Cedo moje, te horde postaju narod kada se na istoj zemlji pocnu radjati i
umirati, kada na istoj zemlji pocnu sejati i saditi pa brati i znjeti, a ne samo sa tudje zemlje plodove otimati. Zapisi i to cedo moje, za pamcenje ovome narodu kojemu su u sudbini i krvi, putevi i seobe. Zapisi sine moj. Zemlja, kao i znea, pripada onome ko u nju seme ostavlja , oplodi je i kome radja. I zapisi, cedo moje ovako : zemlja se ne moze, kao zena oteti i poneti sa sobom na put. Ako hoces da zemlja ostane tvoja, moras na njoj biti i ostati. Narodi koji zadju u neku zemlju da je opljackaju, popale i razruse nisu njeni gospodari. Mi smo davno usli u ove zemlje i da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima. Cedo moje, stotine godina smo vec tu, a jos se u nama nije smirio lutalacki nagon. Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod i otice na sve strane , kao mlado vino. Jos nas ne drzi zemlja niti mi znamo drzati nju. Bojim se ponekada, cedo moje, rasucemo se u druge, cvrste i stojece narode, razlicemo se kao voda niz planinu u tudje reke i nestati u njima kao da nas nikada nije ni bilo. Nikada se ne odvajajte od zemlje i ne otkidajte zemlju ni sebi ni drugome.
