Stanica za susretanje članova Malog virtuelnog kluba

Kroz razgovor sa nekim ljudima, došla sam na ideju koja mi se učinila interesantna, a to je da otvorimo neku temu za nas koji se bavimo pisanjem (pokušavamo da stvaramo nešto ), a da tema predstavlja neku vrstu ''ispovednog razgovora''...

Volela bih da svako od nas napiše kad i kako je počeo da piše, ko ili šta ga je na to podstaklo, šta nas oblikuje kao mislioce, koliko ima autobiografskih elemenata u onome što pišemo, koliko je Forum doprineo kvalitetu vaših pesama ili priča, uopšte - šta sve utiče na vas, kako to izgrađujemo naš stil, posvećujete li ono što pišete nekom, znaju li ljudi kojima posvećujete da je to za njih, kakve reakcije mislite da izazivaju vaše pesme, kako reči drugih ljudi odavde deluju na vas...?

Mnogo pitanja , ali bi bilo lepo odgovarati na njih...

Ja sam prvi put napisao neshto(chini mi se neshto nalik na pesmu) negde oko prvog srednje. Mislim da je razlog bio nezadovoljstvo shto jedna devojka nije bash moja devojka.
To je sve bilo pre nego shto sam chitao neku ozbiljniju poeziju(slazem se da je diskutabilno shta je to u stvari "ozbiljnija" poezija; ali, poshto bi to rashirilo temu izvan same teme, mislicu o tome kao da me neko razume shta sam hteo reci, i da ja razumem druge u njihovom navodnom razumevanju mene).
Uglavnom, veoma mi se svidela poezija pojedinih pesnika, i mislim da sam chitajuci nju, shvatio da se radi o nechemu shto je ipak malo "vishe" od trenutnog dushevnog, psihichkog(kako god) raspolozenja. Nazalost(rekli bi konzervativni - za neke dosadni), i u poeziji postoji stalna promena, i zasicenje starim. I, chini mi se, da bi neko pisao dobro poeziju, mora znati, ako ne sva, ono bar najznachajnija njena kretanja kroz istoriju, sve njene skokove, letove, Sizifove napore, tuzne padove itd. Zashto ovo pricham ako je ovo tema o nekim lichnim dozivljajima sopstvenog pisanja? Chini mi se da je to stoga shto sam razocharan u svoje pisanje, ali i u poeziju uopshte. Razlog tome je prilazak njoj kao nechemu vanrednom, nechemu shto traje... Ali, nazalost, trajanje choveka, kao usamljenog bica(a takav je svaki pravi pesnik, chini mi se) je tuzno kratko. I tako, zasicenjem nechim za shta sam mislio da je olimpijsko i nepobedivo, urezalo mi je josh vishe sumnju o prolaznosti...
Ipak, drago mi je da vidim iskreno odushevljenje i zaljenje drugih u njihovoj poeziji.

Draga Sokolice, zaista mnogo pitanja... ali tema je super. Moraću da razmislim, pa se vraćam. Veliki pozdrav.

Sokolica_M:

Kroz razgovor sa nekim ljudima, došla sam na ideju koja mi se učinila interesantna, a to je da otvorimo neku temu za nas koji se bavimo pisanjem (pokušavamo da stvaramo nešto ), a da tema predstavlja neku vrstu ''ispovednog razgovora''...

Volela bih da svako od nas napiše kad i kako je počeo da piše,

Kliknite za proširenje...

Onako, "neozbiljno", još kao malo dete, sastavljala, usmeno, neke rimovane rečenice, o svemu oko sebe, naročito macama i kucama kasnije, kad sam naučila da pišem, i zapisivala.
Ali prvi put ozbiljnije, u starijim razredima osnovne, pesme. Naravno, dečje, početničke, mada, s godinama, naročito u 7. i 8. razredu, bilo je tu i ponešto ozbiljnije, literarna sekcija, Zmajeva nagrada... U prvom gimnazije, već ozbiljnije, u školskom listu, na nekim đačkim konkursima, nagrade, i radio emisija gde sam gostovala kao najbolji pesnik te nedelje, i kad je Draginja Urošević govorila tada o mojoj poeziji, da za svoje godine (15) imam izuzetan - "smisao za odabir, i za raznovrsnost motiva", i da sam veliki - talenat. Što, naravno ne znači automatski da će se to izroditi u pravog pesnika. Tako je nekako i bilo. Jedno vreme sam potom pisanje sasvim napustila, i vratila mu se tek negde krajem svojih tridesetih. Ne znam ni sama kako, jednostavno je - poteklo opet iz mene, ta neka potreba da pišem. Opet prvo pesme, a poslednjih godina i prozu.

koliko ima autobiografskih elemenata u onome što pišemo,

Kliknite za proširenje...

Na neki, makar posredan način, toga ima u svemu što pišemo, pogotovo tako indirektno u poeziji, jer sve prvo "prolazi" kroz nas. Ali, što se tiče proze, roman mi je gotovo isključivo moja potpuna "izmišljotina", ako se radi o samim događajima, radnji.

koliko je Forum doprineo kvalitetu vaših pesama ili priča,

Kliknite za proširenje...

U tom smislu nije, jer sam ovde došla kao već izgrađen autor, s 4 objavljene knjige iza sebe. Nego, sam ovde upravo pre svega iz sopstvene radoznalosti da vidim kakvih sve novih dobrih autora ima, jer znam da ih, hvala Bogu, uvek mora biti. Uvek se iznova radujem novim autorima, novim sjajnim pesmama. Naravno, tu sam i da s pravin posvećenicima poezije, pesnicima, podelim i ponešto od svog rada. A, evo, polako, koliko mi vreme dozvoljava, i sakupljam, čuvam, od početka, ono što mi se najviše dopada.

uopšte - šta sve utiče na vas, kako to izgrađujemo naš stil,

Kliknite za proširenje...

Utiče - svašta.

posvećujete li ono što pišete nekom,

Kliknite za proširenje...

Dosta sam pesama posvetila raznim dragim i bliskim ljudima. A i rukopis romana koji sam upravo završila.

znaju li ljudi kojima posvećujete da je to za njih,

Kliknite za proširenje...

Znaju.
A nadam se, nekako, i oni, koji, na žalost, u trenutku posvete više nisu bilu ovde s nama fizički.

kakve reakcije mislite da izazivaju vaše pesme, kako reči drugih ljudi odavde deluju na vas

Kliknite za proširenje...

Ja se nadam - lepe. I drago mi je da nekoga oplemenim, obradujem.

Pišem još od kada sam upoznao Ljubinka tesara, pre mnogo godina, i ostavio sam iza sebe stotine pesama, prica, eseja, dve drame u stihu. U ovaj sam se forum učlanio tek pre neki dan. Obično je moje pisanje velika tajna, međutim, kada popijem, što mi je česta navika, obasipam ljude svojim stihovima i smaram ih. Moje pesme su, kako sam jednu od prvih svojih zbirki nazvao, vikari mog života i duše.

Knjizevnost, literatura, pisanje, oduvek su bili neka vrsta utocista koje godi, prija, potiskuje neraspolozenje i pospesuje radost. Puno sam citala kao dete a i sada je to jedan od najomiljenijih nacina za ispunjenje vremena. Vodila sam i dnevnik jedno vreme ali su tekstovi uvek bili "uvijeni", pomalo nerazumljivi, obojeni emocijama. Mnogo toga je vremenom istrgnuto iz secanja ali upravo zahvaljujuci pisanju ostalo spaseno od zaborava.Nazalost, nisam bila uporna u tome pa su i neke najzanimljivije godine ostale van domasaja olovke. Pomenuh na drugom mestu da sam bila podstaknuta na ozbiljnije pisanje pravom slucajnoscu. U stvari i nisam u potpunosti sigurna da li je ovo ozbiljno uistinu dovoljno ozbiljno da bi moglo da zaintrigira nekog ali mi je zasada dovoljno da se ja osetim ustreptalom nad necim sto zavrsim. Stil se sigurno izgradjuje vremenom, trazi mnogo ulaganja, trazi i potvrdu. Oblikuje nas sve ono oko nas, utice sve ono sto nam nadrazi duh i raspali mastu. Nisam dosada nikome konkretno posvetila nesto od napisanog ali to planiram...samo to ceka svoj trenutak.