#0145
Непосредни и остали узроци самоубилачких тежњи (неки од):
#0145.1
Недостатак мотивације од стране животне средине.
Ако исувише добро разумемо ствари, и ако смо у стању да великим делом предвидимо развитак фактора у нашем животном окружењу и на нашем животном путу, оне постају неинтересантне и таквом уму свет делује као пластичан, истрошен, блед, стагнантан, момифициран и биће губи сваку вољу за борбом и упада у апатију која води у дубоке самоубилачке тежње.
#0145.2
Из жеље да све организујемо у друштву због потребе контроле и моћи, чинећи тиме ствари исувише предвидљивим, живот губи свој карактер неизвесности а животна околина постаје стерилна за ум као и за чула. Ни један ни други нису више мотивисани да живе зато што не постоји довољно лепоте и хумора у животној околини да би стимулисали биће, и зато што су услови живота исувише лаки. То је моменат од ког идемо у пропаст.
#0145.3
Реализација неразумног и машиналног (кружног) карактера људског постојања у ком је разум по дефиницији подређен потребама организма и у ком се све заправо врти и враћа на исто само у другој форми, само кроз другачије комбинације, кроз другачији декор.
#0145.4
Неспособност друштвеног система да довољно стимулише развијен ум јер је недовољно савршен и јер живот у њему није довољно интензиван, јер прилагођен бићима просечних интелектуалних способности по својој брзини и сложености постојања. (Што се донекле придодаје на #0145.2)
#0145.5
Схватање тога да је живот заправо скуп навика којима се биће подређује и од којих постаје зависно. Породица, друштвена околина, посао, љубавни партнер.
Исувише висок степен креативности и свести ума који од једног тренутка пита "зашто" и који не налази у таквом оквиру довољну интелектуалну храну спречава то спутавајуће навикавање и ослобађа се од тога, разбија оквире своје свести али тиме и оквире свог претходног емотивног живота унутар којих се налазе и извори задовољења његових основних психичких потреба (емотивна храна).
#0145.6
Свест о никад-савршеном, о непотпуности живота и света.
#0145.7
Немогућност бића да успостави конструктивну размену, сарадњу и комуникацију са својом непосредном околином.
Што узрокује:
Губитак уверења у своје сопствено постојање из усамљености и немогућности налажања одредишта и одраза себе у спољашњем свету са којима би се идентификовао, а који кроз емотивне реакције које узрокују буде у човеку осећај припадности.
Када човек престаје да верује у сопствено постојање, онда следи спонтана унутрапња дезинтеграција и самоуништавање.
#0145.8
Цео живот свесног човека се онда своди на покушаје да помири своју стваралачку потребу и задовољи нагоне свог ума, истовремено са природним потребама бића, и временом ће само тонути у тај егзистенцијални вакум између "will to know and will to create" и "will to live", у многим случајима тако што ће изабрати веома ризичан начин живота, и трудити се да кроз стварање лепоте и самим тим инспирисањем сопствене животне снаге, што кроз свој начин живота што кроз своје стваралаштво, ублажи тај очигледни апсурд човекове борбе против смрти чији је исход свакако неминован а његов тренутак непредвидив.
http://nadrealan.mojblog.co.yu/p-1044108010891077108210941080/82723.html
Ала се ти налупета...
