neka razmisljanja...

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
maksifor

maksifor

Primećen član
Poruka
874
...........imate 15, 16...20 god....razmislite, sto ste do sad postigli? uzecu za primjer godiste 91...to je 16-17 god...mnogo vremena....sto ste uradili za to vrijeme?da li bi se nekim postupkom mogli ponositi..?kada se okrenete i pogledate da kazete ''je, bravo ja, svaka cast..eto ucinio sam nesto u svom zivotu''?
koliko ste propustili stvari...zbog cega se sve kajete?koliko ste svjesni toga da ne znate za koliko cete umrjeti?zar ne izgledaju sad totalno bezazleno i malo svi oni problemi koje smo nekad imali...sve one sitnice oko kojih smo razbijali glavu...?

kad pogledam u nazad sjetim se samo pojedinih dogadjaja, i onda se pitam gdje su ostali?zar svih mojih 15 god moze da stane u 2h razmisljanja?da li to znaci da tih 15god nisu iskoriscene na pravi nacin, ili da pamtimo samo pojedine stvari, dok ostale, koje ne pamtimo sluzile su da razviju nasu licnost, sluzile kao materijal u izgradnji nas samih koji je sad prekriven godinama, osmjesima, i vremenom...?

zivot je sastavljen od trenutaka, al nakon sto se prozive gdje ti trenuci odlaze?.......u zaborav?gdje je to?gdje nestaju tolike sitnice koje nisu beznacajne..koje su nekad vrijedjele...i one se suocavaju sa prolaznoscu..i tako ce biti sa nama...i bas kao olovka kojom sam prvi put napisala slovo tako cu i ja biti zaboravljena, nikad vise spomenuta....

ali da li vrijedi misliti o tome?....da li je dovoljno prihvatiti da cemo nestati, da nece nista ostati od nas (mozda djubrivo)....i zivjeti praveci se lud...uzivajuci u svakom trenutku, i poslije zaboraviti na njega....?je li dovoljno biti srecan sada i ovdje?uzivati, i pustiti svijet da tece, jer i onako ga ne mozemo zaustaviti?a i ne treba ga zaustavljati, jer u tome je char svakog trenutka, svakog dogadjaja, svakog poljupca..sto znate da nece vjecno trajati.....

ali ako se prepustimo, ne razmisljamo, ostavimo sve da bude onako kako jeste, i uzivamo, da li onda postajemo kao ovaj sto, sto stoji ovdje iz godine u godinu, koji pusta da ga lomimo, rezbarimo, i na kraju bacimo...koji ce jednog dana biti spaljen, kojeg se niko nece sjecati, koji nista nece znaciti.....

da li je covijek stvarno toliko razvijeno bice kad misli da svijet baziran na prolaznosti, kad misli da postoje samo proslost sadasnjost i buducnost, kad vidi samo tackice na nebu, kad vjeruje u svoje ne moci, vjeruje u nesto vise...vjeruje u svoju nerazvijenost....kad prati ono sto je diktirano.....kad se radja, zivi i umire....?



zasto bi trazili svrhu zivota, kad imamo zivot??
zasto se nervirati kad ce i onako to proci?
zasto ne okrenuti prolaznost u nasu korist?
zasto brinuti kad nista necemo promjeniti?
zasto se ne opustiti i uzivati u onome sto imamo?

ali i.....

zasto ostavljati trag na pjesku kad ce ga vjetar oduvati?
zasto graditi uspomene kad ce nestati?
zasto plakati kad niko ne cuje?
zasto procitati knjigu koja nije lektira koju neko nece ocjeniti, za koju nam neko nece reci bravo, za koju niko nece znati?
zasto pokusavati kad znamo da necemo uspjeti?
zasto traziti kad ne znamo da li postoji, kad znamo da necemo naci?
zasto uvijek traziti nesto vise, nesto iznad, nesto jace, tragati izvan nasih frekvencija, traziti u prostoru koji samo mi ne vidimo..igrati se corave bake ne nzajuci imena igraca, ne znajuci pravila?



radjamo se, zivimo i umiremo...momenti izmedju toga...mi sami...da li sve to prihvatiti onako kako mozemo da vidimo onako kako za nas jeste, ili izmisljati neke norme, trazeci cilj, svrhu?da li je dovoljno biti srecan??

i da, tesko je prihvatiti da zvijezde ne ispunjavaju zelje, da suze su samo proizvod zljezda, da sjaj u ocima drage osobe je odsjaj ulicne lampe, da srce je samo organ, da snovi su samo slike koje nastaju pod uticajem podsvijesti, da su samo plod nase maste....zar onda nije lakse ne prihvatiti to...?biti srecan, biti sto, dopustiti zivotu da te vodi svojim putevima, a ti samo brinuti o momentima, o osjecanjima, o sjaju u oku, o snovima?
i sta je covjek?samo dio, samo faktor, samo komponenta ovog svijeta...a sta su onda misli svakog covjeka, patnje...samo sitnice, u odnosu na sve sto mozda postoji sto je mozda oko nas.....
vrijeme ce uvijek prolaziti...da li mu se podkloniti, ili se suprostavljati dok nas nosi sa sobom?



:arrow:da ne morate sve citat....ugl o cemu najcesce razmisljate, koliko vam treba da budete srecni?sve neke svoje misli, trenutke inspiracije smjestite ovdje...:D
naravno o svim razmisljanjima se moze komentarisat....:bye:
 
maksifor:
...........imate 15, 16...20 god....razmislite, sto ste do sad postigli? uzecu za primjer godiste 91...to je 16-17 god...mnogo vremena....sto ste uradili za to vrijeme?da li bi se nekim postupkom mogli ponositi..?kada se okrenete i pogledate da kazete ''je, bravo ja, svaka cast..eto ucinio sam nesto u svom zivotu''?
Kliknite za proširenje...

Recimo da ima,ali na to ne gledam kao na neke neverovatne poduhvate i uspehe,već na ono što će me ubuduće usmeriti,nešto što je utabalo stazu kojom mislim da idem;
A krenulo je zaista dobro.


maksifor:
koliko ste propustili stvari...zbog cega se sve kajete?koliko ste svjesni toga da ne znate za koliko cete umrjeti?
Kliknite za proširenje...

Svestan sam,kao što sam i svestan toga da ja ne mogu da kontrolišem taj proces i da se on odvija nezavisno od mene.Samo je smrt izvesna.Zbog toga se ne opterećujem time.


maksifor:
zar ne izgledaju sad totalno bezazleno i malo svi oni problemi koje smo nekad imali...sve one sitnice oko kojih smo razbijali glavu...?
Kliknite za proširenje...

Joj...da...Potpuno bezazleno... :oops: ...nešto što verovatno niko osim mene više i ne pamti...

maksifor:
kad pogledam u nazad sjetim se samo pojedinih dogadjaja, i onda se pitam gdje su ostali?zar svih mojih 15 god moze da stane u 2h razmisljanja?da li to znaci da tih 15god nisu iskoriscene na pravi nacin, ili da pamtimo samo pojedine stvari, dok ostale, koje ne pamtimo sluzile su da razviju nasu licnost, sluzile kao materijal u izgradnji nas samih koji je sad prekriven godinama, osmjesima, i vremenom...?
Kliknite za proširenje...

Ma koliko god se trudili,ne možemo ispuniti svaki trenutak,ali možemo da se potrudimo da ispunimo neke - a ostali trenuci su te na čudesan način doveli do onih posebnih.
Oni ne dolaze sami od sebe.

Bolje je živeti pet minuta kao lav,nego ceo život kao miš.
Kad je bal,nek je s muzikom!

maksifor:
zivot je sastavljen od trenutaka, al nakon sto se prozive gdje ti trenuci odlaze?.......u zaborav?gdje je to?gdje nestaju tolike sitnice koje nisu beznacajne..koje su nekad vrijedjele...i one se suocavaju sa prolaznoscu..i tako ce biti sa nama...i bas kao olovka kojom sam prvi put napisala slovo tako cu i ja biti zaboravljena, nikad vise spomenuta....

ali da li vrijedi misliti o tome?....da li je dovoljno prihvatiti da cemo nestati, da nece nista ostati od nas (mozda djubrivo)....i zivjeti praveci se lud...uzivajuci u svakom trenutku, i poslije zaboraviti na njega....?je li dovoljno biti srecan sada i ovdje?uzivati, i pustiti svijet da tece, jer i onako ga ne mozemo zaustaviti?a i ne treba ga zaustavljati, jer u tome je char svakog trenutka, svakog dogadjaja, svakog poljupca..sto znate da nece vjecno trajati.....
Kliknite za proširenje...

Mislim da je dovoljno biti srećan - a čovek može biti srećan samo ako voli i ako je voljen.
Gde god kreneš,poenta je ista - ljubav.

maksifor:
ali ako se prepustimo, ne razmisljamo, ostavimo sve da bude onako kako jeste, i uzivamo, da li onda postajemo kao ovaj sto, sto stoji ovdje iz godine u godinu, koji pusta da ga lomimo, rezbarimo, i na kraju bacimo...koji ce jednog dana biti spaljen, kojeg se niko nece sjecati, koji nista nece znaciti.....
Kliknite za proširenje...

Stvaramo danas - materijalno može da ruše i pre i kasnije...Nematerijalno...Nikad. :neutral:
Shvatanje o tome da ništa sto Jeste ne moze zaista biti uništeno,oslobađa.
Jedino se iluzije mogu raspasti.

Nešto što sam mnogo puta citirao,ali nije na odmet još jednom:

Kipling - "Ako"
 
Poslednja izmena:
ova tema je nekako vise za filozofiju, a ovo pitanje je za nekog ko ima preko 30 godina. sta ima da se kajemo mi kad vecina nije ni punoletna. ima vreme za kajanje. mi jos uvek nismo svesni da propustamo neke prilike u zivotu. ja sam ovo ovako shvatila. mozda je poetna teme nesto drugo. verovatno jeste, kako kod mrzi me da pazljivo citam ovoliki teks. :heart:
 
maksifor:
...........imate 15, 16...20 god....razmislite, sto ste do sad postigli? uzecu za primjer godiste 91...to je 16-17 god...mnogo vremena....sto ste uradili za to vrijeme?da li bi se nekim postupkom mogli ponositi..?kada se okrenete i pogledate da kazete ''je, bravo ja, svaka cast..eto ucinio sam nesto u svom zivotu''?
koliko ste propustili stvari...zbog cega se sve kajete?koliko ste svjesni toga da ne znate za koliko cete umrjeti?zar ne izgledaju sad totalno bezazleno i malo svi oni problemi koje smo nekad imali...sve one sitnice oko kojih smo razbijali glavu...?

kad pogledam u nazad sjetim se samo pojedinih dogadjaja, i onda se pitam gdje su ostali?zar svih mojih 15 god moze da stane u 2h razmisljanja?da li to znaci da tih 15god nisu iskoriscene na pravi nacin, ili da pamtimo samo pojedine stvari, dok ostale, koje ne pamtimo sluzile su da razviju nasu licnost, sluzile kao materijal u izgradnji nas samih koji je sad prekriven godinama, osmjesima, i vremenom...?

zivot je sastavljen od trenutaka, al nakon sto se prozive gdje ti trenuci odlaze?.......u zaborav?gdje je to?gdje nestaju tolike sitnice koje nisu beznacajne..koje su nekad vrijedjele...i one se suocavaju sa prolaznoscu..i tako ce biti sa nama...i bas kao olovka kojom sam prvi put napisala slovo tako cu i ja biti zaboravljena, nikad vise spomenuta....

ali da li vrijedi misliti o tome?....da li je dovoljno prihvatiti da cemo nestati, da nece nista ostati od nas (mozda djubrivo)....i zivjeti praveci se lud...uzivajuci u svakom trenutku, i poslije zaboraviti na njega....?je li dovoljno biti srecan sada i ovdje?uzivati, i pustiti svijet da tece, jer i onako ga ne mozemo zaustaviti?a i ne treba ga zaustavljati, jer u tome je char svakog trenutka, svakog dogadjaja, svakog poljupca..sto znate da nece vjecno trajati.....

ali ako se prepustimo, ne razmisljamo, ostavimo sve da bude onako kako jeste, i uzivamo, da li onda postajemo kao ovaj sto, sto stoji ovdje iz godine u godinu, koji pusta da ga lomimo, rezbarimo, i na kraju bacimo...koji ce jednog dana biti spaljen, kojeg se niko nece sjecati, koji nista nece znaciti.....

da li je covijek stvarno toliko razvijeno bice kad misli da svijet baziran na prolaznosti, kad misli da postoje samo proslost sadasnjost i buducnost, kad vidi samo tackice na nebu, kad vjeruje u svoje ne moci, vjeruje u nesto vise...vjeruje u svoju nerazvijenost....kad prati ono sto je diktirano.....kad se radja, zivi i umire....?



zasto bi trazili svrhu zivota, kad imamo zivot??
zasto se nervirati kad ce i onako to proci?
zasto ne okrenuti prolaznost u nasu korist?
zasto brinuti kad nista necemo promjeniti?
zasto se ne opustiti i uzivati u onome sto imamo?

ali i.....

zasto ostavljati trag na pjesku kad ce ga vjetar oduvati?
zasto graditi uspomene kad ce nestati?
zasto plakati kad niko ne cuje?
zasto procitati knjigu koja nije lektira koju neko nece ocjeniti, za koju nam neko nece reci bravo, za koju niko nece znati?
zasto pokusavati kad znamo da necemo uspjeti?
zasto traziti kad ne znamo da li postoji, kad znamo da necemo naci?
zasto uvijek traziti nesto vise, nesto iznad, nesto jace, tragati izvan nasih frekvencija, traziti u prostoru koji samo mi ne vidimo..igrati se corave bake ne nzajuci imena igraca, ne znajuci pravila?



radjamo se, zivimo i umiremo...momenti izmedju toga...mi sami...da li sve to prihvatiti onako kako mozemo da vidimo onako kako za nas jeste, ili izmisljati neke norme, trazeci cilj, svrhu?da li je dovoljno biti srecan??

i da, tesko je prihvatiti da zvijezde ne ispunjavaju zelje, da suze su samo proizvod zljezda, da sjaj u ocima drage osobe je odsjaj ulicne lampe, da srce je samo organ, da snovi su samo slike koje nastaju pod uticajem podsvijesti, da su samo plod nase maste....zar onda nije lakse ne prihvatiti to...?biti srecan, biti sto, dopustiti zivotu da te vodi svojim putevima, a ti samo brinuti o momentima, o osjecanjima, o sjaju u oku, o snovima?
i sta je covjek?samo dio, samo faktor, samo komponenta ovog svijeta...a sta su onda misli svakog covjeka, patnje...samo sitnice, u odnosu na sve sto mozda postoji sto je mozda oko nas.....
vrijeme ce uvijek prolaziti...da li mu se podkloniti, ili se suprostavljati dok nas nosi sa sobom?



:arrow:da ne morate sve citat....ugl o cemu najcesce razmisljate, koliko vam treba da budete srecni?sve neke svoje misli, trenutke inspiracije smjestite ovdje...:D
naravno o svim razmisljanjima se moze komentarisat....:bye:
Kliknite za proširenje...

*** imam 17 godina pa nisam bas dosta stvari mogao da uradim za taj period ali kao i svaki covek sam zavrisio osnovnu,upisao sta zelim i dok je trajala moja sportska karijera imao sam nekih uspeha ako se to racuna onda imam nesto iza sebe!! Zbog strogih roditelja dosta sam stvari propustio u zivotu ali *** ima jos vremena zivot je predamnom i rekao sam sebi sve u zivotu cu da probam (ne bukvalno sve)!! sto se tice smrti ne bojim se
zivim svoj zivot imam svoj stil i nacin razmisljanja,ne trazim da me svi prihvate jer ne zelim da se druzim sa svima!! Ne opterecujem se puno i uzivam,a imam jedan savet za tebe ne lupaj mnogo mozak na pitanja za koja nema odgovora,zivot je sad i zivi ga jer samo jedan imas,uzivaj!! E sad za materijalne stvari znas ono Materija kruzi a Energija protice svako od nas ima svoju zivotnu energiju koja prestavlja kako je narod naziva dusu e nemam pojma gde ta energija ide posle smrti a materija kao sto rekoh kruzi iz jednog oblika u drugi i sve materijalno je prolazno!!
 
Poslednja izmena od moderatora:
jao...sto me napadoste svi ;)....pa u tome je moj problem..smatram da je 15god veeeoma dug period....*** nekim je to cio zivot..i strah me da i meni ne bude tako, a onda me jos i vise strah da zbog mog predhodnog straha ne zaebem mnoge stvari u ....:mrgreen:
 
Overkill 991:
Nisi nista propustila sad ti tek zivot pocinje!! E da nisam te napao vec sam samo izneo svoje misljenje!!
Kliknite za proširenje...

Nadrealista:
Ko te je napao...? : )

Ja sam rekao malo pre sve šta mislim...Trenutno mi je u mislima samo ovo:


:rolleyes:
Kliknite za proširenje...

ma to je receno u sali...:D drago mi je sto iznosite svoja misljenja:mrgreen:.........odoh malo napolje, jer ako ka razmisljam duze od 3h..uff boga mi (lako je meni spominjat boga kad ne vjerujem u njega...):lol: postaje opasno....:whistling:.....
aj vracem se veceras...:bye:
a malo neka vasa dubokoumna razmiljanja...?bila su neka gore, al mislim na nesto duuuze....:rolleyes:
 
Jedina stvar za koju se žešće kajem je što sam bio hardcore nacista i to me je vrlo skupo koštalo.:cry:*** svako pravi s**nja i samo je pitanje koliko je ko tvrdoglav da se pokaje a ja sam tu tvrd.
Do juna prošle godine sam razmišljao o tome kako ću biti bogat i kako će mi život biti kuliranje i banja u zagrljaju neke ribe koja:je lepa,pametna,dobra,porodična,zna da kuva i radi u banci.Bio sam u grdnom tripu dok nisam pogledao komšiluk gde su siromašni postali tajkuni a ex.tajkuni najveća sirotinja.Moji su tu uvek bili u nekoj sredini i tu su ostali.
U julu sam počeo da razmišljam realno.Stalno sam kontao šta ako ne bude kao što sam mislio u junu,ako ne budem imao Mercedes SLR i ne budem imao:kuću,ženu,jahtu,njivu i tako to u Nemačkoj.Ta zemlja za mene sada deluje nemoguća zato što ceo izgledam u Islamic fazonu+sam Srbin.Takve crne misli su me dovele da sam tada izgledao kao propala šupa.Tada sam i razmišljao šta bi bilo da tako postanem neko m*do i onda mi jednostavno neko smesti ćorku,udes ili me rokne snajperom.:thumbdown:
U oktobru sam upoznao jednu mnogu lepu devojku.Tek tada kada smo bili zajedno shvatio sam da pare ne znače ništa i da mi njen zagrljaj,poljubac,osmeh i zdravlje znače više nego bilo šta.Ali eto,mržnja prema Albancima kojih ima u izobilju u mom regionu me je koštala te devojke zbog koje mi se i dan-danas pušta suza.:cry:J**ala me mržnja i nacizam!Eto šta se dešava kada je neko p*der u duši i počne da k*nja protiv drugih a ne poznaje ih...Voli druge da bi voleli i oni tebe!
Sada živim laganica život trudeći se da grehe svedem na minimalac.Od početka godine sam DJ,ponekad odradim koju pesmu pa i kapne koje s**nje.Tako,sada ću verovatno da radim spot pa sledećeg meseca nastup u Kruševcu ako Bog da zdravlja...Sve u svemu nije loše ali uvek može bolje i gore.
 
Niko od nas ne zna kad ce umreti,mozda to bude sutra,mozda za 50 godina.Smrt je neminovna,kao i prolazenje zivota.

Bitno je da ti osecas da si postigla nesto,da postoje ljudi kojima je stalo do tebe,bitno je da radis na sebi,danas,da ne cekas da se nesto desi,vec da se trudis da napredujes.Sto vise.Svaku knjigu za sebe citas,radi sebe,a ne profe,ili ocene.

Sad kad pogledam unazad,zadovoljna sam ,vecinom,onim sto sam uradila.
Gomila stvari koje su mi se desile,uticale su,u velikoj meri, na mene.I one dobre,i one lose.

.Volela bih da nisam bila tako povucena,toliko zatvorena.

Mislim da sve sto se desi u zivotu,ostavi trag na tebe,tvoje razmisljanje.Svi koji te povrede,nauce te necemu,ili ucine jacim.

I da nema tih sitnih stvari,poput prijatelja,i zivotinje koja od tebe zavisi i koja te voli,i jos gomile sitnnica,ne bi bilo lepo ziveti.Ili bi bilo dosadno.

A to za cilj zivota-treba stremiti ka tome da ostvaris sve svoje potencijale,sve ono sto ti se pruza,i da ne zalis za onim sto ti se vec dogodilo.Od toga nema nista.

Znam i koliko jedan osmeh meni znaci,koliko necija suza mene povredi,ali to je sve zivot.Znam i koliko sam ja plakala zbog nekih bezvrednih ljudi.

ALi,ipak,mislim da si ,za svojih 15 godina,opsednuta prolaznoscu zivota,imas
malo pesimisticki pogled na to.Sto rece Overkill,sad zivi,sad se smej,"ne grickaj kao mis dane".

Npr,mene su pre par godina lupila kola,tad sam mogla io da umrem.Ali,eto,ziva sam,i znam da cenim sve ono sto mi se desava,i radujem se svemu sto me tek ceka.Sta god to bilo.

Nikad nemoj prestati da radis na sebi,ulazes u sebe ,svoju licnost.Mislim da je to poenta.I uvek ceni sebe,i ono sto imas.
.
 
Poslednja izmena:
maksifor:
zasto bi trazili svrhu zivota, kad imamo zivot??
zasto se nervirati kad ce i onako to proci?
zasto ne okrenuti prolaznost u nasu korist?
zasto brinuti kad nista necemo promjeniti?
zasto se ne opustiti i uzivati u onome sto imamo?

ali i.....

zasto ostavljati trag na pjesku kad ce ga vjetar oduvati?
zasto graditi uspomene kad ce nestati?
zasto plakati kad niko ne cuje?
zasto procitati knjigu koja nije lektira koju neko nece ocjeniti, za koju nam neko nece reci bravo, za koju niko nece znati?
zasto pokusavati kad znamo da necemo uspjeti?
zasto traziti kad ne znamo da li postoji, kad znamo da necemo naci?
zasto uvijek traziti nesto vise, nesto iznad, nesto jace, tragati izvan nasih frekvencija, traziti u prostoru koji samo mi ne vidimo..igrati se corave bake ne nzajuci imena igraca, ne znajuci pravila?
Kliknite za proširenje...

Da zašto bismo tražili svrhu života kada on nema svrhu!?Ne kapiram jer kako god da okreneš sve će se svesti u istu tačku, u onu od koje smo pošli tako da u suštini jaka stvar....Razmišljali mi o nečemu što ne možemo da smislimo a ne na isto nam dođe....Smisao ne postoji...
Ja se ne nervriram....proći će i treba da prođe, da ne prolazi ne bi imalo čari.....užasno bi se smorili živeći....ma smorimo se i za vreme ovog našeg kratkog i mizernog života, a kamoli živeći večnost....
Prolaznost se ne može okrenuti u našu korist....ona nosi nas, ne mi nju....
Možemo promeniti dosta, a opet tako malo....tj. možemo promeniti samo način svog života, ne tuđeg....Možemo izabrati da li ćemo živeti mizerno ili ćemo taj svoj život udostojiti......
Pa ***...Ja uživam u onome što imam, a za druge ne znam....totalno sam opuštena jer znam da će se sve svesti u jednu tačku i da će sve biti u redu kako god da okreneš.....
Pa ovo je već ponovljeno pitanje samo u metafori.....Vetar duva pa duva, šta ti tu možeš??Niš'....Ostavi trag ako misliš da si vredna ostavljanja bilo čega iza sebe, pa makar i linija u pesku, ako ne oduvaj ih sama ne dozvoli da to vetar učini.....
Pa valjda zato što su nam nekada nešto značile....i mi ćemo sami nestati zašto ne bi nestale i uspomene!?
A zašto plakati da neko čuje??Da izazoveš sažaljenje, da te ljudi primete, da ljudi shvate da patiš??Ne, njima je svejedno dok njih ne poplaviš suzama, pa se ne uplaše da se ne zadave...tada postaju brižni....Jaka stvar da li neko čuje tvoj plač ili ne....
Zašto bi tebi neko govorio bravo za knjigu koju ti nisi napisala??Bravo zato što si je pročitala...??Pa ti radiš valjda to zbog sebe, a ne za to nečije bravo!Zašto oceniti....sam pisac ocenjuje svoju knjigu...ostali u njoj uživaju i nisu dostojni da je ocenjuju....
Pa pokušaš da sutra ne bi rekla sebi e ja nisam smela...bila sam dovoljno kukavica da me neuspeh obeshrabri...
Opet ponovljeno pitanje....Pa će biti ponovljen i odgovor...Čisto da sebi kažeš da si pokušala...
Čim tražimo nešto više to znači da to nije izvan naših frekfencija....Zato što svi težimo ka neuhvatljivom savršenstvu i zato što uvek zaslužujemo bolje...Čemu znati pravila kada se ona ionako ne poštuju....a inače kada ne bi lovili u mraku ne bi bilo toliko interesantno....

Nisam ništa uradila za svojih 16 godina, a opet uradila sam mnogo....Udomila sam gomilu lutalica, živela na svoj način, srećno....Ne moram ja biti nobelovac da bih bila ispunjena, trebalo bi samo da sam zadovoljna sobom i svojim životom.....Mi kada umremo smo mrtvi sećali se nas ili ne sasvim je svejedno...Mi to ne vidimo...Ne treba ostaviti nešto za čovečanstvo da se zna da si ti nekada živeo....svejedno se neće znati...U čemu je razlika između čoveka i psa...Ne postoji...Svi postajemo ništavilo.....Samo mi sebi samima ponekad dajemo previše značaja...razmišljamo o svom postojanju, a to je samo kombinacija elemenata...I bezveze se mučimo oko toga....bedačimo i mislimo da smo pametni ako smo razmišljali o svom postojanju...bistriji od svojih vršnjaka koji samo misle na provod...Nije tačno....Mi živimo jer mislimo, volimo, želimo, sutra nećemo više osećati...E pa sutra razmišljaj zašto nisi tu, a ne danas zašto nećeš biti....
 
Sibil Vejn:
Niko od nas ne zna kad ce umreti,mozda to bude sutra,mozda za 50 godina.Smrt je neminovna,kao i prolazenje zivota.

Bitno je da ti osecas da si postigla nesto,da postoje ljudi kojima je stalo do tebe,bitno je da radis na sebi,danas,da ne cekas da se nesto desi,vec da se trudis da napredujes.Sto vise.Svaku knjigu za sebe citas,radi sebe,a ne profe,ili ocene.

Sad kad pogledam unazad,zadovoljna sam ,vecinom,onim sto sam uradila.
Gomila stvari koje su mi se desile,uticale su,u velikoj meri, na mene.I one dobre,i one lose.

.Volela bih da nisam bila tako povucena,toliko zatvorena.

Mislim da sve sto se desi u zivotu,ostavi trag na tebe,tvoje razmisljanje.Svi koji te povrede,nauce te necemu,ili ucine jacim.

I da nema tih sitnih stvari,poput prijatelja,i zivotinje koja od tebe zavisi i koja te voli,i jos gomile sitnnica,ne bi bilo lepo ziveti.Ili bi bilo dosadno.

A to za cilj zivota-treba stremiti ka tome da ostvaris sve svoje potencijale,sve ono sto ti se pruza,i da ne zalis za onim sto ti se vec dogodilo.Od toga nema nista.

Znam i koliko jedan osmeh meni znaci,koliko necija suza mene povredi,ali to je sve zivot.Znam i koliko sam ja plakala zbog nekih bezvrednih ljudi.

ALi,ipak,mislim da si ,za svojih 15 godina,opsednuta prolaznoscu zivota,imas
malo pesimisticki pogled na to.Sto rece Overkill,sad zivi,sad se smej,"ne grickaj kao mis dane".

Npr,mene su pre par godina lupila kola,tad sam mogla io da umrem.Ali,eto,ziva sam,i znam da cenim sve ono sto mi se desava,i radujem se svemu sto me tek ceka.Sta god to bilo.

Nikad nemoj prestati da radis na sebi,ulazes u sebe ,svoju licnost.Mislim da je to poenta.I uvek ceni sebe,i ono sto imas.
.
Kliknite za proširenje...

Ovaj post slobodno mogu da proglasim najboljim postom u zadnjih nekoliko meseci ovde.
Tim pre što se prepoznajem u nekim stvarima.
Stvarno nemam ništa da dodam. Samo ću reći - Sibil, svaka ti čast! :klap:
 
Ja sam bukvalac, pa ma koliko bilo besmisleno odgovoricu na ova pitanja, znam da nije poJenta to ali svejedno....

zasto bi trazili svrhu zivota, kad imamo zivot?? :think:
zasto se nervirati kad ce i onako to proci? Uchim na svojim greshkama, uvek cu se kajati zbog nekih stvari......
zasto ne okrenuti prolaznost u nasu korist? Ponekad i to moze da se desi....
zasto brinuti kad nista necemo promjeniti? Ko kaze???
zasto se ne opustiti i uzivati u onome sto imamo? Uvek postoji neka briga.... ali UVEK!!!

ali i.....

zasto ostavljati trag na pjesku kad ce ga vjetar oduvati? Za mene ce to znachiti, makar ga oduvao i tajfun....
zasto graditi uspomene kad ce nestati? Nece......
zasto plakati kad niko ne cuje? Chuje, neko gore.....
zasto procitati knjigu koja nije lektira koju neko nece ocjeniti, za koju nam neko nece reci bravo, za koju niko nece znati? Ali shta me briga za druge ja sam za nivo pametnija....
zasto pokusavati kad znamo da necemo uspjeti? Nikad dosta.....
zasto traziti kad ne znamo da li postoji, kad znamo da necemo naci? Uvek postoji neshto......
zasto uvijek traziti nesto vise, nesto iznad, nesto jace, tragati izvan nasih frekvencija, traziti u prostoru koji samo mi ne vidimo..igrati se corave bake ne nzajuci imena igraca, ne znajuci pravila? Da bi bili za to neshto vishi, za to neshto jachi, zivot provodimo tragajuci za sobom za svojom srecom i svojom buducnosti, i to traganje je beskonachno.....


Trenutno....osecam....izuzetnu psihichku.....moc....:dash:
 
Maksifor, primetio sam da si ti veoma inteligentna i zrela osoba, ali mozda chak i previshe za svoje godine. Jer, po tvojim postovima i temama, shvatio sam da veoma zrelo i pametno razmishljash, ali da li si se nekada pitala chemu sve to ?? To tvoje razmishljanje, o zivotu, o proshlosti, buducnosti ??? Zashto traciti vreme na takvo ( ne bih preterao ako bih rekao pesimistichko) razmishljanje ?? Zashto postavljati pitanje kada ne mozemo nishta da promenimo dobijanjem odgovora ?? Postoje razlichita gledanja na zivot, na tu "prolaznost". I nisu sva tako crna. Zamisli kad se ne bi "nervirali, brinuli, ostavljali trag na pesku, plakali, chitali knjigu..." Zar ne bi zivot bio monoton ??? Moje mishljenje je da smo mi tinejdzeri josh mladi da bi imali shta da ostavimo za sobom, a pogotovu da se bavimo ovakvim pitanjima. Mislim da je zivot lepshi ako manje razmishljamo o njegovim, ako tako mogu da se izrazim, manama, ili nedostacima.

I da potpuno se slazem sa Teinim odgovorima !!
 
Vlada_GNR:
Maksifor, primetio sam da si ti veoma inteligentna i zrela osoba, ali mozda chak i previshe za svoje godine. Jer, po tvojim postovima i temama, shvatio sam da veoma zrelo i pametno razmishljash, ali da li si se nekada pitala chemu sve to ?? To tvoje razmishljanje, o zivotu, o proshlosti, buducnosti ??? Zashto traciti vreme na takvo ( ne bih preterao ako bih rekao pesimistichko) razmishljanje ?? Zashto postavljati pitanje kada ne mozemo nishta da promenimo dobijanjem odgovora ?? Postoje razlichita gledanja na zivot, na tu "prolaznost". I nisu sva tako crna. Zamisli kad se ne bi "nervirali, brinuli, ostavljali trag na pesku, plakali, chitali knjigu..." Zar ne bi zivot bio monoton ??? Moje mishljenje je da smo mi tinejdzeri josh mladi da bi imali shta da ostavimo za sobom, a pogotovu da se bavimo ovakvim pitanjima. Mislim da je zivot lepshi ako manje razmishljamo o njegovim, ako tako mogu da se izrazim, manama, ili nedostacima.

I da potpuno se slazem sa Teinim odgovorima !!
Kliknite za proširenje...

E stefane ovo je odgovor!!
 
Sibil Vejn:
Npr,mene su pre par godina lupila kola,tad sam mogla io da umrem.[/B]
.
Kliknite za proširenje...


Ako neko o tome treba da prica onda sam to ja!!
5 puta bio u bolnici.2 sa mogucim smrtnim ishodom! deda me umalo nije 6 puta ubio i 4 sam umalo da se ubijem i jednom me cale umalo nije likvidirao!!Padale su na mene grede,drveca u sumi,proletale pored glave kamencine,vrh od sekire,razni padovi...
 
Pocela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je ža, ali Živku Orlandiju baš i nije. On cesto kaže da tako mora i treba... Ali, kad mu je brata majka gadala medu rogove nije tako mislijo.

Domacice spremaju zimnicu. Ja sam srecan. Grad je pun lišca a tata kaže da bi smecari trebali da idu u ku*ac jer evo vec treca jesen kako ništa ne cine. Od ove jeseni nam strašno fali struje u kucu, pa mama kaže za elektrodistributere da su to jedna govna, a nije mislila na taj nacin kad nam je kuca bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi drugovi smo se zaljubili u istu curu. To je ona mala od tatinog pašenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle prema jugu. Rode, vrpci i slavuji su ostali. Meni ih je ža jer su one male i nezašticene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Ðed kaže da su one pticiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na "ficu", pa je fata do špadijerskog vrha. Ðed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijem rukama. On kaže da se branila ka covjek. Meni je bilo ža a ža mi je i deda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije na rodu jer je ded živ, a roda ne. A mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila deda pod špadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra dedu na "ficu" i da ga je ded ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo) clepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom "Oboda" pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je ža. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu de je ded i njegovi penzioneri igra fricik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda. On je bogat covjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod... Poslije ih mi teško izbacimo iz kuce. Nešo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je ža da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad su mu na kocku u pecinu pošle tri plate pa je ijo u našu kucu. Ne znam što bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama dacima daju vitamine da bi smo postali jaki.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top