- Poruka
- 6.213
Baja patak dobio zadatak
Broj 16 | Piše: Milorad Vučelić • 15. Jun 2008
Kada neka politička partija izlazi na izbore i predstavlja naciji svoj program, onda se pretpostavlja da ona ne samo da ima ciljeve i želje kako da uredi društvo, već i dn zna na koji način i kojim sredstvima to može da ostvari. To se čini normalnim i prirodnim. Kada je reč o ozbiljnoj partiji, onda se očekuje da za takav posao ima i kadrove, sposobne ljude, ili da bar zna ko su oni. Ako to ne može da učini sama posle izbora, onda ona u cilju ostvarenja svog programa sklapa određene koalcione dogovore. Naravno, sve pod uslovom da njen izborni program nije predstavljao praznu priča, te da nije nudio lažna obećanja i navodio spisak neostavrivih želja.
Danas smo u Srbiji svedoci nečega sasvim drugačijeg. Recimo, kada su penzije u pitanju, suočavamo se sa činjenicom da oni koji su tražili njihovo povećanje nemaju pojma ni kako ni od kojih para to da ostvare. Oni traže novac i tretiraju postojeći budžet kao trezor pun blaga u koji neko treba da ih propusti kako bi iz njega uzeli koliko im treba! Budžet i fondovi postaju plen. Nema nijednog zakonskog projekta, niti ekonomske strategije iz koje bi realizacija lepih želja mogla da proistekne. U vizijama onih koji se bore za veće penzije i socijalnu državu, prikazuje se nekakav Baja Patak koji sedi na zlatnicima, i koji treba da ih da, ili da ih ne da.
Za ove pobornike socijalne pravde divlji kapitalizam jeste sudbina, a tranzicija nužna reforma. To se ničim ne dovodi u pitanje. Postizborna situacija zapravo je traganje za Božić Batom koji bi pod okićenu božičnu jelku trebalo da priloži poklone u skladu sa željama. Međutim, penzionerska nevolja je u tome što njihovi politički predstavnici svoje želje upućuju upravo zulmćarima koji su ih opljačkali, i kojima ne pada na pamet da im od toga bilo šta vrate. Ne mogu se te srpske dahije, koje su osam godina harale našom zemljom, odobrovoljiti ni postizbornom koalicijom, jer su oni say novac već proćerdali. Kasa je prazna. Postoji samo mogućnost da se poharani i opljačkani udruže sa dahijama kako bi zajednički pljačkali neki evropski fond koji ima mnogo strože čuvare.
Da bi se prodrlo u te evropske trezore Baje Patka, potrebno i ie da se potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU To nije problem. Potpisnika bar ima tusta i trna. Ali to nije dovoljno. Treba “bezrezervno sarađivati sa Haškim mbunalom. I ta spremnost postoji. Uhapšen je Stojan Župijanin. Međutim, ni to nije dovoljno. Serž Bramerc, naslednik nadaleko čuvene Karle del Ponte, već je napisao nepovoljan izveštaj o saradnji Srbije sa Hagom. Ali, ni tu nije kraj. vlada Holandije upravo je saopštila da neće ni pomisliti da ratifikuje SSiP ”pre dokaza o punoj saradnji sa Hagom”, a to se jedino može videti onda kada ”Ratko Mladić bude u avionu za Hag”, naravno sa kartom u jednom pravcu. Na povratku može se očekivati da će Baja Patak dati po koju šaku srebrnjaka potrebnu za penzije i besplatno školstvo i zdravstvo.
U svakom slučaju, moramo se izgleda pomiriti sa činjenicom da je svaka država u kojoj živi srpski narod država nadzirane nezavisnosti. U Republici Srpskoj odlučuje visoki predstavnik, on nadzire RS tumačeći Dejtonski plan. Kosovo nadzirane nezavisnosti, u skladu sa Ahtisarijevim planom, dobija 15. juna svoj Ustav. Srbija je, takođe, država nadzirane nezavisnosti, ali nažalost bez ikakvog plana. Srbiju nadziru onako kako im dođe i ko i čim stigne. Za utehu je što će se uskoro u Vojvodini znati ko je nadzire u ime evropskih regija. Preševska dolina će takođe uskoro biti nadzirana, uz obrazloženje da je na ovom prostoru reč o ”prekomernoj upotrebi sile”. Uzdam se u to da će u Raškoj Sulejman Ugljanin biti pribran, pa će sam kontrolisati teritoriju uz pomoć svog koalicionog partnera G17 Plus.
Pa red je onda da i ono što ostane od Srbije dobije neki plan i nekog visokog predstavnika. Da se zna šta je šta i ko je ko. Da Srbija bude planski zemlja nadzirane nezavisnosti. No, pre toga treba izručiti Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Onda tako nekompromitovan ”srpskim svinjarijama” dolazi neki visoki predstavnik. Onda možda možemo iščekivati i Baju Patka sa njegovim zlatnicima ili srebrenjacima. Ali, verujte mi, da je bolje i to nego svaki dan gledati kako svojim vulgarnim neznanjem, primitivizmom i beščašćem neki slučajni ljudi sa neznatnom podrškom biračkog tela ponižavaju ono što je ostalo od Srbije. Preostalim Srbima preostaju, kao upozoravajuće podsećanje, Zmajevi stihovi iz 1884:
Pojedini ljudi Ponos duha suze,
Pa do neke sreće
Mogu da dopuze. . . .
Al’ narod nijedan
Do najveće sreće
Dopuzio dosad nije,-
Pa ni odsad neće.
Broj 16 | Piše: Milorad Vučelić • 15. Jun 2008
Kada neka politička partija izlazi na izbore i predstavlja naciji svoj program, onda se pretpostavlja da ona ne samo da ima ciljeve i želje kako da uredi društvo, već i dn zna na koji način i kojim sredstvima to može da ostvari. To se čini normalnim i prirodnim. Kada je reč o ozbiljnoj partiji, onda se očekuje da za takav posao ima i kadrove, sposobne ljude, ili da bar zna ko su oni. Ako to ne može da učini sama posle izbora, onda ona u cilju ostvarenja svog programa sklapa određene koalcione dogovore. Naravno, sve pod uslovom da njen izborni program nije predstavljao praznu priča, te da nije nudio lažna obećanja i navodio spisak neostavrivih želja.
Danas smo u Srbiji svedoci nečega sasvim drugačijeg. Recimo, kada su penzije u pitanju, suočavamo se sa činjenicom da oni koji su tražili njihovo povećanje nemaju pojma ni kako ni od kojih para to da ostvare. Oni traže novac i tretiraju postojeći budžet kao trezor pun blaga u koji neko treba da ih propusti kako bi iz njega uzeli koliko im treba! Budžet i fondovi postaju plen. Nema nijednog zakonskog projekta, niti ekonomske strategije iz koje bi realizacija lepih želja mogla da proistekne. U vizijama onih koji se bore za veće penzije i socijalnu državu, prikazuje se nekakav Baja Patak koji sedi na zlatnicima, i koji treba da ih da, ili da ih ne da.
Za ove pobornike socijalne pravde divlji kapitalizam jeste sudbina, a tranzicija nužna reforma. To se ničim ne dovodi u pitanje. Postizborna situacija zapravo je traganje za Božić Batom koji bi pod okićenu božičnu jelku trebalo da priloži poklone u skladu sa željama. Međutim, penzionerska nevolja je u tome što njihovi politički predstavnici svoje želje upućuju upravo zulmćarima koji su ih opljačkali, i kojima ne pada na pamet da im od toga bilo šta vrate. Ne mogu se te srpske dahije, koje su osam godina harale našom zemljom, odobrovoljiti ni postizbornom koalicijom, jer su oni say novac već proćerdali. Kasa je prazna. Postoji samo mogućnost da se poharani i opljačkani udruže sa dahijama kako bi zajednički pljačkali neki evropski fond koji ima mnogo strože čuvare.
Da bi se prodrlo u te evropske trezore Baje Patka, potrebno i ie da se potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU To nije problem. Potpisnika bar ima tusta i trna. Ali to nije dovoljno. Treba “bezrezervno sarađivati sa Haškim mbunalom. I ta spremnost postoji. Uhapšen je Stojan Župijanin. Međutim, ni to nije dovoljno. Serž Bramerc, naslednik nadaleko čuvene Karle del Ponte, već je napisao nepovoljan izveštaj o saradnji Srbije sa Hagom. Ali, ni tu nije kraj. vlada Holandije upravo je saopštila da neće ni pomisliti da ratifikuje SSiP ”pre dokaza o punoj saradnji sa Hagom”, a to se jedino može videti onda kada ”Ratko Mladić bude u avionu za Hag”, naravno sa kartom u jednom pravcu. Na povratku može se očekivati da će Baja Patak dati po koju šaku srebrnjaka potrebnu za penzije i besplatno školstvo i zdravstvo.
U svakom slučaju, moramo se izgleda pomiriti sa činjenicom da je svaka država u kojoj živi srpski narod država nadzirane nezavisnosti. U Republici Srpskoj odlučuje visoki predstavnik, on nadzire RS tumačeći Dejtonski plan. Kosovo nadzirane nezavisnosti, u skladu sa Ahtisarijevim planom, dobija 15. juna svoj Ustav. Srbija je, takođe, država nadzirane nezavisnosti, ali nažalost bez ikakvog plana. Srbiju nadziru onako kako im dođe i ko i čim stigne. Za utehu je što će se uskoro u Vojvodini znati ko je nadzire u ime evropskih regija. Preševska dolina će takođe uskoro biti nadzirana, uz obrazloženje da je na ovom prostoru reč o ”prekomernoj upotrebi sile”. Uzdam se u to da će u Raškoj Sulejman Ugljanin biti pribran, pa će sam kontrolisati teritoriju uz pomoć svog koalicionog partnera G17 Plus.
Pa red je onda da i ono što ostane od Srbije dobije neki plan i nekog visokog predstavnika. Da se zna šta je šta i ko je ko. Da Srbija bude planski zemlja nadzirane nezavisnosti. No, pre toga treba izručiti Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Onda tako nekompromitovan ”srpskim svinjarijama” dolazi neki visoki predstavnik. Onda možda možemo iščekivati i Baju Patka sa njegovim zlatnicima ili srebrenjacima. Ali, verujte mi, da je bolje i to nego svaki dan gledati kako svojim vulgarnim neznanjem, primitivizmom i beščašćem neki slučajni ljudi sa neznatnom podrškom biračkog tela ponižavaju ono što je ostalo od Srbije. Preostalim Srbima preostaju, kao upozoravajuće podsećanje, Zmajevi stihovi iz 1884:
Pojedini ljudi Ponos duha suze,
Pa do neke sreće
Mogu da dopuze. . . .
Al’ narod nijedan
Do najveće sreće
Dopuzio dosad nije,-
Pa ni odsad neće.
za razliku od tebe 
