DRVOSEČA
Aktivan član
- Poruka
- 1.125
КПЈ ПОЗДРАВЉА УСТАШКИ ПОКРЕТ
Основни задатак с којим су комунисти послати у Југославију, насилно узимање власти, био је први узрок њихове немоћи да ступе у озбиљну борбу против сила Ососвине. Испуњени безграничном мржњом према „класном непријатељу“, домећем и било ком другом, били су неспособни да се, макар „за сада“, преусмере на нови колосек. Москва је тражила скривање комунистичких симбола, сарадњу са четницима и истицање савезништва са Енглеском и Америком. Међутим, Стаљин је за тако нешто милионе невиних људи послао у мсрт. Најчешћа оптужба у злогласним чисткама је управо била „агент Запада“. Зато су пред југословенске комунисте искрсавале дилеме: да ли су антикомунистичке директиве из Москве само провера њихове оданости? Ако јесу, како сутрадан доказати невиност, када пред комунистичким судовима уопште нема одбране? Шта ако припадници одељења за везу са њима буду стрељани због „шпијунаже у корист Запада“?
Није, међутим, само „класно питање“ условљавало да се комунисти боре пре свега против четника. Има томе још најмање два разлога. Први се тиче њихове опште снаге, тј. Слабости. Будући тек једна од стотинак југословенских партија, они реално нису ни могли да постигну неки успех против немачке силе. Да су јој се супроставили свим снагама, као на речима, нема сумње да би били потпуно сатрвени. Упрвој години ратовања само једном мису могли да избегну већи судар са Немцима, када су ови напали њихову „Совјетску републику“ у Ужицу. У паничном бегу комунисти нису успели да извуку ни своје рањенике: Немци су их стигли и поубијали на Златибору. С друге стране, комунистима је недостајао основни преуслов за герилско ратовање, а то је подршка народа. У огромној већини, народ је био са својом регуларном војском, иза које су стајали краљ, влада, црква, па и све друге политичке странке. Тако су комунисти следили логику немоћног силеџије, према којој треба напасти оног кога већ сви други (и јачи) нападају, дакле – четнике.
Следећи разлог окретања оружја на српску војску такође је везан за природу комунизма, али овога пута не за „класно“, већ за „национално питање“. Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ „угњетава“ и „експлоатише“ мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске , Словеније и Македоније из састава Краљевине СРба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту „национално питање“, због чега они не треба да се боје „распаљивања националних страсти“ и „пламених елемената националних покрета“. КПЈ донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом:
„ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ПРОДУКТ СВЕТСКОГ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКОГ РАТА, У КОЈОЈ СЕ КАО ВЛАДАЈУЋА НАЦИЈА ЈАВЉА СРПСКА, КОЈА УГЊЕТАВА СВЕ ОСТАЛЕ НАРОДЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ“
Дакле, српска нација, а не „српска буржоазија“. Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.
Страхиња Бан is offline Add to Страхиња Бан's Reputation Report Post Reply With Quote
Основни задатак с којим су комунисти послати у Југославију, насилно узимање власти, био је први узрок њихове немоћи да ступе у озбиљну борбу против сила Ососвине. Испуњени безграничном мржњом према „класном непријатељу“, домећем и било ком другом, били су неспособни да се, макар „за сада“, преусмере на нови колосек. Москва је тражила скривање комунистичких симбола, сарадњу са четницима и истицање савезништва са Енглеском и Америком. Међутим, Стаљин је за тако нешто милионе невиних људи послао у мсрт. Најчешћа оптужба у злогласним чисткама је управо била „агент Запада“. Зато су пред југословенске комунисте искрсавале дилеме: да ли су антикомунистичке директиве из Москве само провера њихове оданости? Ако јесу, како сутрадан доказати невиност, када пред комунистичким судовима уопште нема одбране? Шта ако припадници одељења за везу са њима буду стрељани због „шпијунаже у корист Запада“?
Није, међутим, само „класно питање“ условљавало да се комунисти боре пре свега против четника. Има томе још најмање два разлога. Први се тиче њихове опште снаге, тј. Слабости. Будући тек једна од стотинак југословенских партија, они реално нису ни могли да постигну неки успех против немачке силе. Да су јој се супроставили свим снагама, као на речима, нема сумње да би били потпуно сатрвени. Упрвој години ратовања само једном мису могли да избегну већи судар са Немцима, када су ови напали њихову „Совјетску републику“ у Ужицу. У паничном бегу комунисти нису успели да извуку ни своје рањенике: Немци су их стигли и поубијали на Златибору. С друге стране, комунистима је недостајао основни преуслов за герилско ратовање, а то је подршка народа. У огромној већини, народ је био са својом регуларном војском, иза које су стајали краљ, влада, црква, па и све друге политичке странке. Тако су комунисти следили логику немоћног силеџије, према којој треба напасти оног кога већ сви други (и јачи) нападају, дакле – четнике.
Следећи разлог окретања оружја на српску војску такође је везан за природу комунизма, али овога пута не за „класно“, већ за „национално питање“. Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ „угњетава“ и „експлоатише“ мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске , Словеније и Македоније из састава Краљевине СРба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту „национално питање“, због чега они не треба да се боје „распаљивања националних страсти“ и „пламених елемената националних покрета“. КПЈ донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом:
„ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ПРОДУКТ СВЕТСКОГ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКОГ РАТА, У КОЈОЈ СЕ КАО ВЛАДАЈУЋА НАЦИЈА ЈАВЉА СРПСКА, КОЈА УГЊЕТАВА СВЕ ОСТАЛЕ НАРОДЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ“
Дакле, српска нација, а не „српска буржоазија“. Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.
Страхиња Бан is offline Add to Страхиња Бан's Reputation Report Post Reply With Quote