foliranat1
Domaćin
- Poruka
- 3.680
Одлазак Последњег Српског Санскртолога
Пише: Весна Пешић за часопис НИН, Октобар 2004 године
Kултурном развоју једног народа увек су доприносили они малобројни, изузетни људи који су својим истраживањима покретали нова осмишљавања стварности кроз историју, дајући на тај начин допринос напретку цивилизације.
Прошлог петка, тачније 12. октобра 2004. године, умрла је у селу Вражогрнац код Зајечара Бранислава Божиновић, последњи санскртолог у Србији. Но, мало Срба зна за тај податак, као и за чињеницу да је Бранислава Божиновић учинила један пионирски подухват пишући Речник сродних санскртских и српских речи (два тома су објављена а трећи се очекује у пролеће 2005. у издању издавачке куће «Пешић и синови»), који представља јединствени речник такве врсте икада објављен. У сачињавању једног таквог речника обично учествују читави тимови стручњака и тај посао се ради годинама. У нашој средини, међутим, стручњака за санскрт у последњем столећу било је заиста мало и сви се могу побројати: Павле Јевтић, Радмило Стојановић, Радивоје Пешић, Бранислава Божиновић.
Бранислави Божиновић, коју су многи називали Вед-женом (женом која има знање) јер је била ерудита, инжењер и лингвиста, љубав према корену свих индоевропских језика - санскрту, усадио је њен отац, професор зајечарске гимназије, по чијем је савету уписала Машински факултет у Београду – смер авио инжењер. Због њене изузетне стручности, челници највећих светских компанија, попут Мецедес-Бенц-а и других, нудили су Божиновићевој места у њиховим редовима, што је она увек одбијала, остајући до краја привржена нашим фирмама, у којима је (Саобраћајни институт у Београду) и завршила свој радни век авио-инжењера. Међутим, постојећу љубав према санскрту у Бранислави је распламсао Чедомил Вељачић, познати хрватски санскртолог својим бројним књигама из ове области, те Бранислава одлази у Индију где у Бенаресу изучава санскрт, а касније своје учење наставља код професора Стојановића у Београду.
Мало је познато да се сродност санскрта и српског језика огледа у невероватно великом броју речи, граматичкој структури и то на на најранијем познатом ведском нивоу, управо оном који је Божиновићева проучавала и своја прва сазнања објавила у првом делу свог Речника 2000. године, који је од стране научне јавности, како то обично код нас бива, прошао поприлично незапажено. Али, ако је тачно да су некада сви Индоевропљани живели у једној прапостојбини одакле су се разишли на разне стране света, онда је свакако за даља обимна проучавања у будућности незаобилазна чињеница, коју је управо Божиновићева иницирала својим радом, да је од свих индоевропских језика, српски са санскртом сачувао највише сличности. Као трагалац за најстаријим облицима људске комуникације, Божиновићева је по савету професора Стојановића схватила да «смисао проучавања санскрта лежи у томе да се уоче заборављени елементи језика који су још живи у српском и да се обнови оно што је изгубљено у току времена. Општији значај је обнова српског језика који је током времена осакаћен и приближавање размишљањима оних који су схватили нераскидиву везу између језика и стварности.» Ако се томе дода да је санскрт језик за чије је учење потребно више од тридесет година и да је његово студирање без истовременог изучавања филозофије немогуће, онда је допринос Речника сродних санскртских и српских речи Браниславе Божиновић нашој култури и науци немерљив. То исто тако значи да јој као пиониру из области која ће тек у будућим генерацијама имати своје поклонике и истраживаче, припада место које јој више нико не може оспорити.
Пише: Весна Пешић за часопис НИН, Октобар 2004 године
Kултурном развоју једног народа увек су доприносили они малобројни, изузетни људи који су својим истраживањима покретали нова осмишљавања стварности кроз историју, дајући на тај начин допринос напретку цивилизације.
Прошлог петка, тачније 12. октобра 2004. године, умрла је у селу Вражогрнац код Зајечара Бранислава Божиновић, последњи санскртолог у Србији. Но, мало Срба зна за тај податак, као и за чињеницу да је Бранислава Божиновић учинила један пионирски подухват пишући Речник сродних санскртских и српских речи (два тома су објављена а трећи се очекује у пролеће 2005. у издању издавачке куће «Пешић и синови»), који представља јединствени речник такве врсте икада објављен. У сачињавању једног таквог речника обично учествују читави тимови стручњака и тај посао се ради годинама. У нашој средини, међутим, стручњака за санскрт у последњем столећу било је заиста мало и сви се могу побројати: Павле Јевтић, Радмило Стојановић, Радивоје Пешић, Бранислава Божиновић.
Бранислави Божиновић, коју су многи називали Вед-женом (женом која има знање) јер је била ерудита, инжењер и лингвиста, љубав према корену свих индоевропских језика - санскрту, усадио је њен отац, професор зајечарске гимназије, по чијем је савету уписала Машински факултет у Београду – смер авио инжењер. Због њене изузетне стручности, челници највећих светских компанија, попут Мецедес-Бенц-а и других, нудили су Божиновићевој места у њиховим редовима, што је она увек одбијала, остајући до краја привржена нашим фирмама, у којима је (Саобраћајни институт у Београду) и завршила свој радни век авио-инжењера. Међутим, постојећу љубав према санскрту у Бранислави је распламсао Чедомил Вељачић, познати хрватски санскртолог својим бројним књигама из ове области, те Бранислава одлази у Индију где у Бенаресу изучава санскрт, а касније своје учење наставља код професора Стојановића у Београду.
Мало је познато да се сродност санскрта и српског језика огледа у невероватно великом броју речи, граматичкој структури и то на на најранијем познатом ведском нивоу, управо оном који је Божиновићева проучавала и своја прва сазнања објавила у првом делу свог Речника 2000. године, који је од стране научне јавности, како то обично код нас бива, прошао поприлично незапажено. Али, ако је тачно да су некада сви Индоевропљани живели у једној прапостојбини одакле су се разишли на разне стране света, онда је свакако за даља обимна проучавања у будућности незаобилазна чињеница, коју је управо Божиновићева иницирала својим радом, да је од свих индоевропских језика, српски са санскртом сачувао највише сличности. Као трагалац за најстаријим облицима људске комуникације, Божиновићева је по савету професора Стојановића схватила да «смисао проучавања санскрта лежи у томе да се уоче заборављени елементи језика који су још живи у српском и да се обнови оно што је изгубљено у току времена. Општији значај је обнова српског језика који је током времена осакаћен и приближавање размишљањима оних који су схватили нераскидиву везу између језика и стварности.» Ако се томе дода да је санскрт језик за чије је учење потребно више од тридесет година и да је његово студирање без истовременог изучавања филозофије немогуће, онда је допринос Речника сродних санскртских и српских речи Браниславе Божиновић нашој култури и науци немерљив. То исто тако значи да јој као пиониру из области која ће тек у будућим генерацијама имати своје поклонике и истраживаче, припада место које јој више нико не може оспорити.