I tako su još jednom došli bahati Ameri, ispritiskali i izucenjivali male države i sjebali krhke odnose u regionu koje ljudi dobre volje malim koracima i mukotrpno grade od kraja rata, 13-ak godina.
Još su otvorene rane iz tih ratova, u tim državama međusobno žive manjine iz susedstva koje bi trebalo da nastave i dalje da žive u miru, privreda i razmena je tek skoro malo ozbiljnije krenula - ma koga briga za takve sitnice. Ameri su obećali, jes' da planiraju da idu odavde i da ih boli tuki šta će se dalje ovde dešavati, jes da nisu pokušali da naprave ni korak kako bi pomirili zavađena plemena, al koga briga za sve to...
Ima da bude kako im se diglo, il si ga najebo, mali.
Hrvatsku ne osuđujem previše - kad ti Ameri sede na grbači ne možeš dugo da vičeš "ne".
Međutim, objašnjenja me već vređaju. Bolje da ćute. Baš kao i moji dragi levičari po zapadu, koje više ne mogu da slušam.
- Zašto ste priznali Kosovo?
- Mhmfmpfmmm...
Bolje i tako, nego nemušti pokušaji da se objasni postojanje dvostrukih, trostrukih i četvorostrukih standarad u "pravednijoj Evropi koju zajedno gradimo". Bolje i tako nego da se po ko zna koji put naguzi Srbija, uz licemernu poruku "mi smo vam prijatelji".
Đoku ste nam prijatelji. Serem se na takvu Evropu.
Ali, da, nemamo gde drugde, fakat... Ima da ćutimo i pušimo, rekli Ameri. S druge strane su sto puta grđi Rusi.
"Realnost...", kaže Sanader. Ma da, kako da ne. I divlja Krajina je bila "realnost" 3-4 godine, pa ju čak nije priznala ni Miloševićeva zločinačka Srbija.
Sa Slovenijom Hrvatska vodi fajt godinama oko dve i po čaše mora, Hrvatska je spremna da ugrozi i odloži i svoju integraciju u EU, ali ne i da da jednu od te dve i po čaše slane vode. Malo im ceo Jadran! Ne daju i gotovo.
Princip.
No, ovo je Kosovo. Zbog Kosova ima da se gaze svi principi, dole je do te mere sve do yaya. Sa druge strane je Srbija, a kad je Srbija sa druge strane, onda je sve dozvoljeno. Demokratska ili nedemokratska, koga briga.
Srbiji su povaeđeni zubi, ne može da ratuje. Bira kakve-takve demokrate na svakim hebenim izborima od 2000, pa šta, ko ih ****. Daj da ih sve naguzimo, pa nek objašnjavaju svojim nacoškim Orcima da je ustvari lepo kad te naguze, jer te guzi prijatelj sa Zapada. Čak neće ni da ti plati, ali će reći na kraju da te mnogo voli.
Srbija je u poziciji čoveka pred penzijom koji je zatekao šefa kako mu pamprči ženu na trpezarijskom stolu, ali ne sme ni da se razvede, ni da da otkaz, pošto je mator i drtav, i niko ga neće, i plaši se da će umreti sam. Da, sam je kriv što je mator i drtav, fakat, ali - šef mu ipak tesleči ženu! A usput mu poručuje da mu je prijatelj.
Bljuje mi se od svih... ali SVIH u ovoj odurnoj srednjevekovnoj priči o nacionalizmima i granicama koja se protura kao "jedina moguća" sada već duboko u 21. veku. Bljuje mi se od priča o neophodnim podelama kako bi se integrisali, priča o tome kako "nije bilo boljih rešenja", kako "nije bilo više vremena".
Ipak, najviše od svega mi se bljuje od mojih prijatelja po pravdoljubivom Zapadu, jer njihove jebene vrednosti iskreno delim i u ovoj Smrdiji zastupam.
Bar sam tako mislio.
Zbog te želje da se izbljujem po svemu i ne zalazim na kosovske topike, ali sad sam negde morao da istresem ono što mi celog dana kuva, a jedino se ovde o tome priča.
I da... Zvao me je najbolji prijatelj iz detinjstva, Splića, (bivši hrvatski branitelj), da mi se izvinjava i objašnjava u ime cele Hrvatske. Smešno i tužno. Nismo prekidali prijateljstvo ni dok je Hrvatska gorela, nećemo, naravno, ni zbog Kosova, za koje me, samo za sebe, zabole ćošak od stola.
Šta ćemo, međutim, sa svim usranim vrednostima u koje sam verovao i koje sam branio, a koje ovde baš taj moj zapad nemilosrdno gazi, terajući komšije po regionu da se, ako ne pobiju, ono bar ponovo posvađaju i zamrze?
Šta ćemo sa generacijama koje nas nasleđuju? Šta njih da učimo? "Ne postoje principi, pravila, ideje u koje treba verovati, već samo sila i goli interes. I lova, i šlihtanje"...
Srbiju odavno prezirem. Nju i njen u srž utkani nacionalizam, nepostojanje prave alternative. Miloševića sam mrzeo i protiv njega se borio, zato što mi je srušio državu i načinio mi od prijatelja neprijatelje. I nisam otišao odavde.
Koštunicu bih gazio cokulom. Tadića jedva trpim, jer nema drugog, pošto je Čeda mali i lud. I sad mi se ide odavde.
Albanski nacionaliazm, koji je u temeljima nove države, "volim" ništa manje od srpskog.
A sada... Sada mogu slobodno da prezirem i licemerni i štrokavi Zapad. Zbog "nove realnosti".
I gde da idem?
