- Poruka
- 6.825
Pobunjenici ne predstavljaju nikoga. Samo sebe same. Samo svoje živote, samo svoja gola tela. Pretenzija da budu više vodi ih u hipokriziju, jer čovek i nema ništa osim svog tela i svog života.
Kada su bili deca, mnogi pobunjenici su slušali svoje roditelje kako se žale na šefove, posao i dnevnu rutinu života posvećenih Mašini. Kada su odrasli, isti pobunjenici su nastavili da maštaju o tome da će svet koji su oni lično zamislili biti pravedniji i bolji, da je dovoljno da se naša pokornost mašini, naše dnevne obaveze prema njoj drugačije raspodele. Koga predstavljaju pobunjenici? Kome treba priča po kojoj će sve biti dobro ako neko drugi bude čistio kanalizaciju. Dok postoji kanalizacija, biće i čistača kanalizacije. Dok postoji masovna proizvodnja postojaće i robovi na pokretnim trakama.
Mali čovek, u čije ime pobunjenici govore, ne voli pobunjenika. Mali čovek Latinske Amerike voli ”slobodne ekonomske zone” mesta uz granicu između SAD i Meksika u kojima ”ekonomija cveta”, a pojmovi kao što su ”godišnji odmor”, ”bolovanje” ili ”zdravstveno osiguranje” ostaju trajno nepoznati. Ko je doveo malog čoveka u predgrađa velikih gradova? Niko. Došao je sam. Mali čovek je mogao biti nezavisan i odvojen od blagodeti civilizacije, ali nije želeo. I on je gledao TV, i on zna da oni koji ”uspeju” voze skupa kola i imaju bazene. Šta reći o malom čoveku Kine koji živi u kapitalizmu pod upravom komunističke partije, o stotinama miliona koji maštaju o sreći posedovanja stvari. Zar da im zamerimo? Gladan ne veruje sitom, i obrnuto.
Pobunjenici maštaju o svesti i oslobođenju. Mali čovek, radnik sofisticiranih fabrika, mašta o penziji, o mogućnosti da kupi prikolicu ili karavan kojim će kada ostari da bezbrižno putuje. Ćelavi, istetovirani, izbušeni, kriminalcima slični radnici jedne svetski poznate fabrike kamiona kojima je kosa otpala zbog rada sa agresivnim lakovima i bojama su na svoje stanje sasvim ponosni. ”Mi smo klub žilavih”, kaže jedan od njih. Omiljena filozofska tema radničkih kantina (koje većina naših pobunjenika zapravo i ne poznaje već su o tome samo čitali u teoriji) jeste: šta bi radio(la) kada bi dobio(la) pedeset hiljada eura. Odgovori su maštoviti i neoriginalni.
Mali čovek zaista uživa u svom položaju. Svejedno da li se društveno-ekonomski sistem u kome živi naziva socijalizam, kapitalizam, feudalizam ili robovlasnički sistem, mali čovek uživa i zadovoljan je. Da nije zadovoljan, pobunjenici ne bi bili u manjini, nešto bi se promenilo. Mali čovek radi na pokretnim trakama, dopušta da mu tejloristička ekonomija uništi telo, dopušta da mu ekonomski zakoni unište porodicu, prijateljstva ili seksualni život. Mali čovek vredno radi na poljima robovlasnika, mali čovek čereči i na točku muči druge male ljude koji su se pobunili. Mali čovek ćuti dok mu u ranu zoru Staljinovi policajci odvode susede. Mali čovek upravlja gasnim komorama. Mali čovek projektuje gasne komore, a kada se vrati sa posla njegova supruga je presrećna, jer zaboga, on je postao glavni inženjer (za projektovanje gasnih komora). Mali čovek srećno otima stanove, zemlju i život pripadnicima druge nacije sa kojima su do skora živeli zajedno.
Mali čovek je srećan. Malom čoveku pobuna nije potrebna. Mali čovek hoće da preživi. U nekim južnoameričkim plemenima status muškarca odgovarao je broju jaguarovih zuba na ogrlici. Postojali su i određeni tabui, i ako bi ga neko video da pomaže svojoj ženi u pripremi ručka, naš mali čovek plemena gubio bi status velikog lovca. Danas ne treba loviti jaguara. Moguće je posedovati automobile marke ”Jaguar”. Želja malog čoveka za statusom je demokratizovana. Međutim, u doba našeg lovca, čovek je mogao da ode negde drugde, da negde u šumi nađe kutak za sebe i svoje istomišljenike. MOGAO JE DA SE POBUNI. Sada šume više nema, sva sredstva za proizvodnju su u rukama svetske mašine.
Zato Pobunjenik koji se bori ”u ime malog čoveka” nema nikakvih izgleda. Mali čovek je prozreo takve pobunjenike. Mali čovek mrzi maštare koji bi da mu oduzmu sigurnost i miran život do penzije. Zna mali čovek o čemu se zapravo radi: Lenjin je preuzeo mašinu od cara. U Barseloni 1936. godine anarhističke fabrike su se takmičile u proizvodnji nastavivši da konkurišu jedne drugima. Anarhistički kapital/ državni kapital / privatni kapital. Svejedno je, neko uvek čisti gowna. Vešanje, streljanje, električna stolica. Izaberite sami.
I tako dolazimo do teškog pitanja: šta je to autentična pobuna? Moj skromni odgovor glasi ovako: autentična pobuna je ona pobuna koja dolazi iznutra, iz tela. To je slepa pobuna tela; pobuna vezanog konja; pobuna životinje u nama; pobuna neplemenitog divljaka; nemoralna pobuna; pobunja sluzi i izlučevina; pobuna kojoj ništa nije sveto, pobuna koja i ne zna da je pobuna; pobuna koja je nežna i pobuna koja je divlja; pobuna je i majka koja mazi svoju bebu, otac koji je srećan samo zato što mu je sin napravio prvi korak… Prihvatanje postojanja bez društvene ambicije škole, usavršavanja i ostalih agentura mašine. Obično postojanje po sebi je dovoljno retko da je postalo pobuna.
Do sada se ni jedna pobunjenička ideologija nije osvrtala na ovako opisan oblik pobune. Na ono što se stvarno buni u nama, jer malom čoveku koji se plaši, koji umire besan i bolestan od rutine, koji bunca u krevetu od frustracije, koji muči i biva mučen od strane drugih malih ljudi, treba objašnjenje za njegovo stanje. Američke domaćice na prozaku, frustrirane devojčice na dijetama, mučenici plastičnih operacija u ime estetike. Oni čekaju odgovor u mašini koju sami grade. Izlazna strategija jednostavno ne postoji. Ljubavi nema, ako hoćete samo uzmete i otmete. Rešenja nema u logici tržišta, u jeziku kojim se obraćamo i koji je u nama porodila kartezijanska nauka i dve hiljade godina ovakve civilizacije.
Pa mi smo slepi robovi ukinutih svakodnevnica.
Kada su bili deca, mnogi pobunjenici su slušali svoje roditelje kako se žale na šefove, posao i dnevnu rutinu života posvećenih Mašini. Kada su odrasli, isti pobunjenici su nastavili da maštaju o tome da će svet koji su oni lično zamislili biti pravedniji i bolji, da je dovoljno da se naša pokornost mašini, naše dnevne obaveze prema njoj drugačije raspodele. Koga predstavljaju pobunjenici? Kome treba priča po kojoj će sve biti dobro ako neko drugi bude čistio kanalizaciju. Dok postoji kanalizacija, biće i čistača kanalizacije. Dok postoji masovna proizvodnja postojaće i robovi na pokretnim trakama.
Mali čovek, u čije ime pobunjenici govore, ne voli pobunjenika. Mali čovek Latinske Amerike voli ”slobodne ekonomske zone” mesta uz granicu između SAD i Meksika u kojima ”ekonomija cveta”, a pojmovi kao što su ”godišnji odmor”, ”bolovanje” ili ”zdravstveno osiguranje” ostaju trajno nepoznati. Ko je doveo malog čoveka u predgrađa velikih gradova? Niko. Došao je sam. Mali čovek je mogao biti nezavisan i odvojen od blagodeti civilizacije, ali nije želeo. I on je gledao TV, i on zna da oni koji ”uspeju” voze skupa kola i imaju bazene. Šta reći o malom čoveku Kine koji živi u kapitalizmu pod upravom komunističke partije, o stotinama miliona koji maštaju o sreći posedovanja stvari. Zar da im zamerimo? Gladan ne veruje sitom, i obrnuto.
Pobunjenici maštaju o svesti i oslobođenju. Mali čovek, radnik sofisticiranih fabrika, mašta o penziji, o mogućnosti da kupi prikolicu ili karavan kojim će kada ostari da bezbrižno putuje. Ćelavi, istetovirani, izbušeni, kriminalcima slični radnici jedne svetski poznate fabrike kamiona kojima je kosa otpala zbog rada sa agresivnim lakovima i bojama su na svoje stanje sasvim ponosni. ”Mi smo klub žilavih”, kaže jedan od njih. Omiljena filozofska tema radničkih kantina (koje većina naših pobunjenika zapravo i ne poznaje već su o tome samo čitali u teoriji) jeste: šta bi radio(la) kada bi dobio(la) pedeset hiljada eura. Odgovori su maštoviti i neoriginalni.
Mali čovek zaista uživa u svom položaju. Svejedno da li se društveno-ekonomski sistem u kome živi naziva socijalizam, kapitalizam, feudalizam ili robovlasnički sistem, mali čovek uživa i zadovoljan je. Da nije zadovoljan, pobunjenici ne bi bili u manjini, nešto bi se promenilo. Mali čovek radi na pokretnim trakama, dopušta da mu tejloristička ekonomija uništi telo, dopušta da mu ekonomski zakoni unište porodicu, prijateljstva ili seksualni život. Mali čovek vredno radi na poljima robovlasnika, mali čovek čereči i na točku muči druge male ljude koji su se pobunili. Mali čovek ćuti dok mu u ranu zoru Staljinovi policajci odvode susede. Mali čovek upravlja gasnim komorama. Mali čovek projektuje gasne komore, a kada se vrati sa posla njegova supruga je presrećna, jer zaboga, on je postao glavni inženjer (za projektovanje gasnih komora). Mali čovek srećno otima stanove, zemlju i život pripadnicima druge nacije sa kojima su do skora živeli zajedno.
Mali čovek je srećan. Malom čoveku pobuna nije potrebna. Mali čovek hoće da preživi. U nekim južnoameričkim plemenima status muškarca odgovarao je broju jaguarovih zuba na ogrlici. Postojali su i određeni tabui, i ako bi ga neko video da pomaže svojoj ženi u pripremi ručka, naš mali čovek plemena gubio bi status velikog lovca. Danas ne treba loviti jaguara. Moguće je posedovati automobile marke ”Jaguar”. Želja malog čoveka za statusom je demokratizovana. Međutim, u doba našeg lovca, čovek je mogao da ode negde drugde, da negde u šumi nađe kutak za sebe i svoje istomišljenike. MOGAO JE DA SE POBUNI. Sada šume više nema, sva sredstva za proizvodnju su u rukama svetske mašine.
Zato Pobunjenik koji se bori ”u ime malog čoveka” nema nikakvih izgleda. Mali čovek je prozreo takve pobunjenike. Mali čovek mrzi maštare koji bi da mu oduzmu sigurnost i miran život do penzije. Zna mali čovek o čemu se zapravo radi: Lenjin je preuzeo mašinu od cara. U Barseloni 1936. godine anarhističke fabrike su se takmičile u proizvodnji nastavivši da konkurišu jedne drugima. Anarhistički kapital/ državni kapital / privatni kapital. Svejedno je, neko uvek čisti gowna. Vešanje, streljanje, električna stolica. Izaberite sami.
I tako dolazimo do teškog pitanja: šta je to autentična pobuna? Moj skromni odgovor glasi ovako: autentična pobuna je ona pobuna koja dolazi iznutra, iz tela. To je slepa pobuna tela; pobuna vezanog konja; pobuna životinje u nama; pobuna neplemenitog divljaka; nemoralna pobuna; pobunja sluzi i izlučevina; pobuna kojoj ništa nije sveto, pobuna koja i ne zna da je pobuna; pobuna koja je nežna i pobuna koja je divlja; pobuna je i majka koja mazi svoju bebu, otac koji je srećan samo zato što mu je sin napravio prvi korak… Prihvatanje postojanja bez društvene ambicije škole, usavršavanja i ostalih agentura mašine. Obično postojanje po sebi je dovoljno retko da je postalo pobuna.
Do sada se ni jedna pobunjenička ideologija nije osvrtala na ovako opisan oblik pobune. Na ono što se stvarno buni u nama, jer malom čoveku koji se plaši, koji umire besan i bolestan od rutine, koji bunca u krevetu od frustracije, koji muči i biva mučen od strane drugih malih ljudi, treba objašnjenje za njegovo stanje. Američke domaćice na prozaku, frustrirane devojčice na dijetama, mučenici plastičnih operacija u ime estetike. Oni čekaju odgovor u mašini koju sami grade. Izlazna strategija jednostavno ne postoji. Ljubavi nema, ako hoćete samo uzmete i otmete. Rešenja nema u logici tržišta, u jeziku kojim se obraćamo i koji je u nama porodila kartezijanska nauka i dve hiljade godina ovakve civilizacije.
Pa mi smo slepi robovi ukinutih svakodnevnica.
