- Poruka
- 323
27.03.2007 Представнички дом Конгреса САД у понедељак је коначно потврдио нацрт закона о подршци ступања Грузије, Украјине, као и Албаније, Хрватске и Македноније у НАТО
:shock:
Свима ће бити издвојени милиони долара на припрему за стуапње у алијансу. Коментар нашег политичког посматрача Виктора Јеникејева.
Ако се из тог списка изузме Украјина, чак и људи далеки од полититике схватиће како ове земље учвршћују НАТО и повећавају безбедност блока, којем, између осталог, нико не прети. Руске грађане, верен сам, не занима претерано да ли ће САД инсистирати на придруживању Северноатлантској алијанси Острва Зеленог Рта, Аустралије или рецимо Мексика. Друга ствар су Украјина и Грузија. Јер то су непосредни суседи Русије, са којима нас везују заједничка историја, култура и традиције.
Истина је да председник Грузије Саакашвили и његов кабинет живе од америчких долара, а зато су и пријатељски расположени према НАТО-у. Али шта ће, реците, обичном грађанину Грузије НАТО – да заштити мандарине од врабаца? Не знају вероватно сви да се у Украјини 70% становништва залаже против стуапња у алијасу. Тај став деле и представници извршне и законодавне власти. Тако је премијер Виктор Јанукович недавно изјавио да Украјина у датој етапи није спремна за ступање у алијансу. А преузевши на себе смелост да се изјасни по том питању, министар одбране Анатолиј Гриценко сматра да политичку одлука о придруживању НАТО-у Кијев може да донесе 2009. На данашњи дан присталице ове идеје су председник Украјине Виктор Јушченко и чланови његовог тима из „наранџасте револуције“.
У суштини, одлука америчких законодаваца је мешање у унутрашње ствари Украјине и отворено подстицање руководства земље да формира процес ступања у НАТО. Москва разматра ове напоре Вашингтона као отворено непријатељске. Они су усмерени на одвајање Украјине од Русије, слабљењу њених позиција на постсовјетском простору и постизању америчке доминације на њему. Са тим у вези нису случајни ни разговори преко океана о укључивању Кијева у амерички систем ПРО и размештању његових елемената на Кавказу. Можда баш у Грузији.
Данас многи већ лоше памте обећања НАТО команде из 1990. да неће премештати војну структуру блока ка границама тада СССР. Али од тих обећања ништа мање није очигледна нечасност оних посленика у САД и Европи који их грубо крше. Све то, наравно, не доприноси порасту поверења и разумевања између Русије и земаља НАТО-а и приморава Москву на узвратне мере у интересима осигурања сопствених националних интереса.
27.03.2007
http://www.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=2309&cid=196&p=27.03.2007
:shock:
Свима ће бити издвојени милиони долара на припрему за стуапње у алијансу. Коментар нашег политичког посматрача Виктора Јеникејева.
Ако се из тог списка изузме Украјина, чак и људи далеки од полититике схватиће како ове земље учвршћују НАТО и повећавају безбедност блока, којем, између осталог, нико не прети. Руске грађане, верен сам, не занима претерано да ли ће САД инсистирати на придруживању Северноатлантској алијанси Острва Зеленог Рта, Аустралије или рецимо Мексика. Друга ствар су Украјина и Грузија. Јер то су непосредни суседи Русије, са којима нас везују заједничка историја, култура и традиције.
Истина је да председник Грузије Саакашвили и његов кабинет живе од америчких долара, а зато су и пријатељски расположени према НАТО-у. Али шта ће, реците, обичном грађанину Грузије НАТО – да заштити мандарине од врабаца? Не знају вероватно сви да се у Украјини 70% становништва залаже против стуапња у алијасу. Тај став деле и представници извршне и законодавне власти. Тако је премијер Виктор Јанукович недавно изјавио да Украјина у датој етапи није спремна за ступање у алијансу. А преузевши на себе смелост да се изјасни по том питању, министар одбране Анатолиј Гриценко сматра да политичку одлука о придруживању НАТО-у Кијев може да донесе 2009. На данашњи дан присталице ове идеје су председник Украјине Виктор Јушченко и чланови његовог тима из „наранџасте револуције“.
У суштини, одлука америчких законодаваца је мешање у унутрашње ствари Украјине и отворено подстицање руководства земље да формира процес ступања у НАТО. Москва разматра ове напоре Вашингтона као отворено непријатељске. Они су усмерени на одвајање Украјине од Русије, слабљењу њених позиција на постсовјетском простору и постизању америчке доминације на њему. Са тим у вези нису случајни ни разговори преко океана о укључивању Кијева у амерички систем ПРО и размештању његових елемената на Кавказу. Можда баш у Грузији.
Данас многи већ лоше памте обећања НАТО команде из 1990. да неће премештати војну структуру блока ка границама тада СССР. Али од тих обећања ништа мање није очигледна нечасност оних посленика у САД и Европи који их грубо крше. Све то, наравно, не доприноси порасту поверења и разумевања између Русије и земаља НАТО-а и приморава Москву на узвратне мере у интересима осигурања сопствених националних интереса.
27.03.2007
http://www.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=2309&cid=196&p=27.03.2007
