- Poruka
- 589
Да урламо кад нас боли
Оно што нудим је неслагање са стварима које нас тиште
Чему служе књиге под насловом „међународно”...
Отето је Косово! Седим кући тужан и бесан и немоћно пиљим у све вести које извештавају о најврелијем шамару који је икада опаљен српском народу. Покушавам да схватим зашто су западни ветрови дували у албанска леђа, а рушили кровове српских кућа и манастира? Зашто се сада глас једног наркотрафиканта, кога сигурно не због његове хуманости и благости зову Змија, чује даље од свих молби нашег председника, премијера, министара? Зашто су светла међународне позорнице обасјала оне који су претили силом и кезили зубе, а оставила у мраку једну малу демократску државу која јесте чинила грешке, али је из све снаге покушавала де се уклопи у друштво „старијих”. Дође ми да спалим све факултетске књиге које у наслову имају реч „међународно”! Потпуно сам острашћен и желим такав да останем, јер су ми тај бес и инат тренутно једина сламка за коју се очајнички хватам док ме неправда вуче на дно и успут ми шапуће да је тако морало да буде.
Један од мојих најбољих пријатеља је ово што нам се дешава врло сликовито описао: „Ја када ме силују макар вриштим и отимам се, а не облачим танге и халтере”. То је цела суштина. Када ти нешто много није по вољи, а немаш никакву моћ да на то утичеш, онда макар можеш да изразиш неслагање са таквом ситуацијом. Зато је уосталом „Београдски синдикат” и написао „Говедину”, „Они су”, „Већ виђено” и све остале политички ангажоване песме. Они су крали и варали народ, а ми смо гледали али нисмо ћутали. Тако је и сада када нам узимају Косово. Ирци, Баскијци, Каталонци, Корзиканци и сви други морају да ћуте, јер Косово је јединствен случај. Оно што важи за Србе не важи за остале, јер смо ми вероватно најлуђи на планети па нас треба посебно третирати. Бацио сам на брзину поглед на огледало. Немам две главе... па шта онда није у реду!? Док Турци „опуштено љуште” Курде по Ираку и никоме не пада на памет да тај многољудни народ вековима нема ни хладан камен под главом, ти исти Турци се овде брину о праву на самоопредељење косовских Албанаца и кукају због два полупана прозора. Американци траже хитну осуду српског насиља у Савету безбедности – оном истом савету који тако често заобиђу кад треба да се изврши блицкриг на неку „недемократску” државу пуну нафте. Не, ја сада нисам ксенофобичан, што би рекли неки НГО гости Тачијеве „гранд параде”, никада не бих полупао „Мекдоналдс”, јер волим бигмек али мрзим bool @!#$ када ми га сервирају лепо упакованог у лажи и лицемерје. Волим да носим „Nike” патике, али волим да зарадим да их купим, а не да уместо картице користим циглу као платежно средство. Зато сам и ишао на митинг у четвртак и радио ствари које сам мислио да нећу никада у животу. Аплаудирао сам свима који су говорили на том скупу.
Жао ми је што нису ту били и остали, дојучерашњи и будући душмани, да и њих једном у животу поздравим уместо што им стално говорим да су лопови и штеточине, што и даље мислим да јесу, али ћу то своје убеђење задржати за касније.
Јаја и трули парадајз сам оставио код куће за неку другу прилику!
Многи млади људи ће негодовати кад буду читали овај текст. Њима је одавно „пун куфер” приче о Косову, они желе визе да могу да путују, новац да га троше и уживају као што то чине њихови вршњаци у другим европским државама. У потпуности их разумем, али верујем да греше када мисле да је управо Косово главни кривац за све наше проблеме. Да не заборавимо да је тако било и са Слобом. „Пао сам годину у школи због Слобе” или „дрогирам се због Косова”. Животи су нам пуни изговора па после када Слоба заврши у Хагу или Косово добије независност потпуно изгубимо концепцију у самообмањивању. Не мислим да наши животи сада треба да стану зато што су велике силе рекле „да” неправди и насиљу. Управо мислим супротно. Сада треба да будемо сложнији него икада. Још увек памтим како је током бомбардовања постојала нека невидљива нит солидарности која је спајала све људе у Србији. Нико се никоме није мрштио, свако је хтео да ти помогне, да те негде превезе, таксисти су се заустављали да пропусте пешаке ван пешачког прелаза. Много ми је жао што је неколицина пљачкала београдске бутике под паролом „Косово је срце Србије”. То није наша права слика, то је само ноћна мора из које ћемо се, надам се, убрзо пробудити. Исто мислим да није фер кад медији дају већи значај тој мањини уместо већини која је мирно палила свеће и молила се пред Храмом не само за Косово него и за своје голе животе, који овде свакога дана висе о концу.
Хајде једном да престанемо да дижемо руку на себе када нас већ туку са свих страна. Покушали смо дипломатски, пуштали беле голубове, махали маслиновим гранчицама и на крају добили шипак. То никако не може бити наша грешка, јер су победили сила, претња и нетолеранција, фактички све оно због чега су нам годинама уназад уводили санкције, пришивали најгоре етикете па нас успут још и милосрдно бомбардовали. Ми смо криви што никако да испратимо модни тренд на светској политичкој сцени. Политички смо потпуно демоде.
Све што сам овде рекао вероватно одаје утисак збуњености и конфузије. Тако се и осећам. Лагао бих када бих рекао да знам где је излаз из ове ситуације. Нисам професионални аналитичар који свакодневно чита све новине и прати стране медије, не умем да предвидим шта ће сутра урадити Руси, а шта Американци или ЕУ. Немам чаробни штапић да натерам Албанце да пониште своју одлуку и да претворим Србију са Косовом у њеном саставу у функционалну државу. Оно што ја нудим је неслагање са стварима које нас тиште, да урламо када нас боли уместо да будемо мазохисти. Волим Косово као што свако нормалан на свету воли неки део своје домовине, тамо имам пријатеље и бринем се за њих као што се свако нормалан на свету брине за своје пријатеље када им прети било каква опасност. Овај текст посвећујем њима и свима осталима који су сада доле и очекују да им барем пружимо подршку. А ово је мој мали патриотски допринос: КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!
члан групе „Београдски синдикат”
Феђа Димовић
Оно што нудим је неслагање са стварима које нас тиште
Чему служе књиге под насловом „међународно”...
Отето је Косово! Седим кући тужан и бесан и немоћно пиљим у све вести које извештавају о најврелијем шамару који је икада опаљен српском народу. Покушавам да схватим зашто су западни ветрови дували у албанска леђа, а рушили кровове српских кућа и манастира? Зашто се сада глас једног наркотрафиканта, кога сигурно не због његове хуманости и благости зову Змија, чује даље од свих молби нашег председника, премијера, министара? Зашто су светла међународне позорнице обасјала оне који су претили силом и кезили зубе, а оставила у мраку једну малу демократску државу која јесте чинила грешке, али је из све снаге покушавала де се уклопи у друштво „старијих”. Дође ми да спалим све факултетске књиге које у наслову имају реч „међународно”! Потпуно сам острашћен и желим такав да останем, јер су ми тај бес и инат тренутно једина сламка за коју се очајнички хватам док ме неправда вуче на дно и успут ми шапуће да је тако морало да буде.
Један од мојих најбољих пријатеља је ово што нам се дешава врло сликовито описао: „Ја када ме силују макар вриштим и отимам се, а не облачим танге и халтере”. То је цела суштина. Када ти нешто много није по вољи, а немаш никакву моћ да на то утичеш, онда макар можеш да изразиш неслагање са таквом ситуацијом. Зато је уосталом „Београдски синдикат” и написао „Говедину”, „Они су”, „Већ виђено” и све остале политички ангажоване песме. Они су крали и варали народ, а ми смо гледали али нисмо ћутали. Тако је и сада када нам узимају Косово. Ирци, Баскијци, Каталонци, Корзиканци и сви други морају да ћуте, јер Косово је јединствен случај. Оно што важи за Србе не важи за остале, јер смо ми вероватно најлуђи на планети па нас треба посебно третирати. Бацио сам на брзину поглед на огледало. Немам две главе... па шта онда није у реду!? Док Турци „опуштено љуште” Курде по Ираку и никоме не пада на памет да тај многољудни народ вековима нема ни хладан камен под главом, ти исти Турци се овде брину о праву на самоопредељење косовских Албанаца и кукају због два полупана прозора. Американци траже хитну осуду српског насиља у Савету безбедности – оном истом савету који тако често заобиђу кад треба да се изврши блицкриг на неку „недемократску” државу пуну нафте. Не, ја сада нисам ксенофобичан, што би рекли неки НГО гости Тачијеве „гранд параде”, никада не бих полупао „Мекдоналдс”, јер волим бигмек али мрзим bool @!#$ када ми га сервирају лепо упакованог у лажи и лицемерје. Волим да носим „Nike” патике, али волим да зарадим да их купим, а не да уместо картице користим циглу као платежно средство. Зато сам и ишао на митинг у четвртак и радио ствари које сам мислио да нећу никада у животу. Аплаудирао сам свима који су говорили на том скупу.
Жао ми је што нису ту били и остали, дојучерашњи и будући душмани, да и њих једном у животу поздравим уместо што им стално говорим да су лопови и штеточине, што и даље мислим да јесу, али ћу то своје убеђење задржати за касније.
Јаја и трули парадајз сам оставио код куће за неку другу прилику!
Многи млади људи ће негодовати кад буду читали овај текст. Њима је одавно „пун куфер” приче о Косову, они желе визе да могу да путују, новац да га троше и уживају као што то чине њихови вршњаци у другим европским државама. У потпуности их разумем, али верујем да греше када мисле да је управо Косово главни кривац за све наше проблеме. Да не заборавимо да је тако било и са Слобом. „Пао сам годину у школи због Слобе” или „дрогирам се због Косова”. Животи су нам пуни изговора па после када Слоба заврши у Хагу или Косово добије независност потпуно изгубимо концепцију у самообмањивању. Не мислим да наши животи сада треба да стану зато што су велике силе рекле „да” неправди и насиљу. Управо мислим супротно. Сада треба да будемо сложнији него икада. Још увек памтим како је током бомбардовања постојала нека невидљива нит солидарности која је спајала све људе у Србији. Нико се никоме није мрштио, свако је хтео да ти помогне, да те негде превезе, таксисти су се заустављали да пропусте пешаке ван пешачког прелаза. Много ми је жао што је неколицина пљачкала београдске бутике под паролом „Косово је срце Србије”. То није наша права слика, то је само ноћна мора из које ћемо се, надам се, убрзо пробудити. Исто мислим да није фер кад медији дају већи значај тој мањини уместо већини која је мирно палила свеће и молила се пред Храмом не само за Косово него и за своје голе животе, који овде свакога дана висе о концу.
Хајде једном да престанемо да дижемо руку на себе када нас већ туку са свих страна. Покушали смо дипломатски, пуштали беле голубове, махали маслиновим гранчицама и на крају добили шипак. То никако не може бити наша грешка, јер су победили сила, претња и нетолеранција, фактички све оно због чега су нам годинама уназад уводили санкције, пришивали најгоре етикете па нас успут још и милосрдно бомбардовали. Ми смо криви што никако да испратимо модни тренд на светској политичкој сцени. Политички смо потпуно демоде.
Све што сам овде рекао вероватно одаје утисак збуњености и конфузије. Тако се и осећам. Лагао бих када бих рекао да знам где је излаз из ове ситуације. Нисам професионални аналитичар који свакодневно чита све новине и прати стране медије, не умем да предвидим шта ће сутра урадити Руси, а шта Американци или ЕУ. Немам чаробни штапић да натерам Албанце да пониште своју одлуку и да претворим Србију са Косовом у њеном саставу у функционалну државу. Оно што ја нудим је неслагање са стварима које нас тиште, да урламо када нас боли уместо да будемо мазохисти. Волим Косово као што свако нормалан на свету воли неки део своје домовине, тамо имам пријатеље и бринем се за њих као што се свако нормалан на свету брине за своје пријатеље када им прети било каква опасност. Овај текст посвећујем њима и свима осталима који су сада доле и очекују да им барем пружимо подршку. А ово је мој мали патриотски допринос: КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!
члан групе „Београдски синдикат”
Феђа Димовић
ajde sada se vrati u stvaran svet i opet odgovori na pitanje.
