Nemogucnost trudnoce

  • Začetnik teme Sudbina :(
  • Datum pokretanja
S

Sudbina :(

Gost
Slicna situacija kao i jos jedan topic u Zenskom kutku, a opet i malo drugaciji, ali mi je stvarno potrebno vase misljenje. Pa drage dame, da li bi ste se udale za momka sa kojim ne mozete da imate decu? Situacija je takva da je sve savseno, i ljubav, i stambeno pitanje, i finansije, ali eto...

Ne pricam hipoteticki, nego stvari zaista tako stoje, pa bih molio za iskrenost.
 
Ako ljubav zaista postoji, sve drugo sto si naveo tipa sredjena finansijska situacija itd je nevazno.
Moj muz i ja smo zajedno 11 godina, u braku 3.5. Nemamo dece jer ih jos nikada nismo pozeleli, oboje smatramo da cemo ih imati kada i ako ih oboje budemo zeleli i ako tada budemo mogli da ih imamo. Nije mi palo na pamet da pre udaje proveravam da li on moze da ima dece (niti njemu da proverava da li ja mogu da ih imam), niti bi bilo kakav ishod takvih testova promenio moje misljenje.
Za mene je nasa ljubav najjace osecanje koje mi se u zivotu dogodilo i ne mogu da zamislim da bi bilo koji razlog bio dovoljan da ga ostavim, osim da ustanovim da je ubica, zlocinac itd.
 
Imao sam dosta devojaka u zivotu, ali samo recimo dve bas ozbiljne veze. Tim devojkama sam rekao da ne mogu da imam decu, jer sam video da je ozbiljno i zeleo sam da budem iskren i da znaju na cemu su. Kada sam ih, onako usput, pitao da li bi se udale za momka... rekle su mi da bi se udale za mene, zato sto me vole do neba i sl. Medjutim zamisli situaciju, posle npr deset godina (dobro ti si jedanaset god u braku) kada recimo ta strast i ljubav malo izblede, a nju krene da drma taj prirodni casovnik, pa me npr ostavi zbog toga sto smatra da joj zivot nije ispunjen niti ce biti ako ne bude imala decu.
 
Sudbina :(:
Imao sam dosta devojaka u zivotu, ali samo recimo dve bas ozbiljne veze. Tim devojkama sam rekao da ne mogu da imam decu, jer sam video da je ozbiljno i zeleo sam da budem iskren i da znaju na cemu su. Kada sam ih, onako usput, pitao da li bi se udale za momka... rekle su mi da bi se udale za mene, zato sto me vole do neba i sl. Medjutim zamisli situaciju, posle npr deset godina (dobro ti si jedanaset god u braku) kada recimo ta strast i ljubav malo izblede, a nju krene da drma taj prirodni casovnik, pa me npr ostavi zbog toga sto smatra da joj zivot nije ispunjen niti ce biti ako ne bude imala decu.
Kliknite za proširenje...
A ljubav je baš ogromna?
Pa šta ako krene da je drma majčinstvo? Zar je problem da rodi, pa makar je biološki otac neko koga nikad nikada nije videla. Ili tek onoliko puta koliko je potrebno da ona zabebi. Pa neka je i neko blizak.
Kada bi ljudi znali u koliko slučajeva je biološki otac neko ko nije onaj prijavljen u krštenici, verovatno bi se zgranuli.
I ako ona može da prihvati muškarca koji ne može da ima dece i deli život sa njim, šta je onda problem da i on prihvati njenu potrebu da rodi. Detetu je i tako važnije ko su mu roditelji (ko i kako brine o njemu, a ne ko mu su otac i majka.
 
Dragi moj,

sve zavisi do toga u kom pravcu neko zeli da se razvija. Ja na primer zelim pre svga partnera za sebe, a ne oca za svoju eventualnu decu. Dakle, vec na pocetku veze mozes utvrditi u kom pravcu neko zeli da se razvija. Osim toga, ne smatram da bi i nakon 10/11/... godina veze i ako biste imali decu, ta veza vredela, jer se zasniva na cisto reproduktinoj/animalnoj osnovi.
Nemoj me pogresno shvatiti, naravno da su deca nesto sto se zeli i kao jedan deo voljenog bica, ali pobogu, nije sve u deci. Ljubav je nemoguce poremetiti bilo cime, ukoliko je zaista prava. I nakon prozivljene 33 svoje godine, i dalje tvrdim isto: PRAVA LJUBAV APSOLUTNO NE POZNAJE NEPRASTANJE, NERAZUMEVANJE, APSOLUTNE RASTANKE,...
Srecno ti traganje za zenom svog zivota, koja ce pre svega voleti tebe, a kroz tebe i sebe.
 
Evo da dodam jos nesto: dete moze da se usvoji. Moj muz i ja smo par puta razgovarali na temu muka koje prolaze parovi koji se lece od steriliteta i o onima koji se odluce na oplodnju uz pomoc jajne celije donatorke ili sperme donatora. Mozda za neke ljude to jeste resenje, ali ja recimo ne bih volela da rodim dete svog muza i neke nepoznate zene niti moje dete sa nekim nepoznatim muskarcem. Ako bi se dogodilo da se suocimo sa takvim problemom svakako bi se odlucili na usvajanje, to nam se oboma cini fer, a misljenja smo da roditeljska ljubav moze da se pruzi i nekom nezbrinutom malom misu, a ne samo detetu koje sam ja nosila u stomaku (a kome je takodje jedan bioloski roditelj nepoznat).

To sta ce biti za 10 godina... pa kao sto neko gore napisa, "ljubav" koja bi se nakon 10 godina zasnivala samo na obavezama prema zajednickom potomstvu i nije neka ljubav.
Posle 11 godina ja i dalje osecam "leptirice u stomaku" kad pomislim na svog dragog, strast i dalje plamti istom jacinom, samo je mozda jos dublja i snaznija posle toliko stvari koje smo zajednicki preturili preko glave... Mislim da su oni stereotipi "svaka ljubav mora da izbledi i predje u naviku" samo opravdanje za nekvalitetne odnose.
 
Sudbina :(:
Imao sam dosta devojaka u zivotu, ali samo recimo dve bas ozbiljne veze. Tim devojkama sam rekao da ne mogu da imam decu, jer sam video da je ozbiljno i zeleo sam da budem iskren i da znaju na cemu su. Kada sam ih, onako usput, pitao da li bi se udale za momka... rekle su mi da bi se udale za mene, zato sto me vole do neba i sl. Medjutim zamisli situaciju, posle npr deset godina (dobro ti si jedanaset god u braku) kada recimo ta strast i ljubav malo izblede, a nju krene da drma taj prirodni casovnik, pa me npr ostavi zbog toga sto smatra da joj zivot nije ispunjen niti ce biti ako ne bude imala decu.
Kliknite za proširenje...

zasto tako negativno razmisljas? postavi sebi pitanje da li bi pristao da tvoja zena ostane u drugom stanju putem vestacke oplodnje? i eto tebi odgovora i resenja problema. veruj mi da otac nije onaj koji napravi dete, vec onaj koji ga odgaji.
 
Kad sam procitala temu kako je postavljena imala sam odgovor...
Onda sam procitala i sve ostale komentare i ozbiljno se zamislila...
Zapravo, moj odgovor je i dalje isti, ali ostavljam ogranicenje da su to, ipak samo pretpostavke... Treba se naci unutar odredjene situacije i sve to osetiti, pa teko onda zaista znati odgovor...
Moje razmisljanje (ali zaista samo razmisljanje) je sledece: Koliko parova udje u brak a pojma nema da li mogu imati zajednicko dete ili ne? Istina neki koji utvrde da ne mogu se i razilaze, ali mnogi i nakon toga ostaju zajedno... Poznajem nekoliko starijih ljudi koji su opstali... I svi su strasno vezani jedno za drugo i cak i mlad covek im zavidi na harmoniji koju imaju... Mozda zato sto su upuceni samo jedno na drugo, ali mozda i zato sto je njihova ljubav prosla kroz ogromno iskusenje i savladala ga? Istina neki se i razilaze nakon saznanja da nece imati dece... Ali, da li samo zato? Ili je to samo dobar izgovor za to sto nisu sigurni da ce ostati zajedno kada nema deteta (ili dece) da ih "vezuju" vec su slobodni da se u svakom trenutku razidju bez da ce time povrediti nekog treceg?
Iako je malo tesko pricati u hipotezama, ja bih postavila kontra pitanje: Da ti ne znas da ne mozes imati dece, li bi se ti ozenio zenom za koju znas da ne moze da rodi dete?
U sustini ne vencavamo se detetom, vec osobom koju volimo... Slazem se ja da deca igraju izuzetno znacajnu ulogu u nasim zivotima, ali ne mislim da zivot nema smisla ukoliko nismo uspeli da postanemo roditelji... Konacno, dok ne proba - niko ne moze biti apsolutno siguran da (bioloski) moze imati decu...
I jos jedno razmisljanje: Zamislite (bilo da ste muskarac ili zena) da sretnete osobu za koju ste sigurni da je volite, koja vam po svemu odgovara, pa su jos i osecanja uzajamna... Pa se lepo vencate, zivite idilicno uzivajuci u medjusobnoj ljubavi... I, ustanovi se da neko od vas (neka bude onaj drugi!) ne moze da ima dete. Recimo da teska srca, sporazumno, odlucite da se, ipak, razidjete kako bi onaj drugi (odnosno vi) dobio priliku da postane roditelj...
I ovako nije lako naci odgovarajuceg zivotnog partnera, pa cak i kad verujemo da smo ga pronasli - izgubimo ga... Ali, zamislite traganje, nakon jedne tako lepe i uspesne veze, sa teretom velikodusne odluke nekoga ko vas toliko voli da vas oslobadja sopstvenog prisustva kako bi vam omogucio da ostvarite i ono sto zajedno niste mogli...
Nekako mi se cini da je sve to previse, i mislim da bih se pre odrekla roditeljstva nego nekoga koga volim i ko je u stanju toliko da me voli...
E sad... Ovde je, rekla bih, otezavajuca okolnost to sto ti znas... I tu bas nisam sigurna kako se treba postaviti... Jer, najpostenije bi bilo da svaka devojka sa kojom ulazis u vezu (pod pretpostavkom da unapred nije utvrdjeno da ce trajati jednu noc) to zna u startu i sama odredi (jos uvek hladne glave) da li zeli da ide dalje ili ne... Ali sumnjam da je iko od nas spreman na toliku iskrenost... Mislim da ja ne bih bila.
 
"Neznam kako druga strana ( i cija ?) misli, ali ja vec volim i kada bi ta ljubav meni po pravdi i samo po pravdi pripadala ja bih samo zelela, i vise od svega da volim ,onoga koga volim najbolje sto umem a da se pri tom usavrsavam i unapredjujem u tom pruzanju prave ljubavi, da li ce biti dece ko to zna u zivotu, ali sto se mene tice meni je i mozda otac te mozda dece potreban, ne u nekom lose shvacenom smislu vec u onom ljudskom kao jedina vazna osoba izvan kruga moje porodice kojoj bih zelela ako bih mogla i zasluzivala to ,da se posvetim. Ipak, ovakvo misljenje da je ljubav dovoljna mozda nema vecina ljudi ali ja bar imam i sigurna sam u to, nikada ne bih promenila stav, iako neki mozda sumljaju u mene ali ja sebi verujem a i to je vazno, medjutim jos vaznije je da voljena osoba veruje tebi, onog kojeg volim nikada ne bih ostavila a on je pak sklon da ismeva malo taj moj stav, ako je to nezrelost po njegovom misljenju ili prevelika hrabrost neka onda tako i bude, jer i takvih na svetu treba da ima. Da zakljucim sto se mene tice i brak bez dece moze da se smatra uspesnim bar za one koji se vole, ali samo ako je greska kod njega, ako bi bila kod mene (mislim ja to stvarno neznam, da li je o tome rec?)dovoljno volim da nikad zbog njegovog potomstva ne bih oduzimala njegovo vreme, makar i on to hteo. "

Odlomak iz knjige "Dobar let, plava ptico..."
 
Procitao sam vase komentare i prvo bih vam se zahvalio sto niste odgovorile sa da ili ne, nego ste se potrudile i da objasnite vasa razmisljanja. O svim pomenutim opcijama sam vec razmisljao, i moram reci da mi je tesko kada razmisljam o donaciji sperme nekog muskarca, mislim bas mi je jako tesko. O usvojenju sam razmisljao i o tome sam pricao i sa majkom, da vidim sta ona misli i kako bi se ona postavila (i nisam dobio bas najjasniji odgovor), pa mi to ostaje, cini mi se, kao jedina opcija.

Sto se ostalih stvari tice, napisao sam redove tipa posle 10 god kad ljubav izbledi i sl. ne zato sto posmatram svet negativno, nego sto je to, na zalost, nasa realnost. Drago mi je kada vidim srecne parove koji su u ljubavi ceo zivot, ali pogledajte oko sebe, koliki je procenat takvih srecnih i dugovecnih brakova, mozda ni jedan u sto. Ali zato imamo gomile razvoda, izbledelih strasti i ljubavi, “nekvalitetnih odnosa” i kao sto je neko rekao “Kada bi ljudi znali u koliko slučajeva je biološki otac neko ko nije onaj prijavljen u krštenici, verovatno bi se zgranuli”, odnosno ta cinjenica govori sama za sebe, zar ne? E sad, nisam ovo napisao zato sto podrzavam stvar tipa: napravili smo dete-to nas drzi na okupu, niti bih ja zeleo takvu situaciju ni u svom, niti u bilo cijem zivotu. Znam da je tesko naci odgovarajuceg zivotnog partnera.

Takodje, ja znam da ne mogu da imam decu, i cesto razmisljam da kada budem to rekao devojci sa kojom se budem zabavljao, mozda ce se ona odmah postaviti sa odredjenom rezervom, i nece ni pomisljati na najozbiljniju varijantu, nego to traje koliko traje, a ja cu vec naci nekog ko mi odgovara i sa kojim cu moci da imam decu, a ja bas budem extra zaljubljen u nju, a njoj su deca najbitnija, i da mogu da ih imam ne bi bilo nikakvih problema. Naravno, moze da bude i drugacije, a ne samo ovako kako sam naveo. Dobro, sada se moze govoriti o 1000 kombinacija, i ne zelim da vas gnjavim.

“Da ti ne znas da ne mozes imati dece, li bi se ti ozenio zenom za koju znas da ne moze da rodi dete?”

Uf, jako tesko pitanje, i probacu da budem najiskreniji. Ako bi ta zena ona prava, savrsena za mene u svakom pogledu, koja bi oznacavala svrhu mog postojanja i bez koje moj zivot ne bi imao smisla, ozenio bih se 10000000%, medjutim ako mi to ne bi bas tako zvucalo, onda ne znam…

Otprilike imam neko koliko-toliko izgradjeno misljenje o svemu ovome, ali sam hteo da vidim sta Vi mislite…
 
bivsa:
"Neznam kako druga strana ( i cija ?) misli, ali ja vec volim i kada bi ta ljubav meni po pravdi i samo po pravdi pripadala ja bih samo zelela, i vise od svega da volim ,onoga koga volim najbolje sto umem a da se pri tom usavrsavam i unapredjujem u tom pruzanju prave ljubavi, da li ce biti dece ko to zna u zivotu, ali sto se mene tice meni je i mozda otac te mozda dece potreban, ne u nekom lose shvacenom smislu vec u onom ljudskom kao jedina vazna osoba izvan kruga moje porodice kojoj bih zelela ako bih mogla i zasluzivala to ,da se posvetim. Ipak, ovakvo misljenje da je ljubav dovoljna mozda nema vecina ljudi ali ja bar imam i sigurna sam u to, nikada ne bih promenila stav, iako neki mozda sumljaju u mene ali ja sebi verujem a i to je vazno, medjutim jos vaznije je da voljena osoba veruje tebi, onog kojeg volim nikada ne bih ostavila a on je pak sklon da ismeva malo taj moj stav, ako je to nezrelost po njegovom misljenju ili prevelika hrabrost neka onda tako i bude, jer i takvih na svetu treba da ima. Da zakljucim sto se mene tice i brak bez dece moze da se smatra uspesnim bar za one koji se vole, ali samo ako je greska kod njega, ako bi bila kod mene (mislim ja to stvarno neznam, da li je o tome rec?)dovoljno volim da nikad zbog njegovog potomstva ne bih oduzimala njegovo vreme, makar i on to hteo. "

quote]

Kakve reci. Hvala.
Kliknite za proširenje...
 
Sudbina :(:
Slicna situacija kao i jos jedan topic u Zenskom kutku, a opet i malo drugaciji, ali mi je stvarno potrebno vase misljenje. Pa drage dame, da li bi ste se udale za momka sa kojim ne mozete da imate decu? Situacija je takva da je sve savseno, i ljubav, i stambeno pitanje, i finansije, ali eto...

Ne pricam hipoteticki, nego stvari zaista tako stoje, pa bih molio za iskrenost.
Kliknite za proširenje...

eh ne moze...pa danas sve moze :) i rejchel je zatrudnela
 
Ja zivim sa covekom za koga se ispostavilo da ne moze da ima dece. Kad smo to saznali spucala me je totalna depresija, ali razmisljla sam o svim varijantama osim da ga ostavim - to ne dolazi u obzir. Volim ga i to ne menja nista po pitanju toga da li cemo biti i dalje zajedno. Trenutno razmisljam o donaciji spermica, on se kao slaze ako ja bas hocu, ali cini mi se da nije bas odusevljen. Kada sam mu rekla da je bezveze sto kod nas u Beogradu, za razliku od normalnih klinika, o donatoru ne moze da se sazna bas nista, on je prokomentarisao da je bolje nista ne znati. Jako sturo mi odgovara na sva pitanja o tome, pa u stvari ne znam sta misli (iskreno receno nisam ni ja sigurna sta hocu) ali volela bih da mi objasnis zasto ti je tesko da mislis o donaciji, a usvajanje prihvatas. Ne kazem to da bih te kao nesto kritikovala, vec pokusavam da provalim kako se osecas da bih lakse provalila kako se oseca moj cutljivi partner, jer sta god da bude bitno mi je da se on sa tim slaze, ne samo radi mene, vec i radi sebe. Reci mi iskreno koja je tebi opcija tu najprivlacnija - zivot bez dece, donacija ili usvojenje i zasto. Meni su sve tri prihvatljive, ali nikako da se odlucim sta je the best.
 
Ne znam da li je prethodno pitanje upuceno meni, s obzirom da sam ja na ovom topicu potezala pricu o donaciji/usvojenju?
Ja sam tamo vec otprilike i napisala zasto mi je jedno prihvatljivije od drugog, ali mogu da ponovim.
Kao prvo moram da napomenem da NEMAM NISTA PROTIV parova koji se odluce na donaciju, uopste ne zelim da generalizujem, ovo su samo moja licna osecanja na tu temu.

Za mene je svako razmisljanje o buducem detetu obelezeno jakim osecanjem da bi to bilo nesto NASE, dakle sinteza njega i mene, neka vrsta ujedinjenja... Ako bi u pitanju bila donacija jajne celije, onda bih ja rodila dete mog muza i neke nepoznate zene, u slucaju donacije sperme - moje dete sa nekim nepoznatim muskarcem i za mene je takva situacija emocionalno neprihvatljiva (kao i za mog muza), neka vrsta izdaje prema onome ko ne moze da ima dete... pa ako smo zajedno u svemu, onda cemo biti zajedno i u tom problemu nemogucnosti da se ima potomstvo i usvojicemo dete, sto je situacija u kojoj bi oboje bili na podjednakim startnim pozicijama. Da pogledam sada cisto iz licnog ugla: u situaciji u kojoj bih ja bila neplodna, a moj muz plodan, njegovu zelju da rodim njegovo dete sa doniranom jajnom celijom dozivela bih kao sebicnu i osetila izvesno razocaranje u ideju koju ja imam o nasoj ljubavi. Ne znam kako bih emotivno prihvatila ni situaciju u kojoj bi rodila svoje dete sa nekim drugim muskarcem, a ne mojom jedinom i najvecom ljubavi... to bi me nekako udaljilo od njega.

Ne znam da li ti je ovo ista pomoglo, pitanje da li su kod tvog partenra isti razlozi. Ali svakako ti preporucujem da budes oprezna sta god da odlucis.

Nadam se da ovaj post nikoga nece uvrediti. Jos jednom naglasavam da su u pitanju licna osecanja dvoje ljudi i nista drugo - nikakav glas pro ili contra.
 
Zao mi je sto neki od vas smatraju da se moze ziveti bez dece . Samo oni parovi koji imaju slicne probleme mogu vas shvatiti,dragi prijatelju.Moj suprug i ja smo zajedno 8 godina ,2 godine pokusavamo da dobijemo dete,ali su pokusaji za sada uzaludni.Jos uvek ne znamo kod koga postoji problem,ali to i nije vazno jer je problem i patnja zajednicka.Potrebno je puno ljubavi da bi se sve to prevazislo.
 
Mislim da je bivsa dala pravi odgovor, ja se u potpunosti slazem sa njom i ne bih nikada promenila misljenje.
Ja sam se udala iz ljubavi,ni moj muz ni ja tada nismo znali niti vodili racuna o tome, da li cemo imati dece ili ne, jednostavno zavoleli smo se i vencali, verili i zabavljali, kako to obicno ide.
Ja sam svoju LJUBAV kojeg toliko VOLIM da mi ponestaje reci a pogotovo i jos vise NACINA!!! da mu to kazem, cekala dugo. Znate onu narodnu "Ko ceka, doceka" e bas tako, pre nego sto sam se udala samo sam razmisljala kako ce drugarice da pozelene i svisnu od zavisti kada vide MOG muza, unapred sam znala da ce da umru od muke. Neka mi je od onih starijih zena ( koje svsta pricaju pred decom) rekla da je najveca muka za zenu kada ima zgodnog muza. U neku ruku to i jeste prokletstvo ali ipak dodala bih statko mada ume da bude bas i mucno, kada ,gde god se pojavite s njim vidite halapljive zenske poglede koje mu porucuju samo da prostite onu stvar i zelju e pa sad vi vidite, zene su opet nekako drugacije njih muskarci mogu da gledaju i ovako i onako ali one ne pristaju na ono sto ne zele, ali muskarci kada im se zene na svakom ali bukvalno svakom koraku nude zaista su permanentan strah za njihove zene u tom smislu da jednostavno onda ne znaju kako da ih zadrze SAMO ZA SEBE. E zbog toga se ja pribojavam nedostatka dece, samo zbog toga, jer sam potpuno sumanuta za njim, slusala sam opet kako one iste zene kada kazu dalje, da deca vezu muskarca za tebe jace e bas bi tako nekako volela da ga vezem sto pre,pa mozda je to lukavo ili nisko ili ocajnicki, prosudite kako hocete ali lako je vama kada Vam muz nije ovako lep i sto je jos gore, nekim dzaba i lepota ako nisu ono znate muzevni i sarmantni nekako kao da iz ciste njihove dosade i tek zanimacije ali levom rukom zene pocinju da seku vene za njima. To je neverovatno izgleda da postoje prirodno talentovani zavodnici i ajd sad pokusajte da nadmudrite prirodu ako mozete.
E a shta ono bese tema - deca??
Kada ne bi imali dece preko toga bih presla lako. Ali preko nebrige za potomstvo, nikad. Ma salim se kuco.
 
Jeste li razmisljali da usvojite dete :?: Toliko slatkih malisana ima zeljnih ljubavi, pa mozda je Bog bas odredio da vi budete jedni od onih koji ce usreciti jedno takvo dete.

Ja sam za sebe odlucila, da cu sigurno jednog dana usvojiti jednog takvog malisana, bez obzira sto imam svoje biolosko dete. Nek su nam deca ziva i zdrava, bez obzira ko ih je rodio i neka ih je sto vise.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top