IVANUCCIA
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
sta vi mislite? Gde je uzrok svemu? Zasto? Koje su posledice?
Zašto sve više mladih ima problema sa drogom?
Nikolina V, majka bivšeg zavisnika, o problemima sa drogom
Ili raspad ili lečenje
Prema nekim procenama, u Beogradu ima oko 50.000 registrovanih narkomana, a u celoj Srbiji ima oko 100.000 zavisnika. Stručnjaci smatraju da je od toga broja oko 60 odsto mladih među kojima je veliki broj srednjoškolaca, ali čak i osnovaca.
Posledice narkomanije su teške, ali kao majka bivšeg zavisnika smatram da su porodične posledice najteže. Osim što remete ličnost i odnose između roditelja, ostavljaju i dubok trag na razvoj dece, tako da se prenosi neka, takoreći "psihička infekcija" i na naredne generacije.
Svaka porodica u kojoj jedan od članova ima problema sa drogom sigurno da ima i probleme u komunikaciji, emocionalnim odnosima, poremećenim porodičnim ulogama, finansijskim problemima... Sasvim sam sigurna u to, jer, pored toga što je moj sin imao problema sa drogom, imale su i moje dve rođene sestre sa svojom decom. A porodice su nam bile kao preslikane.
Nestabilnost nam je bila glavna odlika. Odnosi su oscilirali od ljubavi, preko mržnje do potpune nezainteresovanosti. To je uglavnom zavisilo od toga da li moj sin uzima drogu ili apstinira. Kada se drogirao, stalno se umiljavao i bio voljan za razgovor. Čim bi prestao, bivao je jako nervozan i sposoban da učini svašta. Moj muž se potpuno povukao kada je nastao ovaj problem, tako da sam ja u porodici prolazila kroz više uloga istovremeno. Da ne kažem da sam svojoj deci bila i otac i majka i prijatelj. Kada se moj sin počeo drogirati, svi u porodici smo napravili veliku grešku.
Počeli smo toliko da se prilagođavamo toj nepovoljnoj situaciji, uspostavljajući tako jednu bolesnu ravnotežu, i sve veću disfunkcionalnost. Ta neka neverovatna težnja da, uz sve veće probleme u funkcionisanju, stalno dovodimo situaciju u stanje neke prividne ravnoteže predstavljala je suštinu shvatanja narkomanije u porodici. Ovo je jako bitno da se zna jer, iako svaka porodica ima neku specifičnost, ipak svi tokom bolesti i lečenja imaju sličan razvojni put. To znači da se članovi porodice na sličan način ponašaju, reaguju, primenjuju slične taktike i manipulacije.
Ono što je bilo osnovno i prvo kod nas na početku našeg problema sa sinom bilo je zajedničko negiranje u porodici da problem postoji. Sin je svesno negirao, mi nesvesno. Kako smo počeli da primenjujemo taj sistem, tako je komunikacija postala sve oskudnija. Jednostavno, sednemo da razgovaramo, započnemo neku temu i posle nekoliko minuta mi smo već krenuli da pričamo o nekoj trećoj stvari.
A naš sin je to sve vešto koristio. Čak je često radio na tome da se međusobno posvađamo kako bi imao razlog da nas ubeđuje da smo nesposobni i da ga stalno napadamo i kinjimo. Uvek je sebe predstavljao kao žrtveno jagnje. Posle više od dve godine, bukvalno sam kapitulirala pred ovom iscrpljujućom borbom. Bile su moguće samo dve solucije, ili da se celokupna porodica raspadne, ili da počnomo sa lečenjem.
Naravno, kad kažem pristupimo lečenju mislim na sve članove porodice, jer smo očigledno velikim delom i mi bili krivi što je naš sin imao problema sa drogom. Pokušavali smo, svako na svoj način, da mu pomognemo, ali očigledno su to sve bila pogrešna rešenja. Kada smo pristupili lečenju, shvatila sam koliko smo loša porodica.
Svi u životu imaju krizne momente, a porodica, što je funkcionalnija, lakše i bez većih posledica rešava problem. Da je moja porodica bila disfunkcionalna svedoči činjenica da su i manje krize i problemi dovodili do kompletne blokade našeg funkcionisanja. I desilo se da smo, braneći se od raspada, proizveli bolest kod jednog člana porodice. Naravno, obično je to najslabiji i najosetljiviji član.
Paradoksalna je činjenica da je bolest bila faktor koji nas je zadržao na okupu, u nekakvoj bolesnoj ravnoteži. Sada možete da zamislite šta smo sve morali da promenimo u našim međusobnim odnosima da bismo se vratili na normalan put. Ja sam, kao prvo, tražila svoje greške, koje sam pravila godinama.
Svi smo morali celokupno da naučimo nove oblike ponašanja i komunikacije. Uopšte nije bilo lako. Problem je bio u tome što smo kolektivno imali strah od novog u životu. Ali, u svakom slučaju - vredelo je. Svako od nas ponaosob radio je na sebi, ispitivao svoj raniji udeo u razvoju bolesti. Jako je važno pomenuti da smo prestali da kritikujemo jedni druge. Što bi rekli, stavili smo sve loše stvari u kofer, bacili daleko i okrenuli se sutrašnjim danima.
Ne mogu da kažem da nam danas sve ide lako ali, borimo se, i istrajni smo. Svaki put kada pobedimo neki problem, mi se radujemo kao mala deca. Uživamo u sitnicama, uživamo jedni u drugima. Možda će ovo zvučati kao ispričana priča ali, porodica je jedna i jedina.
Moramo negovati međusobne odnose. Slušam druge roditelje kako govore da je država kriva za propast mladih. I jednim delom se slažem sa tom konstatacijom, ali porodica je stub države. Ako mi, kao roditelji, budemo jaki i naučimo našu decu da se bore za bolje sutra, neće moći nijedna država to da uništi. Zašto da patimo danas, pa sutra da se kajemo što nismo barem probali da učinimo život boljim.
Zašto sve više mladih ima problema sa drogom?
Nikolina V, majka bivšeg zavisnika, o problemima sa drogom
Ili raspad ili lečenje
Prema nekim procenama, u Beogradu ima oko 50.000 registrovanih narkomana, a u celoj Srbiji ima oko 100.000 zavisnika. Stručnjaci smatraju da je od toga broja oko 60 odsto mladih među kojima je veliki broj srednjoškolaca, ali čak i osnovaca.
Posledice narkomanije su teške, ali kao majka bivšeg zavisnika smatram da su porodične posledice najteže. Osim što remete ličnost i odnose između roditelja, ostavljaju i dubok trag na razvoj dece, tako da se prenosi neka, takoreći "psihička infekcija" i na naredne generacije.
Svaka porodica u kojoj jedan od članova ima problema sa drogom sigurno da ima i probleme u komunikaciji, emocionalnim odnosima, poremećenim porodičnim ulogama, finansijskim problemima... Sasvim sam sigurna u to, jer, pored toga što je moj sin imao problema sa drogom, imale su i moje dve rođene sestre sa svojom decom. A porodice su nam bile kao preslikane.
Nestabilnost nam je bila glavna odlika. Odnosi su oscilirali od ljubavi, preko mržnje do potpune nezainteresovanosti. To je uglavnom zavisilo od toga da li moj sin uzima drogu ili apstinira. Kada se drogirao, stalno se umiljavao i bio voljan za razgovor. Čim bi prestao, bivao je jako nervozan i sposoban da učini svašta. Moj muž se potpuno povukao kada je nastao ovaj problem, tako da sam ja u porodici prolazila kroz više uloga istovremeno. Da ne kažem da sam svojoj deci bila i otac i majka i prijatelj. Kada se moj sin počeo drogirati, svi u porodici smo napravili veliku grešku.
Počeli smo toliko da se prilagođavamo toj nepovoljnoj situaciji, uspostavljajući tako jednu bolesnu ravnotežu, i sve veću disfunkcionalnost. Ta neka neverovatna težnja da, uz sve veće probleme u funkcionisanju, stalno dovodimo situaciju u stanje neke prividne ravnoteže predstavljala je suštinu shvatanja narkomanije u porodici. Ovo je jako bitno da se zna jer, iako svaka porodica ima neku specifičnost, ipak svi tokom bolesti i lečenja imaju sličan razvojni put. To znači da se članovi porodice na sličan način ponašaju, reaguju, primenjuju slične taktike i manipulacije.
Ono što je bilo osnovno i prvo kod nas na početku našeg problema sa sinom bilo je zajedničko negiranje u porodici da problem postoji. Sin je svesno negirao, mi nesvesno. Kako smo počeli da primenjujemo taj sistem, tako je komunikacija postala sve oskudnija. Jednostavno, sednemo da razgovaramo, započnemo neku temu i posle nekoliko minuta mi smo već krenuli da pričamo o nekoj trećoj stvari.
A naš sin je to sve vešto koristio. Čak je često radio na tome da se međusobno posvađamo kako bi imao razlog da nas ubeđuje da smo nesposobni i da ga stalno napadamo i kinjimo. Uvek je sebe predstavljao kao žrtveno jagnje. Posle više od dve godine, bukvalno sam kapitulirala pred ovom iscrpljujućom borbom. Bile su moguće samo dve solucije, ili da se celokupna porodica raspadne, ili da počnomo sa lečenjem.
Naravno, kad kažem pristupimo lečenju mislim na sve članove porodice, jer smo očigledno velikim delom i mi bili krivi što je naš sin imao problema sa drogom. Pokušavali smo, svako na svoj način, da mu pomognemo, ali očigledno su to sve bila pogrešna rešenja. Kada smo pristupili lečenju, shvatila sam koliko smo loša porodica.
Svi u životu imaju krizne momente, a porodica, što je funkcionalnija, lakše i bez većih posledica rešava problem. Da je moja porodica bila disfunkcionalna svedoči činjenica da su i manje krize i problemi dovodili do kompletne blokade našeg funkcionisanja. I desilo se da smo, braneći se od raspada, proizveli bolest kod jednog člana porodice. Naravno, obično je to najslabiji i najosetljiviji član.
Paradoksalna je činjenica da je bolest bila faktor koji nas je zadržao na okupu, u nekakvoj bolesnoj ravnoteži. Sada možete da zamislite šta smo sve morali da promenimo u našim međusobnim odnosima da bismo se vratili na normalan put. Ja sam, kao prvo, tražila svoje greške, koje sam pravila godinama.
Svi smo morali celokupno da naučimo nove oblike ponašanja i komunikacije. Uopšte nije bilo lako. Problem je bio u tome što smo kolektivno imali strah od novog u životu. Ali, u svakom slučaju - vredelo je. Svako od nas ponaosob radio je na sebi, ispitivao svoj raniji udeo u razvoju bolesti. Jako je važno pomenuti da smo prestali da kritikujemo jedni druge. Što bi rekli, stavili smo sve loše stvari u kofer, bacili daleko i okrenuli se sutrašnjim danima.
Ne mogu da kažem da nam danas sve ide lako ali, borimo se, i istrajni smo. Svaki put kada pobedimo neki problem, mi se radujemo kao mala deca. Uživamo u sitnicama, uživamo jedni u drugima. Možda će ovo zvučati kao ispričana priča ali, porodica je jedna i jedina.
Moramo negovati međusobne odnose. Slušam druge roditelje kako govore da je država kriva za propast mladih. I jednim delom se slažem sa tom konstatacijom, ali porodica je stub države. Ako mi, kao roditelji, budemo jaki i naučimo našu decu da se bore za bolje sutra, neće moći nijedna država to da uništi. Zašto da patimo danas, pa sutra da se kajemo što nismo barem probali da učinimo život boljim.
