foliranat1
Domaćin
- Poruka
- 3.680
Прича је једноставна, почиње у XVII, а завршава се у XVIII веку. Кроз причу пролазе каравани, курири, шпијуни, појављују се тајна писма из Русије која нуде слободу хришћанским земљама на Балкану, појављује се, нормално, сабља, нормално, одсечена глава на огњишту, крв која гаси ватру али не и идеју ослобођења, збегови, робље, прелепе Херцеговке, напаљени Турци, хајдуци, устаници, цареви, краљеви, владике, посланици, конзули, кипови античких Венера, мошти светих жена, и наш човек који стицајем околности учествује у заплитању и расплитању историје на релацији Цариград - Русија - Венеција - Русија.
О главној личности наше приче, о том нашем човеку у иностранству, поуздано се зна да је рођен у Фочи - по једним изворима, по другим у Попову, па у Јасеники, па у Гацку, па ипак да је из Житомислића. Значи, човек је из околине! Функционисао је у време папазјаније ратова када сви тврде пазар и хоће да се бију, по принципу "држи ме убићу га" и покушавају да за столом извуку корист. У игри на политичком терену су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина и хајдуци, Русија и између свих, политичких прелакирани, талентовани, Дубровчани.
Тај наш човек из околине, је претеча познатијег Мустафе Голубића, Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић са пуно мини-старских и саветничких функција.
Ова веласкезовска херцеговачка фигура је била или стварно општи шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или велики блефер који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.
Дубровачки дипломатски универзитет
Сава Владиславић је рођен 1664. године, по неким документима 1670, и стицајем једног кобног ноћног или јутарњег сусрета са комшијама, беговима Ченгићима, одлази на своје путешествије у велики свет.
Једне ноћи или јутра бегови Ченгићи су стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца надаље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца властелинске породице Владиславић. Ударили су на Владиславиће, разорили им огњиште и тиме несвесно кориго-вали историју у неким њеним етапама. Део породице Владиславић бежи за Црну Гору, други део, по предању, неки муслиман из породице Звиздић, из Гацка преводи у Дубровник, јер су им породице биле у пријатељству, а један део одлази за Русију.
Сава Владиславић у Дубровнику, како Јован Дучић каже, виђао се 1687. године и дружио са највећом властелом. У том периоду када је у Дубровнику било осипање становништва, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава са крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, "који увек добија чак и када јачи од њега губе."
Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, доносећи искуство уметности, образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме - Рагузински. У Цариграду успоставља везе са руским посланством, које нашег Саву из Околине, лансира директно до грофа (титулу добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I за заслуге Русији) па до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу ту игра Савин ментор, загонетна и тајанствена и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.
Постоји неколико народних предања о узроку блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим. Изгледа да је мотив за то пријатељство Савин удео у вођењу танане политике између Русије и Турске. Ту је основ за поверење које му је током живота указивао Петар I, касније Катарина I и напокон Петар II. Томе су нормално допринели прилично конфузни руски посланици у Цариграду који нису успели да обављају задатке због којих су послани а које је са лакоћом решавао Сава Владиславић.
Херцеговац као дубровачки Рус на турској Порти
У самом старту, Сава Владиславић, кога у Цариграду (због јасних, очигледно биографских података) зову Рагузински, пове-зује се са руским послаником на Високој Порти, Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, 1699. године. Украјинцев је упућен са задатком да са Султаном закључи јасан мир, пошто је Русија на Карловачком конгресу са Турском закључила само несигурно при-мирје. Украјинцев наилази на ком-пликоване услове. Почетак мисије изгледа као крај мисије. У писмима влади, спомиње Саву Рагузинског (Владиславића) и јерусалимског патријарха Доситеја као људе од поверења. Јерусалимски патријарх Доситеј је, једноставно речено, до краја живота био стуб руске политике у турској престоници.
Сава чини услугу Украјинцеву по којој постаје познат на руском двору: набавља му списе свих међународних уговора које је Турска закључила са Француском, Мле-цима, Ћесаром и Енглеском. Руска дипломатија то до тада није имала.
После закључења мира са Турском, Петар И повлачи Украјинцева и шаље новог посланика, Димитра Михајловича Галицина, са мисијом да од Турске добије право слободне трговине за руске бродове у Црном мору. Галицин од великог везира добија неповољан одговор. Галицин се враћа у Русију. Уместо њега стиже необична трагично-комична личност, Петар Андрејевич Толстој, уман, дипломатски опрезан, лукав, проницљив, окретан, спреман на коришћење свих средстава да би остварио циљ, али само са једном маном: када треба да искористи све те своје способности он преигра, ошамути се, падне у депресију и зове у помоћ Саву Владиславића. Толстој је на крају, после неколико својих занимљивих, али нимало пријатних, и са стране гледано духовитих и апсолутно некорисних потеза завршио трагично - у тамници Катарине I, 1730. године.
Стварање руске шпијунаже
Са ошамућеним Толстојем, Сава Владиславић Рагузински започиње своју дипломатску каријеру. Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и тамних мрачних турских политичких личности, има у старту одличне препоруке за човека који може да учествује у стварању обавештајне службе, каква је у то доба Русији била неопходна, јер је већ изашла на Црно и Балтичко море. Људи за такву службу су били јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Влади-славић.
Несрећни Толстој се жалио писмом да две године боравка у Цариграду није успео да се сретне са патријархом Доситејем. Нормално, Доситеј му је делегирао свога ученика Саву, који чини неколико крупних услуга Русији. То сазнаје Порта и турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Толстој моли Петра I за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Москву. Сава експресно креће у Азов са путним налогом: "Поучавање пута Црним морем у Москву".
Исте године 1702, Mустафа II је збачен са престола и братски се грли са својим братом и наследником на престолу, лукавим, извежбаним за све завереничке методе, спремним на византијске интриге, Ахметом III. Значи, на терену се појављује озбиљан играч. Савин одлазак дешава се управо у време ове смене. На власт у Турској долази странка одана швед ском краљу Карлу XII а против руског цара Петра I. Постоје нагађања да је Савин пут био у вези са државним ударом у Турској.
У Азову се Сава Владиславић налази са царевим ујаком, грофом Апраксином, са чијом породицом одржава најтешње и најинтимније везе до краја живота. Једно време у Петербургу су становали дворац до дворца. У пар случајева поверљивим информацијама омогућава грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у тадашњој Русији. После првог сусрета са Владисла-вићем Апраксин пише цару:
"Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем, он је зналац и сав је предат задатој речи."
Трговац на мору и на копну
У јулу 1703. срећу се цар Петар I и Сава Владиславић.
Сава добија "пожалевану грамоту" тј. право на слободну трго-вину, од цара, што је значило највише што је могло да се учини једном странцу у тадашњој Русији. То је значило пут ка богаћењу. У тој грамоти руски цар назива Саву "илирским племићем". Право на трговину добио је и на мору и на сувом. Отварао је агенције и водио послове преко посредника. Касније има неколико монопола у Русији.
Цар му поверава разне мисије тајног карактера. Сава Владиславић цара Петар I види као православног идеалисту, као човека који може да Савино српство ослободи од 300-годишњег турског ропства.
Задаци које Сава испуњава само учвршћују царево поверење. Нижу се датуми и градови. Шаље га поново у Цариград да помогне грофу Толстоју који је тренутно у ситуацији иза очајања. Савиним доласком сиротом Толстоју се побољшава ситуација:
"Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити". пише гроф Толстој у Русију.
На повратку из Цариграда Сава цару доноси "Тајни опис Црног мора" које је до тада Русима било непознато и "по обалама и по путевима и по утврђењима и по вој-ним базама". Знатно касније, 1729. године, сличан документ Сава Владиславић доноси са свог пута у Кину. "Тајни опис Кине" - исти наслов и исти садржај.
О главној личности наше приче, о том нашем човеку у иностранству, поуздано се зна да је рођен у Фочи - по једним изворима, по другим у Попову, па у Јасеники, па у Гацку, па ипак да је из Житомислића. Значи, човек је из околине! Функционисао је у време папазјаније ратова када сви тврде пазар и хоће да се бију, по принципу "држи ме убићу га" и покушавају да за столом извуку корист. У игри на политичком терену су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина и хајдуци, Русија и између свих, политичких прелакирани, талентовани, Дубровчани.
Тај наш човек из околине, је претеча познатијег Мустафе Голубића, Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић са пуно мини-старских и саветничких функција.
Ова веласкезовска херцеговачка фигура је била или стварно општи шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или велики блефер који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.
Дубровачки дипломатски универзитет
Сава Владиславић је рођен 1664. године, по неким документима 1670, и стицајем једног кобног ноћног или јутарњег сусрета са комшијама, беговима Ченгићима, одлази на своје путешествије у велики свет.
Једне ноћи или јутра бегови Ченгићи су стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца надаље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца властелинске породице Владиславић. Ударили су на Владиславиће, разорили им огњиште и тиме несвесно кориго-вали историју у неким њеним етапама. Део породице Владиславић бежи за Црну Гору, други део, по предању, неки муслиман из породице Звиздић, из Гацка преводи у Дубровник, јер су им породице биле у пријатељству, а један део одлази за Русију.
Сава Владиславић у Дубровнику, како Јован Дучић каже, виђао се 1687. године и дружио са највећом властелом. У том периоду када је у Дубровнику било осипање становништва, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава са крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, "који увек добија чак и када јачи од њега губе."
Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, доносећи искуство уметности, образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме - Рагузински. У Цариграду успоставља везе са руским посланством, које нашег Саву из Околине, лансира директно до грофа (титулу добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I за заслуге Русији) па до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу ту игра Савин ментор, загонетна и тајанствена и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.
Постоји неколико народних предања о узроку блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим. Изгледа да је мотив за то пријатељство Савин удео у вођењу танане политике између Русије и Турске. Ту је основ за поверење које му је током живота указивао Петар I, касније Катарина I и напокон Петар II. Томе су нормално допринели прилично конфузни руски посланици у Цариграду који нису успели да обављају задатке због којих су послани а које је са лакоћом решавао Сава Владиславић.
Херцеговац као дубровачки Рус на турској Порти
У самом старту, Сава Владиславић, кога у Цариграду (због јасних, очигледно биографских података) зову Рагузински, пове-зује се са руским послаником на Високој Порти, Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, 1699. године. Украјинцев је упућен са задатком да са Султаном закључи јасан мир, пошто је Русија на Карловачком конгресу са Турском закључила само несигурно при-мирје. Украјинцев наилази на ком-пликоване услове. Почетак мисије изгледа као крај мисије. У писмима влади, спомиње Саву Рагузинског (Владиславића) и јерусалимског патријарха Доситеја као људе од поверења. Јерусалимски патријарх Доситеј је, једноставно речено, до краја живота био стуб руске политике у турској престоници.
Сава чини услугу Украјинцеву по којој постаје познат на руском двору: набавља му списе свих међународних уговора које је Турска закључила са Француском, Мле-цима, Ћесаром и Енглеском. Руска дипломатија то до тада није имала.
После закључења мира са Турском, Петар И повлачи Украјинцева и шаље новог посланика, Димитра Михајловича Галицина, са мисијом да од Турске добије право слободне трговине за руске бродове у Црном мору. Галицин од великог везира добија неповољан одговор. Галицин се враћа у Русију. Уместо њега стиже необична трагично-комична личност, Петар Андрејевич Толстој, уман, дипломатски опрезан, лукав, проницљив, окретан, спреман на коришћење свих средстава да би остварио циљ, али само са једном маном: када треба да искористи све те своје способности он преигра, ошамути се, падне у депресију и зове у помоћ Саву Владиславића. Толстој је на крају, после неколико својих занимљивих, али нимало пријатних, и са стране гледано духовитих и апсолутно некорисних потеза завршио трагично - у тамници Катарине I, 1730. године.
Стварање руске шпијунаже
Са ошамућеним Толстојем, Сава Владиславић Рагузински започиње своју дипломатску каријеру. Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и тамних мрачних турских политичких личности, има у старту одличне препоруке за човека који може да учествује у стварању обавештајне службе, каква је у то доба Русији била неопходна, јер је већ изашла на Црно и Балтичко море. Људи за такву службу су били јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Влади-славић.
Несрећни Толстој се жалио писмом да две године боравка у Цариграду није успео да се сретне са патријархом Доситејем. Нормално, Доситеј му је делегирао свога ученика Саву, који чини неколико крупних услуга Русији. То сазнаје Порта и турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Толстој моли Петра I за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Москву. Сава експресно креће у Азов са путним налогом: "Поучавање пута Црним морем у Москву".
Исте године 1702, Mустафа II је збачен са престола и братски се грли са својим братом и наследником на престолу, лукавим, извежбаним за све завереничке методе, спремним на византијске интриге, Ахметом III. Значи, на терену се појављује озбиљан играч. Савин одлазак дешава се управо у време ове смене. На власт у Турској долази странка одана швед ском краљу Карлу XII а против руског цара Петра I. Постоје нагађања да је Савин пут био у вези са државним ударом у Турској.
У Азову се Сава Владиславић налази са царевим ујаком, грофом Апраксином, са чијом породицом одржава најтешње и најинтимније везе до краја живота. Једно време у Петербургу су становали дворац до дворца. У пар случајева поверљивим информацијама омогућава грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у тадашњој Русији. После првог сусрета са Владисла-вићем Апраксин пише цару:
"Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем, он је зналац и сав је предат задатој речи."
Трговац на мору и на копну
У јулу 1703. срећу се цар Петар I и Сава Владиславић.
Сава добија "пожалевану грамоту" тј. право на слободну трго-вину, од цара, што је значило највише што је могло да се учини једном странцу у тадашњој Русији. То је значило пут ка богаћењу. У тој грамоти руски цар назива Саву "илирским племићем". Право на трговину добио је и на мору и на сувом. Отварао је агенције и водио послове преко посредника. Касније има неколико монопола у Русији.
Цар му поверава разне мисије тајног карактера. Сава Владиславић цара Петар I види као православног идеалисту, као човека који може да Савино српство ослободи од 300-годишњег турског ропства.
Задаци које Сава испуњава само учвршћују царево поверење. Нижу се датуми и градови. Шаље га поново у Цариград да помогне грофу Толстоју који је тренутно у ситуацији иза очајања. Савиним доласком сиротом Толстоју се побољшава ситуација:
"Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити". пише гроф Толстој у Русију.
На повратку из Цариграда Сава цару доноси "Тајни опис Црног мора" које је до тада Русима било непознато и "по обалама и по путевима и по утврђењима и по вој-ним базама". Знатно касније, 1729. године, сличан документ Сава Владиславић доноси са свог пута у Кину. "Тајни опис Кине" - исти наслов и исти садржај.
