vasa EF

vase EF price,odlomci,komentari,kritike...evo odlomak iz moje price.

Urlik se razleze kroz dolinu,ovoga puta blize. Logor je bio sablasno tih pun mesec je obasjavao padinu punu kamenog drveca pod njima i ako bi dugo skiljio u njih senke bi ozivele i pocele da se krecu prema tebi. Odmahnuh glavom opustih misice i ipustih dah,tiho,da ostali ne cuju,nebi valjalo da pomisle da se plasim. Zajedno su u ovome,i on nece biti prvi koji ce popustiti. Urlik odjeknu,tako blizu da pomislih da je kraj mene. Prodjose me trnci,a zube sam tako stegao da sam mislio da ce popucati. Vidjeh kako se sada svi trzaju i u rukama drze isukane maceve ali niko nije ustao iz svog zaklona. Ja se nisam ni mrdnuo,cekao sam,ako je to Vanuk,macevi nam nece puno pomoci,a znao sam da jeste. Vidjeo nas je,to je sigurno,i sada dolazi. Pogledah malo ulevo ispred sebe. Ilon je stezao koplje u rukama i gledao u njega. Tako je zeleo da stigne u Koloniju,za to se i pridruzio ceti,veliki grad je bio njegov san,mozda mu nije bilo sudjeno. Meni je bilo svejedno,bilo je neceg i privlacnog u smrti,konacno cu dobiti mir koji sam toliko trazio. Nemam za cime da zalim,sve sto sam voleo davno je nestalo,vreme je da odem i ja. Niko nije cuo ali nekako smo postali svesni da je tu,digoh stit do ociju i preko njega pogledah oko sebe,bio je u sredini logora i vec kidao Dugog i Soara,oni nisu ni bili svesni kada ih je ubio,nisu ispustili ni glasa. Nisam razmisljao,izvukoh mac i stitom napred napadoh. Kada me ugleda zver se ogromnim skokom baci prema meni,uspedoh da se u punom trku sagnem malo,tako da me zver zakaci malo po izdignutom stitu i preleti preko mene. To je bilo dovoljno da me obori,ali ja se vrati na noge iste sekunde i okrenuh se da vidim gdje je,prema njoj je vec letelo desetak kopalja ali ih ona prelete jos jednim skokom i pade na najblize ljude. Bilo je strasno kako ih je kidala,nista nismo mogli uraditi. Neko viknu linija i za trenutak se obrazova zid od kopalja ali se Vanuk baci pravo na njega,i ponovo napravi haos ubijajuci sve oko sebe. Mene u stit pogodi jedna istrgnuta ruka dok sam trcao prema njemu,iz zveri je vec virilo nekoliko slomljeni drski od kopalja ali to ga nije usporilo ni malo. Covek ispred mene umre u kriku bola i je dobih cist pogled na ljigavu izduzenu glavu punu zuba. Zavitla postranice prema njoj teski celicni stit sa...

hm...ko bi rekao da je ovoliko interesovanje za epsku fantastiku

Vrućina pa zaćutali

Znaš da si me zainteresovao ...Šta bi dalje ?

Mada, ne volim mnogo krv ...

Jesam li dobro shvatila: avantura na putu u bolji život - Grad ?

Zavitla postranice prema njoj teski celicni stit sa ostrim tankim siljcima na ivici ali se zver sage neverovatnom brzinom i stit prolete iznad nje,skoci prema meni i ja zavitla mac bacajuci se u stranu,grabeci u padu odbaceno koplje. Okrenuh se taman na vreme da zabijem koplje u Vanuka koji je ponovo skakao na mene sa dva coveka u kandzama. Vrh mu se zabi odmah ispod vrata. U silini naleta padoh na zemlju,a on stvori se iznad mene. Otvorinjh celjusti krenu prema mom licu i vec sam osetio smrdljivi dah koji nikada necu zaboraviti kada krajickom oka vidjeh nesto kako joj pada na vrat,prolazi kroz njega i pada na moj,cuo sam jos riku zveri i po licu osetio nesto sto bi mogla biti njena krv, a onda je dosao mir.
2
Neznam sta me je prvo probudilo,bol,vrelina ili smrad? A mozda je i sve troje zajedno. Pitao sam se dali sam mrtav? Ali ondah zakljucih da nisam,jer bi se tada siguno bolje osecao. Uspedoh da otvorim jedno oko do pola,posle cele vecnoti i odmah se pokajah jer poce tako da me pece da bih vristao iz sveg glasa samo da sam mogao. Podjoh da ga ponovo zatvorim ali onda bi jos i gore ako je to moguce,na trenutak nisam znao sta cu,samo sam poksavao da vristm dok mi je kroz glavu probadalo hiljadu uzarenih kopalja. Na srecu se onesvestih i sve na trenutak ponovo bi dobro. Kasnije kada sam se ponovo probudio glava me je ponovo bolela,ali i jos mnogo toga tako da zakljuci da sam malo bolje. Resih da jos jednom probam srecu sa okom jer najgore sto se moze desiti je da padnem u nesvest,a to i nije tako lose pomislih. Ovaj put otvorih oba oka,i prvo sto ugledah je jezero krvi ispod mene,ali tako vrelo! Kljucala krv?! Lava!! Sinu mi nekako kroz glavu. Ali to nije moguce,zasto ja visim iznad jezera lave? Pogledah oko sebe i videh da stojim zakacen na jednu stenu koja je strcala iz zida litice koja se nadvijala svuda oko,i iznad mene. Vulkansko grotlo. A ja sam bacen u njega i slucajno sam pao na stenu. Okrenuh se nekako i pogledah iznad sebe. Stravican prizor. Mnogo leseva i komda leseva visilo je iznad mene takodje zakaceni za stene,u poodmaklom stadijumu raspadanja. Nisam znao koliko su tu lezali ali je toplota sigurno pomogla ovakvom stanju. Stomak mi se skupi i ja povrati pravo sebi na grudi nesti sto je licilo na zgrusanu krv. Moram da se izvucem odavde. Uspon odatle do ivice litice po ostrim i vrelim vulkanskim stenama bio je strasan,u prvih nekoliko metara pocepao sam i dlanove i bosa stopala sa kojih je neko svukao cizme,tako da je iza mene ostajao krvav trag,padao sam nekoliko puta u nesvest zakacen na stene ali sam se izvukao. Sa vrha mi se ukazao pogled na padinu punu skamenjenog drveca ispod mene,i slike ozivese. Opipa vrat ali se iznenadih kada ne nadjoh oziljak od sekire.



Izvini,bio sam na godisnjem i da, ima puno krvi,ali sta da se radi..

Nastavljam pratiti sa zanimanjem.
Nije da ljude ne zanima epska fantastika, samo su te priče uglavnom epski duge pa njihovo davanje na parčiće, na forumu, nije baš najzgodniji način. Ako svaki odlomak budemo čekali mjesec, dva, ima svi da pomremo dok se priča ne završi. Ubrzaj to malo.

Jezivo-nije loše.Šta je Vanuk?Ko je junak?Gde putuje sa družinom?Zbog čega je izgubio volju za životom? itd,itd...

zao mi je sto nisam cesce na forumu,kritike gosp. Yode su sasvim na mestu. na zalost poslovne obaveze me sprecavaju da se vise posvetim onome sto volim.

sto se tice pitanja,dalji tok price ce odgovoriti na njih,i vasa masta. evo sada malo veci deo da pokusam nadoknaditi protekli mesec.



3
Miris pecenja mi dopre do nosa. Mmm pecenje,uzdahnuh zadovoljno a stomak mi tako glasno zakrca da me probudi. Nevoljno otvorih oci i ugleda sunce vec visoko na nebu. Ljepse je bilo sanjati o pecenju nego gledati u ove gole planine prekrivene stenama i retkom travom. Vec sedam dana penjem se na gore a vrh jos nisam ugledao. Vec dva dana,od kada sam napustio borove sume nista pristojno nisam pojeo a vodu sam morao da topim od snjega koji sam nalazio u dubokim usecima stena,jer izvora nije bilo nigdje odavno. Ispeo sam se na jedan ogroman kamen i seo zamisljeno gledajuci u padinu.sto sam se vise peo na gore postajalo je sve hladnije a moja odeca se sastojala od par krpa koje su pretile da ce se uskoro raspasti. Hrane i vode je blo sve manje,i ako nastavim na gore za par dana bicu mrtav sigurno. Iza planina je lezala kolonija i najbrzi put do nje je vodio preko ali bolje i duzim putem nekad nego kracim nikad zakljucih. Trag cete odavno sam izgubio na kamenju. Tako da se spustih nazd do ivice suma,bacih novcic,on pade na pismo i ja krenu na desno po njihovom rubu nadajuci se necemu a da ni sam nisam znao cemu. Narednih dana sam uporno hodao,uzivao u spuzevima,gljivama,pticijim jajima a po nekad i u svezoj vodi i taman kada mi je palo na pamet da mozda obilazim krugove oko planine samo to ne primecujem,naidjo na nesto sto bi se moglo nazvati putem. Star je bio,to je sigurno,i izgledao ko da njime nije niko prosao vekovima,protezao se odozdo pravo na gore i ja resih da ga pratim pa makar se i smzao ovaj put,ali resih prvo da ponesem nesto hrane kakve takve jer sam sada zno da u stenama necu naci nista. Kada sam konacno krenuo uz stazu osecao sam se malo neobicno i cesto sam se osvrtao,iako sam znao da nema nikoga stotinama milja okolo,valjda na putu bez obzira kakav je imas taj osecaj da bi mogao nekoga da sretnes. Cetvrtog jutra uz stazu naisao sam na grad. Bio je drevan,vidjelo se odmah. Mozda su ga izgradili i prvi graitelji. Bio je sav u rusevinama i bilo je tesko raspoznati ali sam raspored zdanja i ulca podsecao je na njih. Grad se ledjima naslanjao na ogromnu liticu koja se gubila u nebu,ono sto me zacudilo je da spoljni zid nije delovao uruseno,stajao je cvrsto kao da je iznikao iz kamena,osim mahovine koja ga je prekrila nije imao ostecenja i pravio je pravi kontrast unistenom gradu. Sedeo sam jos malo na litici pored puta i razgledao dolinu ispod sebe u kojoj se nalazio grad,kako ne primeti nista sto bi moglo da predstavlja opasnost resih da se spustim i izbliza razgledam sve. Kako sam se vise priblizavao imao sam sve veci utisak da ovdje dugo vremena niko nije krocio. Glavnu kapiju je prekrio brsljan i paucina,a od samih vrata nije bilo ni traga. Kada sam se probio kroz sve to i nasao se unutar zidina mesto je delovalo jos jezivije nego odozgo. Ulice je vecim delom prekrila trava i mahovina a prozori na zgradama koje jos nisu bile srusene potpuno bli su ispunjeni tamom i neznam zasto ali sam imao utisak da me iz te tame stalno nesto posmatra. U jednom trenutku pomislih da bi mozda i bilo dobro kada bi neceg bilo tamo jer bi mogao da ga ubijem i pristojno se najedem,ali kako se noc spustala duhovite dosetke su mi sve manje padale na pamet. Stadoh ozbiljno razmisljati sta ciniti. Hrane sam imo jos sasvim malo,nije mi se vracalo niz put vise,a ovdje je izgledao tako pusto da sigurno nism mogao nista pronaci,nadao sam se nekako da je put vodio dalje od grada,preko planina,ako je tako nastavicu njime pa dokle stignem ali sada je mrak vec skoro pao pa nisam mogao dalje. Nisam htjeo provesti noc medju tim rusevinam od njih me hvatala neka jeza,izadjo izvan zidina i u podnozju jedne vece kockaste stene uspedoh zapaliti vatru. Ujutro cu potraziti put pa krenuti dalje. Zaspah. Ostalo je jos samo nekoiko zarki kada se probudih. Preko puta mene ugledah senku,covek je sedeo i gledao u vatru. Ja se nisam pomerao. Cvornati stap koji sam vukao sa sobom u nedostatku boljeg oruzja lezao je jos kraj mene ali nisam posezao za njim da je hteo stranac bi me odavno ubio.
-odavno nije bilo vatre ovdje-rece tihim glasom ne dizuci pogled. Ja sam cutao neznajuci sta da kazem. Digoh se polako i sedo gledajuci u njega. Posle nekog vremena stranac me pogleda.
-mozete li jos malo naloziti vatru?-upita me ja bez reci bacih ostatak grancica na zar i vatra planu uskoro. Sada sam mogao bolje da ga pogledam. Nje izgledao zapusteno,sobzirom da je zivio u ovakvom kraju,odeca mu je bila malo cudna ali nova videlo se,kratka seda kosa i brada delovale su sredjeno i negovano. Ali najcudnije su bile njegove oci iz kojih je izbijala neka seta.
-nisam ocekivao da cu naici na stanovnike na ovom mestu.- rekoh konacno. On kao da me ne cu,samo je gledao u vatru.
-Teo-rece iznenada-uzmi ovo-i baci mi ogrlicu od svetlocrvenog metala na kojoj je bila plocica sa urezanim cudnim znakovima po sebi. Ja se ponovo najezih,stranac je znao moje ime.
-vreme bitke se blizi,Teo,pronadji je i nacices plavo dete,i vise necemo biti izgubljeni.- ja sam gledao izgubljeno,nisam znao sta to stranac prica i kada sam zinuo da ga pitam kako to da me poznaje,on ispusti glasan uzdah i lice poce da mu se menja,starilo je neverovatnom brzinom,kosa mu je opadala,koza se skupljala i borala sve dok na kraju ne ostade samo lobanja sa ogromnim tuznim ocma koje se zagledase u mene tako da sam osetio kako mi pogled prolazi kroz kosti,i onda se raspade u prasinu. Probudio sam se uz glasan krik. Sunce se polako dizalo na istoku ali je dolina bila jos u polumraku. Sedeo sam mokar od znoja i tesko disao. Samo kosmar,ponavljao sam glasno. Vatra se odavno ugasila. Pogledah malo dalje i vidjeh ostatak grana na gomili,samo san pomisli jos jednom,i pogleda prema zidinama,ovdje necu zanociti ponovo sigurno. Popih nekoliko jaja na brzinu,uzeh stap i zavezljaj i taman kada sam htjeo da krenem pogled mi privukose cudne linije upola prekrivene mahovinom na zidu stene bas iznad mesta gdje sam spavao,sinoc sigurno nisam primetio zbog mraka. Zasto bi neko pisao po steni i crtao oznakove osima ako nije...spomenik!! Ponovo me prodjose trnci,nisam valjda spavao na necijem grobu?? Krenuh da obidjem stenu i kao sto sam i ocekivao na drugoj strani nadjo poluzatrpani otvor. Razmisljao sam samo tremutak a onda poceh da rasciscavam stene kako bi se uvukao. Unutra je bilo mracno i mirisalo je na budj ali posle nekog vremena oci se privikose. Prostorija je bila mala,okrugla i bez ikakvih detalja samo je na sredini bila kamena stolica u kojo je sedeo kostur. Paucina i prasina prekrile su ga potpuno,lobanja mu je bila malo nakrivljena u stranu,a oko vrata mu je visila ogrlica! Pridjoh bize i dok sam pokusavao da je skinem ceo kostor se srusi i raspade. Obrisah prasinu sa ogrlice i sputih je na svetlost koja je dopirala kroz otvor,sunce vatreno zaiskri na svetlocrvenom metalu.

Proljece

1
Pivo je izgledalo sasvim pristojno. Svetlo zuto sa lepom belom penom po vrhu,ali ukus je podsecao na pisacku. Nabra celo i skupih obrve,na crvenokosu krcmaricu koja mi je uzvracala istom merom zajedno sa jos tri stalska momka koja su stajala kraj nje iza sanka. Crvena kosa. Odavno nisam vidjeo crvenokosu zenu. Zapravo vidjeo sam samo jednu do sada,onda kada sam sa cetom dezertirao od kralja,i posle prelaska preko velikog mora naisli na prvo selo. Dogas i Smrad su uleteli u neki hram i izvukli svestenicu zamotanu u plavu svilu od glave do pete,kada su joj pocepali odoru, bujna crvena kosa razletela se na sve strane. Gola svestenica je vristala i pokusavala da se otme ali su joj ubrzo svezali ruke iza ledja i stavili omcu oko vrata. Smrad je legao ispod nje a Dogas odozgo i tako su je ****** isovremeno,gledao sam kako joj lije krv niz butine dok su je cepali i divlje se smijali. Jedno vreme se divlje borila i vristala ali je Dogas sve jace stezao omcu pa je konacno prestala. Oni su je ****** jos pola sata pre nego sto su shvatili da je mrtva.
-zelite li jos nesto?-viknu ogromi stalski momak kraj moje glave. Htjeli su da odem. Nije im se svidjela moja divlja brada do stomaka i preduga ucebana kosa,a prljave krpe koje su visile sa mene samo su doprinosile negativnom utisku.
-pecenja i vina momce,nadam se da je vino bolje od ovog piva-rekoh hladno gledajuci ga i izbacih srebrenjak na sto. Pecenje je bilo najbolje koje sam probao u zivotu ili se meni bar ucinilo posle godinu dana provedenih na jajima. Ostadoh u krcmi trideset dana, meka postelja i topla hrana dobro su mi prijali pa uskoro vratih malo mesa na kosti. Kupih sebi pristojno odelo i mac koji sam narucio kod kovaca bi gotov. Nadgledao sam izradu svaki dan i davao uputstva,sada sam konacno bio zadovoljan. Kovac je znao svoj posao i uradio ga je onako kako sam zeleo. Oruzje uradjeno iz jednog komada celika lezalo je savrseno u ruci. Bilo je vreme da se krene. Ostatkom para dobijenih od prodaje koza risovih beba kupih jedan luk i tobolac strela i jednog starijeg konja koji se jos dobro drzao i krenuh iz Plasta kako se zvalo prvo selo u kojem sam boravio od silaska sa planina. Kuda dalje nisam znao. Severno uz put koji je prolazio pored sela kako su mu rekli seljaci nalazila su se brda sa rudnikom i omanjim gradom,a jos dalje preko brda i velike reke,Lodes,severno kraljevstvo, juzno je bio Prijamon,ogromno kraljevstvo sa puno velikih gradova. U pocetku je put krivudao istocnom granicom kraljevstva,podnozjem nebeskih planina,i prolazo pored rudnika a kasnije je skretaozapadno i jugozapadno prema kraljevom gradu,luci ,Negu. Izvadih novcic i bacih ga visoko u vazuh,sever ili jug, odlucice sreca.

Prokon
2
Kralj. Sta znaci biti kraj kada postoji jos jedan kralj iznad tebe? Klanjaju ti se i govore ti velicanastvo,a iza ledja pricaju viceve. Kraljici. Tako zovu skup od trinaest budala,obucene u somot i svilu, koje sede u dvorani i danima brbljaju i kvocu o necemu vaznom,na kraju dodje pravi Kralj i vikne –Prokone,procitaj moju odluku- gurne mu u sake svitak i ode. I svo kvocanje i zuljanje dupeta danima na hladnim mermernim stolicama u toj ogromnoj mracnoj dvorani nalik na grobnicu ode u vetar. Najgore sto je vecina uzivala u tome! Lenis,taj pacov mrtvackog lica svaki je govor drzao kao da mu je poslednji,a ta svinja Noban,tako bi vikao maho i pljuvao kao da od njegovog govora zavisi sudbina sveta,ustvari mogao je i da prdi isto bi bilo. Udarac cekica odjeknu dvoranom,Prvi ustade,za danas je kokosinjac raspusten. Kada se digo primeti da mu se svila zalepila za dupe od znoja. To samo jos pogorsa njegovo vec lose raspolozenje,zapravo se vise i nije secao kada je bio dobro rasolozen. U njegovu kulu mu se nije islo,tamo me je cekala ona moja namirisana kucka od zene,koja bi me svaki put pogledala kiselo kao da serem u caskire. Da nije bilo dece,koju je voleo,i koja su volela njega,ubio bi kucku,ali je znao da bi im nedostajala. Trpice je jos malo,dok porastu,a onda ce joj licno prbraziti strelom te zmijske zelene oci i reci da je bila nesreca u lovu,recice da ju je zamenio za zmiju. Glasno se nasmija i negovi vitzovi savetnici koji su koracali pored njega cudno ga gledase. Kurvini sinovi,svi do jednog. Pomisli i ubrza kroz ogroman hol palate prosaran debelim mermernim stubovima ka izlazu,da se sto pre udalji od prestone dvorane. Na samom izlazu pritrca mu jedan sluga koji ga je ocigledno cekao i duboko se pokloni drzeci u ruci komad preavijenog papira. Prokon iscupa papir i rezeci otpusti slugu koji se jedva suzdrza da ne otrci. Gurnu papir u dzep i rece Martinu,njegovom stitonosi da mu pripremi konja. –gospodaru opasno je da sami jasete u grad- pobuni se vitez a njegov brat blizanac istupi i rece da ce ga oni pratiti i cuvati mu ledja. Kralj ih i ne pogleda samo nastavi prema stalama. Kula starog svetionika delovala je oronulo i vrh joj se naginjao na jednu stranu. Vreme je nije unistilo ali vatre vec vekovima ne svetle sa kupole. More je sada bilo dobru milju daleko a mladji i lepsi svetionik sada je pozdravljao mornare tamo,sa vatrenom krunom na glavi i sa nogama duboko u moru. Iako nije vise svetleo stari svetionik nije zaboravljen. u najvecoj odaji na dnu kule stajala su cetiri coveka i nervozno razgovarala.
-sluga mi je prisao pred celom mojom pratnjom-zareza Prokon-morao sam da ostavim konja u bordelu i izadjem kroz prozor kako bi bio siguran da me neko ne prati. Rekao sam da mi niko ne prilazi javno,nisam li?
-svako od nas je uradio sto je potrebno-rece sirok nizi covek bez kose ogrnut neuglednim sivim plastom sa kapuljacom ispod koga je virio balcak maca optocem rubinima.-a ti jos i manje od ostalih.-
-bes tvoje zene zbog odlaska u bordel neka ti bude zadnja briga Prokone,trenutno ima mnogo vaznijih stvari.- rece visoki zgodni covek,duge crne kose vezane u rep i uredno potkresanim tankim brkovima koji su mu isticali usne. On je bio u prljavom iskrpljenom odelu,a u rukama je drzao iskrzan sesir sirokog oboda. Lice mu je bilo ozbiljno ali su mu oci podsmesljivo gledale u Prokona,kojem se lice smraci jos vise i utonu u senke pod svetlosti baklji.
-dosta gospodo- progovori dubok i smiren glas i svi se utisase-Linose nadam se da je to sto imas da nam kazes vredno rizika kojem si nas sve izlozio-Linosovi lepi brkovi pocese nervozno da se pomeraju.-da ,vredno je ,mislim-konacno progovori,posto je dobro procistio grlo.-zlatna knjiga je nadjena.-u prostoriji se vazduh zgusnu,i plamen baklji kao da zadrhta,niko se nije pomerao.
-zatna knjiga, jesi li siguran?- upita ponovo duboki glas potpuno smireno sto ostale ucini jos nervoznijim.
-potpuno siguran-odgovori Linos premestajuci se sa noge na nogu.-jutros je kod kralja bio lord Dzerimond,izgledao je kao da ga je tjerao sam vrag licno,vidjelo se da je jahao do iscrpljenosti,trazio je da bude sam sa kraljom. Otpusteni smo svi ali je sluzavka prisluskivala,jer je naslutila da je nesto vazno, i cula da je lord Dzerimond rekao da je zlatna knjiga nadjena,ali su je za malo uhvatili pa nije cula nista vise.
-nadam se da je ne mogu povezati s tobom ako bi je uhvatili-rece duboki glas
-ne naravno,-brzo odgovori Linos
Svi su ponovo zacutali razmisljajuci. Zlatna knjiga. Prorocanstvo toliko staro da je preraslo u legendu a sama legenda vec hiljadama godina samo u pricu koja se pricala mloj deci. Ali sada je nadjena,legenda je istinita,knjiga postoji. A ako je to tacno dali je tacno i prorocanstvo koje je prati,svi su s pitali u prostoriji i nadali se da nije,ali ona je nadjena,a to je tako neverovatno da samo po sebi nesto govori.
-lord zastitnik nije donjeo knjigu sa sobom,ocigledno,inace bi je bacio Eriku pod noge.-rece siroki Dastin ono sto su svi mislili.
-mislis li da bi se njegovo casno dupe usudilo da bilo sta uradi pre nego obavesti svog jebenog kralja?- ispljunu Prokon gorko-to nam je sreca,jer da je vec ima mogli bi samo sanjati da ga mrdnemo sa te jebene stolice.-ta stolica,je bio tron,ceo od cistog zlata. Prelepo ugravirani detalji krasili su ogromnu povrsinu a u naslon je bilo ugradjeno pet baklji i sa strana pored naslona za ruke jos po tri i stalno su gorele u polutamnoj prestonoj dvorani,tako da se zlato presevalo na njihovoj svetlost da bi kralj kada je stolovao uvek bio u svetlu.
-nemamo puno vremena. Linose,nadam se da si ostavio nekog da motri na kralja i lorda zstitnika,neko od njih dvojice ce krenuti uskoro na put,jer kralj veruje samo dvojici ljudi Janu Dzerimondu i sebi. Ko god krene po knjigu moramo ga pratiti i uzeti je kada nas dovede do nje,svi znate da odavde vise nema povratka.-tri kralja su napeto slusala i kada duboki glas zavrsi klimnuse.
-i jos nesto,icice samo Prokon i Dastin sa po tri najodanija coveka,-to je bilo pravo iznenadjenje,Linos prvi namrgodjeno htjede da protestuje ali ga prresece ostar pogled-Linose korisniji si mi ovdje,jos uvjek nas je samo cetvorica,a kraljeva sa Erikom ima cetrnaest,sto znaci da nam treba bar jos cetiri da bi mogli da mu se suprotstavimo i da imamo realne sanse za pobedu,uostalom,bilo bi sumljivo da izostanemo sva cetvorica iz kruga.
-ako knjiga daje onakvu moc kao sto se veruje,ne treba nam niko vise.-rece Dastin
-**** se meni u sta se veruje, mozda si ti spreman da zalozis svoj zivot na price stare dvadeset hiljada godina ali ne i ja,-procedi Prokon-ja verujm u ono sto vidim,a to je vojska koju dovedes na bojno polje,koliko ja znam sam Erik ima vojnika skoro kao nas trojica zajedno,dovoljna mu je jos jedna budala uz njega i da nas smrvi a ne njih devet,zato razmisli jos jednom pre nego sto ispljunes jos neku glupost.-Dastinovo lice pocrveni od besa,ali ne progovori vise nista. Ostalo je samo da se krene.

Da,zaboravio sam dodati juce,ovu temu sam otvorio ne samo zbog moje knjige. nadao sam se da ce jos neko podeliti svoj dragoceni rukopis sa nama,ili bilo sta sto se tice epske fantastike...

snezni:

Da,zaboravio sam dodati juce,ovu temu sam otvorio ne samo zbog moje knjige. nadao sam se da ce jos neko podeliti svoj dragoceni rukopis sa nama,ili bilo sta sto se tice epske fantastike...

Kliknite za proširenje...

Kako se zove ova knjiga i ko ju je napisao? Vidis kakvu si mi frku napravio?! Toliko mi se svidja da sad celu noc necu moci da spavam, non- stop cu da razmisljam kako se nastavlja...... Salim se.... Kad nadjem neku dobru knjigu dobijate i moj citat, obecavam!!!

zove se ,Zlatna Knjiga,. drago mi je da ti se dopada. sto se tice odlomaka imao sam vise na umu tekstove koje sami pisete (ako pisete) ali i dobar odlomak bilo koje vrste nebi mogao da skodi.

jos nisam stiogo sve da procitam, ali izgleda dobro...

Ja jesam i to davno, pa da pitam kad ces stici da nam prosledis jos nesto?

Ana

Volela je leto. Sve je bilo tako lepo,puno jarkih boja,mirisa cveca,zivota...da toliko je sve bilo zivo. Zivot. Jahala bi belu zdrebicu,zatvorila oci i rasirila ruke,pustila da je vetar miluje,mrsi kosu,lice...zivot,nekada je postojao ali vise nema niceg za nju. Nocima je plakala,plakala do iznemoglosti a danju je sedla na bozijem izvoru u gaju. Molila se tiho,uporno,iz dana u dan,ali vreme je prolazilo a njen gospodar otac,ostao je cvrst kao stena,kao sto je uvek bio. Ono sto je rekao nameravao je uciniti kada dodje vreme,a vreme se blizilo.
-bogovi,kao to da ucinim?-pitala je poko zna koji put vodu koja je tiho zuborila ispod nje
-i ostavim onog koga volim,onog koji me je ljubio prvi kome sam dala voje telo i svoju dusu,kako? Kako provesti zivot sa strancom,kako mu dati svoje telo kada je ga je drugi vec uzeo,i kada pripada drugom? Kako? Kako? Kako?
-Ana-prosaputa glas iza nje-ljubavi moja...oprosti mi.-rece visoki plavokosi mladic placuci. Djevojka se iznenada okrenu,i posto je jedan trenutak zbunjeno gledalabaci mu se u zagrljaj duboko jecajuci. Stajali su tako u svom svetu izvan vremena,pustajuci emocije koje su krili pred drugima da izadju,cvrsto se grleci,zeljni jedno grugoga i istovremeno se plaseci ako se malo puste da ce se razdvojiti i da nikada nece biti zajedno.
-mili moj,ljubavi moja...-govorila mu je kada je konacno digla glavu sa njegovog ramena,prelazeci mu rukom preko lica,zagledana u njegove tamno smedje oci.
-poljubi me ljubavi-i on ju je ljubio,ljubio i grlio a onda su legli na lezaj od opalog lisca breze i borovih iglica,odela su bila suvisna. Dok mu je kasnije lezala na glim grudima slusaju i kako mu srce kuca,pozelela je da udje nekako u njega da budu jedno telo i da se nikada ne razdvajaju.
-devojcice moja mala,sta cemo da radimo?-prosaputa on-nemamo puno vremena,kralj se sinoc vratio i sa njm je dosao i kralj Steor sa svojim sinom,prestolonaslednikom tvojim buducim muzom i jos mnogo lordova i vitezova kao pratnjom,docice po tebe veceras.-govorio joj je tiho,nezno,pokusavajuci da ublazi tezinu onoga sto je morala cuti..
-kazi mi sta zelis da uradim i ja cu to uraditi-Ana je znala sta hoce,znala je to istog momenta kada joj je otac rekao svoje namere,i odavno bi to i uradila da je nije doveo ovdje,da je cuvaju kao zatvorenika dok on ne dodje,ali sada kada ju je Teo nasao,njen dragi Teo,oticice sa njim
-Teo,moramo pobeci,sto dalje,da nas nikada ne nadju- mladic se nasmeja sa ociglednim olaksanjem.
-poveo sam jos jednog konja sa sobom i odelo za tebe,tvoja svila i damast bi upadali u oci.
-planirao si ovo-,rece ona osmehujuci se
-poznajem te dobro,pa sam pomislio da bi nesto ovako moglo da ti padne na pamet a i volis me previse da bi se udala za drugog-rece o oz sirok osmeh. Ona mu skoci na stomak radosno ga ujedajuci i smjuci se. Kada su kasnije dosli do ivice gaja gdje su ih cekali konji,Ana je dok se oblacila u musko jahace odelo napravljemo po njenim merama,pitala Tea kako ju je nasao. On se duboko zamisli na jedan trenutak kao da razmislja o tome ali joj na kraju rece. Zurila je u njega i sa nevericom ponavljala.
-moja mama?

Teodor

Jahao je na jug. Sedam dana vec spavao je po krcmama nocu,jahao danju. Od kako je osvojio tirnir u Plavoj Reci,u borbi macem imao je dovoljno novca,da ne brine. Lordovi su ovdje bili darezljivi,a borbe nisu bile teske, i ono par vitezova sto je ucestvovalo,bili su trapavi i nevesti. Ocekevao je vise o tih uglacanih oklopa i sjajnih maceva sa jos sjajnijim imenima,ali ispod tog celika,ljudi su bili meki kao svila. Pitao se gdje su oni prakaljeni ratnici koji su doneli slavu Koloniji? Ovdje sigurno nisu. Mozda je previse kritican. To je ipak samo turnir u malom gradicu,nekog neznatnog lorda,negdje na granici carstva. Nije to ni blizu onog sto ova zemlja ima da ponudi.
Danas nije zurio. Ceo dan je lagano jahao i cesto stajao da se divi lepoti prirode. Put je vodio pored recice koja je krivudala kroz omanje brezuljke prekrivene bujnom zelenom travom skoro do kolena i malim gajevima stogodisnjih hrastova,lipa i visokana koji su sa svojim krunama visoko gore u nebu potsecali na ogromne pecurke kada bi se gledale iz daljine. Najvise se divio crvenim,belim i plavim cvetovima,koji su ponekad prekrivali cele livade rastuci u dugim trakama jedni pored drugih,ne mesajuci se,tako da je izgledalo kao da je ogromna ruka vukla boje praveci cudni lavirint. I zivotinjskog sveta je bilo u izobilju,jelena sa njihovim ogromnim rogovima,lisica,zeceva od kojih je ulovio jednog za veceru,raznih vrsta ptica od kojim mnogima nije znao ni ime. Nije se kajao sto je odabrao ovaj zabaceni putic. Istina,mnogo bi brze putovao po glavnom drumu,koji je bio poplocan i posut peskom,ali po njemu su stalno vrvela kola,putnici i konjanici a Teo je zeleo mir. Uostalom i nije imao neki cilj,rekli su mu da je sledeci turnir za trideset dana kod Plavih Dvorova,do tada ce stici sigurno. Noc se polako primcala. sjaha ispod ogromne stare vrbe cije su zile zalazile u recicu,nalozi vatru i stavi zeca na razanj. Bio je veliki,dovoljno mesa za cetiri coveka. Nedostajala mu je ceta. Nikada nije imao porodicu i oni su bili nesto najblize tome. Cupavi Tom,sa bradom kao u divljeg bivola i ogromnom kosom koju nikada nije sisao,Nervozni Bo i Zalosni Rik,uvek u prepirci ali nikada jedan bez drugog,ogromni Blindzer koji se nije odvajao od svog sirokog maca,siroke Dejzi,Varlos,Bili,Kaminos,Olimon i Ilon,nasmejani decko,jos zelen i pun zivota. Ali najvise mu je nedostajao kapetan,sedi starac mirnog lica,i kada se pevalo i kada se bitka vodila. Star kao sami stubovi Orta. Bio im je otac svima. Konj uznemreno zarza i trgnu ga iz razmisljanja. Noc je obasjavao pun mesec a nebo prekriveno beskrajnim zvezdama treperilo je zanosno mameci uzdah. Bilo j i previse tiho. Oslusnu malo bolje i zacu topot kopita,priblizavali su se. Bilo je kasno da ugasi vatru,mogao je da uzjase na brzinu i nestane u noci ali on je ipak logorovao na putu,i verovatno su u pitanju samo odocneli putnici,u ovoj zemlji nije bilo razbojnika. Teo je mirno okretao pecenje kada se konji zaustavise pored njega,cetiri muskarca i jedna zena,ili tek mali vise od devojke zakljuci kada je pogleda. Trojica muskaraca su bili lako oklopljeni i sa macevima o pasu dok je mladic jahao vezanih ruku. Zatvorenik.
-bogovi sa tobom putnice-zaskripa rmpalija crne brade nalik na cetku-odocneli smo na putu pa bi rado prisli tvojoj vatri da nas ugreje.-bogovi sa nama vecno,prijatelji,samo pridjite podelicemo ovaj skromi obrok u svetlu vatre.-odgovori on srdacno ali je mac polozio na dohvat ruke za svaki slucaj. Bili su vojnici vidjeo je odmah,a krpe koje su nosili momak i djvojka nisu ga zavarale ni na sekund,bili su plemenitog roda oboje,odavalo je to njihovo negovano lice,ruke,i maniri najvise,nauceni od malih nogu nisu se mogli odbaciti. Teo je postao najvise ubedjen dok im je delio meso,tako jedu samo oni odrastli u zamku. Cekinjasti je pricao najvise,rece da se zove Dzerom,i da ih je lord Adrom Livuds poslao za ovim lopovima,koji su krali iz lordovog zamka. Uhvatili su ih dan jahanja odavde,u jednoj krcmi na spavnju. Teo je klimao ozbiljno i cestitao vojnicima na hrabrosti,ali nije im poverovo ni rec. Bacao je polede prema zatvorenicima,bili su preplaseni i nisu progovarali,bilo im je zapreceno surovom kaznom sigurno. Cekinjasti prebaci razgovor sa zatvorenika pitajuci Tea ko je,odakle je i gdje putuje? A on je to i ocekivao pa je sad lagao sa zadovoljstvom,zvao se Konrad Ruz,rece,vitez je izvan sluzbe i sada malo putuje po carstvu,a krenuo je na turnir kod Plavih Dvorova,nagrade su velike,pa mozda mu se i posreci sa kopljem,na sto oni odmerise podsmesljivo ostarelog ridjana,ili sa macem,tu odmerise njega i ne nadjose mesta za podsmeh njegovim skoro sedam stopa visine,i ogromnim misicima kao kamenje koji su se nazirali ispod plasta i slojeva koze i somota. Teodor je bio veliki,i to se vidjelo i dok je sedeo. U pricu se sada ukljucise i druga dva vojnika,pricali su i hvalili se o razni velikim pobedama na tunirima,svojim ili nekim pobedama svojih srodnika,sve velikih vitezova,jedan rece da je njegov rodjak dosao cak medju osam,u borbi kopljima na velikom turniru u Prorecju pre par godina,i da je tu pao od Kristera Borka,sina kralja Dastina Borka. Bilo je tu jos mnogo velikih imena,i cinilo se da je Teodor uzivao dok je slusao. Ustvari on je celo vreme pratio nemi goor koji se odvijao izmedju dvoje zatvorenika koje su strazari zaboravili zaneti sopstvenom pricom. Uskoro vatra poce da se gasi,bilo je vreme za spavanje,vojnici preuzese strazu na sebe,rekose da im je to duznost da strazare i paze na carev mir,ustvari nisu mu verivali. Nije ni on njima zato ce drzati sopstvenu strazu,sa macem pod sobom. Noc protece mirno,i ujutru pre prve zore oni tiho napustise logor. Teodor tek tada zaspa.

Ana

Moram biti jaka. Govorila je sebi. Moram zbog njega. Malo dalje od nje,sedeo je Teo,sa rukama vezanim iza ledja. Plavi podocnjaci i svetlosmedja brada od nekoliko dana,prekrivala mu je lice. Nije skidao pogled sa nje,brinuo se,vidjela je koliko mu je tesko i koliko se mucio sto ne moze nista da urad ali trudio se da je ohrabri,saptao joj je da ce sve biti u redu kada ih nisu culi,on je bio u tezem polozaju,ali nije obracao paznju na to. Nije znala ko su njihovi dzelati. Osim da ne rade za njenog oca. On nikada nebi poslao nepoznate ljude da je traze. A ipak su bili vojnici i imali su ocigldno jasna naredjenja kojih su se drzali. Bili su grubi,da,ali su pazili da ih ozbiljno ne povrede. I nisu pricali sa njima ni rec,samo ono sto su morali. Bradonja je bio vodja,to im je bilo jasno. Bio je to covek gadne naravi,ali znao je da se kontrolise kada je trebalo,kao pre dve noci kada su naisli na onog viteza lutalicu. Cula ih je kako tiho razgovaraju dok su prilazili njegovoj vatri. Nisu znali dali da obidju logor ili da pridju i ubiju odmah viteza. Samo ako nesto podje naopako,rekao im je bradonja,covek je div,pogledajte mu misice,mora da je jak kao sam Lom,trojica nas je,ali necemo rizikovati ako ne moramo. Najmanji od njih trojice,crn covek, trulih zuba,krivog slomljenog nosa,i pokreta koji su podsecali na macku,predlozi da ga gadjaju strelom,ali iz bradonjinog grla se samo zaculo pretece rezanje. Posle par koraka,usli su u svetlost vatre. Kada je ugledala viteza,iznenada je osetila nadu da bi im mogao pomoci. Izgledao je kao junak iz prica,visok,jak i lep,smedja griva prekrivala mu je vrat,a kosa na celu mu je bila ravno osecena isticuci tamne oci u kojima je igrao plamen logorske vatre,kada bi mu samo mogla reci,ali nije smela otvoriti usta,znala je kakva bi im kazna bila oboma. Smestili su ih dalje od vatre. Vitez je sa njima podelio zeca,nije puno zapitkivao,za njega je to bila jos jedna patrola carevih vojnika koja je uhvatila lopove. Napustili su logor pre svitanja,jos dok je tiho hrkao. Od tada su sisli i sa sporednog puta,plaseci se da jos nekoga ne sretnu,putovali su divljim stazama,prelepim livadama punim mirisnog cveca,kroz sume,hrasta,i ogromnih galika ispod kojih je rastao tepih od guste mahovine,i po rubovima dubokih klisura u cijem su dnu svetlucale kristalne reke,uvek prema severu. Znaci vode ih kuci. Veceras su zanocili ispod ogromne stene koju je celu prekrio brsljan,okolo je rastlo retko drvece,koje se u daljii pretvaralo u sumu. Danas su ulovili mladu srnu i stavili je na razanj da je ispeku. Glasno su se smijali,jer miljama okolo nije bilo coveka,osim njih. Nooc je odavno pala kada su skinuli meso sa vatre. Njima su odrezali po jedan komad,koji su oni morali da kidaju zavezanim rukam i zubima. U sred jela malio crnom coveku,koga su zvali Smrad jer mu je iz usta smrdelo kao iz vrata pakla,iznice strela iz vrata i on se izvrnu na ledja bez glasa,pre nego sto su uspeli da se pomaknu,druga srela zavrsi u oku celavog vojnika. Bradonja se osvestio,bacio se na zemlju i otkotrljao do stita i maca koji su lezali par koraka od njega. Podize stit i okrenu ga u pravcu odakle je predpostavljao da dolaze strele. Medjutim niko vise nije gadjao,samo se jedna senka odvoji od drveta i krenu lagano u pravcu logora. Ana ga prepozna pre nego sto je dosao pod svetlost vatre,bio je to vitez lutalica koga su sreli. Kada stade naspram bradonje odbaci svoj teski okrugli stit na zemlju i uze mac sa obadve ruke.
-trebao sam pustiti Smrada da on probusi tvoj kukavicki vrat-zareza i pljunu u njegovom pravcu
-trebao si- odgovori vitez smireno.
-ne,ovako je bolje,osecu tu tvoju kopilansku glavu licno-viknu i zaleti se na njega spustajuci mac u divljem udarcu odozgo na dole. Vitez ga odbi lako kao da ga je uputilo dete iako je i bradonja sam bio ogroman covek,ovaj pokusa da ga udari stitom u naletu,ali on okrenu vrh maca prema stitu i takvom brzinom i snagom uputi udarac da je secivo proletelo kroz debelu hrastovinu i stomak vireci mu iz ledja celu stopu,kao da je od papira. Mac mu ispade,ruke se opustise,i jedan trenutak on se zagleda u vitezove oci,a onda mu klonu i glava. Strasan smrad se oseti,i na caskirma se pojavi mrlja,popustio je cvor. Vitez izvuce mac i telo se stropsta na zemlju,skinu i stit sa seciva i okrenu se prema zatvorenicima. Ana nije ni bila svesna da je povratila sebi na grudi. Okrenula se prema Teu koji je i dalje gledao u stranca.
-slobodni smo-prosaputa mu-slobodni

Kristofer

Konj zarza kopajuci zemlju. Hteo je da se vrati. I ostali nisu mirovali kao ni vojnici koji su nervozno cutali cekajuci neko naredjeje..
-Tome,naredi pokret,vracamo se.-lord Heron klimnu glavom odjaha malo nazad prema vojnicima i izda naredjenje,ubrzo su jedan iza drugog poceli da nestaju ispod krosnji visokih borova. Na kraju je ostao samo visoki procelavi lord,kome je hladni vetar otimao zeleni vuneni ogrtac,cekajuci svoga generala koji je i dalje bio zagledan u daljinu.
-moj gospodaru?- viknu konacno. General se okrenu gledajuci ga pomalo iznenadjeno,kao da je zaboravio na njega.
-vojnici su otisli? –upita polako kada je uzjahao konja,
-odavno-rece Tom strpljivo
-dobro.-naredna tri dana su naporno jahali i konacno logor se ukaza pred njima cetvrtog dana. Bili su potpuno iscrljeni,mokri i promrzli od kise koja je dva dana padala neprekidno i potpuno raskvasila zemlju a potocice u prave recice koje su pretile da postanu prave bujice ako tako nastavi da pada. Cim su ujahali oko njih su se skupio ceo logor. Neki su ocigledno bili razocarani jer su vidjeli da ne vode zarobljenke. Gomila se razdvoji da propusti lorda Verosa sa vojnicima koji su nosili kuvano vino i med za generala i druzinu.
-Izgledate iscrpljeno moj gospodaru-,rece on poklonivsi se generalu
-lose vreme Verose,nista drugo.
-niste vratili zarobljenike-primeti. Kristofer ga pogleda ledeno,vracajuci vrc sa vinom vojniku pored sebe.
-nismo-rece krato i prodje pored njega prema satoru,uz put rece svom stitonosi da pozove sve staresine kod njega u sator veceras, ali prvo da mu pripremi tolu vodu,jer zeleo je da spere sa sebe blato i mulj skupljen proteklih dana. Vecanje je dugo trajalo,noc je pala ali niko nije spavao,vojnici su se skupili oko vatri u manjm grupama i cesto okretali glave prema sredini logora gde je bio smesten sator. Napetost je se mogla osetiti u vazduhu. Desetorica vojnika koji su pratili generala nisu rekli ni rec kada su dosli,svi su smesteni u odvojen sator i naredjeno je da niko ne ulazi,da bi se odmorili navodno od iscrpljujuceg jahanja,ali svi su znali pravu istinu,odvojeni su da bi cutali. Kada su izjahali u poteru ujutru pre sedam dana svi su ocekivali da ce se vratiti na veceru zavrsenog posla,a general je krenuo sa njima da bi izvidio teren sevrno od logora. Vecera je prosla i jos sest posle nje pre nego sto su se vratili,praznih ruku,iscrpljeni i tmurnih lica koja su odavala duboku zabrinutost. A sada je general sazvao lordove. Nesto se desilo,nesto veliko,i oni ce sigurno ubrzo saznati sta je to,general nije covek koji bezi ni pred cim i sta god da je ocekivao je da njegovi vojnici to isto podnesu kao i on,ponosno i dignute glave,u slavu Kolonije. Konacno nesto pre ponoci krznena vrata na satoru se podigose,i sator poce da se prazni. Lordovi,neki u oklopima,neki u somotu ili krznu ali svima je bilo nesto zajednicko,zabrinutost koja se ogledala na njihovim licima.
Ujutro kada je general izasao iz satora ceo logor je bio postrojen. Vojnici i vitezovi su ga cekali nestplivo zeljni da cuju ono sto su im njihovi lordovi uporno odbijali da kazu. Prosao je od pocetka do kraja prve vrste pozdravljajuci vojnike koje je vecinom znao po imenu, kao sto je uvek cinio u takvim prilikama. Za razliku od lordova na njegovom je licu igrao osmejak koji je hrabrio ljude dok se rukovao sa njima i pitao za zdravlje. Na kraju s popeo na veliki panj koji ce posluziti kao govornica i neko vreme ih samo posmatrao. Sve su oci bile uprte u njega,tisina je bila potpuna.
-vojnici,ceka nas slava!!!

Teodor

Djevojka je ponovo plakala. Zadnja dva dana je postalo nepodnosljivo. Zapretio je da ce joj zapusiti usta,p ju je decko poceo smirivati. Hrabro se drzala dok su ih vojnici drzali u zarobljenistvu,valjda je bila spremna nekako na to kada je odlucila pobeci,ali sada posto je dobila slobodu pa je ponovo izgubila,zivci su joj jednostavno popustili. Toliko se radovala kada ih je oslobodio,plakala je ali tada od srece. Momak je bio oprezniji ali nakon dva dana i on je popustio. Teodor je dobro igrao svoju ulogu. Sedam dana mu je trebalo da izvuce od njih istinu,a kada ju je konacno cuo,nije puno razmisljao. Decko je pokusao da mu se suprotstavi,ali je samo zaradio iscaseno rame, dok ga je vezao vikao je devojci da bezi ali je ona samo tupo gledala u njih,a kada se konacno osvestila pocela je da place. To je bilo pre pet dana. Kisa koja je dosla nekako zajedno sa njenim suzama nije prestajala,ponekad je smanivala,prerastala skoro u maglu ali samo dlan kasnije,lila bi kao da se nebo otvorilo. Kako su odmicali na sever pejzaz se polako menjao. Raskosne i suncane listopadne sume ustupile su mesto visokim i tmurnim cetinarima,ispod kojih je vladao veciti polumrak. Ogromne crne stene virile su svugdje iz zemlje,cak je i voda bila tamna i zloslutna. Hladnoca se polako uvlacila pod kozu,stezuci kosti svojim rukama. Uskoro im se na putu ispreci prava mala bujiica,brza i mutna,koja je pre kisa verovatno bila samo potocic,spreman da presusi cim se sunce uozbilji. Morao je preko. Malo je razmisljao,kako da to izvede.zavezanih ruku suznji nisu mogli preko a ako ih odveze pokusace pobeci cim se on nadje u vodi.
-ides prva preko-rece on devojci. Ona ga je gledala tupo a Teo poce da vice pokusavajuci ocajnicki da se osloboi konopca.
-ne!!! Udavice se! Huljo jedna,nesmes to da uradis!- Teodor mu odvali takav samar da pade na zemlju. Ana vrisnu,krenu da pomogne voljeenom ali uspela je da napravi samo korak,oko vrata joj se slklopi celicna kandza i podize je od zemje. Gusila se. Grlom joj se razli nesnoljiva gorcina a pluca pocese da gore,da urlaju! Pocela je da gubi svest kada je hladno blato i udarac od zemlju povratise. Napad kaslja je prosao, uspela je da se okrene prema Teu. Stranac mu je stajao nogom na vratu gurajuci mu lice u blato a on se grcio guseci se.
-mozete da gledate jedno drugo kako patite a mozete i da ovaj put ucinite bezbolnim. Dajem vam izbor koji mnogi nikada ne dobiju.
-prestani-prosapta Ana kroz jecaje –sve cu uciniti. Noga istog casa sidje sa vrata i lice crno od blata duboko udahnu grabeci vlazni sumski vazduh.
Sledeceg jutra prd njima izronuse visoka prekrivena gustom sumom. Hodali su skoro ceo dan ivcama nabujalih potoka u njihovom podnozju probijajuci se prema severu,promrzli i gladni. Ali bez obzira na sve teskoce Teodor nije nameravao da se vrati na drum. Duboko je zagazio da bi mu neka radoznala njuska pokvarila planove. Pruzila mu se prilika i on nije nameravao da je ispusti,ne olako. Nagrada za zalutale ovcice nece biti samo zlato. Ne,toga je on mogao svugdje da nanjusi. Prava nagrada je titula koju ce kralj da mu da,a to se nemoze kupiti. Ovo dvoje zutokljunaca misle da je on dzelat,koji uziva da ih muci i koji se bogati na njihovom jadu. Neka ih,neka ga mrze,trebao ih je i pustiti,neka idu u najdulje ponore Rupe! Uhvatili bi ih ponovo u prvom gradicu. Samo sto bi ih verovatno prodavali komad po komad da vise dobiju,a devojku bi silovali toliko puta da bi joj se ogadio sav muski rod,i njen lepotan zbog koga je napustila sigurnost ocevog ognjista, Kajace se ona jos zbog toga,ceo svoj zivot,ali proslost nemozes vratiti. Neka je,bolje nije ni zasluzila,kao ni on,koji je bez razmisljanja uzeo neciju cast i srecu. Uskoro se kisa ponovo pocela da pretvara u tesku i lepljivu izmaglicu tako da su prisli savim blizu selu pre nego sto su primetili prve kuce. Svaku je okruzivalo par raskosnish stabala belog bora ili belike koje su ovako juzno bile retke,a i one koje su se mogle vidjeti kao ove u seocetu bile su samo bleda senka velicine i raskosi koju su dostizali severni rodjaci. Ana i Teo sami zaustavise konja preplaseno sarajuci pogledom po Teodoru i kucicama. Zudili su za suvim i toplim,znao je,ali su se bojali da i pomisle na to. Znali su da on ne zeli da ih iko vidi,iako je malo verovatno da bi neko nesto posumljao u ovom mestu zaboravjenom i od samih bogova cini se. U prvom trenutku i htjeo je da zaobidje selo,ali neki cudan osjecaj se probudio u njemu,nesto nije kako treba. U prvom trenutku nije shvatio,ali tada mu sinu! Nije bilo dima! Vreme je bilo prilicno hladno a i bez toga morao je da se vidi dim sa ognjista,ali nista. Ni iznad jednog krova nije se dimilo. Stade sada pazljivije da zagleda i ostali znaci stadose da izranjaju svugdje okolo. Prevrnute kotarice u jednom dvoristu,otvorena stala u drugom,pogazena basta u trecem,dobro pokazena. Bilo je borbe ovdje,ito nedavno. Povrce jos nije stiglo da se osusi,kisa ga je drzala,ali sta se god dogodilo bilo je to najdalje pre sedam dana. Nije vise oklevao,pogleda prema zatvorenicima i krenu ka najblizoj kuci. Oni se zagledase u neverici,i krenuse oprezno za njim. Obisao je prednju stranu i pozadi ugleda stalu kao sto je i ocekivao,bila je prazna i on unutra utera konje,skinu im mokra sedla i poce da ih trlja suvom travom koju je pronasao unutra. Ana i Teo su jedva docekali da se sklone sa kise pa im se sada stala cinila ljepsa od dvorca krljice San. Dok su prolazili pored kuce postalo jei njima jasno da tu nema nikog ali nisu puno razmisljali o tome,suvo mesto da se odmore i malo odspavaju je sve sto su zeleli. Kada je zavrsio sa konjima resi da pretrazi kuce,mozda pronadje nesto sto bi im moglo koristiti,suvo odjecu,vunene prekrivace a mozda i nesto za jelo,ko zna? Pored vrata,zavaljeni u plast sena i naslonjeni jedno na drugo spavali su Ana i Teo. Ispod njih se vec stvorila barica i polako rastla kako se odelo cedilo,umor ih je savladao,ali savladace ih i nesto gore ako se uskoro ne osuse. Kisa je i dalje lila napolju. Mrak se polako spustao i docice ranije nego obicno zbog tamnih oblaka koji su prekrili plavu haljinu boginje Dan. Teodor pozuri prema najblizoj kuci cijem je krugu pripadala stala. Unutra naidje na lom kao sto je i ocekivao. Kuca se sastojala od tri prostorije. Najveca gdje je bilo ognjste sto i stolice bila je temeljno prevrnuta,i tu ne nadje nista korisno. U druge dve se ulazilo iz te velike. U jednoj su verovatno spavali odrastli a u drugoj deca. Tu je bilo mnogo dobre posteljine ali su na obe sobe prozori bili provaljeni tako da je kisa koju je vtar naneo kroz siroke prozore pokvasila sve. U velikoj prostoriji ugleda na drvenom plafonu otvor za potkrovlje,bio je zatovoren. Lestve su lezale par koraka dalje,kada je oprezno digao poklopac nije ocekivao nista da vidi,jer je gore bilo mracno kao u rogu,ali pogresio je, sve mu se ukaza potpuno jasno. Krovne grede pocrnele od cadji,kameni odzak tamo iznad ognjista sa otvorima,i drvene kuke na koje se kacilo meso za susenje,prazne. Ali od otvora ni traga. Pade mu u oci da sve sto vidi ima neki zelenkasti odsjaj,svetlost nije prirodna. Povijeni dugi noz nadje mu se u ruci brze od misli,ali nije bilo razloga sve je bilo prazno,nije bilo cak ni misa na tavanu,a od izvora svetlosti ni traga. Nije bio sujeveran,previse se toga nagledao i prosao da bi u njemu bilo mesta za to. Magija,vrazdine i duhovi,da postoje na ovom svetu davno bi se sreo sa njima. Istina je da se jos secao onog sna kada je zanocio pod rusevinama paninskog grada,i kako je u snu vidjeo ogrlicu koja mu se sada ljulja na vratu, ali sve je to bila posledica gladi,iscrpljenosti i hladnoce. Kada sad bolj razmisli nemoze da bude siguran jeli prvo sanjao pa nasao ogrlicu ili obratno. Mozda nije trebalo ni da je zadrzi,pripadala je mrtvacu,i bilo je protiv obicaja svih naroda,mada on nije pripadao ni jednom,sirocetu je mozda dozvoljeno. Kako bilo,svetlost na tavanu bez ozvora i dalje je sijala. Hmm,ili nije sijala,kao da je jednostavno zracila sa svega sto pogleda. Pope se sada i cucnu pod niski krov pa se jednostavno uspravi,snopovi rogozine odletise i kroz rupu se probi mutna dnevna svelost i kisa.zelenkasti sjaj odmah nestade. Najezi se. Bilo mu je jasno sada. U sledecoj kuci je imao vise srece,pronadje dva debela vunena cebeta i suve lanene odece,muske,domace izrade. Nadje i jedno medvjedje krzno,takodje suvo. Bilo je dobro i cudio se da ga nisu onjeli oni koji su proterali stanovnike. Smotao je sve u jedno klupko i pretrcao do stale,da bi sacuvao sve od kise, dok je trcao u jednom trenutku javi mu se osjecaj da ga neko posmatra,ali se on ne zaustavi. Tek kada je usao u stalu okrenu se na vratima i poce da razgleda po selu. Osjecaj ga je retko varao,nije to bilo ono jako osecanje na kakvo je navikao,tek trunka. Morace da pripazi veceras.