Mjetalna djevojka
Zainteresovan član
- Poruka
- 163
Gospodin Johan Bah, kažu, imao je dušu tihu, i tužno baroknu. Za svoju dušu , kao molepstvije, on je od elektora bavarskog dobijao dvesta devedeset sedam zlatnih oblutaka mesecno. Elektor bavarski hat die Fugen und Fantasien von herr Bach geliebb. Gospodin Bah, kažu, bio je iz porodice muzičara. Otac mu je proveo život po kapelama i dvorovima kneževa Svetog rimskog carstva, za sobom ostavivši gomilu požutelih notnih zapisa i dugova.
Gospodinu mlađem Johanu Bahu divili su se ljudi zbog njegove beskrajno dobre i blagorodne prirode. I duše, tihe i tužno barokne, kao trska. Smatrali su da je zaista velika nesreća što tako mladi čovek vezuje svoju sudbinu za kraj tog poluslepog, bolesnog starca, koji je, osim svoje mnogobrojne dece, za sobom ostavio sve nepotrebnosti i bezizlaze ovoga sveta. Notni zapisi, kažu, gledani izdaleka, ličili su otiscima kandži, šapa i očnjaka.
Mladi gospodin Bah se javio, nestvaran, kao Mesec, i malo razdražljiv, na krajevima, posle očeve smrti, žurno odveo najmlađe potomstvo staroga Baha kod svoje žene; staru kuću , koja se osećala na vlagu i stenice, prodao, a dvesta devedeset sedam zlatnih oblutaka , što je dobio prodajom, podelio starijoj braći, koja su pevala svoja solfeđa.
Mladi gospodin Bah je, žureći se svoru bavarskog elektora, za simboličnu cenu, prodao čudovišne kantate, preludije i svite baštovanu nemačkog elektora. Mladice ukrasnih jabuka su te jeseni šiknule kasno, kao od čuda. Baštovan ih je uvio u krute kantate staroga Baha, plašeći se zime. Mladi gospodin Bah, upokojivši oca i očeve dugove, vratio se u Bavarsku, da komponuje dvorsku muziku. Bila je zima, početak 18. veka.
Ode, gospodin Bah. I ne ostavi za sobom ništa. Ništa.
Mendelson je uspeo da užasne 19. vek za koji se činilo da ga ništa ne može užasnuti. Bila je to umetnost. Majstorska. Gospodin Mendelson je, na usponu svoje romantično-zahuktale karijere mladog umetnika izveo baroknu muziku. Baroknu. Umetnost finu, utišanu. Tužnu kao duša umetnika. Kao trska. ,,A umetnik, ime umetnika, gospodine Mendelsone?'' , suzno je pitao poštovani gospodin iz publike. ,, Pa, Bah, Bah'', šaptao je Mendelson, nasmešen, želeći da vikne.
Bilo je proleće početkom 19.veka.
U leto na početku 18, jedan od mlađih sinova starog Baha, završivši svoja solfeđa, uz šamare i viku, i zlatne oblutke, uspeo je da otrgne od jabuka čudovišne notne zapise svog oca. Mladi Bahov sin imao je dušu meku, tužnu i baroknu, a otac mu je sahranjen, kao sirotinja, u suvo, u kreč, u zajedničko groblje. Mladi Bah je uspeo da spase oko dve stotine preludija, osamdeset kantata, četrdeset svita. Zapisi su se, primetio je mladi Bah, osećali na jabuke.
Da li je Mendelson našao iste zapise? Slava, koju je izazvalo izvođenje dela tog čudovišnog, velikog Baha, pokrenula je neki novi, neznan, život. Taj život je Mendelson osetio, besmrtan i utišan.
Leto godine 18... bilo je toliko toplo, kažu, da su mlade jabuke procvetale u junu, a bagrem zazeleneo već početkom marta. Mendelson je udisao miris ranih jabuka, u daljini.
Ne bih vam znala tačno reći, koja je poenta ove teme...
Ali bih volela da znam vaše mišljenje o ovome.
Gospodinu mlađem Johanu Bahu divili su se ljudi zbog njegove beskrajno dobre i blagorodne prirode. I duše, tihe i tužno barokne, kao trska. Smatrali su da je zaista velika nesreća što tako mladi čovek vezuje svoju sudbinu za kraj tog poluslepog, bolesnog starca, koji je, osim svoje mnogobrojne dece, za sobom ostavio sve nepotrebnosti i bezizlaze ovoga sveta. Notni zapisi, kažu, gledani izdaleka, ličili su otiscima kandži, šapa i očnjaka.
Mladi gospodin Bah se javio, nestvaran, kao Mesec, i malo razdražljiv, na krajevima, posle očeve smrti, žurno odveo najmlađe potomstvo staroga Baha kod svoje žene; staru kuću , koja se osećala na vlagu i stenice, prodao, a dvesta devedeset sedam zlatnih oblutaka , što je dobio prodajom, podelio starijoj braći, koja su pevala svoja solfeđa.
Mladi gospodin Bah je, žureći se svoru bavarskog elektora, za simboličnu cenu, prodao čudovišne kantate, preludije i svite baštovanu nemačkog elektora. Mladice ukrasnih jabuka su te jeseni šiknule kasno, kao od čuda. Baštovan ih je uvio u krute kantate staroga Baha, plašeći se zime. Mladi gospodin Bah, upokojivši oca i očeve dugove, vratio se u Bavarsku, da komponuje dvorsku muziku. Bila je zima, početak 18. veka.
Ode, gospodin Bah. I ne ostavi za sobom ništa. Ništa.
Mendelson je uspeo da užasne 19. vek za koji se činilo da ga ništa ne može užasnuti. Bila je to umetnost. Majstorska. Gospodin Mendelson je, na usponu svoje romantično-zahuktale karijere mladog umetnika izveo baroknu muziku. Baroknu. Umetnost finu, utišanu. Tužnu kao duša umetnika. Kao trska. ,,A umetnik, ime umetnika, gospodine Mendelsone?'' , suzno je pitao poštovani gospodin iz publike. ,, Pa, Bah, Bah'', šaptao je Mendelson, nasmešen, želeći da vikne.
Bilo je proleće početkom 19.veka.
U leto na početku 18, jedan od mlađih sinova starog Baha, završivši svoja solfeđa, uz šamare i viku, i zlatne oblutke, uspeo je da otrgne od jabuka čudovišne notne zapise svog oca. Mladi Bahov sin imao je dušu meku, tužnu i baroknu, a otac mu je sahranjen, kao sirotinja, u suvo, u kreč, u zajedničko groblje. Mladi Bah je uspeo da spase oko dve stotine preludija, osamdeset kantata, četrdeset svita. Zapisi su se, primetio je mladi Bah, osećali na jabuke.
Da li je Mendelson našao iste zapise? Slava, koju je izazvalo izvođenje dela tog čudovišnog, velikog Baha, pokrenula je neki novi, neznan, život. Taj život je Mendelson osetio, besmrtan i utišan.
Leto godine 18... bilo je toliko toplo, kažu, da su mlade jabuke procvetale u junu, a bagrem zazeleneo već početkom marta. Mendelson je udisao miris ranih jabuka, u daljini.
Ne bih vam znala tačno reći, koja je poenta ove teme...
Ali bih volela da znam vaše mišljenje o ovome.
