ПРОГРАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ
СИСТЕМСКО УБИЈАЊЕ СРБИЈЕ
Јужно, источно и западно од центра Београда, гаси се Србија.
У времену када су деметрополизација, регионализација и полицентрични развој главни принципи на којима почивају савремене европске државе, Србија се сабија у политичке, економске, финансијске, културне, медијске и свеколике монополе у центру Београда.
Данашња Шпанија има 17 региона, 50 округа и близу 10.000 општина (у општини, просечно, живи 4.500 становника), са својим буџетима и политиком развоја. У Финској је 12 сличних региона, а у Француској 22 региона, 101 департман и скоро 40.000 општина, тако да у једној општини, просечно, живи мање од 2.000 људи.
Мала Словенија има шест региона и око 200 општина, а Хрватска 20 жупанија и близу 500 општина.
Фатално дремајући изван токова савремене Европе, Србија нема ниједну функционалну регију, а број општина (167) исти је као и пре четири деценије. И тим општинама је антиуставним ударом, средином деведесетих година прошлог века, одузета имовина, отето им је право на приходе од пословног простора, право на запошљавање људи, чак и право на премер и катастар.
Од воље и самовоље централних канцеларија у Београду зависи колико ће бити удељено пара којој општини – просјаку.
Три четвртине укупног финансијског капитала државе, и домаћег и страног, обрће се у београдском „кругу двојке“.
У београдској општини Савски Венац доходак по глави становника већи је од 25 до 30 пута од дохотка у Власотинцу, Мајданпеку, Трговишту, Бајиној Башти, Босилеграду, Кладову или Медвеђи.
Упоређења ради, однос између најбогатијих и најсиромашнијих општина у Белгији, Француској, Холандији или Великој Британији мањи је од два пута.
Више од две трећине државне територије Србије (не рачунајући Косово и Метохију) имају статус презрене провинције и просјака. Нити се гради, нити се запошљава, нити се умножавају колевке. Празне се и нестају читава села и крајеви. Затварају се школе у које је, само пре три или четири деценије, ишло и по 300 ђака. Очај вапије из скоро сваке преостале куће, али нема ко да га чује.
У одбаченој и скоро опустелој Србији (нарочито у садашњем борском, зајечарском, нишавском, јабланичком, пчињском и топличком округу) није се изградило ништа значајно још од Титовог времена, а уништено је и закоровљено и много тога изграђеног тада, или у доба Краљевине Србије или Краљевине Југославије.
Још у доба Краљевине Југославије, тек тужног подсећања и упоредбе ради, на подручју данашње лесковачке општине, постојало је 35 општина, а Лесковац сами био је „српски Манчестер“.
Данашње системско убијање Србије рађа и нарастајућу мржњу Србије према својој престоници. Београд се доживљава као пљачкаш и окупатор. Цео Београд и сви у Београду.
Сиромашни и беспомоћни народ Србије не зна да је и огромна већина Београђана у жалосном стању и да, само десетак километара од центра града, има насеља и од 30.000 становника која немају, чак, ни канализацију.
У селу Бериље, надомак Прокупља, људи се данас купају у дрвеним коритима које пуни кишница. Таквих гета људске беде има много и на подручју Београда, а количине угљен-диоксида и угљен-моноксида по становнику највеће су у Европи у српској престоници.
Оданост истини од нас, дакле, захтева да кажемо да Србију, па и Београд, системски убијају и пљачкају монополи из стотињак београдских канцеларија.
Из постојећег својинског монопола централне власти над имовином општина и политичког монопола одлучивања о свему, извиру и монополи финансијера политичког пројекта убијања наше државе. Кад се три четвртине новца који се врти у Србији обрће у „кругу двојке“, неизбежно је да се тај капитал венчава са политичком елитом која влада Србијом.
Тако, по закону спојених судова, централизам порађа власт која се ортачи са мафијом и мафију која се увлачи у власт.
Истовремено, централизам порађа и робовски менталитет већине народа. Из страха да не изгубе и мрвице са свог сиротињског стола, људи се бацају под ноге оних који су кривци за њихово безнађе, учлањују се у њихове партије и продају своје гласове за неки путић, тоалет, коју ситну новчаницу или флашу уља.
Према важећем закону, чији је аутор Српска радикална странка, цела Србија је једна изборна јединица. Два пута мања од Србије, примера ради, Хрватска има десет изборних јединица, што је додатни гарант децентрализације и уравнотеженог развоја те државе.
Административна и развојно-економска подела Србије на области (у Краљевини Југославији то су биле бановине) и регионе унутар области, уз оснивање читавог ланца нових општина, програмско је опредељење СПО још од оснивања наше странке, јер је то услов да Србија буде уређена као модерна европска држава.
КАКО ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАТИ ДРЖАВУ
Ни у савременом свету регулаторна улога државе није спорна. Међутим, децентрализација и полицентрични развој услов су свих услова да се обнове становништво и опустошени крајеви Србије и да млада, образована и предузетна генерација преузме судбину државе и друштва, а пре свега локалних самоуправа, у своје руке. Овако, са великим успехом, поступају све правно уређене државе у Европи и свету, па Србија не сме бити изузетак.
Србију, територијално, поделити на економски развојне аутономне области са својим обласним парламентима, мини владама и другим органима и установама.
Аутономне области поделити на регионе, а регионе на општине, као основне ћелије локалне аутономије, са специфичним уређењем
градских општина.
Нереално је, јер је немогуће, да ова Декларација о децентрализацији
власти у Србији обухвати и садашњу територију Аутономне покрајине Косово и Метохија, пошто су одлуке у рукама међународних фактора и албанских органа власти на Косову.
Оно што Србија може и мора да ради, а ова Декларација то и захтева, је да, не признајући државу Косово, од УН, Европске уније и свих других међународних организација и установа, захтева пуну и безусловну заштиту целокупног српског историјског, културног и религијског наслеђа у Покрајини, као и гаранције да српске енклаве добију статус српских општина по истим принципима који важе у Француској или Мађарској, где статус општине имају и многа насеља од хиљаду, чак и мање од хиљаду становника. Све те општине да управљају аутономно и да буду економски и културно повезане са Србијом, без права власти у Приштини да их у томе ограничава или да спречава насељавање Срба у заштићене зоне око својих цркава и манастира, које би, такође, постајале српске општине.
Свакодневна борба Србије за опстанак Срба на својој косовско-метохијској земљи и свеколика помоћ државе тамошњем нашем народу, прворазредни је захтев ове Декларације.
Ни аутономне области ни обласни региони не могу обезбедити уравнотежени и равномерни развој свих подручја у Србији, уколико се не формира низ нових општина и уколико општине не постану основне ћелије самоуправе грађана, који би били власници дохотка који остварују и који би одлучивали о развоју својих средина.
Због тога је од животног значаја за Србију да се општинама врати сва њихова имовина, укључујући земљу, грађевинско земљиште и шуме и да им се врате све одузете надлежности, укључујући и сопствену политику запошљавања и право на концесије на своје власништво и сопствене тендере за приватизацију. Општинама би припадао и приход од закупа пословног простора или од пореза на имовину на њиховој територији.
Нама најближи пројекти децентрализације Словеније и Хрватске, који дају изванредне резултате, упућују нас на слична решења и у Србији.
И средства из фондова Европске уније била би, превасходно, упућивана у најсиромашније области Србије.
Нове општине морају се основати свуда тамо где то потребе људи налажу, јер не служе људи општинама него општине служе људима. Те нове и мале општине изван градова (а и градске се морају уситнити) неће бити никакав додатни чиновнички намет за њихове становнике.
Не може бити да било која нова и мала општина неће моћи да издржава своју управу, и то само парама које и данас дају за издржавање од њих удаљених функционера и чиновника по градовима и у Београду. Напротив. Од своје имовине, својих производа, свога пореза, прихода од приватизације и свега осталог што им се данас отима, свака нова и мала општина моћи ће, веома брзо, да финансира многе своје развојне потребе. У Словенији, већина оваквих малих општина већ има и своја обданишта, као и одељења судова. Због тога је у Словенији почео процес одласка људи из Љубљане у мале и еколошки здраве средине, јер су тамо услови за живот много бољи.
Овим путем мора Србија, и то одмах и без оклевања. Када се распламсају развојне могућности наших данас умирућих села, варошица, градова и провинција, пословни дар и радиност људи, цела Србија ће брзо кренути у напредак и биолошки опоравак нације.
Губитници овог процеса ће бити само они који данас профитирају на пљачки и патњи свога народа. Лако је далеко од покрадених красти покрадене. Када народ буде власник свог богатства и рада, биће га много теже, а и немогуће, пљачкати у његовом дворишту и на његове очи, јер се у малим општинама и срединама људи међусобно познају и контрола је непосредна.
Уравнотежени и равномерни развој Србије захтева и њену поделу на изборне јединице за Скупштину Србије, као и Скупштину аутономне покрајине Војводине. Те изборне јединице морале би бити у сагласности са територијалном поделом државе на аутономне области и обласне регионе.
Ово би довело до дебеоградизације српског парламента, а посланици би у парламенту, заиста, равномерно представљали целу Србију.
Изборни праг за улазак у парламент био би број гласова добијених за освајање само једног посланичког мандата у изборној јединици. Тако би се обезбедила најшира заступљеност бирача у парламенту и разбио монопол (финансијски и пропагандни) богатих београдских странака.
У Београду,
22. децембра 2007. године Главни одбор СПО
Вук Драшковић, председник
ali sigurno...javice se vec ko zna vise
...da nije možda ovo nick cele tvoje porodice?
...Umesto obicne decentralizacije...neka ide zivot