foliranat1
Domaćin
- Poruka
- 3.680
Словени су староседеоци Балкана
Константин Седми Порфирогенит – цареви списи као извори за историју Словена
Заговорници тезе о доласку Словена на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа немају ни један извор о томе - осим Списа византијског цара Константина Седмог Порфирогенита. Међутим, много је поузданих извора да су Словени од библијских времена у сливу средњег и доњег тока Дунава.
Списи византијског цара Порфирогенита, из десетог столећа, основа су закључака у званичној историји да су наши преци на Балканском полуострву тек од Средњег века. Др Јован И. Деретић оспорава овакве научне судове и за то наводи неколико наједноставнијих објашњења:
1. Порфирогенитови списи су једини средњевековни документ у којем се наговештава неки вид досељавања Словена на Балкан (не тврди се изричито).
2. Сви други историјски извори, хронике, летописи, књиге и писма Средњег века означавају становнике Балкана као словенска племена, под разним именима.
3. Најпознатији средњевековни историчари и хроничари оставили су записе о Србима (Словенима) на Балкану и у данашњој Румунији.
4. Већина европских историчара, последња три столећа, опредељивала се за тврдњу да су Словени староседеоци Подунавља и Балкана.
5. Логички је неприхватљива могућност да се толики народ досели на подручје од Алпа и северне Италије до Цариграда, а да о томе не остану бројна документа. Па такав потрес на већем делу Европе (кад се узму у обзир и предели прапостојбине), морао би да остави неизбрисив траг у колективној свести и староседелаца и дошљака.
6. Немогуће је претпоставити да су неписмени дошљаци (како се тврди) могли да староседеоце науче свом језику, уместо да приме језик културних и писмених становника Византије.
7. Немогуће је веровати да су неписмени Словени могли да организују тако масовно и тако успешно сељење и то на најпривлачније подручје Византије – тада најмоћније европске силе.
У светлу ових недоумица, српски стручњаци све чешће детаљно анализирају сваку реченицу у списима византијског цара Порфирогенита. У Србији су штампане многе књиге опречне закључцима званичне историјске науке, а оне већ увелико изазивају пажњу читалаца и, што је нормално, нарушавају поверење у садржаје из историје у школским и универзитетским уџбеницима. У питању је својеврсно урушавање образовног система (у важним областима: историји, лингвистици, култури, географији...), па би било више него штетно да се о овај научни скуп оглуше заговорници званичне историје. Посебно историчари и функционери у државним установама, јер им је дужност да бране и унапређују знања у свакој научној грани. Ако се не одазову, имаћемо два тумачења истих догађаја из прошлости – прво, које ћемо задржати за себе и друго, које ћемо изложити кад будемо испитивани у школи и на универзитету.
Оно што је за српски народ важно, а о томе треба да брину, пре других, државни историчари и функционери, јесте позната истина да прошлост обликује понашање појединца, колектива и нације. Кад имамо конфузну (неразјашњену) историју, онда ни савремена збивања неће бити без недоумица, недоречености, несистематичности... нажалост, све нас ово данас, као народ, прати.
Копља су већ укрштена
Не би се могло рећи да није било полемике између заговорника једне и друге тезе о давном присуству Срба (Словена) на Балкану и Панонији. Било је, али спорадичне. Није се одликовала научношћу, ако се то може тако објаснити. Представници званичне историје су с омаловажавањем писали о писцима нове старе историје Срба (Словена). Називали су их незналицама, занесењацима, митоманима, новоромантичарима, итд. Ретко кад су покушавали да аргументима оспоре неки од закључака др Олге Луковић-Пјановић, др Јована И. Деретића, Светислава Билбије, Трубачова, проф. Реље Новаковића, Милоша Црњанског и многих других. Варнице су севале, свакако, али сучељавања мишљења, према правилима научне методологије, није било. У једном оваквом приказу, није могуће ни нама да на научно прихватљив начин изложимо погледе једних и других, али ће читаоцима бити занимљиво да сазнају који су догађаји и које историјске личности биле у центру пажње спорова, спорадично објављиваних на електронским медијима, часописима и дневним листовима.
На неки начин, копља су, ипак, већ укрштена. Озбиљније се убојног копља прихватио један од жестоких поборника средњевековног словенског досељавања на Балкан и у Средњу Европу. То је др Радивој Радић, професор Београдског универзитета и члан Византолошког института Српске академије наука и уметности, рођени Ливњак.
Да би одбранио Порфирогенитов запис о доласку Словена на Балкан у време византијског цара Ираклија (610-641), написао је књигу Срби пре Адама и после њега, трудећи се да сваку реченицу пошкропи отровом против истраживача који трезвено упозоравају да стотине историјских извора упућују на словенско староседелаштво на Балкану, а само један (Порфирогенитов) на њихово досељевање с данашњег подручја Пољске, Белорусије, Украјине и Русије. Поред отрова, др Радић се, нескривено, руга др Олги Луковић-Пјановић, др Јовану И. Деретићу и другима што се усуђују противречити закључцима званичне историје. Било би корисно да је др Радић, како смо навели, своју књигу попунио научном полемиком с овим ауторима, уместо што је само наводио њихове закључке, а онда је, без аргументације, дописивао да они нису у праву. Биће занимљиво да на једном примеру видимо поступак др Радића. Узећемо део расправе о националној припадности Светог Јеронима из четвртог столећа после Христа – преводиоца Светог писма с грчког на латински. Читаоци Сведока имају разлога да с пажњом прате ову полемику, јер је Свети Јероним (то није спорно) рођен у римском насељу, на локацији на којој је данас Босанско Грахово. Уз то, подаци о њему су више него драгоцени, јер упућују на суштину националних и религиозних превирања у српским земљама - од појаве хришћанства до данас. Како знамо, била су тешка и, најчешће, последица освајачких похода европских и азијских сила. Та превирања су раздробила српско национално биће по религиозним шавовима и раздробљене делове супроставила један другом. То се, најочитије, препознаје на невеселој судбини Срба у Босни и Херцеговини током двадесетог столећа – испуњеног светским и грађанским ратовима.
Да погледамо полемику о Светом Јерониму и Римокатоличкој цркви. Др Радић напада др Деретића што Светог Јеронима (330. или 337 – 420) убраја у Србе (Словене). Овако замера др Деретићу:
''И Свети Јероним, учени егзегета 4. века који је превео Библију с јеврејског и грчког на латински, према др Деретићу, био је Србин. Занимљивој је да по овом питању 'новоромантичари' не наступају јединствено. Тако госпођа Луковић-Пјановић одбацује српско, односно словенско порекло Светог Јеронима. С друге стране, то значи да је сагласно чудноватим мерилима 'новоромантичара' др Деретић већи 'родољуб' од госпође Луковић-Пјановић. Не рекох ли већ да је он главна узданица ове мале али одабране дружине''.
Корисније би било да је др Радић изнео доказе да Свети Јероним није Србин, него што се, по ко зна који пут, наругао др Деретићу и др Олги Луковић-Пјановић.
Константин Седми Порфирогенит – цареви списи као извори за историју Словена
Заговорници тезе о доласку Словена на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа немају ни један извор о томе - осим Списа византијског цара Константина Седмог Порфирогенита. Међутим, много је поузданих извора да су Словени од библијских времена у сливу средњег и доњег тока Дунава.
Списи византијског цара Порфирогенита, из десетог столећа, основа су закључака у званичној историји да су наши преци на Балканском полуострву тек од Средњег века. Др Јован И. Деретић оспорава овакве научне судове и за то наводи неколико наједноставнијих објашњења:
1. Порфирогенитови списи су једини средњевековни документ у којем се наговештава неки вид досељавања Словена на Балкан (не тврди се изричито).
2. Сви други историјски извори, хронике, летописи, књиге и писма Средњег века означавају становнике Балкана као словенска племена, под разним именима.
3. Најпознатији средњевековни историчари и хроничари оставили су записе о Србима (Словенима) на Балкану и у данашњој Румунији.
4. Већина европских историчара, последња три столећа, опредељивала се за тврдњу да су Словени староседеоци Подунавља и Балкана.
5. Логички је неприхватљива могућност да се толики народ досели на подручје од Алпа и северне Италије до Цариграда, а да о томе не остану бројна документа. Па такав потрес на већем делу Европе (кад се узму у обзир и предели прапостојбине), морао би да остави неизбрисив траг у колективној свести и староседелаца и дошљака.
6. Немогуће је претпоставити да су неписмени дошљаци (како се тврди) могли да староседеоце науче свом језику, уместо да приме језик културних и писмених становника Византије.
7. Немогуће је веровати да су неписмени Словени могли да организују тако масовно и тако успешно сељење и то на најпривлачније подручје Византије – тада најмоћније европске силе.
У светлу ових недоумица, српски стручњаци све чешће детаљно анализирају сваку реченицу у списима византијског цара Порфирогенита. У Србији су штампане многе књиге опречне закључцима званичне историјске науке, а оне већ увелико изазивају пажњу читалаца и, што је нормално, нарушавају поверење у садржаје из историје у школским и универзитетским уџбеницима. У питању је својеврсно урушавање образовног система (у важним областима: историји, лингвистици, култури, географији...), па би било више него штетно да се о овај научни скуп оглуше заговорници званичне историје. Посебно историчари и функционери у државним установама, јер им је дужност да бране и унапређују знања у свакој научној грани. Ако се не одазову, имаћемо два тумачења истих догађаја из прошлости – прво, које ћемо задржати за себе и друго, које ћемо изложити кад будемо испитивани у школи и на универзитету.
Оно што је за српски народ важно, а о томе треба да брину, пре других, државни историчари и функционери, јесте позната истина да прошлост обликује понашање појединца, колектива и нације. Кад имамо конфузну (неразјашњену) историју, онда ни савремена збивања неће бити без недоумица, недоречености, несистематичности... нажалост, све нас ово данас, као народ, прати.
Копља су већ укрштена
Не би се могло рећи да није било полемике између заговорника једне и друге тезе о давном присуству Срба (Словена) на Балкану и Панонији. Било је, али спорадичне. Није се одликовала научношћу, ако се то може тако објаснити. Представници званичне историје су с омаловажавањем писали о писцима нове старе историје Срба (Словена). Називали су их незналицама, занесењацима, митоманима, новоромантичарима, итд. Ретко кад су покушавали да аргументима оспоре неки од закључака др Олге Луковић-Пјановић, др Јована И. Деретића, Светислава Билбије, Трубачова, проф. Реље Новаковића, Милоша Црњанског и многих других. Варнице су севале, свакако, али сучељавања мишљења, према правилима научне методологије, није било. У једном оваквом приказу, није могуће ни нама да на научно прихватљив начин изложимо погледе једних и других, али ће читаоцима бити занимљиво да сазнају који су догађаји и које историјске личности биле у центру пажње спорова, спорадично објављиваних на електронским медијима, часописима и дневним листовима.
На неки начин, копља су, ипак, већ укрштена. Озбиљније се убојног копља прихватио један од жестоких поборника средњевековног словенског досељавања на Балкан и у Средњу Европу. То је др Радивој Радић, професор Београдског универзитета и члан Византолошког института Српске академије наука и уметности, рођени Ливњак.
Да би одбранио Порфирогенитов запис о доласку Словена на Балкан у време византијског цара Ираклија (610-641), написао је књигу Срби пре Адама и после њега, трудећи се да сваку реченицу пошкропи отровом против истраживача који трезвено упозоравају да стотине историјских извора упућују на словенско староседелаштво на Балкану, а само један (Порфирогенитов) на њихово досељевање с данашњег подручја Пољске, Белорусије, Украјине и Русије. Поред отрова, др Радић се, нескривено, руга др Олги Луковић-Пјановић, др Јовану И. Деретићу и другима што се усуђују противречити закључцима званичне историје. Било би корисно да је др Радић, како смо навели, своју књигу попунио научном полемиком с овим ауторима, уместо што је само наводио њихове закључке, а онда је, без аргументације, дописивао да они нису у праву. Биће занимљиво да на једном примеру видимо поступак др Радића. Узећемо део расправе о националној припадности Светог Јеронима из четвртог столећа после Христа – преводиоца Светог писма с грчког на латински. Читаоци Сведока имају разлога да с пажњом прате ову полемику, јер је Свети Јероним (то није спорно) рођен у римском насељу, на локацији на којој је данас Босанско Грахово. Уз то, подаци о њему су више него драгоцени, јер упућују на суштину националних и религиозних превирања у српским земљама - од појаве хришћанства до данас. Како знамо, била су тешка и, најчешће, последица освајачких похода европских и азијских сила. Та превирања су раздробила српско национално биће по религиозним шавовима и раздробљене делове супроставила један другом. То се, најочитије, препознаје на невеселој судбини Срба у Босни и Херцеговини током двадесетог столећа – испуњеног светским и грађанским ратовима.
Да погледамо полемику о Светом Јерониму и Римокатоличкој цркви. Др Радић напада др Деретића што Светог Јеронима (330. или 337 – 420) убраја у Србе (Словене). Овако замера др Деретићу:
''И Свети Јероним, учени егзегета 4. века који је превео Библију с јеврејског и грчког на латински, према др Деретићу, био је Србин. Занимљивој је да по овом питању 'новоромантичари' не наступају јединствено. Тако госпођа Луковић-Пјановић одбацује српско, односно словенско порекло Светог Јеронима. С друге стране, то значи да је сагласно чудноватим мерилима 'новоромантичара' др Деретић већи 'родољуб' од госпође Луковић-Пјановић. Не рекох ли већ да је он главна узданица ове мале али одабране дружине''.
Корисније би било да је др Радић изнео доказе да Свети Јероним није Србин, него што се, по ко зна који пут, наругао др Деретићу и др Олги Луковић-Пјановић.