружана формација./4 Фебруара 1992. из магацина ТО фабрике акумулатора извукли су и у своја села одвукли чак и један троцевни противавионски топ калибра 22 мм. Део пешадијског наоружања купили су од средстава народног зајма, који је у БиХ био расписан за повећање броја радних места у привредним предузећима. Истина, то је учињено тајно и само у фирмама у којима су директори били муслимани.
Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српске 1. новембра исте године, одбрана српских села препуштена је самим мештанима, који нису били у стању да се ефикасно супротставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио-станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију.
Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старци, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети.
Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана, муслимани су у тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16.200 оваца и 38.000 живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за зимску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993, по засејаним пољима./5 Ако би се говорило о глади, онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.
Најгоре су у тим акцијама пролазили ухваћени Срби. То су углавном били старе или болесне, духовно и физички хендикепиране, непокретне особе, понекад и рањеници, али судбина им је, готово без изузетка, била иста. Дотукли би их муслимански "цивили" алатима које су носили да би обијали куће: секирама, пајсерима, моткама... Неке од тих жртава спаљене су заједно са кућама у којима су затечени.
Упркос томе и поред великог страдања Срби су у сребреничком крају већ тада били под снажним притиском пропаганде, која је на тај начин прикривала њихова страдања и муслиманске злочине.
По формирању и консолидацији команди и јединица Дринског корпуса, првих месеци 1993. године почела је српска противофанзива, која је преокренула ратну ситуацију и проузроковала више узастопних муслиманских пораза. У суштини то је била изнуђена српска акција, с циљем да се ослободе изгубљена села и избеглицама омогући повратак.