Борба Копна и Мора - геополитика као судбина

Геополитика као судбина​

Борба Копна и Мора​

У основи геополитике лежи подела свих држава и култура на два типа - копнене и поморске. То је први закон геополитике. Геополитичари су приметили да поморске цивилизације, културе засноване на морепловству, најчешће имају тржишни економски систем и теже либерал-демократском политичком уређењу. Копнене државе, напротив, предност дају нетржишној (планској или делимично планској) привреди и ограниченој демократији, или уопште хијерархијском устројству друштва.​

У старо доба таква сучељеност била је овако представљена: трговачка Картагина против хијерархијског Рима, демократска Атина против милитаризоване, аскетске Спарте.
Касније је првенство поморске цивилизације прешло на Енглеску (још касније на САД), а велике државе као Немачка, Аустро-Угарска и Русија биле су оличење копнене државе.​

Постепено се геополитички пар Копно и Море усталио у виду сучељавања између земаља Запада и Истока. Запад, и нарочито предстража западне цивилизације САД, довели су тршижну логику до крајности, док су евроазијске и источне државе тражиле другачије путеве развоја (совјетски социјалистички експеримент се сасвим уклапао у то трагање). Геополитичка карта света је почев од друге половине ХХ века била коначно подељена на два лагера - на евроазијски Источни блок са осовином у СССР и на атлантистички Западни блок са осовином у САД. Новинари, потом и политичари називали су такво стање "хладним ратом", и тај термин се примењује. Сматрало се да у основи планетарне напетости леже чисто идеолошки мотиви (борба између социјализма и капитализма). Међутим, геополитичари су давно пре друге половине ХХ века, када чак ни појам "хладног рата" није постојао, предвидели неминовно сучељавање поморске англосаксонске, атлантистичке цивилизације са копненим државама Евроазије (и то без икакве везе са идеолошким неслагањима). Сучељавање атлантизма и евроазијства је неизбежно из темељних културно-цивилизационих побуда чак и у случају да Исток и Запад прихвате исте идеолошке вредности. Геолитика ће раније или касније доћи на своје, и раније или касније ће се између два планетарна пола зацртати и заоштрити неизбежни геополитички сукоб. За то није одговорна зла намера појединих личности или "милитаристички" настојених политичара ("јастреба"), него објективна логика простора и предела.​

Значи, подела читавог света у ХХ веку на два стратешка лагера - земље Варшавског уговора и земље НАТО - није била последица идеолошког, већ чисто геополитичког сучељавања и проистицала је из основних закона "политичке географије".​

Амерички председници и њихови саветници су јасно увиђали наличје сучељености између САД и СССР током "хладног рата". Будући да су били упознати са основама геополитике, ни на минут нису били у заблуди да би чак и могуће идеолошко померање СССР у демократском смеру могло укинути ту културну сучељеност. И очигледан доказ тога је то да после самораспуштања Источног блока, Варшавског уговора није уследила слична симетрична акција од стране НАТО. Натистички стратези су савршено схватили да одрицање Москве од комунизма и теорија "светске револуције" у суштини ништа не мења у сучељавању "атлантизма" са "евроазијством". Управо из тог разлога Северноатлантска алијанса не само да се очувала, него и проширила и ојачала. Таква одбојност од стране "западних партнера" довела је у недоумицу руско руководство, премда се то може објаснити само потпуним игнорисањем основа геополитике, те "буржоаске науке", од које су презриво окретали главу совјетски стручњаци и аналитичари, који су по инерцији били саветници већ нових некомунистичких руководилаца руске државе.
Тако је постепено настала парадоксална ситуација, САД су на основу геополитичке анализе демократску Русију и даље сматрале за свог потенцијалног противника и ту поставку укључили у своју војну доктрину (без обзира на сличност политичког уређења). А сама Русија се, упркос геополитици, и напротив, настављајући да се руководи чисто идеолошком логиком, само сада узетом са супротним предзнаком, одрекла тога да САД и земље НАТО сматра за "потенцијалне противнике", наврат-нанос их као такве избцивши из своје војне доктрине. Да ово не би биле само речи без доказа, навешћемо неколико цитата.

У реферату америчког подсекретара за Одбрану, одговорног за политичка питања, Пола Волфовица из 1992. године, објављеном у "Њу Јорк Тајмсу" 8. марта 1992. године и у "Интернешнел Хералд Трибјун" 9. марта 1992. побројани су основни приоритети америчке спољне политике диктиране стратешким побудама.
САД треба да "убеде потенцијалне супарнике да они не треба да рачунају на то да у светској политици играју улогу упоредиву са САД". Шта више треба их убедити да се одрекну тежње да играју важнију улогу чак и у регионалним размерама. САД морају узимати у обзир интересе других високоразвијених нација да би их приморале да одрекну одупирања америчком вођству или довођења у сумњу надмоћи нашег економског и политичког уређења.
Волфовицев извештај као на основну опасност указује "опасност за европску стабилност која проистиче из пораста национализма у Русији или покушаја Русије да поново да поново припоји земље које су добиле независност: Украјину, Белорусију и друге."

Те изјаве су засноване на геополитичкој тези о неопходности атлантистичког противљења чак и теоретској могућности организације алтернативног копненог блока. Под "потенцијаним супарницима" САД се недвосмислено имају у виду Русија, исаламске државе и поједине моћне европске државе (Француска, Немачка, итд.) - тј. све оне државе и културе које поседују евроазијску, континенталну димензију и самосвојну културну и стратешку историју.
Дакле, извикано напредовање НАТО на Исток је са атлантистичког становишта сасвим закономерно, а са позиција атлантистичког стратега - сасвим логично. А фразе о "порасту национализма у Русији" (у стварности ни најмањих знакова тога тамо нема) имају за циљ само да замумуље праву суштину атлантистичке стратегије и улепшају прилично агресивне кораке "хуманитарном реториком".​