Изашао је спот групе 357 "На Газиместану":
То је песма Милана Ракића написана 1912. године.
Пре Првог Светског рата, Милан Ракић је био конзул у Приштини која је тада припадала Турској. Обилазио је српске манастире и светиње и тада настају његове најчувеније песме "Симонида" и "Јефимија". Посета Газиместану (место где се одиграо главни догађај у Косовској бици) инспирисао је песника да напише ову песму. Прве три строфе говоре о песниковој визији боја. За њега су ратници "силни оклопници без мане и страха", a сама Косовска битка"облак праха, крвава трка и олуја". Песник из своје перспективе Косово поље након битке види као непрегледну јаму и костурницу страшну (хипербола). Песник се диви Косовским јунацима који су свесно жтрвовали животе зарад части своје отаџбине.
Други део песме говори o песниковом добу, о томе да старије генерације замерају млађим генерацијама да су изгубиле родољубиво осећање и да су потпале под утицајем са запада заборављајући на своју славну прошлост. Песник оповргава оваква тврђења, истиче љубав према домовини као и спремност да се свесно жртвује живот за отаџбину уколико то буде то буде било потребно.
На Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Пре Првог Светског рата, Милан Ракић је био конзул у Приштини која је тада припадала Турској. Обилазио је српске манастире и светиње и тада настају његове најчувеније песме "Симонида" и "Јефимија". Посета Газиместану (место где се одиграо главни догађај у Косовској бици) инспирисао је песника да напише ову песму. Прве три строфе говоре о песниковој визији боја. За њега су ратници "силни оклопници без мане и страха", a сама Косовска битка"облак праха, крвава трка и олуја". Песник из своје перспективе Косово поље након битке види као непрегледну јаму и костурницу страшну (хипербола). Песник се диви Косовским јунацима који су свесно жтрвовали животе зарад части своје отаџбине.
Други део песме говори o песниковом добу, о томе да старије генерације замерају млађим генерацијама да су изгубиле родољубиво осећање и да су потпале под утицајем са запада заборављајући на своју славну прошлост. Песник оповргава оваква тврђења, истиче љубав према домовини као и спремност да се свесно жртвује живот за отаџбину уколико то буде то буде било потребно.
На Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
