Narodno ogorčenje zbog nepoštovanja teritorijalnog integriteta Srbije, pretače se u destruktivni bes. Po ulicama i trgovima, po televizijskim studijima, po novinama i crkvenim portama, govori se da otimanje Kosova pokazuje da je ona vlast u poslednjoj deceniji minulog stoleća patriotski vodila državu i da, sada, uz izvinjenje i pokajanje, moramo da se vratimo na stazu našeg državnog, nacionalnog i mentalnog sloma.
Rizično je misliti normalno. Razum se žigoše kao izdaja Kosova, pa se Srbija pameti pretvorila u preplašenu senku. Preko noći nam je poništen kalendar i našli smo se, opet, u 1990. godini, samo što su sada pusti trgovi otpora.
UZROCI PORAZA
Uvek su Kosovo i Kosovski ep, kao srpska Ilijada i Odiseja, poraz preobraćali u narodnu žaoku pobede, a ne kancer samouništenja. Razum nalaže da tako bude i sada. Do pobede može stići samo snažna Srbija, a ne Srbija kalimerovskog lelekanja, samosakaćenja, samosramoćenja i samoizolacije.
Naša najpreča obaveza je izlečenje od uzroka poraza, od politike koja je, na izmaku 20. stoleća, u slom preokrenula naše nacionalne pobede u dva balkanska i u Prvom svetskom ratu. Moramo, bez oklevanja, pronaći tačan odgovor na pitanje: ko je glavni, a možda i jedini, krivac za sadašnje ogrešenje Francuske, SAD, Italije ili Britanije prema nama i svemu onome što nam znači Kosovo?
Tri puta su, i to nasilno, od 1912. do 1918, menjane državne granice na Balkanu, i sva tri puta u korist Srba, i sva tri puta uz najveću i odlučujuću podršku baš onih država koje su 1999. godine sa Kosova proterale svaki znak vlasti i suvereniteta Srbije, a sada su nam, evo, i državnu među sa Prokletija pomerili na Pančićev vrh na Kopaoniku?
Ne abolirajući nikog za uvredljivu doskočicu da je Srbija „poseban i neponovljiv slučaj“, pa su zbog toga njenu kosovsku državnu granicu proglasili za paučinu, toga cinizma i bezakonja teško da bi bilo, samo da ovde, u Srbiji i među Srbima, na tronu države i nacije deceniju celu nisu bili upravo oni koji danas najgrlatije drže opelo nad kosovskom rakom koju su sami iskopali.
DOSITEJI EVROPSKE SRBIJE
Pobeda nalaže i raskid sa politikom poraza vođenom posle 5. oktobra 2000, koja se trgovački i udvorički odnosila prema vinovnicima najvećeg udesa srpskog naroda i države. Ne samo da nije bilo lustracije ni kazni, nego je „narodno jedinstvo“ i monolitno donošenje rezolucija u parlamentu promovisano za vrhovnu zapovest, iako je bilo očigledno da je snaga demokratske vlasti podrazumevala baš nejedinstvo sa onima koji govore da je osnovna funkcija planete i vasione u satiranju Srba, da mržnjom prema Evropi i Americi potvrđujemo svoj ponos i da su Sadam Husein, Hugo Čavez, Legija, Milošević i Šešelj ikone srpske budućnosti. Takva politika vezivala je argumente razuma, a Zlu davala legitimaciju dobra, vraćala mu i uzdizala snagu do neslućenih visina. Takva politika dovela je i do paralize logičnog mišljenja u današnjoj Srbiji.
Kako bismo to, zaboga, mi priznali nezavisno Kosovo, ako bismo potpisali pripremljeni tekst sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? U preambuli tog dokumenta piše da se on ne odnosi na Kosovo zbog toga što je, Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, u toj pokrajini uspostavljen protektorat svetske organizacije. Piše baš ono što i mi govorimo. Priznajemo protektorat UN, ali ne priznajemo prištinsku odluku o proglašenju države Kosovo. Potpisujući takav tekst sporazuma sa Srbijom, Evropska unija bi, zapravo, overila našu državnu poziciju. Konačno, kako bi to Srbija, pristupanjem EU, priznala nezavisno Kosovo, kad kosovsku nezavisnost ne priznaje ni nekoliko država koje su članice EU?
Učimo, danas, od onih koji su onog 9. marta, na Vidovdanskom saboru i u slavnim uličnim karnevalima koalicije „Zajedno“, osvešćivali Srbiju, vraćali joj vid i pokazivali put. Učimo od tih ljudi koje su prevarili trgovci demokratijom jer sloboda nije zapevala onako kako su želele stotine hiljada Dositeja evropske Srbije.
Rizično je misliti normalno. Razum se žigoše kao izdaja Kosova, pa se Srbija pameti pretvorila u preplašenu senku. Preko noći nam je poništen kalendar i našli smo se, opet, u 1990. godini, samo što su sada pusti trgovi otpora.
UZROCI PORAZA
Uvek su Kosovo i Kosovski ep, kao srpska Ilijada i Odiseja, poraz preobraćali u narodnu žaoku pobede, a ne kancer samouništenja. Razum nalaže da tako bude i sada. Do pobede može stići samo snažna Srbija, a ne Srbija kalimerovskog lelekanja, samosakaćenja, samosramoćenja i samoizolacije.
Naša najpreča obaveza je izlečenje od uzroka poraza, od politike koja je, na izmaku 20. stoleća, u slom preokrenula naše nacionalne pobede u dva balkanska i u Prvom svetskom ratu. Moramo, bez oklevanja, pronaći tačan odgovor na pitanje: ko je glavni, a možda i jedini, krivac za sadašnje ogrešenje Francuske, SAD, Italije ili Britanije prema nama i svemu onome što nam znači Kosovo?
Tri puta su, i to nasilno, od 1912. do 1918, menjane državne granice na Balkanu, i sva tri puta u korist Srba, i sva tri puta uz najveću i odlučujuću podršku baš onih država koje su 1999. godine sa Kosova proterale svaki znak vlasti i suvereniteta Srbije, a sada su nam, evo, i državnu među sa Prokletija pomerili na Pančićev vrh na Kopaoniku?
Ne abolirajući nikog za uvredljivu doskočicu da je Srbija „poseban i neponovljiv slučaj“, pa su zbog toga njenu kosovsku državnu granicu proglasili za paučinu, toga cinizma i bezakonja teško da bi bilo, samo da ovde, u Srbiji i među Srbima, na tronu države i nacije deceniju celu nisu bili upravo oni koji danas najgrlatije drže opelo nad kosovskom rakom koju su sami iskopali.
DOSITEJI EVROPSKE SRBIJE
Pobeda nalaže i raskid sa politikom poraza vođenom posle 5. oktobra 2000, koja se trgovački i udvorički odnosila prema vinovnicima najvećeg udesa srpskog naroda i države. Ne samo da nije bilo lustracije ni kazni, nego je „narodno jedinstvo“ i monolitno donošenje rezolucija u parlamentu promovisano za vrhovnu zapovest, iako je bilo očigledno da je snaga demokratske vlasti podrazumevala baš nejedinstvo sa onima koji govore da je osnovna funkcija planete i vasione u satiranju Srba, da mržnjom prema Evropi i Americi potvrđujemo svoj ponos i da su Sadam Husein, Hugo Čavez, Legija, Milošević i Šešelj ikone srpske budućnosti. Takva politika vezivala je argumente razuma, a Zlu davala legitimaciju dobra, vraćala mu i uzdizala snagu do neslućenih visina. Takva politika dovela je i do paralize logičnog mišljenja u današnjoj Srbiji.
Kako bismo to, zaboga, mi priznali nezavisno Kosovo, ako bismo potpisali pripremljeni tekst sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? U preambuli tog dokumenta piše da se on ne odnosi na Kosovo zbog toga što je, Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, u toj pokrajini uspostavljen protektorat svetske organizacije. Piše baš ono što i mi govorimo. Priznajemo protektorat UN, ali ne priznajemo prištinsku odluku o proglašenju države Kosovo. Potpisujući takav tekst sporazuma sa Srbijom, Evropska unija bi, zapravo, overila našu državnu poziciju. Konačno, kako bi to Srbija, pristupanjem EU, priznala nezavisno Kosovo, kad kosovsku nezavisnost ne priznaje ni nekoliko država koje su članice EU?
Učimo, danas, od onih koji su onog 9. marta, na Vidovdanskom saboru i u slavnim uličnim karnevalima koalicije „Zajedno“, osvešćivali Srbiju, vraćali joj vid i pokazivali put. Učimo od tih ljudi koje su prevarili trgovci demokratijom jer sloboda nije zapevala onako kako su želele stotine hiljada Dositeja evropske Srbije.
:mad:
