Ima li smisla živeti, ako ćemo umreti?

Aj jedna tema, davno nisam..... a, naravno, deprimirajuća.

Rekoše neki mudri ljudi da je sve prolazno, da je sve moralo postati, tako će sve jednog dana i nestati, mi svakako hoćemo, ali pitanje je hoće li naš trag, svedočenje našeg postojanja nestati, reklo bi se da hoće prosto..... jer će i planeta Zemlja već nestati.....

Podelila bih pitanje na dva dela:

1. Šta je svest i kako je osećate? Da li se osećate kao unutar tela, ili ste to telo vi?

2. Pošto ćemo svakako umreti, i pošto svaki trag koji ostavimo za sobom u vremenu, večnosti (nazovite to kako hoćete) nije trenutak vredan pomena, ma bili N. Tesla, šta bi onda uistinu bila svrha našeg života ovde? Zatim, vezano za prethodnu rečenicu, ako baš i postoji neka velika, nejasna, neshvatljiva svrha, ima li svrha svrhe, ako joj mi sami ne možemo posvedočiti?

Logički sam došla do zaključka da svakako umiremo, te da zaista imamo ovih 70-ak, neko manje, neko više..... godina na raspolaganju da nam bude lepo..... to je pomalo tužna, ali opet oslobađajuća ideja, jer smiruje.

P. S. Meni ne smetaju ni religijski obojeni odgovori, ali nisam sigurna za modove.....

ima smisla ako uspijes da stvoris za sebe smisao
sto je opet zavaravanje na nekom nivou jer ne postoji univerzalan smisao,
tak' da svaciji iz necijeg drugog ugla nije smisao

a neki nemaju potrebu da se hvataju za smisao

Sve atome u telu čovek promeni za 5 godina......
Ako te pitam za 6 godina ko si ti?
Jasno je da si sasvim druga osoba materjalno.....

Ona prva osoba je sasvim sigurno u WC šolji.....

Treba li da budemo kolekcionari svojih "prošlih osoba"?
--------------------------------------------------------------
Dakle Problem što smo materjalno završili u WC šolji ne predstavlja smetnju skoro nikome ili baš nikome.

Za našeg života....
--------------------------
Kako posmatrati hranu?
Kao budućeg sebe?
Možda bi onda pažljiviji bili u tome šta jedemo?

Po meni postoje 4 smisla života.Oni daju dovoljno motivacije sa jedne strane i dovoljno uskladjenosti da vam prija suživot sa drugim živim bićima....makar vam bili i neprijatelji.....zverke....

Materjalno telo nam je bitno u sadašnjosti , duhovno u periodu vremena-ceo život, a znanje nam je bitno kao socijalno stvaranje, društveno predanje....

Nema potrebe gledati na stvar kao na priču lagalicu, pa da moramo sebi stvoriti smisao....
Kad izgubimo smisao , znači da smo stvorili priču lagalicu, iz ko zna kojih razloga i sugestija....

Slabost stvara zlo i zato su ljudi u osnovi zli....
Snaga stvara priliku za dobro , i zato su ljudi ponekad usmereni da budu dobri....ne baš prinudjeni.....

Zato se društveni poriv za udruživanjem javlja kao protiv teža zlu....
------------------------------
Samo u srbiji trenutno ljudi bolje gutaju priču da trebaju biti kao političari i da svako gradi sopstvenu palaču....i naravno da nam buja zlo u svim oblicima....

Moj je doživljaj ljudi potpuno suprotan, udruživanjem ljudi su razvili određene dobre i sve loše svoje osobine..... ali se rađaju neutralni/dobri, suštinski.....

Zanima me da li i mozak ode u WC šolju, pošto mi zaista i ne možemo baš da budemo locirani u bubrezima..... šta je to što se ne menja? Fizički...

Uopšte nema smisla. Svaki "smisao" je zavaravanje smisla i sebe samoga.

Nešto:

Moj je doživljaj ljudi potpuno suprotan, udruživanjem ljudi su razvili određene dobre i sve loše svoje osobine..... ali se rađaju neutralni/dobri, suštinski.....

Zanima me da li i mozak ode u WC šolju, pošto mi zaista i ne možemo baš da budemo locirani u bubrezima..... šta je to što se ne menja? Fizički...

Kliknite za proširenje...

Šipak se radjaju dobri.
Nemoj da banalizuješ socijalizaciju kao indikator stvaranja nekih stavova i ponašanja.....
To je mač zbunjenosti , pa ćeš posledicu proglasiti uzrokom....
To je odbrana napadnutih, a obično imamo i privid usamljenika na planini, ali taj usamljenik uvek ima svoga druga, bilo pticu ili psa ili nešto slično.....on je svoju socijalizaciju metaforički preneo na nešto drugo....
Postoji nauka pedagogija i etape razvoja ljudske ličnosti i tu od 4-6 kreće socijalizacija...od 7-x institualizacija i tako dalje....
Neke od ovih etapa su već genetski zapisane, epigenetika je deo nauke koji se time bavi.......
Dakle besmisao nekad dolazi i od previše neukroćenih misli , čovek treba nekad pokupiti iskustva i znanja pre nego što dozvoli sebi da misli potpuno slobodno....jer je onda izuzetno sugestivan i samodestruktivan , jer je njegov psihološki imunitet slab...

Nešto:

Aj jedna tema, davno nisam..... a, naravno, deprimirajuća.

Rekoše neki mudri ljudi da je sve prolazno, da je sve moralo postati, tako će sve jednog dana i nestati, mi svakako hoćemo, ali pitanje je hoće li naš trag, svedočenje našeg postojanja nestati, reklo bi se da hoće prosto..... jer će i planeta Zemlja već nestati.....

Podelila bih pitanje na dva dela:

1. Šta je svest i kako je osećate? Da li se osećate kao unutar tela, ili ste to telo vi?

2. Pošto ćemo svakako umreti, i pošto svaki trag koji ostavimo za sobom u vremenu, večnosti (nazovite to kako hoćete) nije trenutak vredan pomena, ma bili N. Tesla, šta bi onda uistinu bila svrha našeg života ovde? Zatim, vezano za prethodnu rečenicu, ako baš i postoji neka velika, nejasna, neshvatljiva svrha, ima li svrha svrhe, ako joj mi sami ne možemo posvedočiti?

Logički sam došla do zaključka da svakako umiremo, te da zaista imamo ovih 70-ak, neko manje, neko više..... godina na raspolaganju da nam bude lepo..... to je pomalo tužna, ali opet oslobađajuća ideja, jer smiruje.

P. S. Meni ne smetaju ni religijski obojeni odgovori, ali nisam sigurna za modove.....

Kliknite za proširenje...

A može li ovako: ima li života pre smrti?
(Šala, naravno.)
Tema nije deprimirajuća; samo nas, u suštini, vraća na iskonsku čovekovu težnju za besmrtnošću. "Ostaviti trag u vremenu" je stilska figura za večito nastojanje da ne budemo zaboravljeni /kad već moramo da odemo u svom fizičkom obliku/. Neodlazak u zaborav je uteha malog, smrtnog čoveka koji bi da bude večan; nije nam dovoljna spoznaja da ćemo živeti kroz gene generacija svojih potomaka... nije nam dovoljna ni spoznaja da će naše telo biti đubrivo za izniklu travku... Mi - kao suštinski sebična bića - imamo čežnju za beskonačnošću.

Onaj ko se pomirio sa neminovnošću smrti, onaj ko je shvatio da je život dat da se živi a ne da se naše bivstvovanje provodi u razmišljanju o njegovoj kratkoći i ograničenosti - taj se oslobodio frustrirajuće potrebe za bezvremenim. A tada nam svest progovori o tajni smisla, o životu kao 'nepodnošljivoj lakoći postojanja'.

1.Svest sam cela Ja: opažaji, misao, sećanja, predstave, asocijacije, osećanja, potrebe... pa i moja ljuštura, naravno.
2.Univerzalna svrha života ne postoji (ako ne računamo br.42, naravno, kao ‘broj životnog odgovora’ ). Možda... samo možda... i ovo: mogućnosti za potencijalni smisao života su uvek stvari koje nisu ispunjive, jer da jesu, njihovim ispunjavanjem život bi izgubio smisao.

p.s. Modovi nemaju ništa protiv, dokle god se diskusija ne pretvori u verbalne versko/ateističke ratove.

Nešto:

Pošto ćemo svakako umreti, i pošto svaki trag koji ostavimo za sobom u vremenu, večnosti (nazovite to kako hoćete) nije trenutak vredan pomena, ma bili N. Tesla, šta bi onda uistinu bila svrha našeg života ovde? Zatim, vezano za prethodnu rečenicu, ako baš i postoji neka velika, nejasna, neshvatljiva svrha, ima li svrha svrhe, ako joj mi sami ne možemo posvedočiti?

Kliknite za proširenje...

zasto svi ideju smisla vezuju za ideju vremena (ili trajanja)?
smisao zivota je da zivimo.
kome to zvuci malo i nebitno, neka se zapita kada je poslednji put stvarno ziveo...

@BZPZ i 42 -

Nešto:

Aj jedna tema, davno nisam..... a, naravno, deprimirajuća.

Rekoše neki mudri ljudi da je sve prolazno, da je sve moralo postati, tako će sve jednog dana i nestati, mi svakako hoćemo, ali pitanje je hoće li naš trag, svedočenje našeg postojanja nestati, reklo bi se da hoće prosto..... jer će i planeta Zemlja već nestati.....

Podelila bih pitanje na dva dela:

1. Šta je svest i kako je osećate? Da li se osećate kao unutar tela, ili ste to telo vi?

2. Pošto ćemo svakako umreti, i pošto svaki trag koji ostavimo za sobom u vremenu, večnosti (nazovite to kako hoćete) nije trenutak vredan pomena, ma bili N. Tesla, šta bi onda uistinu bila svrha našeg života ovde? Zatim, vezano za prethodnu rečenicu, ako baš i postoji neka velika, nejasna, neshvatljiva svrha, ima li svrha svrhe, ako joj mi sami ne možemo posvedočiti?

Logički sam došla do zaključka da svakako umiremo, te da zaista imamo ovih 70-ak, neko manje, neko više..... godina na raspolaganju da nam bude lepo..... to je pomalo tužna, ali opet oslobađajuća ideja, jer smiruje.

P. S. Meni ne smetaju ni religijski obojeni odgovori, ali nisam sigurna za modove.....

Kliknite za proširenje...

opusti se..... uvek mozes da skratis zivot..i nazoves to sudbinom...

Nešto:

Aj jedna tema, davno nisam..... a, naravno, deprimirajuća.

Rekoše neki mudri ljudi da je sve prolazno, da je sve moralo postati, tako će sve jednog dana i nestati, mi svakako hoćemo, ali pitanje je hoće li naš trag, svedočenje našeg postojanja nestati, reklo bi se da hoće prosto..... jer će i planeta Zemlja već nestati.....

Podelila bih pitanje na dva dela:

1. Šta je svest i kako je osećate? Da li se osećate kao unutar tela, ili ste to telo vi?

2. Pošto ćemo svakako umreti, i pošto svaki trag koji ostavimo za sobom u vremenu, večnosti (nazovite to kako hoćete) nije trenutak vredan pomena, ma bili N. Tesla, šta bi onda uistinu bila svrha našeg života ovde? Zatim, vezano za prethodnu rečenicu, ako baš i postoji neka velika, nejasna, neshvatljiva svrha, ima li svrha svrhe, ako joj mi sami ne možemo posvedočiti?

Logički sam došla do zaključka da svakako umiremo, te da zaista imamo ovih 70-ak, neko manje, neko više..... godina na raspolaganju da nam bude lepo..... to je pomalo tužna, ali opet oslobađajuća ideja, jer smiruje.

P. S. Meni ne smetaju ni religijski obojeni odgovori, ali nisam sigurna za modove.....

Kliknite za proširenje...

...jer meni se cini da sam oduvek postojala, i pre nego sam se rodila! I koliko god da pokusvam da se definisem kao nesto materijano opipljivo jednostavno ne uspevam, uvek mi na pameti zakljucak da je to samo moje telo, moja ruka, moje misli i tako redom.

Uvek isto pitanje:

Ko sam ja zapravo?
Sta ja trazim ovde?

......i isto tako, ne mogu se odupreti utisku da negde, na nekom mestu, postoje ljudi poput mene, samo ih jos nisam pronasla. Ne razumem zasto ovi koji jesu deo mog zivota (mog fizickog postojanja) nisu deo prave mene i zasto sa njima ne mogu podeliti tu radost postojanja, zivota, ljubavi........

...Osecam se sama. Ne kazem da sam usamljena. To je generalno, lep osecaj. Lepo je biti ja.
Ali je bez veze kad postavim sebi pitanje: I sta sad? Jel citav zivot tako? To deluje deprimirajuce, ako se pogleda unapred. I sta bih ja trebalo da uradim? Tesko mi je poverovati da je to sve, samo postojis i nista vise. Nekako je bez veze. Mora da ima razloga zasto postojim. A da me sad neko pita, ja blage veze nemam sta bih trebalo da uradim sa time sto postojim.

A dosadno je tako, "kad si sama i nista ne radis", yebiga............

uzivaj u trenutku srece i blagostanja

Mi nismo trazili da se rodimo.
Zivot je prolazan,i sve ono sto nam se desava odredjuje nasu vjecnost.

Imam osjecaj da ja uopste ne znam ko sam ja.
Podjeljenja sam na dva dijela. TAkodje pokusavam da nadjem smisao svog zivota,i mog postojanja

Rodiš se, živiš i umreš. Ništa više, ništa manje. "The purpose of life is to end" - Agent Smith

Mare:

Rodiš se, živiš i umreš. Ništa više, ništa manje. "The purpose of life is to end" - Agent Smith

Kliknite za proširenje...

Mare:

Rodiš se, živiš i umreš. Ništa više, ništa manje. "The purpose of life is to end" - Agent Smith

Kliknite za proširenje...

Toliko znamo svi..... samo malo smrdi ta priča..... something is missing

Није то сврха живота... то је логичка грешка која личи на Post hoc ergo propter hoc одавде...

Едит: Тј. ако је јасно шта сам овим хтео да кажем... и телевизор има рок трајања након којег се квари и пропада у неповрат, али опет му сврха постојања није то да се поквари. Исто и са људским животом, само што је ту питање сврхе малко компликованије...

sedim u jednom kaficu i pijem kafu i neka matora izborana i nazalost smrdljiva ciganka prilazi i trazi koji sitno ovo ono..."nemam baba"kazem.......
"UMRECES!!!!!!!!!" sapne mi onako mutiranim hrapavim hermafroditskim tonom...
i ja rekao "vazi".....

Кажу, ако би се направила савршена симулација живота, нешто налик на Матрикс, само што не би био нико прикључен, већ би се симулација одвијала самостално. Наравно, да су нам неким случајем познате све законитости овог физичког света све до атомског и податомског нивоа, и да се направи једна врло сложена рачунарска симулација нашег света у којој би се све дешавало по тим законитостима... да ли би тако створени симулирани људи имали свест и да ли би икада могли макар да замисле природу света у којем су створени?

Не знам шта је свест. Тако смо створени да би наши организми, као биолошке машине, могли да се понашају и реагују идентично, да стварају и размножавају се, одржавају врсту, а да не постоје нити осећања нити свест. Убеђен сам да нисмо само ова тела, како себе доживљавамо. Јесмо и то, али нисмо само то.

e, sad sam pisala na zk..a da javim i vama..stigle su rode..
i sad..sta? sreca. jel rodama svrha da se vrate? i da li bi bila sreca sto su se vratile da nisu otisle?
i ne, ja nisam ja yarobljena u mom telu.. a ne mogu reci ni da je moje telo ja.ne znam. mozda sam ja neka roda, koja ceka da se negde vrati?
i taj smisao zivota..kao, trag u vecnosti..ostaviti trag u vecnosti..ili, nastavljamo da zivimo kroz decu..sio mi ga djura
jel aleksandar makedoski manje mrtav zato sto je ostavio trag? jes, malo morgen. a i deca..ona ce za sto godina biti takodje mrtva..

na kraju..nekako sam prestala da se sekiram sto cu umreti. a i taj smisao me uopste ne intrigira. jedino sto mi je bitno, je da sam ziva dok zivim. a tako cesto..nisam bas sigurna..
al eto..veceras, mirisu lipe u ns..a i rode su stigle.
i zivot ima smisao.

Hm, a ima li smisla ne živeti... ako ćemo već umreti...?

Bogart:

Јесмо и то, али нисмо само то.

Kliknite za proširenje...

To je argumentacija koju koristim kao objašnjenje da ipak nepovratno umiremo kada..... pa, kada umremo.

Šakal:

Hm, a ima li smisla ne živeti... ako ćemo već umreti...?

Kliknite za proširenje...

Kako čovek onda da se ne zapita - ima li smisao smisla?!

ko_to_tamo_peva:

al eto..veceras, mirisu lipe u ns..a i rode su stigle.
i zivot ima smisao.

Kliknite za proširenje...

Ne znam... meni to nekako nije dovoljno..... večeras nije. Možda će sutra biti

odbijam da prihvatim smrt kao logicki kraj zivota...ma kakav ja bio...pa nebitno da li ta kako je od pamtiveka zovu...dusa...ide Bogu na ispoved,nekoj paralelnoj astralnoj ravni...ili hrana "velikom orlu"...ali...mozda i zelim da pojedem cokoladu...ali radije cu je dati detetu...tako da se deo mene ipak nastavlja...