Ars Poetica
Početnik
- Poruka
- 5
CVETNI SNEG
Oslušni šta s cvetne grane vele
Kroz romor i zuj vredne pčele.
One javljaju nešto sasvim bitno
Mirisno proleće da stiže hitno.
Ispratili smo sneg i Belić Sneška
Smeška se proleće, ne, nije greška.
Sad smo sigurni, tu sumnje nema,
Cvetni sneg krasi krošnju bagrema.
Zastani načas i ovu lepotu čuj,
U granama kajsije pčelinji zuj.
LJUPKE KAJSIJE
Ne postoji ništa lepše,
Meni draže ni milije,
Nego kada u proleće
Cvetaju ljupke kajsije.
Ko princeze dražesne,
Obučene u bele nošnje,
Osmehuju se radosno
Njihove bujne krošnje.
Ko uspavane lepotice,
Raskošni beli buketi,
Ozaren srećom čovek
Dobije želju da poleti.
Zagrli i uz njih privine,
Zahvali dedi il tati,
Što tu davno ih posadi
Da nam celi vrt pozlati.
U jutro ili veče kasno,
Kad se tama zgusne,
Na svaku od tih latica
Rado bih spustio usne.
NEBESKE PČELE
Zvezde su sjajne nebeske pčele,
Bezbrižno se nebom razletele.
Pa nam se odozgo s nitima zračka
Svaka čini ko najlepša značka.
Dok ležim tako nauznak u travi,
Često mi se želja mota po glavi:
Da u predvečerje jednog letnjeg dana,
Poletim u vis sred zvezdanog bezdana.
Nisam baš ni u čemu pčelama sličan,
Pa tako ni letenju u nebo vičan.
Zato će sa mnom da leti i Krstivoje –
Letenje do zvezda lakše je u dvoje.
LEPO JE BITI KOD KUĆE
Lepo je otići u Pariz,
Na more u dane vruće,
Po povratku mama kaže:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Lepo je putovati svetom,
Ujaku je to moguće,
Al’ čim se vrati, poviče:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Otac celu noć dežura,
A zorom u samo svanuće,
Još s vrata prošapuće:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Ptica kruži nad šumom,
Krilima maše i cvrkuće,
Čim u gnezdo sleti, zapeva:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Kod mene i nije baš tako.
Ja imam želje goruće.
Stalno bih hteo napolje –
LEPO JE BITI VAN KUĆE.
DEDA I PROLEĆE
Čim ode februar, tu kraj puta,
Primeti deda tri cveta žuta.
Na bregu više snega nema,
Ali se bele cvetovi badema.
Nazad se laste opet nama sele
I zuje prve zlaćane pčele.
Proleće u zeleno oblači šume,
Odahnu i deda od svoje reume.
IZAĐI BABA, BOKCA TI TVOGA,
LAKŠE SE DIŠE, NEMA NI SMOGA.
IZAĐI BABA, VIDI TU LEPOTU,
RADUJ SE PROLEĆU I ŽIVOTU.
DEDA ZA NAVIJANJE
Dedi je to važan trenutak.
Kao i mnogo puta ranije,
Otvara taj čarobni kutak –
Stari zidni sat da navije.
Odjednom, u neko doba,
Utihne poznati udarca bat.
Čudno nam izgleda soba,
Tika-taka ne otkucava sat.
Malom ručicom, ko od zlata,
On pokrene zastalo srce ure,
Pa nam je kuća ko palata –
Tiho minuti i sati opet cure.
Deda je mnogo važan u kući
On je general sata postao.
Zahvaljujući njemu on će tući
Da dede nije, on bi već stao.
Deda za navijanje je baš fora!
Zamenio bi ga i unuk malo.
Zašto samo on to raditi mora,
I unuku bi to lepo pristajalo.
SUSRET S INDIJANCIMA
Jahao sam ravnicom sasvim sam,
Kad iznenada začuh glasni tam-tam!
Uhvati me strašna jeza, obli znoj,
Zastade odjednom i dobri konj moj.
Pojavi se iza šume beli oblak dima,
A gde je dima tu ljudi i vatre ima.
Ugledah tamo ispred jednog vigvama,
Indijanska deca i stara skvo sama.
Kad primetiše mene i moga dorata,
Jurnuše mnoge strele, dođe do rata.
Čim pomislim na to, sav se naježim
I od tad stalno od Indijanaca bežim.
HVALI MORE DRŽ SE KRAJA
Svako voli more, u njemu da se bućne,
Bistru vodu i plaveti beskraja,
A mornari vole atmosfere kućne –
Hvali more, drž’ se kraja.
More vole deca ko i morski vuci,
Srebrnaste kapi njegovog sjaja,
Mornari su ipak radije u luci –
Hvali more, drž’ se kraja.
Dobar si plivač, voliš dubine,
Imaš hrabrost jednog Popaja,
Nemoj, ipak, plivati u daljine –
Hvali more, drž’ se kraja.
Kad sa stene skačeš u duboku vodu,
A Ana te gleda, bodri, svuda graja,
Pomisli uvek na neku nezgodu –
Hvali more, drž’ se kraja.
Nije važno da u svemu budeš dasa,
Pokazuješ mišiće, snagu zaveslaja,
Uplaši se ponekad velikog talasa –
Hvali more, drž’ se kraja.
Ti taman pomisliš da si ribi sličan,
Da imaš veštinu i njena peraja,
Znaj da nisi ona i za sve vičan –
Hvali more, drž’ se kraja.
PESMA ZA MILIČIN SPOMENAR
Milice, ja sam u tebe zaljubljen,
A nemam hrabrosti da ti to kažem.
Zato sam ovako smeten i izgubljen,
Ni pesmu ne smem da ti pokažem.
Baš je ta ljubav neko čudno stanje,
Neobjašnjivo i mnogo zagonetno,
Što me više osvaja, hrabrosti je manje,
U srcu čuči nešto lepo i pomalo setno.
Dok ti na vetru leprša crna kosa gusta,
I kao dva mala jezera svetlucaju oči,
Šumore kao talasi tvoja rumena usta
I sa njih se zlatno slovo po slovo toči.
Ja kao pesnik za ljupku devojčicu Milicu
Svoju veliku tajnu u spomenar upisujem.
Pa ipak, ludo srce dečaka ima tremicu –
Zato oprosti, lepotice, što se ne potpisujem.
ANA NEĆE DA SPAVA
Ana dremucka i jako joj se spava,
Čas zatvori oči, čas joj klone glava.
Da ne promaknu svi ti kadrovi fini,
Šta radi sluga, a šta princeza čini.
A priča je obična na te-ve kanalu,
Sluga se zaljubio u princezu malu.
Tu je su još kralj, kraljica i njihova svita,
A za ruku princeze kralj se pita.
Tu je i neki zadatak, ne baš mnogo lak,
Ne može ruku princeze da osvoji svak.
Sve se lepe priče tako završe na kraju,
Sa slugom i princezom u toplom zagrljaju.
I dok lepa Ana već uveliko spava,
Ne zna se da li priča počinje ili se završava.
LEPA TETKA I MANOJLO
Tetka je dobra i lepa ko slika,
To nije još jedna obična fraza.
Tetka je za Manojla baš prilika,
Zbog lepote, a ne zbog miraza.
Tetku svi momci pogledima merkaju,
Dok se ulicom sa mnom šetka,
Ali svi su oni škrti, ništa mi ne daju...
A Manojlo! E za njega je moja tetka.
Manojlo je momčina, duša od lafa.
Jer, čim sednemo u letnju baštu,
Meni stiže sladoled, a teti kafa...
Ja po sladoledu, a oni u maštu.
Ja stalno imam jednu lepu misao,
I žarko želim da se to što pre zgodi.
Manojla i tetku odmah bih upisao,
Još jedan mali Manojlo da se rodi.
I, tako, čim moja glava nastranu zvirne
(Ne kaže se uludo da ljubav je slepa),
Manojlo lafčina tetku slučajno dirne,
Pa nije ni čudo, teta je tako lepa.
Ja imam tetku lepu i sasvim retku,
Zato joj Manojlo stalno donosi ruže.
Teta i Manojlo će se venčati na posletku
Kažu da za to ustvari ljubavi i služe.
STARA PISMA
Kose sede, pomalo već gluva,
U dubini škrinje žute, stare,
Baka još s velikom pažnjom čuva,
Dedina pisma, kao da su pare.
Izbledela hartija, reči i mastilo,
Rečenice pomalo nevešte...
Ona misli: Kako je to davno bilo!
Za nju ta slova zlatom blešte.
Skriven negde na dnu ormara,
Povezan vrpcom od zlata,
Mamin se svežanj pisama odmara
Koja joj je pisao moj tata.
I tetka čuva pisma od tetka,
Ona što još zanosno mirišu,
Behu topla, iskrena i retka,
Jer takva pisma teče pišu.
Sestra pisma ljubomorno krije
Na dva-tri tajna mesta.
Al s pismima više isto nije,
Taj lepi običaj negde nesta.
NEMA VIŠE TE ČAROLIJE LEPE,
Sa uzdahom kaže moja teta,
DA RUKOM NAPIŠU, MARKU ZALEPE
BEZ DUŠE SU PISMA SA INTERNETA.
HANA KAĆIPERKA IZ AUTOBUSA 65
Autobus sa Zvezdare, iz njene šume,
Da me stvarno zezne baš lepo ume.
Uvek ga dugo čekam, noću i po danu,
Da dođe i doveze kaćiperku Hanu.
Autobus ko zimski duboki san da spava,
Dok sunce žeže ili ruši košava.
Čekajući autobus i da se pojavi Hana
Čini mi se da prođe više od pola dana.
Trepere zvezde, kaplju minute teške,
Hana bi već stigla da je krenula peške.
Na stanici krišom jedna me mala merka
Al samo je jedna lepa Hana kaćiperka.
Autobus ipak stigne, kad krene da krene,
U njemu je Hana, al ne primećuje mene.
O kad bi htela da se sa mnom malo druži –
Autobus bi tad mogao i oko sveta da kruži.
DEDINA PRIČA ZA LAKU NOĆ
Deda nam čita priču
I priča baš lepo teče.
On želi da nas uspava,
A tek je počelo veče.
Svašta se u priči događa.
Lete zmajevi, strašne ale,
Deda čita i ništa ne haje,
A ale plaše nas male.
Deda bi malo mira od nas,
Da se ništa ne dešava.
Nama oči širom otvorene,
A umesto nas deda spava.
TRI PINGVINA
Na Antarktiku, na južnom polu,
Tri mala pingvina pošla u školu.
Gegali se, tapkali, sporo gacali,
Smejali, gurkali, po snegu bacali.
U školi su ih svi redom pitali,
Zašto su zakasnili, kuda su skitali.
A ljupke i malene crno-bele pufnice,
Samo su stidljivo ćutale ispred učiteljice.
Kroz prozor gledali vodu mirnu ko ulje
Po kojoj su padale krupne pahulje.
A oduvek je znano: pingvini sneg vole
Više od svega, čak i od škole.
MRAV I MRAVOJED
Bio jednom jedan mrav velik
Snažan i čvrst ko Baš-Čelik.
I taj dasa, mnogo strašni lik,
Lavovski rikne, tj. pusti urlik:
Dajem na znanje mravojedu,
Pismeno i u svakom pogledu
Da to nikako nije u redu,
Mravojedi mravce da jedu.
Vreme je da se jednom otkači,
Da sirote mrave večito ne tlači.
Od danas na znanje: ja sam jači
I pesnicom mravojeda potkači.
A mravojed ništa na to ne kaza,
Nit ciknu nit pusti avaza –
Gle velikog mrava, prstom pokaza.
To kaza pa ga u slast smaza.
JEDNA JE OVCA UČILA SLOVCA
Jedna je ovca sa mnogo dara,
Odlučila da uči slova iz bukvara.
Po ceo bogovetni dan darovita ovca,
Listala je stranice i sricala slovca.
Gledao ovan kako mu se draga muči,
I od svih slova samo B-E nauči.
Bilo mu žao što je tako nevešta,
Pa otegnuto zableja – KOJEŠTA!
OSTAVI, DRAGA, TA SLOVA DALEKO,
TVOJE JE DA PASEŠ I DAJEŠ MLEKO.
KAMILICA
Pogledaj livadu cvetne kamilice,
Nad kojom lete leptiri i pčelice.
Lep je svaki smešak rumene glavice,
Zuj i romor buba dok sriču rečenice.
Veliko je nebo, sunce, daleke ptice,
A najveće su ipak te majušne krunice.
Dok cveta na livadi, cveta i u mojoj duši
Lekovita i pitka dok se ko čaj puši.
Kamilica je najbolji drug bolesnog čoveka,
Ko carica u svakoj kući stoji umesto leka.
Deda spadalo, dok mu nude toplu kamilicu,
Kaže: počastite Milicu, ja bih ipak šljivovicu.
Oslušni šta s cvetne grane vele
Kroz romor i zuj vredne pčele.
One javljaju nešto sasvim bitno
Mirisno proleće da stiže hitno.
Ispratili smo sneg i Belić Sneška
Smeška se proleće, ne, nije greška.
Sad smo sigurni, tu sumnje nema,
Cvetni sneg krasi krošnju bagrema.
Zastani načas i ovu lepotu čuj,
U granama kajsije pčelinji zuj.
LJUPKE KAJSIJE
Ne postoji ništa lepše,
Meni draže ni milije,
Nego kada u proleće
Cvetaju ljupke kajsije.
Ko princeze dražesne,
Obučene u bele nošnje,
Osmehuju se radosno
Njihove bujne krošnje.
Ko uspavane lepotice,
Raskošni beli buketi,
Ozaren srećom čovek
Dobije želju da poleti.
Zagrli i uz njih privine,
Zahvali dedi il tati,
Što tu davno ih posadi
Da nam celi vrt pozlati.
U jutro ili veče kasno,
Kad se tama zgusne,
Na svaku od tih latica
Rado bih spustio usne.
NEBESKE PČELE
Zvezde su sjajne nebeske pčele,
Bezbrižno se nebom razletele.
Pa nam se odozgo s nitima zračka
Svaka čini ko najlepša značka.
Dok ležim tako nauznak u travi,
Često mi se želja mota po glavi:
Da u predvečerje jednog letnjeg dana,
Poletim u vis sred zvezdanog bezdana.
Nisam baš ni u čemu pčelama sličan,
Pa tako ni letenju u nebo vičan.
Zato će sa mnom da leti i Krstivoje –
Letenje do zvezda lakše je u dvoje.
LEPO JE BITI KOD KUĆE
Lepo je otići u Pariz,
Na more u dane vruće,
Po povratku mama kaže:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Lepo je putovati svetom,
Ujaku je to moguće,
Al’ čim se vrati, poviče:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Otac celu noć dežura,
A zorom u samo svanuće,
Još s vrata prošapuće:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Ptica kruži nad šumom,
Krilima maše i cvrkuće,
Čim u gnezdo sleti, zapeva:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.
Kod mene i nije baš tako.
Ja imam želje goruće.
Stalno bih hteo napolje –
LEPO JE BITI VAN KUĆE.
DEDA I PROLEĆE
Čim ode februar, tu kraj puta,
Primeti deda tri cveta žuta.
Na bregu više snega nema,
Ali se bele cvetovi badema.
Nazad se laste opet nama sele
I zuje prve zlaćane pčele.
Proleće u zeleno oblači šume,
Odahnu i deda od svoje reume.
IZAĐI BABA, BOKCA TI TVOGA,
LAKŠE SE DIŠE, NEMA NI SMOGA.
IZAĐI BABA, VIDI TU LEPOTU,
RADUJ SE PROLEĆU I ŽIVOTU.
DEDA ZA NAVIJANJE
Dedi je to važan trenutak.
Kao i mnogo puta ranije,
Otvara taj čarobni kutak –
Stari zidni sat da navije.
Odjednom, u neko doba,
Utihne poznati udarca bat.
Čudno nam izgleda soba,
Tika-taka ne otkucava sat.
Malom ručicom, ko od zlata,
On pokrene zastalo srce ure,
Pa nam je kuća ko palata –
Tiho minuti i sati opet cure.
Deda je mnogo važan u kući
On je general sata postao.
Zahvaljujući njemu on će tući
Da dede nije, on bi već stao.
Deda za navijanje je baš fora!
Zamenio bi ga i unuk malo.
Zašto samo on to raditi mora,
I unuku bi to lepo pristajalo.
SUSRET S INDIJANCIMA
Jahao sam ravnicom sasvim sam,
Kad iznenada začuh glasni tam-tam!
Uhvati me strašna jeza, obli znoj,
Zastade odjednom i dobri konj moj.
Pojavi se iza šume beli oblak dima,
A gde je dima tu ljudi i vatre ima.
Ugledah tamo ispred jednog vigvama,
Indijanska deca i stara skvo sama.
Kad primetiše mene i moga dorata,
Jurnuše mnoge strele, dođe do rata.
Čim pomislim na to, sav se naježim
I od tad stalno od Indijanaca bežim.
HVALI MORE DRŽ SE KRAJA
Svako voli more, u njemu da se bućne,
Bistru vodu i plaveti beskraja,
A mornari vole atmosfere kućne –
Hvali more, drž’ se kraja.
More vole deca ko i morski vuci,
Srebrnaste kapi njegovog sjaja,
Mornari su ipak radije u luci –
Hvali more, drž’ se kraja.
Dobar si plivač, voliš dubine,
Imaš hrabrost jednog Popaja,
Nemoj, ipak, plivati u daljine –
Hvali more, drž’ se kraja.
Kad sa stene skačeš u duboku vodu,
A Ana te gleda, bodri, svuda graja,
Pomisli uvek na neku nezgodu –
Hvali more, drž’ se kraja.
Nije važno da u svemu budeš dasa,
Pokazuješ mišiće, snagu zaveslaja,
Uplaši se ponekad velikog talasa –
Hvali more, drž’ se kraja.
Ti taman pomisliš da si ribi sličan,
Da imaš veštinu i njena peraja,
Znaj da nisi ona i za sve vičan –
Hvali more, drž’ se kraja.
PESMA ZA MILIČIN SPOMENAR
Milice, ja sam u tebe zaljubljen,
A nemam hrabrosti da ti to kažem.
Zato sam ovako smeten i izgubljen,
Ni pesmu ne smem da ti pokažem.
Baš je ta ljubav neko čudno stanje,
Neobjašnjivo i mnogo zagonetno,
Što me više osvaja, hrabrosti je manje,
U srcu čuči nešto lepo i pomalo setno.
Dok ti na vetru leprša crna kosa gusta,
I kao dva mala jezera svetlucaju oči,
Šumore kao talasi tvoja rumena usta
I sa njih se zlatno slovo po slovo toči.
Ja kao pesnik za ljupku devojčicu Milicu
Svoju veliku tajnu u spomenar upisujem.
Pa ipak, ludo srce dečaka ima tremicu –
Zato oprosti, lepotice, što se ne potpisujem.
ANA NEĆE DA SPAVA
Ana dremucka i jako joj se spava,
Čas zatvori oči, čas joj klone glava.
Da ne promaknu svi ti kadrovi fini,
Šta radi sluga, a šta princeza čini.
A priča je obična na te-ve kanalu,
Sluga se zaljubio u princezu malu.
Tu je su još kralj, kraljica i njihova svita,
A za ruku princeze kralj se pita.
Tu je i neki zadatak, ne baš mnogo lak,
Ne može ruku princeze da osvoji svak.
Sve se lepe priče tako završe na kraju,
Sa slugom i princezom u toplom zagrljaju.
I dok lepa Ana već uveliko spava,
Ne zna se da li priča počinje ili se završava.
LEPA TETKA I MANOJLO
Tetka je dobra i lepa ko slika,
To nije još jedna obična fraza.
Tetka je za Manojla baš prilika,
Zbog lepote, a ne zbog miraza.
Tetku svi momci pogledima merkaju,
Dok se ulicom sa mnom šetka,
Ali svi su oni škrti, ništa mi ne daju...
A Manojlo! E za njega je moja tetka.
Manojlo je momčina, duša od lafa.
Jer, čim sednemo u letnju baštu,
Meni stiže sladoled, a teti kafa...
Ja po sladoledu, a oni u maštu.
Ja stalno imam jednu lepu misao,
I žarko želim da se to što pre zgodi.
Manojla i tetku odmah bih upisao,
Još jedan mali Manojlo da se rodi.
I, tako, čim moja glava nastranu zvirne
(Ne kaže se uludo da ljubav je slepa),
Manojlo lafčina tetku slučajno dirne,
Pa nije ni čudo, teta je tako lepa.
Ja imam tetku lepu i sasvim retku,
Zato joj Manojlo stalno donosi ruže.
Teta i Manojlo će se venčati na posletku
Kažu da za to ustvari ljubavi i služe.
STARA PISMA
Kose sede, pomalo već gluva,
U dubini škrinje žute, stare,
Baka još s velikom pažnjom čuva,
Dedina pisma, kao da su pare.
Izbledela hartija, reči i mastilo,
Rečenice pomalo nevešte...
Ona misli: Kako je to davno bilo!
Za nju ta slova zlatom blešte.
Skriven negde na dnu ormara,
Povezan vrpcom od zlata,
Mamin se svežanj pisama odmara
Koja joj je pisao moj tata.
I tetka čuva pisma od tetka,
Ona što još zanosno mirišu,
Behu topla, iskrena i retka,
Jer takva pisma teče pišu.
Sestra pisma ljubomorno krije
Na dva-tri tajna mesta.
Al s pismima više isto nije,
Taj lepi običaj negde nesta.
NEMA VIŠE TE ČAROLIJE LEPE,
Sa uzdahom kaže moja teta,
DA RUKOM NAPIŠU, MARKU ZALEPE
BEZ DUŠE SU PISMA SA INTERNETA.
HANA KAĆIPERKA IZ AUTOBUSA 65
Autobus sa Zvezdare, iz njene šume,
Da me stvarno zezne baš lepo ume.
Uvek ga dugo čekam, noću i po danu,
Da dođe i doveze kaćiperku Hanu.
Autobus ko zimski duboki san da spava,
Dok sunce žeže ili ruši košava.
Čekajući autobus i da se pojavi Hana
Čini mi se da prođe više od pola dana.
Trepere zvezde, kaplju minute teške,
Hana bi već stigla da je krenula peške.
Na stanici krišom jedna me mala merka
Al samo je jedna lepa Hana kaćiperka.
Autobus ipak stigne, kad krene da krene,
U njemu je Hana, al ne primećuje mene.
O kad bi htela da se sa mnom malo druži –
Autobus bi tad mogao i oko sveta da kruži.
DEDINA PRIČA ZA LAKU NOĆ
Deda nam čita priču
I priča baš lepo teče.
On želi da nas uspava,
A tek je počelo veče.
Svašta se u priči događa.
Lete zmajevi, strašne ale,
Deda čita i ništa ne haje,
A ale plaše nas male.
Deda bi malo mira od nas,
Da se ništa ne dešava.
Nama oči širom otvorene,
A umesto nas deda spava.
TRI PINGVINA
Na Antarktiku, na južnom polu,
Tri mala pingvina pošla u školu.
Gegali se, tapkali, sporo gacali,
Smejali, gurkali, po snegu bacali.
U školi su ih svi redom pitali,
Zašto su zakasnili, kuda su skitali.
A ljupke i malene crno-bele pufnice,
Samo su stidljivo ćutale ispred učiteljice.
Kroz prozor gledali vodu mirnu ko ulje
Po kojoj su padale krupne pahulje.
A oduvek je znano: pingvini sneg vole
Više od svega, čak i od škole.
MRAV I MRAVOJED
Bio jednom jedan mrav velik
Snažan i čvrst ko Baš-Čelik.
I taj dasa, mnogo strašni lik,
Lavovski rikne, tj. pusti urlik:
Dajem na znanje mravojedu,
Pismeno i u svakom pogledu
Da to nikako nije u redu,
Mravojedi mravce da jedu.
Vreme je da se jednom otkači,
Da sirote mrave večito ne tlači.
Od danas na znanje: ja sam jači
I pesnicom mravojeda potkači.
A mravojed ništa na to ne kaza,
Nit ciknu nit pusti avaza –
Gle velikog mrava, prstom pokaza.
To kaza pa ga u slast smaza.
JEDNA JE OVCA UČILA SLOVCA
Jedna je ovca sa mnogo dara,
Odlučila da uči slova iz bukvara.
Po ceo bogovetni dan darovita ovca,
Listala je stranice i sricala slovca.
Gledao ovan kako mu se draga muči,
I od svih slova samo B-E nauči.
Bilo mu žao što je tako nevešta,
Pa otegnuto zableja – KOJEŠTA!
OSTAVI, DRAGA, TA SLOVA DALEKO,
TVOJE JE DA PASEŠ I DAJEŠ MLEKO.
KAMILICA
Pogledaj livadu cvetne kamilice,
Nad kojom lete leptiri i pčelice.
Lep je svaki smešak rumene glavice,
Zuj i romor buba dok sriču rečenice.
Veliko je nebo, sunce, daleke ptice,
A najveće su ipak te majušne krunice.
Dok cveta na livadi, cveta i u mojoj duši
Lekovita i pitka dok se ko čaj puši.
Kamilica je najbolji drug bolesnog čoveka,
Ko carica u svakoj kući stoji umesto leka.
Deda spadalo, dok mu nude toplu kamilicu,
Kaže: počastite Milicu, ja bih ipak šljivovicu.
