Malo je reći da živimo u svetu simbola

*~Anti~*

Poznat
Poruka
7.272
Svet simbola zivi u nama.
U zavisnosti ko smo i šta jesmo, ali i u kom podneblju smo se rodili, mi ne biramo samo reči i ne određujemo u potpunosti sami sebe, već smo na neki način određeni upravo tim jezikom kojim govorimo. Naše mišljenje je određeno jezikom kojim govorimo. Kroz sav taj misaoni svet pratili su nas neki simboli.
Napravimo sada neku vrstu našeg rečnika simbola na koje smo u literaturi nailazili; koji su nas na neki način sami izabirali, čiji smo zov čuli. Koji je to simbol koji smo izabrali čitajući raznovrsnu literaturu i koji možda govori o nama?
Možete pisati o prvom simbolu kojeg se setite! Ne morate odmah posezati za stručnim objašnjenjima. Pišite o simbolu onako kako ga vi osećate i kakvu vrednost on ima za vas!
 
‘’NOŽ – u toj reči ž je ono najstrašnije! To je onaj dio određen za klanje. U svakom drugom jeziku to je alat za rezanje... Ali NOŽ je klanje, samoubistvo, zločin, u svakom slučaju neki kriminal. Na primer „bodež“ bez ž bio bi sasvim nedužna stvar... bode kao trn ili igla. „Lavež“, „lupež“, „požar“ – sve noćne strašne stvari, zbog kojih se čovjek boji leći u krevet i zaspati.’’
Ranko Marinković Mrtve duše

„A ja sam naučio nožem, a ne mecima. Nožem, jer sam sanjao nož. Nož i jednu mržnju. Zbog dve Marije. Ne, zbog jednog Janka. Zbog jednog crvenokosog momčića. Nož, odmazda, mržnja.“
Slavko Janevski Dve Marije


Nož se provlači kroz moj život od detinjstva, kako kroz moj efemerni život – kao prva bol, miris luka, kuhinja i prisnost, sečenje i onda otvorene rane na koje su mi sipali onaj prašak za brže zarastanje i bržu koagulaciju krvi – tako se kasnije javlja i u epskim pesmama kao rasecanje, raskidanje dva sveta. Nož donosi smirenje jer vrhuncu bitke donosi mir ubijajući svet koji preti da naruši poredak u drugom svetu. Lovački nož spojen je u mojoj glavi sa nekim pastoralnim slikama i spokojem (recimo kod Hemingveja: tu je jedan čovek, sam sa prirodom, odvojen od sveta. On vadi taj nož na nekom osamljenom mestu iz torbe da bi prigotovio sebi mamac ili obrok).
Prva asocijacija koja mi sada pada na pamet kada pomislim na nož jeste zlato i krv. Uvek dvojnost koja mi je svojstvena. Bogatstvo u smislu životnog suviška i krv kao nešto što ističe ili nešto što, takođe, daje, rađa, nosi silinu obnavljajućeg života u sebi ali i veliku propast...
Naravno, kasnije sam i potezao za rečnicima simbola kako bih saznavao koju sve simboliku nož nosi u različitim tradicijama (O tome neću pričati jer o tome se uvek može nešto pročitati u rečnicima koji se bave ovom tematikom), ali navešću samo jedno tumačenje iz budističke tradicije koje me je navelo na dalja traženja i preispitivanja mene samog. U budizmu „sečenje nožem predstavlja oslobođenje kao presecanje spone neznanja i gordosti“. Ovo svakako doprinosi i razumevanju mene jer se u meni sreću i Budala i Mudrac. ;)
 
Fenomenalna tema... :super:

Simbolika ZMAJA u mom životu je velika... Otud i moj nadimak Ognjena, kao Zmaj Ognjeni. U jednoj od mojih pesama napisah da posmatram sebe kao Zmaja u svom čardaku ni na Nebu ni na Zemlji... Čeljust mi je gadna i gladna... Puna Vatre... Tek u očima zadržala se toplina - blaga i mestimična.

Jedna od mojih omiljenih pesama jeste lirska narodna pesma: "Rano rani đevojčica", u kojoj Zmaj (ljubavnik) krade devojku i odvodi je u svoje odaje. Na Spasovdan je pušta da vidi svoju majku, ali se ona nikada ne vraća u njegovu špilju. Čekajući je, Zmaj od tuge umire.
 
DIVNA tema, pohvaljujem!
Sva nešto treperim večeras... krenulo od običnog popodneva, i još uvek se ne završava... :)

Sokolica!!!
Ono što je za Ognjenu zmaj, za mene je sokolica... Toliko sam se saživela sa tim simbolom da ne bih mogla da zamislim da bez toga postojim. Toliko je stvari iz mog ličnog života i nekih mojih misli i impresija i nekih neprepričivih trenutaka u tom simbolu...

Sokolica, najpre kao jedan od ženskih likova u epu ''Osman'', koji sam čitala u vrlo specifičnom i upečatljivom emotivnom periodu. Sokolica je tu žena-ratnik, amazonka. (I amazonka ima ''svoju'' priču, značenje i takođe važno mesto u mom svetu...)

Sokolica kao žen(k)a iz roda sokolova. Soko, sivi soko, iz narodne epske poezije, lovac na ''utve zlatokrile''... ''Moj sivi sokole''...
Soko kao simbol snage, postojanosti, viteštva, dostojanstva, spretnosti... ''Gospodar brzine''...

''Oko sokolovo''. Dalekovidost. Dubokovidost. Nepogrešivi lovac.

Soko kao jedna od fascinantnih ptica, ptica savršenog leta... (kažu da može da dostigne brzinu od 250 km/h) Ptica koja ne gradi gnezdo (dalje, i to ima neku svoju simboliku...).

Sokolica - manastir u blizini Kosovske Mitrovice. (A i tu ima simbolike: Kosovo je Srbija! :) Srbija kao važan deo mog bića... neodvojivi...)

Eto... to je to od mene... za sada... :)
Možda ovaj simbol više ispunjava moje snove i težnje da budem soko(lica), ali ako dostignem i deo značenja ovog simbola u svojoj ličnosti... računaću da sam Živela...
 
ZMIJA KOJA GRIZE VLASTITI REP (UROBOROS)

Prvo ću malo okolišati, pa ću krenuti od sebe i od posrednih stvari koje sam prisvojio, a koje su se kasnije sve susrele u ovom simbolu. ;)
Već sam napomenuo da je dvojnost u meni razvijena do vrlo velikog stepena. Ta dvojnost se očituje koliko u opsednutošću smrću toliko i u onome čemu smrt daje mnogo veći značaj, životu. Jedan rušilački element združen sa stvaralačkim. Oba neophodna da bi se ostvario ciklus. Oba opravdana. Potvrđivanje života u meni dobilo je i svog sabrata i formulu u onome što ću iščitavati i u Ničeovim delima u ideji o večitom vraćanju istog kroz koju se ovaj nama jedino dat život ovekovečuje i opravdava. To je savršenstvo kruga koje opasuje zemlju i ne zablaćuje je mutnim vodama religije. Oslobođen život krivice, kajanja. Život koji ne sedi na optuženičkoj klupi.
Kasnije se Heraklit pridružuje mome duhovnom saboru na poljani ovog simbola. „Gde god postoji put menjanja naniže, tu istovremeno postoji i menjanje na više, zato što je svaka stvar prelazna tačka za suprotne odredbe. Sve je samo prelazak, granična tačka između onoga što nestaje i onoga što nastaje. Oganj, koji je jedan, mudar, bog, upravlja svima pojavama; u pojedinim svetskim periodima, koji se večno i tačno ponavljaju, on bez prestanka gradi kule i razgrađuje, vek je dečak što se igra i u igri caruje.“ (Dr Miloš N. Đurić o Heraklitovoj filozofiji)
Sećam se iz Narodne književnosti da smo zmiju pominjali kao zaštitnicu kuće, i da se nije smela ubiti jer donosi sreću i bogatstvo ukućanima.
Ovo su samo neke šture naznake, samo nespretni potezi koji mogu nagovestiti smer tumačenja mene samog. Nadam se da nisu suviše šturi da bi naveli na stranputice. Zapravo ovo su samo neka „opšta mesta“ u literarnom stvaralaštvu u širem smislu, gde sam samo prepoznao (više osetio) ono što ja jesam, i ono što određuje moje delanje i doživljavanje i prihvatanje stvarnosti.

Rečnik simbola (autori Alen Gerbran i Žan Ševalije):
„...Dva su načina održavanja: bilo noseći, bilo obgrlivši stvorenje neprekinutim zagrljajem koji sprečava da se dezintegriše. To čini i zmija u obliku uroborosa, zmija koja grize vlastiti rep. Okruženje tu upotpunjuje središte, kako bi, prema rečima Nikole Kuzanca, sugerisalo samu ideju Boga. I uroboros je simbol obnavljanja i ciklične resorpcije; to je polna jedinstvenost u sebi samoj, stalni samooploditelj, kako to pokazuje njegov u usta utaknut rep; on je neprestano preobražavanje smrti u život, pošto njegovi zubi uštrcavaju otrov u telo, to jest, on je, prema Bašlarovim rečima materijalna dijalektika života i smrti, smrti koja izvire iz života i života koji izvire iz smrti. Podsećajući na sliku kruga, on je pre svega slika dinamike kruga, to jest prvi točak, naoko nepomičan, jer se okreće samo oko sebe, no čije je okretanje beskonačno, jer se neprestano obnavlja iz sebe samog. Kao univerzalni životvorac, uroboros nije samo pokretač života, on je isto tako i promotor trajnosti; on stvara vreme iz samog sebe kao i život. Često ga prikazuju u obliku uvijenog lanca, lanca koji predstavlja niz sati. Pošto pokreće nebeska tela, on je bez sumnje prvi lik, majka Zodijaka.“

I dalje:

„Zmija koja grize vlastiti rep simbolizujući u sebi zatvoren razvojni ciklus. Taj simbol obuhvata ujedno i ideje kretanja, kontinuiteta i samooplodnje, predstavlja dakle večno ponavljanje. Kružni oblik slike dao je povoda i za drugačije tumačenje: ona predstavlja spajanje htonskog sveta , koji simbolizuje zmija, s nebeskim svetom koji simbolizuje kružnica. Takva tumačenja potvrđuju neke slike na kojima je uroboros pola crn, pola beo. On može značiti i spajanje dva suprotna principa, to jest zemlje i neba, dobra i zla, dana i noći, kineskog janga i jina i svih vrednosti koje te suprotnosti sadrže.“

 
Змија је симбол сатане. Она је послужила као оруђе сатани, кад је овај слагао Еву и наговорио је на грех непослушности према Створитељу. Једина животиња на земљи, над којом је Бог изрекао проклетство: Да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске. Отуда оно језиво непријатељство, које постоји између змије и сваке друге животиње на земљи.. Св. Николај (Велимировић)
О дивљим зверима каже да означавају велике страсти. Као што дивљи зверови растржу тела, тако страсти растржу душе. Створитељ је дао Адаму власт над свим страстима, каже св. Николај, отуда је он имао и власт над свима зверовима, као симболима страсти.
 
Змија је симбол сатане.

Joj joco sada ispadoh i satana! :p ;)
Mada bi na to mogao da uputi i moj nik, ali to mi, naravno, nije bila svrha! :)

Zapravo, ovde je konkretno reč o zmiji koja grize vlastiti rep. Kroz čitavu istoriju čovečanstva ovom simbolu se utiskuje pozitivna sadržina. On se još u staroegipatskoj simbolici javlja u svoj svojoj punoći bez negativnog predznaka. Kada se uzme ovaj mali poslednji dvehiljadegodišnji isečak vremena neverovatno je kako je hrišćanstvo preobratilo i izokrenulo mnoge stvari i dalo im sadržinu nekog strašnog znamenja.
Eto da se sve zadržimo i na zmiji: po meni se i kroz takvo tumačenje simbola može samo - ne zaključiti o sadržaju simbola - već o nameri samog tumača. Jer zmija koja donosi znanje svakako mora biti pretnja koja može narušavati temelje neophodne da bi se vera održala.

Tačno je da tako hrišćanstvo tumači simbol zmije.

Hvala ti što si pisao na ovu temu.
 
Zašto se ZMIJA odmah mora vezivati za SATANU? :sad2:

Zmija je preduslov ZMAJA... Ona je njemu posestrima. Jako je bitna njena f-ja u našoj mitologiji.

Dvojaka je njena uloga. Javlja se kao zaštitnik DOMA, takođe njena košuljica se ponekad usitnjena pije radi jačanja VIDA... I da ne spominjem simboliku ZMIJE KOJA SEBI GRIZE REP, o kojoj je Antihrist već
 
Змија као демонско биће

"Свака кућа има по једну змију, која је 'чуварица куће', и обично живи испод степеница [...]. Ретко излази из свог боравишта [...]. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро". /Веселин Чајкановић/

"Блискост са змијама и младунчади дивљих животиња - омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима". /Мирча Елијаде/

У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату, док б) змај одговара антропоморфном митолошком систему - као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота.

У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио "крст" на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: "Не напуштај кућни праг и огњиште"! - има значење морално-националног императива.
Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки - мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће "убрзо умрети". Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета", па се змији приписује тзв. „манистички карактер" (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику (Wuttke, 1900: 51-52).

Екстрасензитивна и магијска својства змије. Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађура, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је "најљућа".
Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нераљивост јунака ватром или оружјем, као и сама "блискост" са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, "омогућавају занос, поистовећење с богом" (Елијаде, I, 1991: 309). О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка. "Челица ме медом задојила,/ Буковом ме граном покривала,/ Змијица ме репом забаљала" (Караџић, I, 1973: бр. 139). "Змија" је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледла "вољеног" кроз осушену главу змије - која је убијена између Панађура, тада се, према веровању, "прогледана" особа одмах приволи на брак.
Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да "змај настаје после четрдесетогодишње змије" (Schneweiss, 1935:24).

У које дане је име "змија" табуисано. Због чињенице да је у "змији" инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући, и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име "змија" је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име "змија" изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментално појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо "змија", изговарају следеће језичке замене: "она несрећа", "алетина"- свакако изведеница од "але", јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца "митском вуку", другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана, колико трају "мратинци", такође се не изговара име "вук", односно "курјак".

Змија - култно биће. Шта рећи за појаву "пса" на хлебу "кућа" и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: "њива", "ливада" и "виноград" и пса на хлебу "кућа" и "овчарница"? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа - "чувара поља", "ливаде" и "винограда", док се "пас", на обредним хлебовима "кућа" и "овчарница", појављује као симболична замена за "вука". Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или "псу"), имају да штите: кућу, поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице.
Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе "по кућама, старим зидинама" не само безопасне, већ су човекове "бранитељке од сваког невидовна зла", будући да оне по "њивама и виноградима чувају род од града". Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да "смук" - који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт.

Змија у обредној и магијској пракси. Исто тако змија, која се јавља и као атрибут "богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)", тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, "фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности" (Кулишић, XI, 9, 1973:117-118 ). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве "змији". Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив "змије" зове се "њива". Негде се, како рекосмо, симбол "змије" налази и на хлебовима "ливада" и "виноград".
„У Заглавку, у Источној Србији 'Младенци се празнују од змија'. Тога дана онај који први изађе из куће 'не сме говорити'. Сем тога 'левом ногом наваља камен на десну стопалу, па га том десном ногом одбаци напред говорећи: 'Оволико змије летос од нас и наш дом бежале!'" (Стан., 1913: 40). У Бољевачком срезу, на Лазареву суботу се „пробуде све змије и гуштери". Наиме, овога дана „чим које чељаде устане иде на реку, па се умије. Затим узме један камичак, метне га на ногу и баца га што може даље говорећи: Колико сам овај камен бацио толико да су далеко змије и гуштери!" (Грбић, 1909: 47). Ови обичаји су коресподентни онима у сврљишкој тзв. „западној културној зони". „У Сврљигу, у Источној Србији, на Младенце и Благовести је обичај устати рано и отићи на какав извор или реку 'ту се најпре умити, па затим узети из реке или из извора један помањи камен и зажмуривши бацити га преко себе и брзо запушити уши да се не би видело и чуло кад и где ће пасти камен. Ово се зато чини да се преко целога лета не би чула ни видела змија'" (Васиљевић, 1996:38 ).
Код тумачења обичаја и обреда са митско-магијским садржајем, неопходно је занемарити тзв. „манифестни план" и продрети до скривене, унутрашње структуре односа елемената који су садржани у некој приповести, обреду или обичају. Отуда и питање: шта је то што у овим двема различитим интерпретацијама које су повезане са „каменом" сагледавамо као истоветно? Магијска улога „камена" присутна је у бројним обичајима. Реч је о томе да се на поменутој удаљености змија треба да „окамени", заустави, као што ће исту магијску функцију имати „камен" и у обреду сахрањивања, али и код народног суда „проклетија". Најзад, о култној улози тзв. „камена станца" = „столовног камена", постоје бројни примери. На том се „камену", или крај њега, ритуално нахрани коњ за време Тодорове суботе.
 
Змија и змај

"Змај је састављен од две животиње које представљају душу, наиме од птице и змије[...]. Мотив борбе са змајем не постоји код народа који још нису створили државе[...]. Народи који су знали за сунчевог змаја увек су културнији од народа који га нису познавали". /Владимир Проп/

У митологоји српског народа змија има два супротна значења: позитивно и негативно. Благотворно и позитивно још једном се удваја на два митолошки и култно значајна облика: а) хтонско-лунарни - чуваркућа, и б) соларно-небески - пољарка, што су само две форме доброхотне димензије "змије''/"змаја". Тиме се обележавају полови поменуте позитивне стране; у првом, хтонично, и у другом соларно-небеско својство, којима одговарају два модалитета устројства заједнице на а) породичном (змија) и б) државном принципу {змај). Данас је преовладало схватање да су верске представе сваког народа прошле кроз следећу еволуциону линију, коју је Т. X. Робинсон артикулисао тако да она полази од а) најранијијих облика анимизма и креће се у правцу б) многобоштва, и од овога, сасвим по аналогији са устројством људског друштва - коме стоји на челу један краљ или један патријарх, долази се до облика заједнице у коме в) и само божанско друштво мора имати исто таквог једног врховног поглавара. Тако је управо у друштвима која су формирала државу, у којима је доминантна идеја о врховном Богу по аналогији са врховним управитељем заједнице.
На питање у којим социјалним условима настају култ змије и култ змаја, упоредна митологија одговара да се култ змије среће у друштвеним заједницама са доминантном улогом породичне организације, којој одговара матријархатско устројство, и код које преовладава лунарна митологија са обележјем хтонизма. У култури Срба живо битишу један крај другог, два социо-културна система: а) патријархатско-монистички - претежно у крајевима динарске културе, или ијекавске језичке провенијенције, и б) матријархатско-плуралистички и хтонични - у источној зони српске културе.
Тако су се Земља и Небо, Село и Град, Дионис и Аполон, најзад, Змија = чуваркућа, односно Змај/Змија = пољарка, веома добро очували у веровању српског народа, а њихова приметна амбивалентност је посебно забележена у обичајима и веровању народа источне Србије, источно од Мораве. Овде ћу настојати да одредим структуру једног и другог модела.

Змија = Породица = Лунарна митологија. Како ћу у овој студији често користити изразе "лунарни" и "соларни" митолошки систем, било би корисно да се нешто више каже о значењу појма "лунарни". Мирче Елијаде сматра да је лунарни циклус веома дуго остао присутан, тачније, коришћен у практичном и верском животу древних народа скоро 15.000 година пре открића земљорадње. То нам омогућује да боље разумемо "важну улогу месеца у древним митологијама, а нарочито чињеницу да је лунарна симболика интегрисана у целовит 'систем' тако разноврсних реалитета као што су жена, вода, вегетација, змија, плодност, смрт, поновно рођење итд" (Елијаде, I, 1991: 25-26). Занимљива је и његова опаска да је Месец играо истакнуту улогу у древној словенској митологији. "У веровањима и обичајима словенских народа, месец (мушког рода) игра важнију улогу од сунца (средњег рода, вероватно изведено од именице женског рода). Да би се постигло изобиље и здравље, молитве се упућују месецу - који се назива 'оцем' и 'дедом' - а његова помрачења се оплакују" (Елијаде,Ш,1991:34).
Са Месецом, односно лунарним култом, снажно су повезане митске животиње, пре свих "митски коњи".

Једном речи, на истој митолошко-структурној линији са змијом налази се лунарна симболика, и с тим у вези идеја плодности. Свакако, атрибут "плодности" основно је обележје и самога "змаја" - који онтички, структурно, као и генеолошко-териоморфно, при промењеним социјалним околностима, исходи из Змије. Змија, дакле, фигурира као хтонско биће и представља лунарни симбол. О лунарном карактеру ових бића постоје несумњива сведочанства. Тога дана, Тодорове суботе, поворке коња, митских демонских бића, крећу усред ноћи. Дакле „змија, која се јавља као атрибут богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)" (Кулишић, 1973: 118 ).

Трачки култ Диониса подсећа на обреде које је Еурипид приказао у Баханткињама. Церемоније су се одвијале ноћу, у планинама, уз светлост бакљи. Њих је пратила дивља музика, која је изазивала код верника радосну вриску и помамну игру. Углавном су се жене предавале овим разузданим и исцрпљујућим играма. У рукама су држале змије посвећене Сабазиосу, али и ножеве и тирсе. Доспевши до врхунца, до стања "божанске лудости", оне би грабиле животиње намењене жртвовању, па комадајући их и кидајући, прождирале њихово сирово месо. Реч је о ритуалној идентификацији с богом. И данас још у источој Србији, у околини Зајечара и Неготина, постоји низ помамних плесова уз велике ватре, у којима учествују жене, што је, свакако, прежитак древних пракси посвећених хтонском божанству чији је симболика сачувана у култу змије.

Змај - Држава - Соларна митологија. Сасвим нову етапу у духовном развоју представља појава новога култа, култа змаја који указује на радикално измењену социјалну ситуацију. Тачније, култ змаја поклапа се са настанком државне организације једнога народа, код које је патријархат основни модел морално-правног устројства заједнице, са доминантном соларном митологијом и новим обликом привређивања. Како је "змај" митолошко-морфолошки исходио од "змије", као што је, према древном веровању народном, Сунце изишло из Ноћи, змај се појављујб као спој неколико животиња, најчешће у форми египатске сфинге или античких кентаура, што се уметнички изражава у форми синтезе гмизавца и птице. Највиши облик је наш змајевити епски јунак у људском обличју, али са малим криоцима испод мишица и са змијским младежом и бичем вучје длаке на мишици - што се сматра преостатаком териоморфизма: птице и гмизавца, или у нашем случају, хтонског вука и змије као раних форми врховног српског бога. Отуда се у неким нашим епским песмама које говоре о српским змајевитим јунацима, поименице о Милошу Обилићу и Рељи Бошњанину, каткада користи термин "крилати". "А друго је Реља Крилатица". У фусноти приређивачи примећују: "Место Реље Крилатице у песми се даље јавља - Милош" (Караџић, П, 1973:173).

Док се у другим митологијама "небески змајеви појављују и као непријатељи", у нашем епу српски змајеви су, због специфичних социо-историјских услова њиховог настанка, према српском народу вазда "пријатељски расположени", али и непријатељски према Турцима. Исправно је гледиште Владимира Пропа, да су народи "који су знали за сунчевог змаја увек културнији од народа који га нису познавали". Карактеристика једне ране форме српског змаја јесте та да он чува сеоска поља и да по потреби лети, тачније, одиже се од земље и хтонског, да би горе на небесима ступио у борбу са алама или аждајама које, према народном веровању, предводе градоносне облаке. Друга савршенија форма јесте небески или Огњени змај, који је облик Бога, можда, и само божанство Сунца. Митолози се слажу у једном: да је змај огњено биће, и да је та веза змаја и огња његова постојана црта. Отуда у нашем фолклору змај и змија вазда иду заједно са огњем, односно огњиштем. То се лако може уочити из једне наше загонетке. "У сред куће змајево гнездо'', а као одговор се даје: "Огниште" (Ястреб., 1889: 583). У нашим народним песмама овај змај редовно долази одозго, најчешће са планина, и то Јастрепца или Шаре, Гулијанске Планине. Он је миљеник људи једног насеља и има карактер грчких олимпијских богова: штити усеве од непогода. Међутим, тај исти "змај" зна и да "украде" девојку, једнако као и Зевс у грчкој митологији, али и да у току ноћи, а каткада и за време дана, походи младе и лепе жене. "Змајеви могу бити мушкарци, могу бити и женске. Они не могу да живе без људи. Увек се око људи баве, било око мушкараца било око женских. Змајеви око жена и девојака, 'змајице' око мушкараца". Змајеви спавају са женама, пију им крв, те су оне отуда увек бледе. Таква жена не сме да покаже тајну да к њој долази змај, јер би је иначе змај уморио. "Али ипак народ познаје такво женскиње по бледилу на лицу, а, у осталом, и види се ноћу кад змај улеће кроз димњак (комин) у кућу, или кад из ње излеће". "Змају је нарочито драга девојка" (Стан., 1931: 112).

Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван део године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: "борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта". Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Пре свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријци водили против дасјуа. "Онај који побеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру'', каже аријски мит. "Борба између Индре и Вритре је у старо доба вероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбеђивало обнављање света" (Елијаде, I, 1991: 178 ). И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Ђорђе убија аждаху, мотив који се јавља и у бугарском фолклору (Беновска, 1995: 63-92). Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године - који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Ђорђе као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Ђорђа.
 
Змај и Соко - форме српских митских хероја. Према старијем народном веровању змај, као и ала, живи у језерима и великим водама, док се у каснијем времену, у доба већ сасвим изграђене соларне митологије - која кореспондира са формирањем српске државе, змај одиже од хтонског тла и почиње настањивати најпре пећине, а затим високе и неприступачне планине, каква је, на пример, планина Јастребац у близини древне српске престонице Крушевца, односно Шар планина нешто јужније. Често се у нашој епској поезији соко и змај изједначују.

Према фолклорном материјалу наши змајеви бораве на "чардаку ни на небу ни на земљи", дакле, у облацима - као и виле. Управо та њихова позиција: ни сасвим горе - на Небу, али ни доле - на Земљи, промишљена у складу са митолошким моделом који симболизује "дрво света", показује да се змај јавља у улози космичког медијатора између горњег и доњег света. У том смислу је и соларни атрибут "светлост" једнако парадигматичан за змаја као и за сокола, уколико већ не представљају, структурно гледано, једно те исто митско биће. У песми ''Дијете Јован и ћерка цара Стефана", видимо како и соко живи на врху неприступачне планине, али је и овај соко по свој прилици змај, што доказује његова епифанија. „Сва се кула из темеља љуља,/ Од сокола свјетлост ударила" (Караџић, VI, 1935: 15-16). У песми која следи реч је о процесу иницијације. Отац у кавезу чувао девојку, не хтевши је обећати ниједном просцу. Па ипак, како то у песми бива: "Нити види сунца нит мјесеца/ Б'јела дана ни млада јунака./ Када једно јутро рано било, / Долијеће сокол птица сива, / Разбија јој врата од прозора / и ул'јеће у бијеле дворе, / Смеће с' себе ситне перушине, / Оста јунак ко на гори сунце. / И он љуби лијепе дјевојке./ Отоле се сокол упутио/ И говори лијепој дјевојци:/ 'Остај с Богом, драга душо моја!/ Ако би се љубав обазнала,/ Пиши мени листак књиге танке/ Пошљи ми је гори соколовој'" (Јунпјес., 1896:100-101).

С обзиром на то да су, социолошки гледано, позиције српског и бугарског народа готово истоветне, будући да су једини у средњем веку имали државно устројство својих народних заједница, то је и у српским и у бугарским представама преовладала карактеристика змаја у лику бића које се фиксира за средишњи - Земаљски, и горњи - Небески простор, док је царство подземног свеша припало хтонском бићу - али, односно код Бугара - ламији (види Георг., 1993: 128 ). Сасвим тачно примећује Георгијева, да се за структуру змаја везују амбивалентна својства: добро - зло, при чему је за разлику од представе "змаја" у источно-словенском фолклору, у коме налазимо његову негативну функцију, управо у културама балканских Словена змај носилац начела Добра, док су негативни атрибути пренесени на ликове але и ламије. Тако је код Јужних Словена основна улога змаја вазда била да се бори са ламијом и алом, чиме се остварује космичка равнотежа и успоставља природни ред ствари (Георг., 1993:123).

О мешању типичних "змајевских" особина са особинама "ала / аждаја" дошло је због полазне онтичке и генетске сродности, будући да је змај исходио од хтоничног демона - змије, од којег води порекло и ала. По предању, како је речено, змај постаје од четрдесетгодишње змије, а ала од стогодишње змије. То је и разлог због чега се, не ретко, код змаја уочавају и негативне особине: прождрљивост, људождерство, сисање човечје крви. Исто тако и онај познати митем, према коме змај лежи на скривеном благу и чува га, представља само транспоновану старију верзију према којој аждаја у грчкој митологији чува благо. Уосталом, и вр-ховно митолошко божанство, и не само древних Словена, најзад, и самога хришћанства, садржи у себи карактеристике и атрибуте и "доброг" и "злог" божанства, које помаже и воли свој народ, али се и сурово свети и кажњава непослушне.


Скинуто са интернета - Сретен Петровић, СРПСКА МИТОЛОГИЈА, (део поглавља Основи демонологије из I тома Систем српске митологије)
 
Zašto se ZMIJA odmah mora vezivati za SATANU? :sad2:

Zmija je preduslov ZMAJA... Ona je njemu posestrima. Jako je bitna njena f-ja u našoj mitologiji.

Jaoj kada razljutite ZMAJA, svašta novo možete da naučite! :p

Ja sam već naglasio da se sa pojavom hrišćanstva ranije postojeća simbolika izmenila u velikom obliku, pa su nekadašnja bića koja su u sebi nosila simboliku bez bilo kakvog negativnog predznaka, postala oličje demona, zla, satane.

Evo jedan od primera zašto su i zmija i zmaj počeli da dobijaju demonsku, negativnu konotaciju.

’’Zmaj se kao demonski simbol zapravo poistovećuje sa zmijom, što potvrđuje Psalma 74 (Levijantan). Zdrobljene zmajeve glave, uništene zmije, to je Hristova pobeda nad zlom. Uz svetog Mihajla ili svetog Đorđa i Hrist se ponekad prikazuje kako nogama gazi zmajeve.’’

’’U Bibliji je Levijantan čudovište koje je opasno probuditi. Često se spominje u Jovu, u Psalmama, u Otkrovenju. Ime mu potiče iz feničanske mitologije u kojoj je to čudovište prvobitnog haosa; postojao je uvek strah da bi se moglo proguditi kletvom protiv postojećeg porekla. Zmaj iz Otkrovenja 21,3, koje otelovljenje sile zla što se suprstavljaju Bogu, ima obeležje ove zmijehaosa (Biblija, o Jovu 3). Ta razdražena zmija je mogla za čas da proguta sunce: čarobnjaci bi iskoristili pomrčinu za bacanje uroka. Naziva se još i plašljivom zmijom (Jov, 15, 13). Opis poglavlja 40 i 41 Jova zastašuje:

...Na pogled njegov čovek već pogiba.
Junaka nema da njega razdraži,
Ko će mu se u lice suprostaviti?

(Jov, 42, 12)’’
 
Наравно, опасно је будити Змаја... Још опасније - успавати га... ;)
Ето, баш синоћ рекох за себе да сам Чудовиште...QUOTE]

Јесте ли ви крштени? Какве змије, какви змајеви, какви антихристи и бројеви звери – крстите се, људи!
Симболе треба узимати озбиљно, није то за шалу. Нашалио сам се са називом Титовог брода (галеб је врло грабљива птица – нико није реаговао па ми је виц пропао), али са симболима треба бити обазрив. Познавао сам (површно) момка који се интересовао за источњачку мистику па је од друштва у коме се кретао добио име Агни (бог ватре и огњишта). Завршио је, нажалост, тако што је извршио суицид спаливши се!
Наслов теме је врло добро изабран, јер Природа нам непрестано даје симболе и знамења и треба их само схватити и по њима се управљати! Нарочито знамења, који су, тако да кажем, потенцирани симболи, оживљени, условно.
...
'Ваку прву прилику вргоше:
од Трипуна до Светога Ђурђа
сваку ноћцу мјесец се ваташе
да се Срби на оружје дижу
...
Другу свеци вргоше прилику.
од Ђурђева до Дмитрова дана
све барјаци крвави идоше
виш' Србије по небу ведроме,
да се Срби на оружје дижу
...
Трећу свеци вргоше прилику:
гром загрми на Светога Саву,
усред зиме, кад му време није
сину муња на часне вериге,
потресе се земља од истока,
да се Срби на оружје дижу
...
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
увати се сунце у прољеће,
у пролеће на Светог Трипуна,
један данак три пута се вата,
а три пута игра на истоку.
 
Mene dosta interesuje simbol koplja. Znam da ih ima sijaset...

Evo Sokole, nemilosrdno objašnjenje ;) iz Rečnika simbola:

''1. Koplje je vrlo često aksijalni simbol, što je najjasnije izraženo u šintoističkoj mitologiji. Izanagi i Izanami su uronili u more koplje ukrašeno draguljima (solsticijska osa) i zatim ga izvukli; od soli koja je nakapala iz njega nastalo je prvo ostrvo: Onogoro-jima. Zatim su podigli nebeski stub osu sveta. Stub i koplje u nekim tekstovima se, sasvim prirodno poistovećuju. Kao aksijalni simbol, koplje se poistovećuje i sa sunčanim zrakom koji simbolizuje delovanje biti – nebesko delovanje – na nediferenciranu materiju. Zar i ovo koplje ukrašeno draguljima nije sunčev zrak?

2. U legendama o povorci koja prati Gral isto takvo značenje ima uspravno koplje iz kojeg u kalež kaplje krv. Tim je kopljem centurion Longin probio Hristovu slabinu: verovalo se da ono, kao Ahilovo koplje isceljuje rane koje samo prouzrokuje.

Kao što često biva s aksijalnim simbolima, a možda i zbog iskrivljavanja i prenosa značenja, koplju se pridaje i polno značenje kakvo ima na primer, štap čuvara gineceja u radžputskoj Indiji.

3. Prema keltskim predanjima, Lugovo koplje je doneo narod boginje Danan sa Ostrva na severu sveta, a njegove važne karakteristike su da je od vatre, da je smrtonosno i da pogađa nemilosrdno. U epopeji ima više takvih kopalja, pa ga nalazimo u rukama slavnih junaka kao što su Kukulin ili njegov brat po mleku Konal Pobednik. Od koplja ponekad pogine onaj ko ga nosi ili neko iz njegove okoline: tako je Kelčera Lukavog ubila kaplja krvi koja je kapnula iz njegova koplja. Simbolizam koplja i Dagdinog kotlića dopunjuju se, jer samo kotao čarobne krvi (mačje, druidove i pseće) može da smiri koplje koje inače samo od sebe ubija vladare ili kraljeve sinove. Koplje u rukama irskih junaka često se upoređuje i sa svećnjakom ili stubom, što dopušta i poređenje sa osom sveta.

4. Kod Grka i Rimljana koplje je ratnički simbol i jedan od Atininih (Minervinih) atributa. Borci, oficiri ili vojnici, dobijali su koplje kao nagradu za sjajne podvige; ono je obično bilo vez vrha, ne samo zato što je bilo počasno nego zato što se time nije sticala javna vlast i zapovedništvo. U pravnim delatnostima koplje ima takođe simboličku funkciju: ono je simbol snage, i, posebno, javne vlasti. Koplje je zaštitnik ugovora, parnica, rasprava.

5. U crnoj Africi koplje je simbol ratničke moći. Snop kopalja je znak kraljevske moći.''

Neko drugi može dopuniti novim značenjima!
 
По Џ. К. Куперу:
Симбол светске осе; мушки принцип; фаличко; животодавна сила; плодност; ратничко умеће; чаробнички прут. Атрибут ратника и ловаца; у грчко-римској традицији иницијација и зрелост. У хришћанској амблем Христовог страдања и атрибут св. Михаила.
 
Јесте ли ви крштени? Какве змије, какви змајеви, какви антихристи и бројеви звери – крстите се, људи!

Симболе треба узимати озбиљно, није то за шалу.

Познавао сам (површно) момка који се интересовао за источњачку мистику па је од друштва у коме се кретао добио име Агни (бог ватре и огњишта). Завршио је, нажалост, тако што је извршио суицид спаливши се!

Krštena sam u crkvi Sv. Nikole u Nišu pre dosta godina... Eto, bar znam da neću završiti u krugu nekrštenih... Ipak, hvala na predlogu... ;)

Naravno da simbole treba uzimati ozbiljno, ali je važnije umeti se nositi sa njima i znati ih tumačiti. Ne znači jedan simbol svakome isto...

Ja sebi nadenuh ime Agni (Ognjen-k-a) i ne planiram da se zapalim... i izgorim... Baš suprotno... Vatrom se ne treba igrati... Treba je naučiti da tinja pomalo i umereno, kako bi tinjala večno...

Inače, Jovane-Joco, i tvoje ime je jedan veliki simbol...

P.S. Mislim da tema govori o tome šta nama znače određeni simboli... Saglasna sam sa Antihristom (pozdrav njemu) da se ova tema treba proširiti...
 
Крштена си? Одлично, сад мало чешће иди у цркву да се не би потпуно удаљила. Хришћани смо, али да ли су нам и мисли хришћанске? Нисам мислио да прозивам, али сама си рекла да си крштена у тој и тој цркви у Нишу: чини ми се да је и Соколица из Ниша - пуно вас има из тог града. ;) Што се мог имена тиче, оно је хришћанско грчког порекла, Јоанис, а потиче од хебрејског Јехохана што значи 'Богу мио'.
Дакле, није битно име само по себи, које неко носи, већ је опасно ако превише чепрка по оностраном и поистовећује се са нечим што је негативно и опасно. А то што кажеш да ствар контролишеш – обично се тако почиње.
 
Крштена си? Одлично, сад мало чешће иди у цркву да се не би потпуно удаљила. Хришћани смо, али да ли су нам и мисли хришћанске? Нисам мислио да прозивам, али сама си рекла да си крштена у тој и тој цркви у Нишу: чини ми се да је и Соколица из Ниша - пуно вас има из тог града. ;)
Дакле, није битно име само по себи, које неко носи, већ је опасно ако превише чепрка по оностраном и поистовећује се са нечим што је негативно и опасно. А то што кажеш да ствар контролишеш – обично се тако почиње.

Ja te moram zamoliti da se držiš teme, jer ovo niti je čas veronauke, niti pravljenje psiholoških profila ličnosti gde se dele saveti gde počinju ili završavaju se neke granice.
Ne moraš pretpostavljati da u ovoj multietničnoj zemlji ne postoje ljudi drugih veroispovesti koji posećuju Krstaricu (i između ostalog ovaj podforum, a možda i ovu temu).

Dakle, držimo se veoma bezopasne teme o simbolima!
 

Back
Top