КАДА СЕ ЖИВОТ ПОЖИВОТИЊИ
Даме и господо,
Ниским, ама баш ни са киме, ако изузмемо оне народе и цивилизације које су изумрле суочивши се са животним проблемима са којима се ми данас рвемо, се судбина није тако поиграла као што се то догађа нама. Ту слабашну, голим оком невидљиву (може се једино серцем осетити) нит, тањушну сламчицу спаса која се провлачи кроз целу нашу пребогату историју, макар се то са сигурношћу може устврдити пратећи све оно што нам се догађа још од прадавног, славног и светог Видов-дана 1389. године, сам покушао да следим, да јој се дивим и да је са љубављу у срцу, поносом у души и раздраганошћу у глави проучавам још у својим најранијим богословским данима. Имао сам срећу да сам баш у тим својим првим јуношким корацима покушао да упијам срцем све оно што око види, а са душом оно што ми рацио покушава да наложи. Можда је том и таквом осећању и разумевању допринела и сама чињеница да сам кроз призму теологији гледао не само на философију, већ богме и на историју, књижевност па чак и на свакодневно дешавање, но нећу о томе да нагађам, али желим да посебно апострофирам да ми је синтагма проф. др Димитрија Калезића:
„Немој да тражиш Господа нигдје другдје ако га у срцу не осјећаш !“
је нешто што никада нећу моћи, а богме ни хтети да заборавим из разлога што од тада на све око себе покушавам да гледам управо имајући у виду буквално значење те мудрости. Ништа не чини, баш ништа, ако ти то срце својим куцајима не заповеди, душа својим надимањем одобри и рацио ту поруку правилно дешифрира и спроведе у чињење. Да само то и ништа више и мање од тога, драге моје и уважена господо, је смисао те заиста велике и племените мудрости. Још једна, на изглед банална, причица, басна о три бика, (Сећате се како је вук посвађао ту браћу бикове знајући да их само посвађање једног по једног може да савлада и поједе...) биће заиста велика прекретница у мом животу зато што од тада увек, баш увек, покушавам да мирим, а не завађам, да збратим, а не да разбраћујем и да окупљам, уједињујем и удружујем, а не да раздвајам, делим и раздружујем браћу Србе и сестре Српкиње. Срцем сам разумео, душом осетио, а интелектом потврдио да кобног Видов-дана 1389. године никада не би ни било, ако би се чак и десио никада толико Срба не би погинуло у истом дану, да Срби нису били раздељени у многобројне кнежевине, међусобно посвађани, чак су се и борили једни против друхих, и жељни материјалног богаства и овоземаљске власти. Све, баш све, без и једног изузетка, би дали за грумен злата, грам моћи и једно једино биберово зрно власти. Није им ни тада као што је случај и сада уопште било важни колика ће им кнежевина да буде и колико ће Срба да буде у њој, важно им је једино било да они ведре и облаче у тој и таквој кнежевини. Многи од тих и таквих јадника су били толико опојени овоземаљском влашћу, богаством и славом да су чак почели и на Господа да хуле и чине све што је у супротности са Речју Божјом (Библијом). За нијасну другачији од те своје посвађане српске браће био је Лазар Хребељановић (рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда (данашњи Призрен) – погинуо на Косову Пољу 28. 06. 1389. године), по витештву које је учинуо у Бици на Косову је остао упамћен као Свети цар Лазар, можда само зато што је са тим и таквим тадашњим српским великашима био родбински повезан.
( 1353. године оженио се ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. Зетови су му били и Вук Бранковић, а и Милош Обилић (спомиње се и као Милош Кобилић или Милош Кобиловић, постоје и неки документи да му је кћерка Лазара Хребељановића Мара била вереница)
Срећа у несрећи, Господа молим да нам се то и ових дана деси, јер ако тога не буде сваковрсна пропаст Срба и Србије је неизбежна, је била што су српска браћа тек када су доведени до руба истребљења сагледали да само уједињени, збратимљени и уз помоћ Господа Бога могу да опстану. Још нешто из времена тадашњег морала би да буде поука времену садашњем. Сигурно се свако иоле образован сећа ових стихова
„Сви ми да се у со претворимо
Не би Турком ручка осолили,
А камо ли боја бојевали...“
који најбоље потврђују истост времена предвидовданског 1389. годи и овог срамног ваката кад непријатељи нашу колевку претварају у нечију туђу прћију. Да је бар атом гена Светог цар Лазара неким чудом сада у телу Бориса Тадића сигурно би срцем, душом и савешћу другачије гледао на ово што нам се сада догађа и сугурно никада не би тако кукавички закмечио:
„Нећемо војнички да бранимо Косово !“
Драге моје и поштована господо, да ли сте икада могли и да помислите каква несрећа би задесила Србе давне 1389. године да су уместо јуначине Лазара Хребељановића на свом челу имали кукавицу Бориса Тадића ?
Верујте ми да би тај кукавни, развратни и богохули ђилкош пре у дупе цмокнуо Мурата, него за бој припремио ата !
Даме и господо,
Ниским, ама баш ни са киме, ако изузмемо оне народе и цивилизације које су изумрле суочивши се са животним проблемима са којима се ми данас рвемо, се судбина није тако поиграла као што се то догађа нама. Ту слабашну, голим оком невидљиву (може се једино серцем осетити) нит, тањушну сламчицу спаса која се провлачи кроз целу нашу пребогату историју, макар се то са сигурношћу може устврдити пратећи све оно што нам се догађа још од прадавног, славног и светог Видов-дана 1389. године, сам покушао да следим, да јој се дивим и да је са љубављу у срцу, поносом у души и раздраганошћу у глави проучавам још у својим најранијим богословским данима. Имао сам срећу да сам баш у тим својим првим јуношким корацима покушао да упијам срцем све оно што око види, а са душом оно што ми рацио покушава да наложи. Можда је том и таквом осећању и разумевању допринела и сама чињеница да сам кроз призму теологији гледао не само на философију, већ богме и на историју, књижевност па чак и на свакодневно дешавање, но нећу о томе да нагађам, али желим да посебно апострофирам да ми је синтагма проф. др Димитрија Калезића:
„Немој да тражиш Господа нигдје другдје ако га у срцу не осјећаш !“
је нешто што никада нећу моћи, а богме ни хтети да заборавим из разлога што од тада на све око себе покушавам да гледам управо имајући у виду буквално значење те мудрости. Ништа не чини, баш ништа, ако ти то срце својим куцајима не заповеди, душа својим надимањем одобри и рацио ту поруку правилно дешифрира и спроведе у чињење. Да само то и ништа више и мање од тога, драге моје и уважена господо, је смисао те заиста велике и племените мудрости. Још једна, на изглед банална, причица, басна о три бика, (Сећате се како је вук посвађао ту браћу бикове знајући да их само посвађање једног по једног може да савлада и поједе...) биће заиста велика прекретница у мом животу зато што од тада увек, баш увек, покушавам да мирим, а не завађам, да збратим, а не да разбраћујем и да окупљам, уједињујем и удружујем, а не да раздвајам, делим и раздружујем браћу Србе и сестре Српкиње. Срцем сам разумео, душом осетио, а интелектом потврдио да кобног Видов-дана 1389. године никада не би ни било, ако би се чак и десио никада толико Срба не би погинуло у истом дану, да Срби нису били раздељени у многобројне кнежевине, међусобно посвађани, чак су се и борили једни против друхих, и жељни материјалног богаства и овоземаљске власти. Све, баш све, без и једног изузетка, би дали за грумен злата, грам моћи и једно једино биберово зрно власти. Није им ни тада као што је случај и сада уопште било важни колика ће им кнежевина да буде и колико ће Срба да буде у њој, важно им је једино било да они ведре и облаче у тој и таквој кнежевини. Многи од тих и таквих јадника су били толико опојени овоземаљском влашћу, богаством и славом да су чак почели и на Господа да хуле и чине све што је у супротности са Речју Божјом (Библијом). За нијасну другачији од те своје посвађане српске браће био је Лазар Хребељановић (рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда (данашњи Призрен) – погинуо на Косову Пољу 28. 06. 1389. године), по витештву које је учинуо у Бици на Косову је остао упамћен као Свети цар Лазар, можда само зато што је са тим и таквим тадашњим српским великашима био родбински повезан.
( 1353. године оженио се ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. Зетови су му били и Вук Бранковић, а и Милош Обилић (спомиње се и као Милош Кобилић или Милош Кобиловић, постоје и неки документи да му је кћерка Лазара Хребељановића Мара била вереница)
Срећа у несрећи, Господа молим да нам се то и ових дана деси, јер ако тога не буде сваковрсна пропаст Срба и Србије је неизбежна, је била што су српска браћа тек када су доведени до руба истребљења сагледали да само уједињени, збратимљени и уз помоћ Господа Бога могу да опстану. Још нешто из времена тадашњег морала би да буде поука времену садашњем. Сигурно се свако иоле образован сећа ових стихова
„Сви ми да се у со претворимо
Не би Турком ручка осолили,
А камо ли боја бојевали...“
који најбоље потврђују истост времена предвидовданског 1389. годи и овог срамног ваката кад непријатељи нашу колевку претварају у нечију туђу прћију. Да је бар атом гена Светог цар Лазара неким чудом сада у телу Бориса Тадића сигурно би срцем, душом и савешћу другачије гледао на ово што нам се сада догађа и сугурно никада не би тако кукавички закмечио:
„Нећемо војнички да бранимо Косово !“
Драге моје и поштована господо, да ли сте икада могли и да помислите каква несрећа би задесила Србе давне 1389. године да су уместо јуначине Лазара Хребељановића на свом челу имали кукавицу Бориса Тадића ?
Верујте ми да би тај кукавни, развратни и богохули ђилкош пре у дупе цмокнуо Мурата, него за бој припремио ата !
