I posle svega, u smrt koraca sam

Juce sam, u urgentnom centru upoznala zivu legendu Partizana - gospodina Stjepana Bobeka.

Gdin.Bobek ima 85 godina, 2 cerke, koje su u Americi, brata u Hrvatskoj, i milione obozavalaca, a opet smrt ceka sam u stanu u Beogradu.

2 puta dnevno ga posecuje sluzavka (koju Partizan placa). Ujutru u 8 i popodne u 17 casova. Ona mu spremi hranu, pocisti sta ima i ode, a ostalo vreme, Bobek je sam.

U cetvrtak vece, Bobek je, verovatno zatvarajuci prozor, pao i povredio glavu. Celu noc su ga slusali kako zapomaze, a niko nije prstom mrdnuo dok ujutru nije dosla sluzavka. Ona je pozvala policiju i hitnu, a usla je u stan posto joj je jedan radnik pomogao, usao kroz prozor i otvorio joj vrata.

U urgentnom centru nista bolje od ostalih pacijenata nije prosao. Cekao je vise od 2 sata na snimak skenerom u hodniku na promaji (zajedno sa ostalim pacijentima), bez lekara, i na kraju ga nisu ni snimili, vec su ga poslali na drugo mesto.

Sta se dalje desavalo, ne znam.

Ne mogu a da ne razmisljam kako ce taj covek umreti sam, kako posle svih onih golova, niko nece biti uz njega da mu bar koju rec utehe pruzi. A, i, ako takav covek umire sam...sta li ceka nas, obicne smrtnike.

Dakle, plasite li se da cete ostariti i umreti sami, bez ljubavi?

cak i ako ljudi imaju partnera, pravog, uvek neko umre prvi..i onaj drugi moze ili da se uvali deci..ili da ceka smrt sam...

Sehnsucht:

Juce sam, u urgentnom centru upoznala zivu legendu Partizana - gospodina Stjepana Bobeka.

Gdin.Bobek ima 85 godina, 2 cerke, koje su u Americi, brata u Hrvatskoj, i milione obozavalaca, a opet smrt ceka sam u stanu u Beogradu.

2 puta dnevno ga posecuje sluzavka (koju Partizan placa). Ujutru u 8 i popodne u 17 casova. Ona mu spremi hranu, pocisti sta ima i ode, a ostalo vreme, Bobek je sam.

U cetvrtak vece, Bobek je, verovatno zatvarajuci prozor, pao i povredio glavu. Celu noc su ga slusali kako zapomaze, a niko nije prstom mrdnuo dok ujutru nije dosla sluzavka. Ona je pozvala policiju i hitnu, a usla je u stan posto joj je jedan radnik pomogao, usao kroz prozor i otvorio joj vrata.

U urgentnom centru nista bolje od ostalih pacijenata nije prosao. Cekao je vise od 2 sata na snimak skenerom u hodniku na promaji (zajedno sa ostalim pacijentima), bez lekara, i na kraju ga nisu ni snimili, vec su ga poslali na drugo mesto.

Sta se dalje desavalo, ne znam.

Ne mogu a da ne razmisljam kako ce taj covek umreti sam, kako posle svih onih golova, niko nece biti uz njega da mu bar koju rec utehe pruzi. A, i, ako takav covek umire sam...sta li ceka nas, obicne smrtnike.

Dakle, plasite li se da cete ostariti i umreti sami, bez ljubavi?

Kliknite za proširenje...

To što je on Stjepan Bobek ne čini ga ništa manje ili više čovekom. Ako su ostali pacijenti (među kojima svakodnevno ima i starih ljudi) čekali na snimak skenerom u hodniku na promaji, zašto bi on čekao kraće ili na drugom mestu? Zato što je Bobek ili zato što ima 85 godina? Naravno da ne mislim da IKO treba da bude u takvoj situaciji; u bolesti, pa i u smrti, svi bi trebalo da su okruženi pažnjom i stručnom pomoći. Ali, poznato je kakvi su uslovi u našem zdravstvu , u kome određene privilegije samo formalno imaju deca, trudnice, invalidi i stari, a u praksi su, nažalost, privilegovani oni koji imaju "vezu" ili deblji novčanik.
Samoća je katkad prinudna, katkad nečiji izbor. Na hiljade tzv. "običnih", starih ljudi danas samuje u Beogradu. Oni nisu Bobek, ali i među njima itekako ima zaslužnih a zaboravljenih heroja i idola. A i da nisu heroji i idoli, i kao takvi su LJUDI. Jedva sastavljaju kraj sa krajem, boluju i - konačno - umiru a da se to otkrije tek nakon što neprijatan miris počne da se širi iz njihovih stanova.
Mi ne znamo zbog čega on živi sam. Ne znamo ni da li njegova samoća (uslovno rečeno) nužno znači i da je nevoljen. Ne možemo sa sigurnošću znati ni da li je njegovo zapomaganje neko od komšiluka čuo pa ignorisao ili nije čuo.
U svakom slučaju - tužno je.

Ne, ne plašim se da ću ostariti i umreti sama i bez ljubavi.

To je zato što je Hrvat.

Sehnsucht:

Juce sam, u urgentnom centru upoznala zivu legendu Partizana - gospodina Stjepana Bobeka.

Gdin.Bobek ima 85 godina, 2 cerke, koje su u Americi, brata u Hrvatskoj, i milione obozavalaca, a opet smrt ceka sam u stanu u Beogradu.

2 puta dnevno ga posecuje sluzavka (koju Partizan placa). Ujutru u 8 i popodne u 17 casova. Ona mu spremi hranu, pocisti sta ima i ode, a ostalo vreme, Bobek je sam.

U cetvrtak vece, Bobek je, verovatno zatvarajuci prozor, pao i povredio glavu. Celu noc su ga slusali kako zapomaze, a niko nije prstom mrdnuo dok ujutru nije dosla sluzavka. Ona je pozvala policiju i hitnu, a usla je u stan posto joj je jedan radnik pomogao, usao kroz prozor i otvorio joj vrata.

U urgentnom centru nista bolje od ostalih pacijenata nije prosao. Cekao je vise od 2 sata na snimak skenerom u hodniku na promaji (zajedno sa ostalim pacijentima), bez lekara, i na kraju ga nisu ni snimili, vec su ga poslali na drugo mesto.

Sta se dalje desavalo, ne znam.

Ne mogu a da ne razmisljam kako ce taj covek umreti sam, kako posle svih onih golova, niko nece biti uz njega da mu bar koju rec utehe pruzi. A, i, ako takav covek umire sam...sta li ceka nas, obicne smrtnike.

Dakle, plasite li se da cete ostariti i umreti sami, bez ljubavi?

Kliknite za proširenje...

ja tezim da umrem sam bez igde ikog.....i olaksam ovaj svet za jednog dosadnog forumasa.....

Eto...ni slava ni novac ni deca ni brak nas ne spashavaju neumitnog...on bar ima sluzzavku koja o njemu brine....koliko ih je koji se u tim godinama bore za golu egzistenciju josh koji dan...prekjuche gledam stari brachni par kako vadi hranu iz kontejnera pored pijace...a nisu kloshari...
Mi smo najsurovije drushtvo....nemamo milosti za slabe, stare, zzene, strance, komshije, siromashne...pa cahk ni prema deci....evo jedan chicha od 85 god pretukao na smrt komshiju od 15 god jer je rom...

Postoji milion nacina da se umre i vecina podrazumeva da budes sam. A pred smrcu smo svi jednaki.

Vidis kakva razmisljanja kad te ostavi decko ..nemoj to vise da radis

Mada me nebriga za stare ljude nervira, juce neki tip vodi svoju babu koja ima minimum 80 g, tj. ide ispred nje 10 m i kod pesackog poceo da se derca na nju da pozuri, jer je zeleno i on hoce covek da predje ulicu. I onda je bukvalno uzeo za ruku i poceo da je vuce preko pesackog i onda kad su presli, u roku od sekunde je opet bio 10m ispred nje.
Skotina.

zasto se bilo koja uspesna osoba po pitanju samoce, smrti, bolesti, razlikuje od bilo kog "obicnog coveka"? ne moze da mi bude zao neke zvezde vise nego svake osobe koja prolazi kroz to. i nekako, mislim da, koliko si ljubavi emitovao svojima dok si bio mladji, pretpostavljam da toliko dobijes na kraju. ne znam, verovatno gresim ali ali....imao si 80 godina pred sobom da te neko iskreno zavoli. malo li je? lako je biti bahat, pun sebe i egoista dok si mlad i pun energije. motor ne staje, ti ides dalje ig rabiss zivot i mozda gazis neke nezne biljke pred sobom bez da trepnes. i kad ostaris, kad se umire trcanja, uspore htenja, smanje koraci, pleca saviju...tada...tada sabiras i oduzimas....nekada znas da je kasno za osecaje, za dobrotu, za milost...

Pa...ok je to..ali zaboravljash jednu sitnicu...u tim godinama prijatelji idu u raj....deca svojim poslom...

Svi tjemo umreti sami,niko i nishta to ne moze niti trreba da promeni.I tako treba da bude.Smrt treba prihvatiti kao normalan kraj svachije egzistencije pa i sopstvene.
Ne vidim kako bi mi bilo lakshe da neko pati i trpi pored mene ako lipshem kao odrtaveli starkelja...zashto opterecivati mlade smrtju?
Ti cesh umreti i ovako i onako a ne vidim po chemu bi ti bilo""lakshe" da tvoj ropac kao neko prozivljava i frustrira se uz tebe?To je sebichno.

I shtra ste se svi uvatili te malogradjanshtine u rezonovanju kao"uuuu pa shta ako je poznat e bash zato i treba ko svi ostali hahahaha".Primitivci.Svi umiru on zato shto je legenda mozda je samo uochljiviji primer tog poslednjeg stadijuma zivota.

Pipi Langstrumpf:

Pa...ok je to..ali zaboravljash jednu sitnicu...u tim godinama prijatelji idu u raj....deca svojim poslom...

Kliknite za proširenje...

kakva deca? deca kakvih roditelja? znam pozrtvovanu decu koja, bez obzira na svoj posao, nalaze svo vreme ovog sveta da ga posvete bolesnim roditeljima. ali to su deca tih-i-tih roditelja, ne bilo kojih.

Bio on poznat ili ne,legenda ili obican covek,sigurno mu je tesko sto svoje poslednje dane provodi sam,
Nemam neki veliki strah od toga,pogotovu ne sada u ovom trenutku kada je zivot ispred mene.
Ali sigurno da cu kada tada poceti da se plasim te samoce na kraju....U smrt svakako idemo sami....Ali lepse je da neko tu,do tada...

Derer:

Ne vidim kako bi mi bilo lakshe da neko pati i trpi pored mene ako lipshem kao odrtaveli starkelja...zashto opterecivati mlade smrtju?

Kliknite za proširenje...

Aha, znaci ipak je smrt opterecujuca. A u prvom postu si napisao ovo "Smrt treba prihvatiti kao normalan kraj svachije egzistencije pa i sopstvene."

Setih se jednog filma... kad bakica sapuce decaku najvecu zivotnu istinu - Svako umire sam.
Tuzno ali istinito, bar iz mog ugla.

smrt je extra tema...umirem a nju....

Sehnsucht:

Juce sam, u urgentnom centru upoznala zivu legendu Partizana - gospodina Stjepana Bobeka.

Gdin.Bobek ima 85 godina, 2 cerke, koje su u Americi, brata u Hrvatskoj, i milione obozavalaca, a opet smrt ceka sam u stanu u Beogradu.

2 puta dnevno ga posecuje sluzavka (koju Partizan placa). Ujutru u 8 i popodne u 17 casova. Ona mu spremi hranu, pocisti sta ima i ode, a ostalo vreme, Bobek je sam.

U cetvrtak vece, Bobek je, verovatno zatvarajuci prozor, pao i povredio glavu. Celu noc su ga slusali kako zapomaze, a niko nije prstom mrdnuo dok ujutru nije dosla sluzavka. Ona je pozvala policiju i hitnu, a usla je u stan posto joj je jedan radnik pomogao, usao kroz prozor i otvorio joj vrata.

U urgentnom centru nista bolje od ostalih pacijenata nije prosao. Cekao je vise od 2 sata na snimak skenerom u hodniku na promaji (zajedno sa ostalim pacijentima), bez lekara, i na kraju ga nisu ni snimili, vec su ga poslali na drugo mesto.

Sta se dalje desavalo, ne znam.

Ne mogu a da ne razmisljam kako ce taj covek umreti sam, kako posle svih onih golova, niko nece biti uz njega da mu bar koju rec utehe pruzi. A, i, ako takav covek umire sam...sta li ceka nas, obicne smrtnike.

Dakle, plasite li se da cete ostariti i umreti sami, bez ljubavi?

Kliknite za proširenje...

Naravno da se svako plasi smrti i jeste glupo umreti sam, ali taj je covek bar postigao nesto u zivotu i ostavio nesto iza sebe. Doslo je to vreme da svakog bole uvo za svakog i svi gledaju samo svoj licni interes. Naravno da to u nama budi cudjenje i zgrazavanje, al sta mu ja mogu, svako treba da brine o svom.
A ako se u urgentnom ceka 2 sata na pregled onda i tamo nesto debelo ne stima.

Sehnsucht:

U urgentnom centru nista bolje od ostalih pacijenata nije prosao. Cekao je vise od 2 sata na snimak skenerom u hodniku na promaji (zajedno sa ostalim pacijentima), bez lekara, i na kraju ga nisu ni snimili, vec su ga poslali na drugo mesto.

Kliknite za proširenje...

Ovakve situacije se dogadjaju svima, ne vidim zashto bi on bio izuzetak. Pogotovo zashto ne bi trebao da bude sa ostalim pacijentima.

rastamann:

Ovakve situacije se dogadjaju svima, ne vidim zashto bi on bio izuzetak. Pogotovo zashto ne bi trebao da bude sa ostalim pacijentima.

Kliknite za proširenje...

Naravno.

Ali sponzorusama, muskarac koji je bio slavan i ima kesha je uvek izuzetak, pa cak i kad je deda od 85 godina.

Dve stvari: hocu u dom za stare i hocu da me spale.....

oljamol:

Dve stvari: hocu u dom za stare i hocu da me spale.....

Kliknite za proširenje...

... ali ne sada predpostavljam... ili si mozda 'vestica'.

Znate sve su one pomalo vestice.

Ozbiljno.
Iskreno se nadam da cu imati hrabrosti da nikoga ne uznemiravam kada budem mator (i sam). Sta ima deca da gube vreme na mene tada kada im nista ne mogu pomoci? Pomalo unistava svrhu imanja dece (pa ih opterecivati)...
Dok mogu da igram, igracu za sve pare... kada vise ne budem mogao ni na jednom polju sam onda cu se zavuci u neku jazbinu i napisati zadnju pesmu.

A golovi su bili davno, i njima istice vreme.

Znate, nakako ne volim zapomaganje.

svako vece umrem... i svako se jutro ponovo rodim... kaze jedan covek... sad... mislim da nije bitno kako cemo umreti.... nego kako ce nas pamtiti... oni koji budu imali po cemu da nas pamte... jeste sve to zalosno, po malo... kad se ostari tako... i svako na kraju nosi svoj teret... a ne svode se racuni uvek na kraju... neko pocne mnogo ranije da svodi racune... pa shvati koliko mi, u stvari, pogresno zivimo... i ovakve stvari su samo posledica sebicnosti koja se rodi iz toga... empatija nestaje...

Hm, riknuti negde daleko od svih... u nekoj žešćoj vukoyebini... sam i sam... uh, to i nije tako loše... al' to nije tema, a?