nadahnuce je sinkopiranje bozanskog i ljudskog u nama. neke stvari se mogu a neke ne mogu objasniti racionalnim ljudskim merilima. sinkopa o kojoj pricam je ono o cemu je vergilije pisao u u eneidi, cvajg u zvezdanim casovima covecanstva ili pak man u smrti u veneciji... te sile se mogu obuzdavati ali pitanje je samo koliko je sve to smisleno.... kaze narodna izreka ko ne plati na mostu plati na cupriji, tako je i sa nadahnucem. neke stvari su date od boga, mozemo ih velicati, diviti se, stvarati uz njih...opet mozemo se obuzdavati i praviti se da je to samo plod nase uobrazilje ili pak se mozemo distancirati od svega toga a i od sebe samih pa da kao ona spanska sekta obavimo ritualno preduskrsno samobicevanje i kaznjavanje jer smo nedostojni takve blagosti i milosti svevishnjeg. sto god da je u pitanju, nadahnuce nece splasnuti, bice cak i jache, gomilace se u podrumima nase nesvesti i u idu naseg nezadovoljstva jednog dana provaliti iz nas na potpuno neocekivan nacin, cak i nama samima poneki put stran. zato sto smo svi mi bozija deca... zato sto nam je sve odredjeno, nadahuce pogotovo. kad to budemo skontali sve ce biti lakse, zivot, svakodnevni problemi, mucenja... pa i stvaralastvo jer je to jedino i vredno. najgori je egocentrizam koji postavlja savremeni covek koji gledajuci sebe u ogledalu kontrapunktne maliciozne samodopadljivosti kaze ja sam bog... jedan i jedini... a ne shvata da je uskracen za taj dasak vetra, sum lisca ili pak otvaranje ruzinih latica koji su ono sto smo svi zaboravili cije je, zasto je, odakle je i zasto postojimo na ovom mestu koje se zove planeta zemlja.
i treba
)
)
