struja
Veoma poznat
- Poruka
- 14.689
Danas je bio jedan lep, baš veseo dan. Bez obzira na gužvu u saobraćaju, na vrelinu i isparenja ljudi oko mene.I moja na kraju, da se ne lažemo, ipak sam ljudsko biće i ako često odbijam da priznam. Ali, to je neka druga priča koju ću možda ispričati neki drugi put.
Kažem, bio je lep dan. I lepe, one sitne stvari koje vas ispune senzacijom i daruju najlepši,najiskreniji osmeh nizale su se lagano,tako spontano,tako prirodno jedna za drugom, a ja sam ih tako i prihvatala.Uživala sam...
Bili su mi zatvoreni neki prozori kada sam došla kući. I upravo sam htela da otvorim onaj u sobi u kojoj spavam, ne razmišljajući da se neće otvoriti na kip, nego ceo. I pala je,kako to obavezno biva u deliću sekunde, neprimetno refleksima, keramička maska, urađena po uzoru na venecijanske, koju sam pre samo tri nedelje dobila od mog druga. Nosio je iz Transilvanije, nije se polomila, prezivela je gradski prevoz, sa radošću zauzela opčinjavajući prostor u mojoj sobi...da bi danas ponesena nekim blagim vetrom, nemogućim da se registruje običnim čulima, pala na pod i razbila se u neke delove poznate samo onome ko je pokrenuo proces. Ne dugo zatim zazvonio je telefon. Moj drug, jedno drago, milo biće, dubokim, nekako čudnim glasom, koji mi je to postao tek pošto sam vratila sećanje, rekao "Sine, jesi čula?" "Šta jesam li čula maki?" "Kraguljica,..sine,...umrla je juče. Srce,sine...."
A trebalo je da proslavimo 20 godina mature,ovih dana.Nikako nismo mogli da se organizujemo, svi negde žure,idu negde...I ostalo je da se nadjemo u septembru.Kada završimo sve letnje zabave.
Ipak, bez obzira,na naše zemaljske planove,brutalno i neočekivano, Sandra,će okupiti sutra bivše IV/3 Prve beogradske gimnazije. Prešla nas je. Svima nam je smestila i sada nam se sigurno odnekud smeje, onako blistava, uporna i borbena.
Iz ljubavi, iz očaja, sa mnoštvom suza za moju drugaricu Aleksandru Kraguljac.
Kažem, bio je lep dan. I lepe, one sitne stvari koje vas ispune senzacijom i daruju najlepši,najiskreniji osmeh nizale su se lagano,tako spontano,tako prirodno jedna za drugom, a ja sam ih tako i prihvatala.Uživala sam...
Bili su mi zatvoreni neki prozori kada sam došla kući. I upravo sam htela da otvorim onaj u sobi u kojoj spavam, ne razmišljajući da se neće otvoriti na kip, nego ceo. I pala je,kako to obavezno biva u deliću sekunde, neprimetno refleksima, keramička maska, urađena po uzoru na venecijanske, koju sam pre samo tri nedelje dobila od mog druga. Nosio je iz Transilvanije, nije se polomila, prezivela je gradski prevoz, sa radošću zauzela opčinjavajući prostor u mojoj sobi...da bi danas ponesena nekim blagim vetrom, nemogućim da se registruje običnim čulima, pala na pod i razbila se u neke delove poznate samo onome ko je pokrenuo proces. Ne dugo zatim zazvonio je telefon. Moj drug, jedno drago, milo biće, dubokim, nekako čudnim glasom, koji mi je to postao tek pošto sam vratila sećanje, rekao "Sine, jesi čula?" "Šta jesam li čula maki?" "Kraguljica,..sine,...umrla je juče. Srce,sine...."
A trebalo je da proslavimo 20 godina mature,ovih dana.Nikako nismo mogli da se organizujemo, svi negde žure,idu negde...I ostalo je da se nadjemo u septembru.Kada završimo sve letnje zabave.
Ipak, bez obzira,na naše zemaljske planove,brutalno i neočekivano, Sandra,će okupiti sutra bivše IV/3 Prve beogradske gimnazije. Prešla nas je. Svima nam je smestila i sada nam se sigurno odnekud smeje, onako blistava, uporna i borbena.
Iz ljubavi, iz očaja, sa mnoštvom suza za moju drugaricu Aleksandru Kraguljac.
.......
))
