Ako sam uopšte dobro razumela pitanje:
Pisana reč i slika su materijalizacije misli. Muzika, takođe. (Da ne nabrajam ostale umetnosti koje se mogu čulno doživeti.)
Ako je umetnost zaista podražavanje (mimezis), onda to znači da ona preslikava umetnikov unutrašnji doživljaj sveta oko njega i njega u tom svetu. Pa iako je veoma lična, kao takva može promeniti i tuđe viđenje tog istog sveta i sopstvenog Ja u njemu.
Ali neka ideja uvek ostane nedorečena, nenaslikana, neizvajana... Zato što je misao brža od olovke ili slikarske četkice, i iščili iz sećanja pre nego što se prenese na papir, tj. platno.Misli, kao i snovi (podsvest) pripadaju sferi neuhvatljivih, nasumičnih (ili manje nasumičnih) varničenja neurona. Ne može se SVE materijalizovati; no, može ono, što se generiše i uobliči u konačnu ideju, koja, dalje, uz pomoć nadahnuća i neophodnog zrnca kreativnog ludila, postane umetničko delo.
Filozofija je možda jedina nauka u kojoj su mislioci još jednom krenuli u potragu za onim do čega su već došli sopstvenim životom. (I veliki slikari, pesnici, kompozitori, bavili su se filozofijom.) U imenu filozofije upisan je nedostatak od kojeg ona živi, upisana je slabost kojom se hrani, nestabilnost koja je dovodi u ravnotežu: kao prijateljstvo, ljubav, sklonost prema mudrosti, ona nije, niti postaje mudrost sama. Filozofija je čista težnja ka razotkrivanju. U neodoljivoj težnji da govorimo o sebi, u toj očajničkoj potrazi za onim ko će nas razumeti i prihvatiti baš onakvima kakvi jesmo (sa svim našim manama, slabostima, ludilima i tome slično, dakle sa jednim razuđenim, nesabranim, lutalačkim Ja koje zapravo nema pojma kakvi smo mi to, ali ipak voli da tvrdi da zna), krije se izdajnički momenat naših slabosti i nesigurnosti, momenat koji filozofija prepoznaje kao određujući za svačiji život: nedovršenu i nedovršivu potragu za sopstvenim Ja, za fantazmom identiteta.
ops:
