O šansama za pronalazak vanzemaljaca

Potraga za vanzemaljcima i uopšte pomisao da oni postoje, koja izgleda verovatna ljudima nesputanog uma, je dugi niz godina pitanje koje golica maštu velikog broja ljudi, kako običnih tako i naučnika (astronoma, biologa, egzobiologa). Ova pitanja su na žalost kod nas uglavnom bila tema senzacionalističkih ili kvazi naučnih časopisa, čija je jedina namera bila da nuđenjem "istinitih priča očevidaca" naprave dobar tiraž (unapred se izvinjavam ako sam nekog urednika ili čitaoca takvih časopisa uvredio, to je samo mičljenje autora ovih redova).

Prvi naučni pristup ovoj temi vezuje se za fizičare Đuzepea Cocconi-a i Filipa Morrison-a, koji su 1959. godine, u britanskom nedeljniku Nature, objavili članak provokativnog naziva "U potrazi za međuzvezdanom komunikacijom". U navedenom tekstu, pomenuti autori su se složili da su radio teleskopi, (u to vreme) već bili toliko razvijeni i dovoljno osetljivi, da uhvate signale koje u svemir emituju civilizacije sa svetova koji orbitiraju oko udaljenih zvezda. Takve emisije (signali, poruke) mogli bi biti emitovani na talasnoj duzini od 21 centimetra (1420,4 megaherca). Naime, to je karakteristična talasna dužina radio emisije neutralnog vodonika, najrasprostranjenijeg elementa u univerzumu. Te bi civilizacije (po njihovom mišljenju) logično smatrale da je to specifičan znak za tražioce kao što smo mi (Zemljani) i da bismo mi takve signale upravo na toj talasnoj dužini tražili.

Sedam meseci kasnije, u aprilu 1960. godine, radio astronom Frenk Drejk je postao prva osoba koja je pokrenula sistematsko traganje za signalima inteligentnih bića iz kosmosa. Počeo je sa 25-metarskom antenom radio teleskopa u Grin Benku, u zapadnoj Virdžiniji, a osluškivani su signali iz pravca dve obližnje zvezde slične našem Suncu, Epsilon u Eridanus-u i Tau Ceti (Tau u sazvežđu Kit-a). Na žalost, pokušaj nije dao rezultata, i signali vanzemaljaca nisu detektovani.

No Drejk se nije predavao, i u novembru 1961. na istom mestu sa grupom naučnika (astronoma,tehničara i biologa) održao je sastanak - konvenciju po pitanju potrage za signalima vanzemaljaca i metodologiji njihovog otkrivanja, koji predstavlja preteču danas ponovo aktuelnog programa SETI (Search for Extra-Terestrial Inteligence - potraga za vanzemaljskom inteligencijom). Među njima je bio i mladi Karl Sagan.

Na pomenutom sastanku, Drejk je prvi put objavio svoju čuvenu formulu:

N = R x Fp x NE x FL x FI x FC x L

Danas ovaj sled slova mnogi ljudi nose ispisan na majicama ili piju kafu iz šoljica koje su ukrašene ovim slovima, ne znajući šta ista znače, pa ako ste se vi slučajno, pijući kaficu iz takve šoljice ili pak perući majcu sa tim simbolima, eventualno zapitali (a sigurno jeste, jer ste radoznali, inače ne biste čitali ovaj tekst) - "Šta to, do vraga, znači?" – slobodno čitajte dalje.

U ovoj formuli N predstavlja broj "civilizacija koje mogu biti primećene", a postoje i nalaze se u našoj galaksiji. Sama formula, pak, predstavlja, matematički rečeno, proizvod nekoliko približno odredivih nepoznanica.

Krenimo redom:

R - predstavlja broj zvezda (novo)rođenih u jednoj godini, u Mlečnom putu;

Fp - predstavlja deo tih zvezda koje imaju svoj planetarni sistem;

NE - je uobičajen (prosečan) broj planeta sličnih Zemlji (koje su potencijalno pogodne za život) u tipičnom zvezdanom sistemu;

FL - je deo (procenat, razlomak) tih planeta na kojima se život zaista razvio;

FI - je procenat planeta sa postojećim oblicima života, na kojima je biološka evolucija dovela do pojave inteligentnih vrsta;

FC - je procenat inteligentnih svetova koji su postali sposobni za međuzvezdano radiokomuniciranje;

L - je uobičajen životni vek civilizacija sposobnih za međuzvezdanu radio-komunikaciju, izražen u godinama.

Drejkova procena je iskrena i poštena koliko je i očaravajuća. Rastakanjem velike nepoznanice na seriju malih, odredivijih pitanja, ova formula je učinila da SETI postane opipljiv pokušaj, i postavila pitanje o životu na nekom drugom mestu, kao osnovu za naučne analize.

Astronomi i biolozi su jednako pokušali da reše ovu jednačinu, sve do sada. Na prvi pogled, izvođenje jednačine radi procene mogućeg odgovora izgleda prilično jasno sa obećavajućim krajnjim rezultatom. Međutim, činjenica je da, na primer, broj postojećih civilizacija koje su sposobne za komuniciranje ne mogu biti izračunate kompjuterskim putem. Na kraju tri elementa ove jednačine ostaju krajnje nepoznata.

Učestalost rađanja zvezda u našoj galaksiji (s obzirom na naučna saznanja o njenoj starosti i aproksimativnom broju zvezda u njoj) je, uzmimo, jedna nova zvezda u toku godine, dakle R=1. Sledeći faktor FP je sigurno manji od 1 (odnosno od 100 %), jer za verovati je da svaka zvezda ne mora imati planeta. Sa druge strane, ako zvezda ima planetarni sistem, izgleda sasvim prihvatljivo da dve ili tri njene planete ili planetski sateliti imaju tečnu vodu (faktor : NE) i čine ih potencijalno podobnim za nastanak života (onakvog kakvog ga mi možemo spoznati ili zamisliti), tako da je, možda, proizvod Fp x NE približno 1.

Optimisti će ubeđivati da život nastaje gde god je to moguće (dakle FL=1), kao i da Darvinov proces prirodne evolucije eventualno favorizuje razvoj inteligentnog života (dakle FI=1), i da nijedna inteligentna civilizacija neće dugo egzistirati a da ne otkrije elektricitet, radio talase, i da ne poželi da komunicira sa drugim civilizacijama, (dakle FC=1). U takvom najoptimističkijem slučaju, Drejkova jednačina se svodi na jednostavnu formulu N = L (prosečan vek tehnoloških civilizacija, izraženo u godinama). Ako je na primer L=10.000 godina, onda je broj "brbljivih" civilizacija u našem Mlečnom putu oko 10.000! A to opet podrazumeva da se na svakoj planeti, kroz njenu, recimo eonsku istoriju (više milijardi godina) pojavi samo jedna tehnološka civilizacija!

Prethodni rezultat od 10.000 potencijalnih tehnološki razvijenih civilizacija može značiti da postoji samo jedna radio-emisiona civilizacija na svakih 40 miliona zvezda (!!!), što je opet dovoljan razlog da prionemo na posao, uključimo radio teleskope i pažljivo oslušnemo šapat, ili bolje rečeno buku svemira. Ako su ove civilizacije nasumice raštrkane s kraja na kraj Mlečnog puta, najbliža bi verovatno bila udaljena oko 1000 svetlosnih godina od nas. Dvosmerna komunikacija, dakle razgovor, bi zahtevao vreme jednako većem delu pisane istorije čovečanstva, ali bi jednosmerno komuniciranje, odnosno "osluškivanje", bilo moguće.

Međutim, SETI je prošlo skoro 50 godina a da ništa nije pronađeno, iako su radio-teleskopska tehnologija, tehnike prijema i mogućnosti kompjutera enromno porasle od davne 1960. godine. Dozvolićete, ipak, da je svih ovih godina parametarski prostor potencijalnih radio signala (moguće frekvencije, "obećavajuće" lokacije na nebu, jačina signala, trajanje osluškivanja bez prekida) enormno poraslo u odnosu na tanki "komadić" koji je do sada istražen. Na kraju, ipak smo otkrili da naša galaksija ne obiluje moćnim vanzemaljskim predajnicima koji neprestano emituju u našem pravcu signale blizu talasne dužine od 21 centimetar. To niko nije mogao tvrditi 1961. godine.

Nismo li preterali sa veličinom nekog ili nekih od parametara Drejkove formule? Da li je životni vek tehnološke civilizacije znatno kraći? Ili su možda astronomi propustili da uoče neki finiji aspekt ovog problema?

Hajde da ponovo procenimo svaki faktor iz njegove jednačine. R, broj novorođenih zvezda u toku godine u našoj galaksiji je zaista aproksimativno = 1; astronomi su prilično sigurni u to. U stvari, astronomi su nedavno odredili da je udeo u rađanju zvezda bio mnogo veći nekoliko milijardi godina ranije, u vreme kada su se rađale zvezde čije planete možda danas raspolažu inteligentnim životom. Zato bi mera za R = 3 do 5 bila mnogo realnija.

Međutim, astronomi i biolozi su mnogo manje sigurni u potonje faktore ove jednačine.

Fp - Koliko planeta imaju zvezde?

Skorašnja otkrića da su mnoge "mlade" zvezde okružene "protoplanetarnim" diskovima (oblacima međuzvezdane prašine i gasa od kojih se formiraju planete), kao i aktuelna otkrića da su oko nekoliko Suncu najbližih zvezda otkrivene orbitirajuće planete, potvrđuju ono što su astronomi odavno pretpostavljali: planete su uobičajena pojava.

Takozvani "protoplanetarni diskovi" bili su otkrivani različitim posmatranjima u području infracrvenog dela spektra, a viđeni su direktno zahvaljujući Hablovom Svemirskom Teleskopu i njegovim fotografijama Orion Magline, jednog od najuočljivijih "porodilišta zvezda" u Mlečnom putu u ovom periodu. Ovakva posmatranja izgleda da govore da najmanje 50% svih novoformiranih zvezda poseduje svoj planetni sistem. Skorašnja posmatranja u submilimetarskom talasnom području pokazala su mnogo više beznačajnije diskove prašine oko određenog broja "starijih" zvezda, uključujući Drejkovu prvu "metu" - Epsilon Eridani. Mnogi od ovih diskova su oblika uštipka (sa rupom u sredini). Prema nekim teoretičarima, ove centralne rupe su nastale na račun porasta planete, putem prirastanja gasova i prašine iz unutrašnjeg dela diska. Što se tiče aktuelnih otkrića planeta, najbolji timovi lovaca na planete su otkrivali najmanje jedan džinovski svet (planetu) koja orbitira oko jednostruke (ne dvojnih) zvezda sličnih Suncu, na svakih 5% do sada istraženih zvezdanih sistema. Suočeni s time mogli bismo zaključiti da to znači da 5% zvezda ima planete, tako da je Fp = 5%, ali ne zaboravimo da je sadašnja tehnologija za ova istraživanja, s obzirom na stepen svog tehnološkog razvoja sposobna da detektuje samo masivne planete, posebno one u tesnim orbitama. Zvezdani sistem sličan našem još uvek ne bi mogao biti otkriven. Skoro je sigurno da je udeo jednostrukih zvezda sa planetom ili sistemom planeta u ukupnom broju jednostrukih zvezda u našoj galaksiji mnogo viši od 50%, i da se približava 100%.

Prema tome, ova istraživanja, iako bez krajnjih egzaktnih rezultata, ipak pokazuju da je Fp faktor čvrst i da nije "usko grlo" Drejkove jednačine.

NE - Koliko dobrih planeta?

Ovde imamo manje ohrabrujućih stvari, jer ovaj faktor predstavlja broj svetova u tipičnom zvezdanom sistemu koji poseduje ambijent pogodan za nastanak života. Prema Drejku i njegovoj knjizi "Is anyone out there" – ("Ima li nekoga tamo") - ovaj broj se kreće između 1 i 5. Znači, za svaki planetni sistem očekuje se da sadrži barem jedan svet nalik zemaljskom, a lako bi bilo pretpostaviti da ih ima u proseku 3. Ovakav optimistički pristup se bazira na pretpostavci da je naš (najdraži) solarni sistem tipičan za svemir u celini. Prema današnjim saznanjima, Mars i Jupiterov mesec Europa se smatraju potencijalnim mestima rane biologije, čineći tako tri potencijalne "Zemlje" u našem solarnom sistemu, (naravno govoreći terminologijom Drejkove jednačine).Međutim, ekstrasolarne planete (koje orbitiraju oko drugih zvezda), otkrivene u poslednjih nekoliko godina, uče nas poniznoj, smirujućoj lekciji. Naime, naš solarni sistem, sa mnoštvom svetova i njihovim mesecima u lepoj, kružnoj i stabilnoj orbiti, može pre biti izuzetak nego pravilo.

FL - Koliko izvora (porekla) života?

U naučnim krugovima sada ima mnogo manje brige nego ranije o veličini ovog faktora, dakle o procentu planeta na kojima se život razvio. Molekularne "ciglice zivota", kompleksi organskih ugljovodonika (hidrokarbonata) i čak amino-kiselina, su obilno zastupljene u univerzumu. Otkrivene su u meteoritima, kometama i međuzvezdanom gasi u prašini. Količina aminokiselina u svemiru je mnogo veća nego u Zemaljskoj biosferi. Iako ugljovodonici i amino-kiseline nisu živi organizmi, malo je kolebanja i sumnje da mnoštvo prebioloških evolucija postoji u mračnim galaktičkim oblacima između zvezda.

Amino-kiseline su česte u gasovitim maglinama, kometama i meteoritima. Njihovo obilje nam sugeriše da velika većina planeta već poseduje "sirovine" potrebne za nastanak života. Neki naučnici sada čak smatraju da će život nastati na svakoj "gostoljubivoj" planeti.

Posebno su znacajna iznenađujuca skorašnja otkrića da su se mikroorganizmi pojavili na Zemlji istog momenta (geološki posmatrano) posle zadnjih kataklizmičkih sudara sa objektima iz svemira, u mladosti Zemlje, nekih 3,8 milijardi godina ranije. Očigledno, kad mu se daju pravi uslovi, razvoj života (do sada neobjašnjen) je pravilo, i proces koji se lako dešava, u krajnjem slučaju kada mu se dâ laboratorija veličine planete i milioni godina za eksperimentisanje. Ako bi proces bio redak ili mučan, ne bi se moglo očekivati da se život pojavi čim mu se ukaže prva mogućnost na našoj (dragoj) planeti, umesto prilično kasnije u istoriji Zemlje. Biolozi sada raspravljaju o mogućnosti da se život na Zemlji možda pojavljivao u nekoliko navrata odvojeno. Svi su razlozi za stanovište da sva živa bića danas imaju isto poreklo, a da su se druge nezavisne linije života koje su se eventualno mogle pojaviti rano izumrle.

Inteligencija- FI

Prethodna razmatranja dovela su nas do toga da nam u ovoj (egzobiološko-matematičkoj) jednačini preostaju još tri nepoznate:

prva nepoznanica je koliko je pojava života verovatna stvar (Fi);

druga nepoznanica je koliko možemo biti pouzdani u to da će inteligentna bića emitovati radio signale (Fc);

i na kraju, treća - koliko traje život uobičajene radio-emisiono "brbljive" civilizacije (L).

Ovi biološki i sociološki faktori Drejkove jednačine su predmet velike naučne debate i neizvesniji su od astronomskih.

Prema mnogim živim naučnicima naivno je smatrati da evolucija na drugoj planeti mora nužno rezultirati pojavom inteligencije onakvom kakvom je mi poznajemo. U svom poznatom best-seller-u "Wonderfull life" ("Divan život"), paleontolog Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould) tvrdi: "Verovatno je da svoju egzistenciju dugujemo (?) dobroj sreći. Homo sapiens je jedinstvenost, a ne težnja". Evolucija je nepredvidiva i haotična. Guld stalno ukazuje na to da ukoliko bismo mogli premotati unazad traku biološke evolucije na Zemlji, i pokrenuti je ispočetka, nemoguće je da bi se ljudi ponovo pojavili na sceni.

Drugi, opet, naravno tvrde da mi i ne tražimo ljude. Niko ne očekuje da nađe ljudsku rasu među zvezdama (male zelene ili drugačije). Pravilnije, sporno pitanje je da li bilo koji život razvija sposobnosti da upotrebljava oruđa, obrađuje informacije i organizuje društvo toliko veliko i složeno da otkrije principe elektronike. Za optimiste, samo je pitanje stepena, ne i razlike u vrsti, u nivoima inteligencije i ciljnog (svesnog) ponašanja koji su se pojavili nezavisno, u širokoj različitosti zivotinjskih rodova na Zemlji, posmatrajući od majmuna do oktopoda.

Ali, Guld ukazuje da nema opšteg modela evolucije, ni njenih favorizovanih pravaca. Naše mišljenje da je povećanje bioloških različitosti neizostavno u vezi sa povećanjem mentalnih kapaciteta može biti totalno pogrešno. Ako su neke skoro (u geološkom smislu) evoluirane životinje veće i pametnije od onih ranijih - to može biti samo slučajnost. Ljudski nivo planiranja i tehnologija čak i više. Nema čvrstih pokazatelja da razvijena inteligencija predstavlja neizbežan proizvod biološke evolucije.

Za neke biologe i SETI pristalice fraza "opstanak pogodnih" implicira da veća inteligencija neizbežno povećava šanse te vrste da opstane i raširi se kroz prirodnu selekciju. Ali poznati biolog Ernst Mayr (sa Harvard Univerziteta) dokazuje da su mnogi astronomi i fizičari previše optimisti što se tiče pojave inteligencije. "Fizičari još uvek teže da misle više određujuće nego biolozi" - napisao je Mayr 1996. u majskom izdanju Planetarnog Izveštaja. - "Oni teže da kažu da ako je život nastao negde, on će takođe dovesti do pojave inteligencije kroz određeno vreme. Biolozi, sa druge strane, su impresionirani nemogućnošću takvog razvoja."

Zaista, previše čudno, i optimisti i pesimisti baziraju svoje stanovište na istim posmatranjima, naime da se tehnologija pojavila na ovoj planeti u 4 milijarde godina. Pesimisti (ili realisti - kako za sebe vole da ih zovu), kao Mayr, vide to kao dokaz da je malo verovatno da je inteligencija evolutivna datost. Za optimiste, to jača njihovo uverenje u postojanje vanzemaljske inteligencije. Ova razlika se zaustavlja na delovima intelektualnih podloga različitih naučnih specijalnosti. Za biologe, nešto što se desilo jednom u 4 milijarde godina je strahovita retkost. Astronomi imaju širi pogled: ono što se desilo jednom u vremenu manjem u odnosu na trajanje života jedne planete izgleda razumno za sve planete generalno.

Optimisti ukazuju na to da Zemlja ima još više od milijardu godina ispred sebe, pre nego što bude spržena širećim Suncem. To je više nego dvostruko vremena koje je proteklo od trenutka kada je prvo jednostavno biće gmižući izašlo iz mora na kopno. Ako je nužnost pojave inteligencije mala, optimisti tvrde, onda se ne bi desilo da se ona pojavi toliko rano u vremenu koje stoji na raspoloženju za to na Zemlji. Činjenica našeg ranog dolaska u dug period koji se očekuje za život na kopnu čini da postaje verovatno da će se sasvim drugačije inteligentne vrste pojaviti još nekoliko puta u nastupajućoj milijardi godina na Zemlji. Ta tvrdnja odzvanja kao zaključak nastao spoznajom o brzoj pojavi mikroorganizama na mladoj Zemlji.

Pesimisti opet odgovaraju da mi zaista još uvek ne znamo koliko će još Zemlja ostati milosrdna, odnosno blaga. Naizgled stabilna klima na Zemlji može biti rezultat duge serije srećnih okolnosti. Možda smo se pojavili u vremenu na pedalj od isteka vremena koje nam je preostalo. To bi opet išlo u prilog tvrdnji pesimista da je pojava inteligencije krajnje neverovatan i redak događaj.

Suprotno popularnom verovanju, činjenica da događaj koji se desi jednom ničim nam ne govori koliko se često događa, iz jednog prostog razloga, jer mi sami smo jedini slučaj. Mi smo samo pojedinačan samospoznajući primerak istog. Čak i ako je inteligentni život krajnje redak tako da se pojavi samo jednom u jednom zabačenom ćosku univerzuma, moraćemo sami sebe naći tamo, jer smo to mi.

Veoma čudno je da obe strane usvajaju takozvani Kopernikov princip, koji ističe da čovečanstvo ne uživa nikakav povlašćen položaj u svemiru. Skeptici, kao Meyr, kažu da je antropocentrično verovati da su se civilizacije slične ljudima pojavljivale ponovo i ponovo u univerzumu. Optimisti, poput Drejka, ne žele da prihvate našu posebnost, jer bi nas to postavilo na anti-Kopernikanski stepenik.

Očigledno, FI je najkontraverzniji faktor u Drejkovoj jednačini. Neki od naučnika veruju da je ovaj faktor približno NULA, ostali uveravaju da je blizu = 1. Tu izgleda da nema sredine, jer pitanje neizbežnosti pojave inteligencije još uvek polarizuje diskusije o SETI.

Planetarne katastrofe

Čak i ako je inteligencija verovatna posledica evolucije, za očekivati je da ona bude dosta ispod 1, obzirom na skorašnja proučavanja stabilnosti solarnog sistema i globalne klime na Zemlji. Ako planeti i krene dobro u pogledu uslova za nastanak života, to još ne znači da će tako ostati zauvek. Naime, kompjuterske simulacije Fred Rasio-a i Eric Forda (sa Masachusetskog Instiruta za tehnologiju, između ostalog, pokazuju da "Zemljolike" planete najverovatnije nisu u stanju da opstanu u gravitacionoj borbi u sistemu od dve ili više masivnih planetnih giganata poput Jupitera. Takva "Zemljolika" planeta bila bi ili izbačena iz sistema u svemirski prostor, ili pokrenuta ka vlastitom suncu, da u dodiru sa njim nestane.

Nasuprot tome, sistemi bez džinovskih planeta mogu takođe imati tesne posledice po planete pogodne za život. Kompjuterske simulacije koje je načinio George Wetherill (Karnegijev institut u Vašingtonu), pokazuju da Jupiter dejstvuje kao gravitacioni usisivač Sunčevog sistema, spretno smanjujući broj potencijalno opasnih kometa koje presecaju Zemljinu orbitu. Bez Jupitera, sadašnji broj po Zemlju opasnih kometa bio bi 1000 puta veći nego što stvarno jeste, kaze Wetherill, što bi dovelo do zaista katastrofičnih sudara sa Zemljom (kao onaj od pre 65 miliona godina - zbog koga su, po raširenoj naučnoj teoriji, nestali dinosaurusi), koji bi se dešavali u proseku svakih 100.000 godina. To bi svakako obeshrabrilo bilo koji lagani evolutivni progres sa jednostavnijih formi života do visoke inteligencije.

Takođe, dinamičke studije Jacques-a Laskar-a i Philipp-a Robutel-a (Bureau des Longitudes, Paris) pokazale su da stenovite planete, slične Zemlji, pokazuju haotične varijacije u orbitalnom nagibu, što bi dovelo do drastičnih klimatskih promena. Srećom, haotične tendencije Zemaljske orbite su prigušene plimskim uticajem Meseca. Bez relativno velikog satelita, Zemlja bi iskusila mnogo veće varijacije osovinskog nagiba, slične Marsovskim, verovatno velikih u intervalu od 20◦ do 60◦. To bi izazvalo ekstremne varijacije u sezonskom ciklusu.

Prepuštamo svakom da zamisli kako takav nered može uticati na evoluciju života i na šansu pojave inteligencije. Biolozi veruju da promene i nastupanje nepovoljnih uslova proizvode nove, raznovrsne, prilagodljive vrste. Na primer, Paul Hoffman (Harvard) sa trojicom kolega je predložio 1998. godine da su serije ekstremno globalnih ledenih doba između 760 i 550 miliona godina unazad, koje su možda zaledile površine svih okeana čak i na ekvatoru, upravio bile te krize koje su dovele do izvanredne Prekambrijske eksplozije novih bioloških vrsta u to vreme ili ubrzo nakon toga. Kobna velika izumiranja vrsta koja su sledila u geološkoj istoriji Zemlje bila su uvek prethodnica snažnih oporavaka života, koji su rađali više novih vrsta nego što ih je bilo ranije. I sama naša pojava kao vrste tokom neuobičajenog sleda ledenih doba ponekad se navodi kao mogući primer o evoluciji kojoj je prethodio klimatski šok, vodeći ga ka prilagodljivosti i inteligenciji. Planeta sa "prevrtljivom" odnosno kolebljivijim uglom ose rotacije bi čak možda i ubrzala stvari.

Ali planetarne krize koje su česte ili ekstremne mogle bi uništiti život, ili ga prikovati na niskom nivou. U svakom slučaju, naša egzistencija sada i ovde izgleda da je slučajan rezultat određenog broja astronomskih koincidencija, koje se nisu mogle zamisliti 1961. godine.

Na koji bi način Vanzemaljci komunicirali?

Pretpostavimo da su vanzemaljske inteligencije retke ali da postoje. Da li možemo očekivati da komuniciraju sa nama radio signalima? Koliko procenata civilizacija su sposobne i žele da emituju signale na način da ih mi možemo otkriti? Drugim rečima, koja je veličina FC? Pristalice SETI teže da veruju da je ovaj procenat veliki: pre ili kasnije bilo koja tehnološki razvijena civilizacija će otkriti da je radio uspešan način komuniciranja preko astronomsih razdaljina, i odabrace da to čine.

Da li u ovoj tvrdnji ima naivnog antropocentrizma? Da li je razumno očekivati da veoma razlicita bića na drugim planetama, čak i vrlo pametna i vešta, odaberu da prave radio teleskope? Možda mi dovoljno ne cenimo istinsku različitost biološke revolucije, ili cilj i opseg nauke i tehnologije koja je ostala nepoznata ili neistražena od strane nauke. Radio može biti beznadežno primitivan u poređenju sa nečim što još nismo otkrili.

Sa Fi i Fc kompletno nedefinisanim ostajemo kod poslednje nepoznanice Drejkove jednačine: L - prosečnim životnim vekom komunicirajućih civilizacija. I ovde, naravno, pesimisti i optimisti stoje na suprotnim stanovištima.

Optimisti smatraju da stabilno, inteligentno društvo može trajati desetinama miliona godina, ako ne i zauvek. Ova tvrdnja će sigurno ublažiti efekat "uskog grla", ranije uočenog u Drejkovoj jednačini. Osim toga, dugo živuće vrste mogu imati dosta vremena da se rasprostru ka mnogim zvezdama, uvećavajući svoje prisustvo u svemiru. Pesimisti pak ukazuju da je čovek otkrio radio tehnologiju pre samo nekoliko desetina godina, a ljudska vrsta je na granici da uništi samu sebe ratnom tehnoligijom i porastom populacije, čak i za to kratko vreme. Ista ta tehnološka moć, koja omogućuje međuzvezdanu komunikaciju, takođe omogućuje i brzu samodestrukciju. Ali drugi opet ukazuju da čovek-životinja (kao suprotnost ljudskoj civilizaciji) skoro da i ne bi mogao da se uništi u potpunosti, jer ljudi su veoma rašireni i sposobni, te grupice individualaca mogu naći načina da prežive, čak i moguć nuklearni rat ili ekološku katastrofu. Preživeli, takvi ljudi bi obnovili ljudski rod za nekoliko hiljada godina, a druga tehnološka civilizacija bi se razvila daleko lakše nego prva. Možda se to na Zemlji dešavalo mnogo puta?

Moguće je da pesimisti više ističu argumente koji se zasnivaju na sadašnjim posmatranjima: Zemlja još uvek nije preplavljena vanzemaljcima (nasuprot nekim popularnim mišljenjima). Ovo je mnogo studioznije posmatranje nego što u prvi mah liči.

Visoko razvijena civilizacija koja traje stotinama miliona godina imaće puno vremena da se raširi na svaku planetu u galaksiji, čak i u slučaju sporijeg razvoja u poređenju sa našim. Nagon da ispuni svu raspoloživu teritoriju izgleda da je univerzalna osobina živih bića. Za sada, Zemlja ne daje ni znaka da je eventualno bila kolonizovana od strane visoke tehnologije u njenoj istoriji, a još manje danas. Ovo je poznato kao Fermijev paradoks koji potiče od nuklearnog fizičara Enrika Fermi-ja, koji se ranih 50-tih godina ovog veka zapitao: "Gde su svi?"

Ufolozi bi mogli odgovoriti da smo upravo sada preplavljeni vanzemaljcima. Ali naučnici i drugi oprezni i temeljni istražitelji koji su ispitivali UFO pokret, zaključili su skoro apsolutno da se ništa nije desilo, osim pogrešnog ljudskog opažanja ili namerne tvrdoglavosti i budalaštine. Više od 50 godina od njenog rođenja ufologija ostaje neplodna, bez i jednog opipljivog rezultata, uprkos bezbrojnim tvrdnjama o postojanju istih, sugerišući nam da možemo sedeti još narednih 50 godina a ne propustiti ništa što se tiče ufologije.

Optimisti su odgovorili na Fermijev paradoks na mnoštvo načina. Možda stvarno civilizovane kulture napuštaju osvajanja ili možda nagon za osvajanjem ostaje bez energije nakon naseljavanja nekoliko hiljada planeta. Možda mi živimo u neinteresantnom području galaksije i kao ekvivalent toj tvrdnji navodimo nenaseljene prostore u USA, u zemlji koja je kompletno naseljena, a u kojoj se i sada može naći dosta mesta gde na vidiku nema ni jednog čoveka. Ili su možda vanzemaljci gusto naseljeni u našoj "okolini", ali poštuju (kao u "Zvezdanim stazama") naređenje broj 1 - "ne mešaj se" sa naseljenim planetama - koje čuvaju kao prirodni rezervat. To je takozvana "ZOO-hipoteza". Možda je najverovatnije merilo to da su međuzvezdana putovanja u svakom pogledu teška, kao što i izgledaju, i toliko skupa u naporima i energiji, da svako ko je za njih sposoban ima pametnijih stvari da uradi sa svojim resursima, kao što su istraživanje svemira putem astronomije ili radija.

Ili možda činjenica da vanzemaljci ne kampuju u nečijoj spavaćcoj sobi zaista znači da smo sami u Mlečnom putu. Možda je skoro svaka galaksija ili skoro u potpunosti jalova ili je puna kao šipak. U tom slučaju možemo očekivati prve radio signale sa druge strane Mlečnog puta.

Uspeh se ne može predvideti

I gde nas je to dovela dosadašnja analiza? Da li i dalje možemo verovati da je N = L? Verovatno ne. A za N=0? Za mnoge ljude ti ekstremi su bitno neprihvatljivi, ali naravno, univerzum nije ljubazan da živi prema našim nadama i očekivanjima. Možda ima dosta istine u uzrečici da se ništa ne dešava samo jednom. Možda su vanzemaljske civilizacije tamo negde i možda pokušavaju da najave sebe putem radio emisija. Ali njihov broj bi mogao biti veoma, veoma mali.

U predgovoru klnjizi "Ima li koga tamo?", Frenk Drejk ja napisao da je želeo da "pripremi odrasle koji razmišljaju na ishod sadašnjih istraživanja na blisko (opasno) otkriće signala vanzemaljske civilizacije. Takvo otkriće zaista treba očekivati da se vidi do 2020-te godine i ono će duboko promeniti svet". To je bilo napisano onih dana kada je NASA odlučila da napusti neuspešne radio pretrage. U julu 1996. godine, na petoj internacionalnoj bioastronomskoj konferenciji na Kapri-ju, Drejk je priznao: "Možda sam malo previše bio optimista. Uspeh se ne može predvideti". Cocconi i Morrison su mu to odavno rekli u njihovom članku objavljenom 1959. godine u časopisu "Nature": "Mogućnost uspeha je teško odrediti, ali ako nikad ne budeš istraživao, šanse za uspeh su NULA".

U međuvremenu, Drejkova jednačina još uvek stoji kao najpoznatija ikona jednog od najdalekosežnijih nastojanja inteligentne vrste na Zemlji: potragom za drugim stanovnicima mračnih pustoši kosmosa, kao i za šire još izglednije mesto u svemiru i vremenu, i spoznaji o značaju života. Vanzemaljska formula je služila našim naporima, dobro obezbeđujući razumnu polaznu osnovu za istraživanje, usredsređujući našu pažnju na zaista bitnim stvarima, definišući jasno vidljiv cilj.

Od tog cilja smo daleko. Prvi factor - R, bio je poznat desetinama godina, a sada dolazimo u koštac sa drugim - Fp. To nas ostavlja sa dva osrednja znaka pitanja i sa mnoštvom spekulacija. Ali možda Drejkova jednačina neće biti rešena uopšte. Njena prava vrednost možda leži u tim za razmišljanje provokativnim znacima pitanja. Neizvesnost i znatiželja će "gurati" istraživanja u godinama koje dolaze. Možda stvarna vrednost SETI i ne leži u dobijanju odgovora DA ili NE, već da nam pomogne da otkrijemo više o sebi samima.

Broj zvezda samo u našem Mlečnom putu procenjuje se na 30 milijardi. Današnja astronomija smatra prihvatljivim mišljenje da naš Mlečni put obuhvata najmanje 18 milijardi planetnih sistema. Pokušajmo sada te brojeve koji dolaze u obzir svesti na najmanju moguću meru, pa pretpostavimo da su udaljenosti planetnih sistema takve da samo svaka stota planeta u ekosferi kruži oko svog sunca, onda još ostaje 180 miliona planeta na kojima bi mogao postojati život. Pretpostavimo, zatim, da se život razvio samo na svakoj stotoj od onih planeta na kojima se mogao razviti: još bi ostalo 1,8 miliona planeta sa životom. Po idućoj pretpostavci, na svakoj stotoj od 8 onih planeta na kojima se razvio život postoje bića sa stepenom inteligencije kao u homo sapiensa. U našem Mlečnom putu ostaje još more od 18.000 naseljenih planeta...

WEISHAUPT:

Visoko razvijena civilizacija koja traje stotinama miliona godina imaće puno vremena da se raširi na svaku planetu u galaksiji, čak i u slučaju sporijeg razvoja u poređenju sa našim. Nagon da ispuni svu raspoloživu teritoriju izgleda da je univerzalna osobina živih bića. Za sada, Zemlja ne daje ni znaka da je eventualno bila kolonizovana od strane visoke tehnologije u njenoj istoriji, a još manje danas. Ovo je poznato kao Fermijev paradoks koji potiče od nuklearnog fizičara Enrika Fermi-ja, koji se ranih 50-tih godina ovog veka zapitao: "Gde su svi?"

Ufolozi bi mogli odgovoriti da smo upravo sada preplavljeni vanzemaljcima. Ali naučnici i drugi oprezni i temeljni istražitelji koji su ispitivali UFO pokret, zaključili su skoro apsolutno da se ništa nije desilo, osim pogrešnog ljudskog opažanja ili namerne tvrdoglavosti i budalaštine. Više od 50 godina od njenog rođenja ufologija ostaje neplodna, bez i jednog opipljivog rezultata, uprkos bezbrojnim tvrdnjama o postojanju istih, sugerišući nam da možemo sedeti još narednih 50 godina a ne propustiti ništa što se tiče ufologije.

Optimisti su odgovorili na Fermijev paradoks na mnoštvo načina. Možda stvarno civilizovane kulture napuštaju osvajanja ili možda nagon za osvajanjem ostaje bez energije nakon naseljavanja nekoliko hiljada planeta. Možda mi živimo u neinteresantnom području galaksije i kao ekvivalent toj tvrdnji navodimo nenaseljene prostore u USA, u zemlji koja je kompletno naseljena, a u kojoj se i sada može naći dosta mesta gde na vidiku nema ni jednog čoveka. Ili su možda vanzemaljci gusto naseljeni u našoj "okolini", ali poštuju (kao u "Zvezdanim stazama") naređenje broj 1 - "ne mešaj se" sa naseljenim planetama - koje čuvaju kao prirodni rezervat. To je takozvana "ZOO-hipoteza". Možda je najverovatnije merilo to da su međuzvezdana putovanja u svakom pogledu teška, kao što i izgledaju, i toliko skupa u naporima i energiji, da svako ko je za njih sposoban ima pametnijih stvari da uradi sa svojim resursima, kao što su istraživanje svemira putem astronomije ili radija.

Ili možda činjenica da vanzemaljci ne kampuju u nečijoj spavaćcoj sobi zaista znači da smo sami u Mlečnom putu. Možda je skoro svaka galaksija ili skoro u potpunosti jalova ili je puna kao šipak. U tom slučaju možemo očekivati prve radio signale sa druge strane Mlečnog puta.

Uspeh se ne može predvideti

I gde nas je to dovela dosadašnja analiza? Da li i dalje možemo verovati da je N = L? Verovatno ne. A za N=0? Za mnoge ljude ti ekstremi su bitno neprihvatljivi, ali naravno, univerzum nije ljubazan da živi prema našim nadama i očekivanjima. Možda ima dosta istine u uzrečici da se ništa ne dešava samo jednom. Možda su vanzemaljske civilizacije tamo negde i možda pokušavaju da najave sebe putem radio emisija. Ali njihov broj bi mogao biti veoma, veoma mali.

U predgovoru klnjizi "Ima li koga tamo?", Frenk Drejk ja napisao da je želeo da "pripremi odrasle koji razmišljaju na ishod sadašnjih istraživanja na blisko (opasno) otkriće signala vanzemaljske civilizacije. Takvo otkriće zaista treba očekivati da se vidi do 2020-te godine i ono će duboko promeniti svet". To je bilo napisano onih dana kada je NASA odlučila da napusti neuspešne radio pretrage. U julu 1996. godine, na petoj internacionalnoj bioastronomskoj konferenciji na Kapri-ju, Drejk je priznao: "Možda sam malo previše bio optimista. Uspeh se ne može predvideti". Cocconi i Morrison su mu to odavno rekli u njihovom članku objavljenom 1959. godine u časopisu "Nature": "Mogućnost uspeha je teško odrediti, ali ako nikad ne budeš istraživao, šanse za uspeh su NULA".

U međuvremenu, Drejkova jednačina još uvek stoji kao najpoznatija ikona jednog od najdalekosežnijih nastojanja inteligentne vrste na Zemlji: potragom za drugim stanovnicima mračnih pustoši kosmosa, kao i za šire još izglednije mesto u svemiru i vremenu, i spoznaji o značaju života. Vanzemaljska formula je služila našim naporima, dobro obezbeđujući razumnu polaznu osnovu za istraživanje, usredsređujući našu pažnju na zaista bitnim stvarima, definišući jasno vidljiv cilj.

Od tog cilja smo daleko. Prvi factor - R, bio je poznat desetinama godina, a sada dolazimo u koštac sa drugim - Fp. To nas ostavlja sa dva osrednja znaka pitanja i sa mnoštvom spekulacija. Ali možda Drejkova jednačina neće biti rešena uopšte. Njena prava vrednost možda leži u tim za razmišljanje provokativnim znacima pitanja. Neizvesnost i znatiželja će "gurati" istraživanja u godinama koje dolaze. Možda stvarna vrednost SETI i ne leži u dobijanju odgovora DA ili NE, već da nam pomogne da otkrijemo više o sebi samima.

Broj zvezda samo u našem Mlečnom putu procenjuje se na 30 milijardi. Današnja astronomija smatra prihvatljivim mišljenje da naš Mlečni put obuhvata najmanje 18 milijardi planetnih sistema. Pokušajmo sada te brojeve koji dolaze u obzir svesti na najmanju moguću meru, pa pretpostavimo da su udaljenosti planetnih sistema takve da samo svaka stota planeta u ekosferi kruži oko svog sunca, onda još ostaje 180 miliona planeta na kojima bi mogao postojati život. Pretpostavimo, zatim, da se život razvio samo na svakoj stotoj od onih planeta na kojima se mogao razviti: još bi ostalo 1,8 miliona planeta sa životom. Po idućoj pretpostavci, na svakoj stotoj od 8 onih planeta na kojima se razvio život postoje bića sa stepenom inteligencije kao u homo sapiensa. U našem Mlečnom putu ostaje još more od 18.000 naseljenih planeta...

Kliknite za proširenje...

a kako tebe ne mrzi ovoliko da pises?naravno da postoje,ovo sam i ja citao a i po verovatnoci koliko sam ja cuo za sabiranje ovakvih stvari postoji minimum 1 000 000 naseljenih planeta minimum...........

WEISHAUPT:

Fp - Naime, naš solarni sistem, sa mnoštvom svetova i njihovim mesecima u lepoj, kružnoj i stabilnoj orbiti, može pre biti izuzetak nego pravilo..

Kliknite za proširenje...

Ne. Tehnicki gledano, najveci deo zvezdanih sistema sa jednom zvezdom bi bio prilicno slican nasem, cak i po broju "kamenih" planeta.

WEISHAUPT:

Inteligencija- FI

Prethodna razmatranja dovela su nas do toga da nam u ovoj (egzobiološko-matematičkoj) jednačini preostaju još tri nepoznate:

prva nepoznanica je koliko je pojava života verovatna stvar (Fi);D.

Kliknite za proširenje...

Verovatno su retke zvezde koje u svojim sistemima nemaju inteligentna bica.
Razlog je jednostavan - zasto bi Tvorac stvarao "prazne" sisteme?
To bi bio besmislen posao.
Uostalom, za sada se zna za postojanje inteligentnog zivota u tri zvezdana sistema.

Ja bih voleo da me prosvetlis. Koja su to tri zvezdana sistema, i kako je postojanje inteligentnog zivota tamo dokazano? I gde si to procitao/la?

Hahaha
Ja znam za Sirijus.
A dokazano je na sumerskim plocicama i polozajem Piramida

Sveta685:

Ne. Tehnicki gledano, najveci deo zvezdanih sistema sa jednom zvezdom bi bio prilicno slican nasem, cak i po broju "kamenih" planeta.

Kliknite za proširenje...

Ma nemoj?
Kog je tipa nasa zvezda i koliko su ceste takve zvezde u nasoj galaksiji?

Tonci Provala:

Hahaha
Ja znam za Sirijus.
A dokazano je na sumerskim plocicama i polozajem Piramida

Kliknite za proširenje...

...a znas li mozda gde je, ili bolje kada je Sirijus.

biogn:

...a znas li mozda gde je, ili bolje kada je Sirijus.

Kliknite za proširenje...

Ne razumem?

Koliko daleko je Sirijus, i koliko dugo putuje bilo kakva informacija od Sirijusa do nas?

Mrzi me sad da trazim, ali cini mi se da je nesto oko 10LY....
Ali kakkve to veze ima?

Sveta685:

Verovatno su retke zvezde koje u svojim sistemima nemaju inteligentna bica.
Razlog je jednostavan - zasto bi Tvorac stvarao "prazne" sisteme?
To bi bio besmislen posao.
Uostalom, za sada se zna za postojanje inteligentnog zivota u tri zvezdana sistema.

Kliknite za proširenje...

Usuđuješ se da procenjuješ radni učinak i svrhovitost delovanja Tvorca?
Ili misliš da je svrha Tvorca da stvara "neprazne sisteme"? Drugim rečima, svrha Tvorca je da napravi čoveka?
Ovakvo razmišljanje pre je dokaz da je čovek napravio, odnosno izmislio Tvorca.

Neki ljudi i jesu izmislili Tvorca. kako bi inace znali za njega? Osim ako ga nisu nasli u plamenu ili culi u zbunju.

biogn:

Neki ljudi i jesu izmislili Tvorca. kako bi inace znali za njega? Osim ako ga nisu nasli u plamenu ili culi u zbunju.

Kliknite za proširenje...

Naročito mi se sviđa varijanta sa žbunjem. Šta li je radio u žbunju?

Pa valjda im se javio u vidu zbuna koji govori:-)

biogn:

Pa valjda im se javio u vidu zbuna koji govori:-)

Kliknite za proširenje...

Imaš bujnu maštu

Ma to sam video u nekom filmu. Bez veze...

biogn:

Ma to sam video u nekom filmu. Bez veze...

Kliknite za proširenje...

Možda i nije bez veze. Zamisli da imaš, ne moć kakva se pripisuje bogu, već da imaš na raspolaganju sredstva koja su pri ruci modernim filmskim studijima. Ne bi li smislio bolji način da se kao bog javiš narodu od trivijalnog paljenja grma kupina? (Ovo u vezi sa "dilemom" u kojoj meri je Tvorac ljudska tvorevina).

Zazijavalo:

Možda i nije bez veze. Zamisli da imaš, ne moć kakva se pripisuje bogu, već da imaš na raspolaganju sredstva koja su pri ruci modernim filmskim studijima. Ne bi li smislio bolji način da se kao bog javiš narodu od trivijalnog paljenja grma kupina? (Ovo u vezi sa "dilemom" u kojoj meri je Tvorac ljudska tvorevina).

Kliknite za proširenje...

Bez obzira na to kakva sredstva i mastu imao danas, nikako ne bih izostavio onaj tradicionalni aspekt, i cinjenicu da se Tvorac obratio primitivnom coveku. U vezi sa tim je i nacin na koji se on prikazao kako bi covek moga da shvati. Vatra, voda, nebo, priroda...su sve elementi koji su u najranijoj vezi sa covekom. Da li bi imalo efekta neka apstraktna i neshvatljiva pojava?

biogn:

Bez obzira na to kakva sredstva i mastu imao danas, nikako ne bih izostavio onaj tradicionalni aspekt, i cinjenicu da se Tvorac obratio primitivnom coveku. U vezi sa tim je i nacin na koji se on prikazao kako bi covek moga da shvati. Vatra, voda, nebo, priroda...su sve elementi koji su u najranijoj vezi sa covekom. Da li bi imalo efekta neka apstraktna i neshvatljiva pojava?

Kliknite za proširenje...

Pa, ne znam, malo pirothenike, jezero koje gori, vatra koja levitira... Ako ništa drugo, bar je deset zapovesti moglo da bude izdato na nekom modernijem materijalu.

Bar da je bilo nešto ovako: