Змија и змај
"Змај је састављен од две животиње које представљају душу, наиме од птице и змије[...]. Мотив борбе са змајем не постоји код народа који још нису створили државе[...]. Народи који су знали за сунчевог змаја увек су културнији од народа који га нису познавали". /Владимир Проп/
У митологоји српског народа змија има два супротна значења: позитивно и негативно. Благотворно и позитивно још једном се удваја на два митолошки и култно значајна облика: а) хтонско-лунарни - чуваркућа, и б) соларно-небески - пољарка, што су само две форме доброхотне димензије "змије''/"змаја". Тиме се обележавају полови поменуте позитивне стране; у првом, хтонично, и у другом соларно-небеско својство, којима одговарају два модалитета устројства заједнице на а) породичном (змија) и б) државном принципу {змај). Данас је преовладало схватање да су верске представе сваког народа прошле кроз следећу еволуциону линију, коју је Т. X. Робинсон артикулисао тако да она полази од а) најранијијих облика анимизма и креће се у правцу б) многобоштва, и од овога, сасвим по аналогији са устројством људског друштва - коме стоји на челу један краљ или један патријарх, долази се до облика заједнице у коме в) и само божанско друштво мора имати исто таквог једног врховног поглавара. Тако је управо у друштвима која су формирала државу, у којима је доминантна идеја о врховном Богу по аналогији са врховним управитељем заједнице.
На питање у којим социјалним условима настају култ змије и култ змаја, упоредна митологија одговара да се култ змије среће у друштвеним заједницама са доминантном улогом породичне организације, којој одговара матријархатско устројство, и код које преовладава лунарна митологија са обележјем хтонизма. У култури Срба живо битишу један крај другог, два социо-културна система: а) патријархатско-монистички - претежно у крајевима динарске културе, или ијекавске језичке провенијенције, и б) матријархатско-плуралистички и хтонични - у источној зони српске културе.
Тако су се Земља и Небо, Село и Град, Дионис и Аполон, најзад, Змија = чуваркућа, односно Змај/Змија = пољарка, веома добро очували у веровању српског народа, а њихова приметна амбивалентност је посебно забележена у обичајима и веровању народа источне Србије, источно од Мораве. Овде ћу настојати да одредим структуру једног и другог модела.
Змија = Породица = Лунарна митологија. Како ћу у овој студији често користити изразе "лунарни" и "соларни" митолошки систем, било би корисно да се нешто више каже о значењу појма "лунарни". Мирче Елијаде сматра да је лунарни циклус веома дуго остао присутан, тачније, коришћен у практичном и верском животу древних народа скоро 15.000 година пре открића земљорадње. То нам омогућује да боље разумемо "важну улогу месеца у древним митологијама, а нарочито чињеницу да је лунарна симболика интегрисана у целовит 'систем' тако разноврсних реалитета као што су жена, вода, вегетација, змија, плодност, смрт, поновно рођење итд" (Елијаде, I, 1991: 25-26). Занимљива је и његова опаска да је Месец играо истакнуту улогу у древној словенској митологији. "У веровањима и обичајима словенских народа, месец (мушког рода) игра важнију улогу од сунца (средњег рода, вероватно изведено од именице женског рода). Да би се постигло изобиље и здравље, молитве се упућују месецу - који се назива 'оцем' и 'дедом' - а његова помрачења се оплакују" (Елијаде,Ш,1991:34).
Са Месецом, односно лунарним култом, снажно су повезане митске животиње, пре свих "митски коњи".
Једном речи, на истој митолошко-структурној линији са змијом налази се лунарна симболика, и с тим у вези идеја плодности. Свакако, атрибут "плодности" основно је обележје и самога "змаја" - који онтички, структурно, као и генеолошко-териоморфно, при промењеним социјалним околностима, исходи из Змије. Змија, дакле, фигурира као хтонско биће и представља лунарни симбол. О лунарном карактеру ових бића постоје несумњива сведочанства. Тога дана, Тодорове суботе, поворке коња, митских демонских бића, крећу усред ноћи. Дакле „змија, која се јавља као атрибут богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)" (Кулишић, 1973: 118 ).
Трачки култ Диониса подсећа на обреде које је Еурипид приказао у Баханткињама. Церемоније су се одвијале ноћу, у планинама, уз светлост бакљи. Њих је пратила дивља музика, која је изазивала код верника радосну вриску и помамну игру. Углавном су се жене предавале овим разузданим и исцрпљујућим играма. У рукама су држале змије посвећене Сабазиосу, али и ножеве и тирсе. Доспевши до врхунца, до стања "божанске лудости", оне би грабиле животиње намењене жртвовању, па комадајући их и кидајући, прождирале њихово сирово месо. Реч је о ритуалној идентификацији с богом. И данас још у источој Србији, у околини Зајечара и Неготина, постоји низ помамних плесова уз велике ватре, у којима учествују жене, што је, свакако, прежитак древних пракси посвећених хтонском божанству чији је симболика сачувана у култу змије.
Змај - Држава - Соларна митологија. Сасвим нову етапу у духовном развоју представља појава новога култа, култа змаја који указује на радикално измењену социјалну ситуацију. Тачније, култ змаја поклапа се са настанком државне организације једнога народа, код које је патријархат основни модел морално-правног устројства заједнице, са доминантном соларном митологијом и новим обликом привређивања. Како је "змај" митолошко-морфолошки исходио од "змије", као што је, према древном веровању народном, Сунце изишло из Ноћи, змај се појављујб као спој неколико животиња, најчешће у форми египатске сфинге или античких кентаура, што се уметнички изражава у форми синтезе гмизавца и птице. Највиши облик је наш змајевити епски јунак у људском обличју, али са малим криоцима испод мишица и са змијским младежом и бичем вучје длаке на мишици - што се сматра преостатаком териоморфизма: птице и гмизавца, или у нашем случају, хтонског вука и змије као раних форми врховног српског бога. Отуда се у неким нашим епским песмама које говоре о српским змајевитим јунацима, поименице о Милошу Обилићу и Рељи Бошњанину, каткада користи термин "крилати". "А друго је Реља Крилатица". У фусноти приређивачи примећују: "Место Реље Крилатице у песми се даље јавља - Милош" (Караџић, П, 1973:173).
Док се у другим митологијама "небески змајеви појављују и као непријатељи", у нашем епу српски змајеви су, због специфичних социо-историјских услова њиховог настанка, према српском народу вазда "пријатељски расположени", али и непријатељски према Турцима. Исправно је гледиште Владимира Пропа, да су народи "који су знали за сунчевог змаја увек културнији од народа који га нису познавали". Карактеристика једне ране форме српског змаја јесте та да он чува сеоска поља и да по потреби лети, тачније, одиже се од земље и хтонског, да би горе на небесима ступио у борбу са алама или аждајама које, према народном веровању, предводе градоносне облаке. Друга савршенија форма јесте небески или Огњени змај, који је облик Бога, можда, и само божанство Сунца. Митолози се слажу у једном: да је змај огњено биће, и да је та веза змаја и огња његова постојана црта. Отуда у нашем фолклору змај и змија вазда иду заједно са огњем, односно огњиштем. То се лако може уочити из једне наше загонетке. "У сред куће змајево гнездо'', а као одговор се даје: "Огниште" (Ястреб., 1889: 583). У нашим народним песмама овај змај редовно долази одозго, најчешће са планина, и то Јастрепца или Шаре, Гулијанске Планине. Он је миљеник људи једног насеља и има карактер грчких олимпијских богова: штити усеве од непогода. Међутим, тај исти "змај" зна и да "украде" девојку, једнако као и Зевс у грчкој митологији, али и да у току ноћи, а каткада и за време дана, походи младе и лепе жене. "Змајеви могу бити мушкарци, могу бити и женске. Они не могу да живе без људи. Увек се око људи баве, било око мушкараца било око женских. Змајеви око жена и девојака, 'змајице' око мушкараца". Змајеви спавају са женама, пију им крв, те су оне отуда увек бледе. Таква жена не сме да покаже тајну да к њој долази змај, јер би је иначе змај уморио. "Али ипак народ познаје такво женскиње по бледилу на лицу, а, у осталом, и види се ноћу кад змај улеће кроз димњак (комин) у кућу, или кад из ње излеће". "Змају је нарочито драга девојка" (Стан., 1931: 112).
Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван део године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: "борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта". Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Пре свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријци водили против дасјуа. "Онај који побеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру'', каже аријски мит. "Борба између Индре и Вритре је у старо доба вероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбеђивало обнављање света" (Елијаде, I, 1991: 178 ). И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Ђорђе убија аждаху, мотив који се јавља и у бугарском фолклору (Беновска, 1995: 63-92). Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године - који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Ђорђе као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Ђорђа.