- Poruka
- 6.825
Atomski fizičari dobijaju Nobelove nagrade, ali ne I astronomi. Molekularni biolozi dobijaju Nobelove nagrade, ali nijedan istraživač iz NASA-e je nije dobio... Slučajno?
Kada je 1958. predsednik Eisenhower potpisao akt o osnivanju Nacionalne Svemirske Agencije, stvoren je utisak da je reč o civilnoj i javnosti otvorenoj Agenciji. Taj dojam nosi prosečni Amerikanac i velika većina zaposlenih u svemirskoj agenciji NASA. Međutim, iz danas dostupnih Kongresnih dokumenata (Public Law 85-568, 29.07.1958.), može se saznati da se NASA smatra Agencijom direktno pod kontrolom Američke Vlade, a direktor NASA-e je hijerarhijski ispod ministra odbrane (i njemu odgovoran). Poseban Akt govori o tretiranju poverljivih podataka. Ono što se dešava poslednjih nekoliko decenija svodi se na sledeće: NASA proglašava naučnom fantastikom sve ono što joj ne odgovara izigravajući pri tom nezavisnu, civilnu Agenciju. Postavimo obrnutu tezu: "skrivane" informacije postaju naučni dokazi, a utisak o NASA-i kao otvorenoj agenciji postaje fikcija.
Fokusirajmo se na jedan od Jupiterovih meseca: Evropu. Jupiter ima četiri velika meseca: Callisto, Ganymede, Io i Evropa. NASA je 1979. i 1980. poslala istraživačku letelicu Voyager u njihovu orbitu i došlo se do interesantnih zaključaka (koji su dopunjeni sa onim iz Galilea sedamnaest godina kasnije):
- na površini Kalista i Ganimeda su detektovani kompleksni organski molekuli, sugerišući da isti organski sastavi postoje i na ostala dva meseca;
- Evropa ima unutrašnji izvor toplote (kao i većina nebeskih tela) u svom jezgru;
- Kalisto, Ganimed i Io su stenovita, suva nebeska tela;
- Evropa je veličine Zemljinog Meseca i prekrivena je sa 100 km debelim ledenim pokrivačem;
- ispod Evropine zaleđene površine nalazi se okean dubine 250 km koji okružuje kamene slojeve;
- ovaj okean postoji u svom tečnom stanju od Evropinog postanka.
Na ovaj način dolazimo do drugog nebeskog tela (pored nase matične planete) u Sunčevom sistemu koji ima kontinuirano prisustvo vode, toplote... i organskih molekula Sva tri sastojka neophodna su za nastanak organskog života. (Doduše, puko postojanje brašna, šećera i vode ne znači da će se rođendanska torta sama napraviti. Ali, pošto je rerna upaljena, onda nije nelogično da ćemo se ipak
osladiti.)
Ono što dopire u javnost su spekulacije iz naučnog tabora da verovatno postoji bogata organska supa duboko ispod ledenog pokrivača Evrope i da to može biti topla, vodena sredina za evoluciju života.
Instrumenti letelice Galileo su dokazali postojanje organske materije hvatanjem solarne radijacije koja se odbija od površine Jupiterovih meseca. Talasna dužina refleksije je unikatna za svaki molekul I tako se dobija slika površinske hemije ispresecana elektromagnetskim "potpisima". Otkrića uključuju različite kombinacije kiseonika, ugljenika, sumpora, hidrogena i nitrogena, i još nekoliko tipova organskih sastava. Dokazano je i prisustvo tolina za koji je utvrđeno da je igrao ključnu ulogu za razvoj života na Zemlji.
Primedba da nema prisustva "neophodnih" Sunčevih zraka na velikim dubinama stoji. Ali, dokazano je da Sunce nije neophodno za stvaranje života. Naime, na nekoliko mesta na Zemlji gde ne dopier Sunčeva svetlost (ispod Antarktičkog leda, Pacifički i Atlantski useci, kilometrima duboko) pronađeni su različiti životni oblici. Oni ne zavise od Sunca već od geotermalnih izvora koji pokreću unutrašnju hemo-sintezu sulfurnih bakterija koje opet predstavljaju polaznu osnovu čitavog podvodnog eko-sistema. Dodamo li tome vremenski okvir od nekoliko milijardi godina postaje jasnije da su se stekli svi neophodni uslovi za razvoj nekog egzotičnog tipa života.
Vojadžer je pre dvadeset godina poslao na Zemlji seriju sjajnih fotografija sa površine Evrope. Bazirano na dotadašnjim informacijama, 1980. godine (u časopisu Star & Sky magazine, originalni tekst se može naći na sajtu: http://www.enterprisemission.com ), nezavisni naučnik Richard Hoagland (tokom šezdesetih naučni savetnik za TV stanicu CBS, zatim vođa nekoliko svemirskih projekata tokom poslednje tri decenije) objavio je novu teoriju o postojanju tečnog okeana ispod Evropine površine sa mogućnošću života. NASA nije dugo čekala da ovu teoriju dočeka na nož i oceni je kao besmislenu.
Medjutim, svemirski pionir, izumitelj komunikacionih satelita i dobro poznati autor Arthur Clarke je 1982. nazvao "Evropa koncept" briljantnom idejom koju su vrlo ozbiljno uzeli u razmatranje niz astronoma... Među najžešćim kritičarima Hoagland-a bio je NASA istraživač, profesor Squyres (inače student drugog velikana svemirskih istraživanja i žanra naučne fantastike, dr Carl Sagan-a). Tokom TV-duela na CBS-u između Hoagland-a i Squyres-a, potonji je, prema mišljenju publike, izgubio. I ne samo to: čak je i priznao da nije ni video originale NASA-inih fotografija čije je dokaze tako rado (verovatno po nalogu) negirao.
Osamnaestog jula 1996. krupni naslovi u nizu novina su prenosili revolucionarni zaključak sa Konferencije za Svemirska Istraživanja održavane u Birmingemu: "Očekuje se da će se u roku od nekoliko sedmica dokazati postojanje egzotičnih vanzemaljskih životnih oblika u dubinama Jupiterovog meseca Evrope!" Autor izjave: profesor Steven Squyres, istraživač NASA-e i predavač na Cornell Univerzitetu, New York. Dalje se kaže da su ovi zaključci bazirani na "ličnom pregledu 16 godina starih fotografija Vojadžera", da na Evropi postoje "useci dubine 100 km ispunjeni organskim sastavima i solima", da je "biološka aktivnost pokretana sa geotermalnom toplotom iz centra planeta", da verovatno "postoje organizmi slični termofiliji, zemaljskoj bakteriji, skoro otkrivenoj pored podvodnih vulkana" itd.
Zašto se ovaj naučni plagijat pojavio 1996. i zašto je ista ideja odbačena 1980. godine?
NASA ne voli da bilo ko drugi polaže pravo na naučne (u ovom slučaju) svemirske istine. Drugim rečima, postojanje života na drugoj planeti po logici stvari može objaviti samo NASA. (Istoriju pišu samo jaki.) Time se može objasniti deo pitanja vezan za 1980. Ovaj drugi dio (1996.) verovatno je predstavljao probni balon. Kakva reakcija se može očekivati od javnosti? I, uostalom, zašto ponovo ne pisati istoriju na način koji njima odgovara.
Retke fotografije i informacije sa Vojadžerovog puta pre dve godine su prošle strogu selekciju i nisu donele ništa "revolucionarno" novo u javnost. Možda je to bio novi konzervativni zaokret. Prema prinicipima delovanja ove bogate i moćne Agencije: "...otkrića vanzemaljske inteligencije treba prikrivati... iz niza religijskih, ekonomskih I razloga socijalne destabilizacije... niti treba dozvoliti kreiranje politike posebno destabilizujućoj grupi... grupi naučnika i inženjera..."
Kada je 1958. predsednik Eisenhower potpisao akt o osnivanju Nacionalne Svemirske Agencije, stvoren je utisak da je reč o civilnoj i javnosti otvorenoj Agenciji. Taj dojam nosi prosečni Amerikanac i velika većina zaposlenih u svemirskoj agenciji NASA. Međutim, iz danas dostupnih Kongresnih dokumenata (Public Law 85-568, 29.07.1958.), može se saznati da se NASA smatra Agencijom direktno pod kontrolom Američke Vlade, a direktor NASA-e je hijerarhijski ispod ministra odbrane (i njemu odgovoran). Poseban Akt govori o tretiranju poverljivih podataka. Ono što se dešava poslednjih nekoliko decenija svodi se na sledeće: NASA proglašava naučnom fantastikom sve ono što joj ne odgovara izigravajući pri tom nezavisnu, civilnu Agenciju. Postavimo obrnutu tezu: "skrivane" informacije postaju naučni dokazi, a utisak o NASA-i kao otvorenoj agenciji postaje fikcija.
Fokusirajmo se na jedan od Jupiterovih meseca: Evropu. Jupiter ima četiri velika meseca: Callisto, Ganymede, Io i Evropa. NASA je 1979. i 1980. poslala istraživačku letelicu Voyager u njihovu orbitu i došlo se do interesantnih zaključaka (koji su dopunjeni sa onim iz Galilea sedamnaest godina kasnije):
- na površini Kalista i Ganimeda su detektovani kompleksni organski molekuli, sugerišući da isti organski sastavi postoje i na ostala dva meseca;
- Evropa ima unutrašnji izvor toplote (kao i većina nebeskih tela) u svom jezgru;
- Kalisto, Ganimed i Io su stenovita, suva nebeska tela;
- Evropa je veličine Zemljinog Meseca i prekrivena je sa 100 km debelim ledenim pokrivačem;
- ispod Evropine zaleđene površine nalazi se okean dubine 250 km koji okružuje kamene slojeve;
- ovaj okean postoji u svom tečnom stanju od Evropinog postanka.
Na ovaj način dolazimo do drugog nebeskog tela (pored nase matične planete) u Sunčevom sistemu koji ima kontinuirano prisustvo vode, toplote... i organskih molekula Sva tri sastojka neophodna su za nastanak organskog života. (Doduše, puko postojanje brašna, šećera i vode ne znači da će se rođendanska torta sama napraviti. Ali, pošto je rerna upaljena, onda nije nelogično da ćemo se ipak
osladiti.)
Ono što dopire u javnost su spekulacije iz naučnog tabora da verovatno postoji bogata organska supa duboko ispod ledenog pokrivača Evrope i da to može biti topla, vodena sredina za evoluciju života.
Instrumenti letelice Galileo su dokazali postojanje organske materije hvatanjem solarne radijacije koja se odbija od površine Jupiterovih meseca. Talasna dužina refleksije je unikatna za svaki molekul I tako se dobija slika površinske hemije ispresecana elektromagnetskim "potpisima". Otkrića uključuju različite kombinacije kiseonika, ugljenika, sumpora, hidrogena i nitrogena, i još nekoliko tipova organskih sastava. Dokazano je i prisustvo tolina za koji je utvrđeno da je igrao ključnu ulogu za razvoj života na Zemlji.
Primedba da nema prisustva "neophodnih" Sunčevih zraka na velikim dubinama stoji. Ali, dokazano je da Sunce nije neophodno za stvaranje života. Naime, na nekoliko mesta na Zemlji gde ne dopier Sunčeva svetlost (ispod Antarktičkog leda, Pacifički i Atlantski useci, kilometrima duboko) pronađeni su različiti životni oblici. Oni ne zavise od Sunca već od geotermalnih izvora koji pokreću unutrašnju hemo-sintezu sulfurnih bakterija koje opet predstavljaju polaznu osnovu čitavog podvodnog eko-sistema. Dodamo li tome vremenski okvir od nekoliko milijardi godina postaje jasnije da su se stekli svi neophodni uslovi za razvoj nekog egzotičnog tipa života.
Vojadžer je pre dvadeset godina poslao na Zemlji seriju sjajnih fotografija sa površine Evrope. Bazirano na dotadašnjim informacijama, 1980. godine (u časopisu Star & Sky magazine, originalni tekst se može naći na sajtu: http://www.enterprisemission.com ), nezavisni naučnik Richard Hoagland (tokom šezdesetih naučni savetnik za TV stanicu CBS, zatim vođa nekoliko svemirskih projekata tokom poslednje tri decenije) objavio je novu teoriju o postojanju tečnog okeana ispod Evropine površine sa mogućnošću života. NASA nije dugo čekala da ovu teoriju dočeka na nož i oceni je kao besmislenu.
Medjutim, svemirski pionir, izumitelj komunikacionih satelita i dobro poznati autor Arthur Clarke je 1982. nazvao "Evropa koncept" briljantnom idejom koju su vrlo ozbiljno uzeli u razmatranje niz astronoma... Među najžešćim kritičarima Hoagland-a bio je NASA istraživač, profesor Squyres (inače student drugog velikana svemirskih istraživanja i žanra naučne fantastike, dr Carl Sagan-a). Tokom TV-duela na CBS-u između Hoagland-a i Squyres-a, potonji je, prema mišljenju publike, izgubio. I ne samo to: čak je i priznao da nije ni video originale NASA-inih fotografija čije je dokaze tako rado (verovatno po nalogu) negirao.
Osamnaestog jula 1996. krupni naslovi u nizu novina su prenosili revolucionarni zaključak sa Konferencije za Svemirska Istraživanja održavane u Birmingemu: "Očekuje se da će se u roku od nekoliko sedmica dokazati postojanje egzotičnih vanzemaljskih životnih oblika u dubinama Jupiterovog meseca Evrope!" Autor izjave: profesor Steven Squyres, istraživač NASA-e i predavač na Cornell Univerzitetu, New York. Dalje se kaže da su ovi zaključci bazirani na "ličnom pregledu 16 godina starih fotografija Vojadžera", da na Evropi postoje "useci dubine 100 km ispunjeni organskim sastavima i solima", da je "biološka aktivnost pokretana sa geotermalnom toplotom iz centra planeta", da verovatno "postoje organizmi slični termofiliji, zemaljskoj bakteriji, skoro otkrivenoj pored podvodnih vulkana" itd.
Zašto se ovaj naučni plagijat pojavio 1996. i zašto je ista ideja odbačena 1980. godine?
NASA ne voli da bilo ko drugi polaže pravo na naučne (u ovom slučaju) svemirske istine. Drugim rečima, postojanje života na drugoj planeti po logici stvari može objaviti samo NASA. (Istoriju pišu samo jaki.) Time se može objasniti deo pitanja vezan za 1980. Ovaj drugi dio (1996.) verovatno je predstavljao probni balon. Kakva reakcija se može očekivati od javnosti? I, uostalom, zašto ponovo ne pisati istoriju na način koji njima odgovara.
Retke fotografije i informacije sa Vojadžerovog puta pre dve godine su prošle strogu selekciju i nisu donele ništa "revolucionarno" novo u javnost. Možda je to bio novi konzervativni zaokret. Prema prinicipima delovanja ove bogate i moćne Agencije: "...otkrića vanzemaljske inteligencije treba prikrivati... iz niza religijskih, ekonomskih I razloga socijalne destabilizacije... niti treba dozvoliti kreiranje politike posebno destabilizujućoj grupi... grupi naučnika i inženjera..."
