foliranat1
Domaćin
- Poruka
- 3.680
samo za zaljubljenike u istoriju
Zakon uklesan u kamenu
Hiti iz Likije su ostavili trag - kamen poznat kao Obelisk iz Ksantosa čiji natpisi predstavljaju zbirku zakona starih Srba. Zakonik je nastao približno kad i u svetu poznati Hamurabijev
Balkansko poluostrvo je prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljeni ostali delovi Evrope. Sadašnji stanovnici Balkana su potomci velikog plemena Rašana koji su tu živeli od najstarijih dana. Većina ih je ostala u svojoj prapostojbini, dok se manji deo u seobama odlučio da promeni mesto i nastani druge delove Evrope, pa i Azije."
Kada je sa ovom teorijom davno u Čikagu istupio Svetislav Bilbija, priznati etimolog, koji je godinama istraživo korene Srba, nastalo je komešanje među onima koji su prihvatali teoriju germanske škole prema kojoj su Sloveni na Balkan stigli u 6. i 7. veku posle Hrista. Ali, to je bio tek početak uzdrmavanja temelja srpske istorijske nauke zasnovane na teorijama plasiranim sa Zapada.
Koreni još u prošlom veku
U pretpostavke da su Sloveni stigli na Balkan u 6. veku posle Hrista sumnjalo se još u prošlom veku. Među tim "nevernim Tomama" najglasniji je bio srpski istoričar Miloš S. Milojević. Međutim, i sa zapada i sa istoka stizale su, takođe, sumnje da je sve bilo baš onako kako piše u udžbenicima i enciklopedijama. Francuz Siprijan Rober je stavio pod lupu teoriju o doseljavanju Slovena, pa i Veliku seobu naroda u četvrtom veku posle Hrista, a nekoliko ruskih naučnika svojim novim saznanjima izazvalo je gotovo revoluciju još u to vreme. Georgij Dankovski, Aleksandar Čertakov i V. V. Hvoja istupili su sa svojim učenjima koja kasnije prihvata i savremeni ruski istoričar B. A. Ribakov, a koja se zasnivaju na spoznajama da praslovenski period postoji mnogo pre Hrista.
Pravu senzaciju izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov koji je 1954. godine počeo da objavljuje prevode "Velesove knjige". Reč je o hristovim daščicama na kojima je urezana slovenska hronika, odnosno deo istorije Slovena, iz koje se jasno vidi da ta istorija počinje 650 godina pre Hrista.
Sve te radove propratio je i iščitao Svetislav Bilbija, čovek koji je sam, sa neviđenom upornošću, krenuo da istražuje srpsku davninu. Rođen je 1907. godine u Bosanskom Grahovu, pohađao sarajevsku Klasičnu gimnaziju, a poslednje razrede završio u sarajevskoj Bogosloviji. U Beogradu je 1933. godine završio Bogoslovski fakultet. Pored "živih" učio je i klasične jezike, pa je kao pravi poliglota čitao i prevodio stranu literaturu, ali i zapise na "mrtvim" jezicima.
U vreme Drugog svetskog rata odlazi u Italiju iz Šibenika gde je bio sekretar episkopa. Odmah posle rata u Italiji se obreo i veliki broj srpskih intelektualaca, među kojima i oni koji su se zanimali za korene Srpstva. Pokrenuli su čak i izdavačku delatnost, a 1961. godine u Rimu se pojavljuje delo "Od Indije do Srbije, tri hiljade godina srpske istorije" čiji je autor, nažalost, i do današnjih dana ostao nepoznat, jer ispod teksta nije bilo potpisa. Ta knjiga, koja je bukvalno razgrabljena među emigracijom, poslužila je kasnije kao osnova za istraživanja Svetislavu Bilbiji i Olgi Luković-Pjanović.
Ključ je ćirilica
U traganju za korenima Srba Bilbija je dosta vremena proveo pokušavajući da dokuči kakve su to poruke ostavili Etrurci, narod koji je još pre Rimljana živeo na području današnje Italije. To pismo je bilo zagonetka za veliki broj lingvista, a i sam narod imao je kulturu koja je zbunjivala mnoge istraživače. Na nesreću, od pisanih spomenika ostalo je vrlo malo jer su Rimljani spalili sve knjige koje su bile pisane ovim pismom.
Već pri prvom susretu sa etrurskim pismom Bilbija je imao nekakav, kako će kasnije da ispriča, čudan osećaj da je ključ za dešifrovanje veoma blizu i da lako otvara tu bravu. I ubrzo se pokazalo da je u pravu. Ono što su mnogi decenijama pokušavali ovaj naučnik je uradio za relativno kratko vreme. Najpre je primetio da etrurska slova podsećaju na slova Vukove ćirilice. Ređao ih je, pokušavao da uporedi. Mnogo toga se poklapalo, ali pravog rezultata, ipak, nije bilo. A onda je jednom, sasvim slučajno, slova počeo da sriče obrnutim redom -z desna nalevo. Lagano sričući sklapao je reči koje su imale koren kao neke reči u savremenom srpskom jeziku. To je bio taj ključ koji je decenijama tražen da otključa zagonetnu etrursku bravu.
Pošto je u međuvremenu napustio Italiju i preselio se u Ameriku, Bilbija je svoje nalaze počeo da objavljuje u časopisima i listovima srpskih iseljenika u SAD. Kod njih je pobudio interesovanje, ali je zato, s ove strane "bare", već bio anatemisan. To ga, međutim, nije sputavalo da nastavi istraživanja. Želja da pronikne što dublje u prošlost svog naroda, da dozna dokle dopire i poslednja najtanja žilica njegovog korena bila je toliko velika da mu nije bilo teško da iz Amerike skokne bilo kuda odakle bi mu javili da postoji nešto novo vezano za ono na čemu radi. Zbog tih istraživanja često je boravio u zemljama Evrope, kao i u našim krajevima, naravno.
Hiti iz Male Azije
Mnogi naučnici u svetu bili su zainteresovani za ono što je radio Bilbija. Pored porekla i jezika Etruraca on se bavio i drugim oblastima. Između ostalog jedan je od osnivača poznatog Srpskog akademskog kluba iz Čikaga. Zahvaljujući svom "ključu" za etrursko pismo, Bilbija je skinuo veo sa još nekih tajni koje su bile vezane za ovaj narod.
Pošto je pročitao natpise na brojnim etrurskim, lidijskim i likijskim spomenicima, Bilbija je otišao korak dalje. Opet poređenjem znakova došao je do zaključka da se ta ćirilica razvila iz klinastog pisma Niza ili Nižana, naroda koji je u literaturi zabeležen kao Hiti. Kao njihova postojbina pominju se prostranstva današnje Male Azije gde su živeli oko 2000 godina pre Hrista. U oblasti Likiji oni su podigli grad Srb (negde je ostalo zapisano i Zerb).
Kao što je svaki narod imao svoje zakone, tako su ih imali i Hiti iz Likije. Deo tih zakona ostao je iza njih, a najveći broj tih zapisa uspeo je da pročita Bilbija. Reč je o tekstu urezanom na kamenu poznatom pod nazivom Obelisk iz Ksantosa. Taj tekst predstavlja zapravo zbirku zakona starih Srba kojima se uređuju pravila života i odnosi u zajednici. Ovaj zakonik je savremenik u svetu čuvenog Hamurabijevog zakonika ispisanog na visokoj steni oko 1760. godine pre Hrista, a nekoliko vekova je stariji od ništa manje poznatog Mojsijevog.
Pošto je odgonetnuo glasovna značenja pojedinih slova Etruraca, Likijaca i Lidijaca, Bilbija ih je uporedio sa znacima Vukove ćirilice i ostalih pisama. A kada je pročitao gotovo sve poznate spomenike tih naroda, prionuo je na veliki posao. Sačinio je rečnik staroevropskog, drevnog srpskog jezika. I rezultat je stigao: svi ti narodi potiču iz podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi.
Etrurci, koji su pre Latina živeli u današnjoj Italiji, sebe su, poznato je, zvali Rašanima. O poreklu reči Ras bilo je među naučnicima dosta rasprava, ali je opšteprihvaćeno da označava soj, rasu, pripadnost jednom plemenu koje govori istim jezikom. Od ove reči nastala je i reč Rus što ima isto značenje.
Rašanima su se zvali i žitelji Nemanjine države Raške u kojoj je postojao i grad Ras. Prema tome, kad govorimo o Etrurcima, mi, u stvari, govorimo o Rašanima koji su, prema svemu sudeći, ako ne šire, svakako živeli na području vinčanske kulture i odatle neki pošli u novu postojbinu preko planina i mora. A možda je to bila velika porodica koja je nastanjivala veliki deo Evrope, pa i Male Azije. Na području vinčanske kulturne grupe nalazi se mesto Rašica, severozapadno od Prokuplja. Ovaj naziv ispisuje se jednostavno vinčanskim i etrurskim pismom. Ko zna koliko su ga puta ispisali Etrurci da bi nam ostavili pomen o svom pravom imenu. Zašto su, kako i kada dobili ime Etrurci koje nije njihovo izvorno, a koje može da se pročita jasno na kamenim natpisima, za sada ostaje tajna.
Ognjan RADULOVIĆ
Zakon uklesan u kamenu
Hiti iz Likije su ostavili trag - kamen poznat kao Obelisk iz Ksantosa čiji natpisi predstavljaju zbirku zakona starih Srba. Zakonik je nastao približno kad i u svetu poznati Hamurabijev
Balkansko poluostrvo je prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljeni ostali delovi Evrope. Sadašnji stanovnici Balkana su potomci velikog plemena Rašana koji su tu živeli od najstarijih dana. Većina ih je ostala u svojoj prapostojbini, dok se manji deo u seobama odlučio da promeni mesto i nastani druge delove Evrope, pa i Azije."
Kada je sa ovom teorijom davno u Čikagu istupio Svetislav Bilbija, priznati etimolog, koji je godinama istraživo korene Srba, nastalo je komešanje među onima koji su prihvatali teoriju germanske škole prema kojoj su Sloveni na Balkan stigli u 6. i 7. veku posle Hrista. Ali, to je bio tek početak uzdrmavanja temelja srpske istorijske nauke zasnovane na teorijama plasiranim sa Zapada.
Koreni još u prošlom veku
U pretpostavke da su Sloveni stigli na Balkan u 6. veku posle Hrista sumnjalo se još u prošlom veku. Među tim "nevernim Tomama" najglasniji je bio srpski istoričar Miloš S. Milojević. Međutim, i sa zapada i sa istoka stizale su, takođe, sumnje da je sve bilo baš onako kako piše u udžbenicima i enciklopedijama. Francuz Siprijan Rober je stavio pod lupu teoriju o doseljavanju Slovena, pa i Veliku seobu naroda u četvrtom veku posle Hrista, a nekoliko ruskih naučnika svojim novim saznanjima izazvalo je gotovo revoluciju još u to vreme. Georgij Dankovski, Aleksandar Čertakov i V. V. Hvoja istupili su sa svojim učenjima koja kasnije prihvata i savremeni ruski istoričar B. A. Ribakov, a koja se zasnivaju na spoznajama da praslovenski period postoji mnogo pre Hrista.
Pravu senzaciju izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov koji je 1954. godine počeo da objavljuje prevode "Velesove knjige". Reč je o hristovim daščicama na kojima je urezana slovenska hronika, odnosno deo istorije Slovena, iz koje se jasno vidi da ta istorija počinje 650 godina pre Hrista.
Sve te radove propratio je i iščitao Svetislav Bilbija, čovek koji je sam, sa neviđenom upornošću, krenuo da istražuje srpsku davninu. Rođen je 1907. godine u Bosanskom Grahovu, pohađao sarajevsku Klasičnu gimnaziju, a poslednje razrede završio u sarajevskoj Bogosloviji. U Beogradu je 1933. godine završio Bogoslovski fakultet. Pored "živih" učio je i klasične jezike, pa je kao pravi poliglota čitao i prevodio stranu literaturu, ali i zapise na "mrtvim" jezicima.
U vreme Drugog svetskog rata odlazi u Italiju iz Šibenika gde je bio sekretar episkopa. Odmah posle rata u Italiji se obreo i veliki broj srpskih intelektualaca, među kojima i oni koji su se zanimali za korene Srpstva. Pokrenuli su čak i izdavačku delatnost, a 1961. godine u Rimu se pojavljuje delo "Od Indije do Srbije, tri hiljade godina srpske istorije" čiji je autor, nažalost, i do današnjih dana ostao nepoznat, jer ispod teksta nije bilo potpisa. Ta knjiga, koja je bukvalno razgrabljena među emigracijom, poslužila je kasnije kao osnova za istraživanja Svetislavu Bilbiji i Olgi Luković-Pjanović.
Ključ je ćirilica
U traganju za korenima Srba Bilbija je dosta vremena proveo pokušavajući da dokuči kakve su to poruke ostavili Etrurci, narod koji je još pre Rimljana živeo na području današnje Italije. To pismo je bilo zagonetka za veliki broj lingvista, a i sam narod imao je kulturu koja je zbunjivala mnoge istraživače. Na nesreću, od pisanih spomenika ostalo je vrlo malo jer su Rimljani spalili sve knjige koje su bile pisane ovim pismom.
Već pri prvom susretu sa etrurskim pismom Bilbija je imao nekakav, kako će kasnije da ispriča, čudan osećaj da je ključ za dešifrovanje veoma blizu i da lako otvara tu bravu. I ubrzo se pokazalo da je u pravu. Ono što su mnogi decenijama pokušavali ovaj naučnik je uradio za relativno kratko vreme. Najpre je primetio da etrurska slova podsećaju na slova Vukove ćirilice. Ređao ih je, pokušavao da uporedi. Mnogo toga se poklapalo, ali pravog rezultata, ipak, nije bilo. A onda je jednom, sasvim slučajno, slova počeo da sriče obrnutim redom -z desna nalevo. Lagano sričući sklapao je reči koje su imale koren kao neke reči u savremenom srpskom jeziku. To je bio taj ključ koji je decenijama tražen da otključa zagonetnu etrursku bravu.
Pošto je u međuvremenu napustio Italiju i preselio se u Ameriku, Bilbija je svoje nalaze počeo da objavljuje u časopisima i listovima srpskih iseljenika u SAD. Kod njih je pobudio interesovanje, ali je zato, s ove strane "bare", već bio anatemisan. To ga, međutim, nije sputavalo da nastavi istraživanja. Želja da pronikne što dublje u prošlost svog naroda, da dozna dokle dopire i poslednja najtanja žilica njegovog korena bila je toliko velika da mu nije bilo teško da iz Amerike skokne bilo kuda odakle bi mu javili da postoji nešto novo vezano za ono na čemu radi. Zbog tih istraživanja često je boravio u zemljama Evrope, kao i u našim krajevima, naravno.
Hiti iz Male Azije
Mnogi naučnici u svetu bili su zainteresovani za ono što je radio Bilbija. Pored porekla i jezika Etruraca on se bavio i drugim oblastima. Između ostalog jedan je od osnivača poznatog Srpskog akademskog kluba iz Čikaga. Zahvaljujući svom "ključu" za etrursko pismo, Bilbija je skinuo veo sa još nekih tajni koje su bile vezane za ovaj narod.
Pošto je pročitao natpise na brojnim etrurskim, lidijskim i likijskim spomenicima, Bilbija je otišao korak dalje. Opet poređenjem znakova došao je do zaključka da se ta ćirilica razvila iz klinastog pisma Niza ili Nižana, naroda koji je u literaturi zabeležen kao Hiti. Kao njihova postojbina pominju se prostranstva današnje Male Azije gde su živeli oko 2000 godina pre Hrista. U oblasti Likiji oni su podigli grad Srb (negde je ostalo zapisano i Zerb).
Kao što je svaki narod imao svoje zakone, tako su ih imali i Hiti iz Likije. Deo tih zakona ostao je iza njih, a najveći broj tih zapisa uspeo je da pročita Bilbija. Reč je o tekstu urezanom na kamenu poznatom pod nazivom Obelisk iz Ksantosa. Taj tekst predstavlja zapravo zbirku zakona starih Srba kojima se uređuju pravila života i odnosi u zajednici. Ovaj zakonik je savremenik u svetu čuvenog Hamurabijevog zakonika ispisanog na visokoj steni oko 1760. godine pre Hrista, a nekoliko vekova je stariji od ništa manje poznatog Mojsijevog.
Pošto je odgonetnuo glasovna značenja pojedinih slova Etruraca, Likijaca i Lidijaca, Bilbija ih je uporedio sa znacima Vukove ćirilice i ostalih pisama. A kada je pročitao gotovo sve poznate spomenike tih naroda, prionuo je na veliki posao. Sačinio je rečnik staroevropskog, drevnog srpskog jezika. I rezultat je stigao: svi ti narodi potiču iz podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi.
Etrurci, koji su pre Latina živeli u današnjoj Italiji, sebe su, poznato je, zvali Rašanima. O poreklu reči Ras bilo je među naučnicima dosta rasprava, ali je opšteprihvaćeno da označava soj, rasu, pripadnost jednom plemenu koje govori istim jezikom. Od ove reči nastala je i reč Rus što ima isto značenje.
Rašanima su se zvali i žitelji Nemanjine države Raške u kojoj je postojao i grad Ras. Prema tome, kad govorimo o Etrurcima, mi, u stvari, govorimo o Rašanima koji su, prema svemu sudeći, ako ne šire, svakako živeli na području vinčanske kulture i odatle neki pošli u novu postojbinu preko planina i mora. A možda je to bila velika porodica koja je nastanjivala veliki deo Evrope, pa i Male Azije. Na području vinčanske kulturne grupe nalazi se mesto Rašica, severozapadno od Prokuplja. Ovaj naziv ispisuje se jednostavno vinčanskim i etrurskim pismom. Ko zna koliko su ga puta ispisali Etrurci da bi nam ostavili pomen o svom pravom imenu. Zašto su, kako i kada dobili ime Etrurci koje nije njihovo izvorno, a koje može da se pročita jasno na kamenim natpisima, za sada ostaje tajna.
Ognjan RADULOVIĆ
