dzordzV76
Primećen član
- Poruka
- 980
Kako se ovde mota najviše ljudi, postavio sam ovde neku priču koja nema veze sa saxom, ali je OK!
Priča o Siniši
Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu
za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa
prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom
događaju.
Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće
pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno
kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca.
Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i
njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom
sinu?
Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se,
kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u
vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa
njima?"
Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u
njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu
značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni
osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen
uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka
pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da
zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog
poluvremena.
Pa,..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju
levog beka".
Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom
obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i
osećajem
narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću
ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva
priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne
brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao
levu
stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio
u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na
travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa
tribine.
U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo
sa 4 : 3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za
eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista,
dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga
izvesti.
Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to
bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira,
a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša
stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa
svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom
životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u
mrežu.
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako
krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično
rešena,
jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.
Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni!
Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko
brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je
završila u gol-autu.
Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da
vidi šta će dalje.Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u
nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je
unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda
provala... prasak svi skočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom
i
preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i
slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...",
okončavajući svoju
priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz
lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u
ovaj svet".
Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime,
nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio
presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka,
grlivši ga i plačući od sreće!
Dodatak priči:
Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i
spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do
toga
da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo... Nasilje,
vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i
kolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u
naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.
Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi,
najverovatnije, birete ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za
to, dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.
Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati
na to da se stvari promene. Svi imamo na desetine prilika svakog dana da
pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".
Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi
stavlja nas pred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog
ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?
Priča o Siniši
Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu
za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa
prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom
događaju.
Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće
pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno
kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca.
Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i
njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom
sinu?
Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se,
kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u
vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa
njima?"
Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u
njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu
značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni
osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen
uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka
pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da
zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog
poluvremena.
Pa,..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju
levog beka".
Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom
obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i
osećajem
narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću
ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva
priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne
brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao
levu
stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio
u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na
travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa
tribine.
U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo
sa 4 : 3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za
eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista,
dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga
izvesti.
Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to
bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira,
a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša
stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa
svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom
životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u
mrežu.
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako
krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično
rešena,
jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.
Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni!
Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko
brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je
završila u gol-autu.
Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da
vidi šta će dalje.Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u
nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je
unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda
provala... prasak svi skočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom
i
preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i
slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...",
okončavajući svoju
priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz
lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u
ovaj svet".
Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime,
nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio
presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka,
grlivši ga i plačući od sreće!
Dodatak priči:
Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i
spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do
toga
da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo... Nasilje,
vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i
kolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u
naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.
Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi,
najverovatnije, birete ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za
to, dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.
Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati
na to da se stvari promene. Svi imamo na desetine prilika svakog dana da
pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".
Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi
stavlja nas pred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog
ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?
