Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Како нико? Видиш да ти пишеш и то веома конструктивно...
Donji video pokazuje kako da instalirate aplikaciju na početni ekran svog uređaja.
Napomena: This feature may not be available in some browsers.
Upravo obradjujemo Sekspira na predavanjima iz istorije drame.Zaprepastila me je cinjenica da postoji oko petnaest autora za koje se smatra da su pisci njegovih dela,medju kojima su Tomas Kid,Kristofer Marlo,..Ispade da je veliki Sekspir,kog ja obozavam,plagijator.Takodje se smatra da je jedini tacan podatak iz njegove biografije godina njegove smrti.Dela koja mi se najvise dopadaju su San letnje noci,Vesele zene vindzorske,Magbet.
A kakve uopšte ima veze ko je bio Šekspir, tj. ko je pisac koga danas nazivamo Šekspirom?
ne znam, ali mozda si i u pravu... sekspir je potpuno tajanstvena licnost
zato kazem da su ga, izmedju ostalog, i neki reditelji pogresno tumacili
Заиста, Шекспира нису сви хвалили. Напротив. Имао је он и жестоке противнике, такође од великог пера и
угледа.
Волтер, на пример, Шекспира сматра ''варварским комедијашем у чијем се огромном ђубришту може пронаћи
и неколико зрна бисера.'' Његовом генију, који Волтер не пориче, недостају ''и најмања искра доброг укуса
и најмање познавање правила.''
Лав Толстој, филозоф, романописац и драматичар, дошао је до закључка како се Шекспирова слава може објаснити ''само као једна од оних епидемичних сугестија којима људи подлежу.'' Прво га је Гете хвалио,
сматра Толстој, онда су критичари то прихватили, читаоци и гледаоци су почели да се одушевљавају – и Шекспирова слава је расла као лавина, све док у наше време није достигла степен лудачког хваљења, које очигледно почива само на сугестији. У Краљу Лиру, на пример, Толстоју сметају сцене убистава, лудила,
вађења очију, тровања... ''Само човек потпуно лишен смисла за меру и укус'' – каже Толстој – ''могао је тако немилосрдно да изопачи стару драму о краљу Лиру.''
За разлику од Волтерових, Толстојеве критичке опаске о Шексприовом стваралаштву и достигнутој слави,
као последици ''епидемичне сугестије'' нису без основа. Ипак, поставља се питање: је ли могуће да таквој једној ''сугестији'' подлежу људи готово четири стотине година? Јер, када је 1660.године почело доба
рестаурације са Чарлсом II, вратили су се, додуше унакажени, Шекспирови комади на позорницу и на њој,
сада већ у првобитном облику, остали све до наших дана, без изгледа да у скоријој будућности са ње сиђу.
А шта се све за то време није десило? Енглеска и француска револуција учиниле су крај феудалном поретку
у Европи, прохујала су два светска рата, потресла је свет октобарска револуција, свет је престао да буде биполаран... Колика су књижевна дела за то време потпуно ишчезла из сећања образованог човека? Ко је од
нас видео, колико нас познаје и једно од шездесетак драмских дела Волтерових? А Шекспир је и данас
највише читани и изучавани, највише играни и гледани књижевни стваралац целог света; он има шта да
каже људима данашњице, као што је, више од осталих, имао да каже и људима свог времена.
A taman sam se obradovala cinjenici da ce neki dramski reditelj mladje generacije raditi nesto u operi...
Insistira na minimalizmu i moderni, sto mi se u par navrata i dopalo kao resenje, dok nisam shvatila da taj minimalizam proizlazi iz minimalnog znanja o operi.