- Poruka
- 3.050
Bep-Kororoti je beloputi nebeski učitelj za koga Kayapó Indijanci veruju da je pre više vekova posetio njihove pretke iz svemira obučen u sjajno odelo i dao im mnoga znanja o korisnim stvarima, te osnovao prvu školu.
U autohtonim kulturama južnoameričkih Indijanaca nema bogova i junaka koji bi bili zajednički svim etničkim skupinama tog prostranog područja. Na tom prostoru, koga je tokom XX veka gotovo pregazila noga zapadne civilizacije, zabeleženi su brojni mitovi i verovanja u kojima vrlo često ljudi poprimaju lik životinja, a životinje lik ljudi. Valja istaći da su za južnoameričke Indijance njihova mitologija i prošlost jedno te isto. Oni ih naprosto ne razlikuju.
Kayapó Indijanci danas obitavaju u srcu brazilske prašume, na području oko reke Rio Fresco u južnom delu savezne brazilske države Para. Oni, potpuno odvojeni od civilizacije, već milenijumima žive ustaljenim plemenskim načinom života bez značajnih promena. S njima je prvi put uspostavljen kontakt tek 1952. Zanimljivo je da su prvi istraživači koji su s njima razgovarali vrlo brzo otkrili da oni u svojim plemenskim predanjima i ritualima s neobičnom ljubavlju poštuju i slave beloputog nebeskog učitelja Bep-Kororotija.
Dr. Joao Americo Peret, eminentni brazilski istraživač indijanske kulture, prvi je zabeležio na portugalskom jeziku drevno predanje Kavapo Indijanaca o stvaranju sveta i neobičnom nebeskom učitelju Bep-Kororotiju Tu mu je legendu davne 1952. dok je boravio u njihovu selu ponosno ispričao stari plemenski savetnik Kuben Kran Kein, koga su njegovi suplemenici nazivali Gway Baba, što u prevodu znači mudrac.
Ta drevna predaja Kayapó Indijanaca kazuje da su nekada davno njihovi preci živeli daleko od današnjeg obitavališta u prostranoj savani što se prostirala ispod velikog planinskog lanca Pukato-Tia. Pre mnogo generacija s tog je brda jednog dana došetao u idilično indijansko selo neobično odeven beloputi došljak. Preci današnjih Kayapóa, smrtno uplašeni tim čudnim došljakom, panično su pobegli iz sela sa ženama i decom i posakrivali su se u obližnjem žbunju.
Tek je mali broj odvažnih ratnika smogao dovoljno hrabrosti da izađe iz svojih zaklona u nameri da ubije beloputog stranca odevenog u „bo“ - neobično blistavo svetlo odelo. Na njihovo silno zaprepašćenje, otrovne strelice, koplja i toljage naprosto su se od njega odbijale ne ozlijedivši ga. Svaki put kad bi svojim oružjem ili rukama dotakli njegovu sjajnu odeću pali bi na tlo kao gromom ošinuti.
Neobičan došljak je svojim krajnje miroljubivim stavom, ne braneći se ni na koji način od žestokih napada uplašenih Indijanaca, na očigled ostalih pripadnika plemena koji su sve to vrlo uplašeno posmatrali iz prikrajka, ismejao i osramotio hrabre ratnike koji su ga na razne načine bezuspešno pokušavali ubiti. Da bi im zorno prikazao koliko je moćan - on bi povremeno podigao svoj „kop“ - gromovito ručno oružje - kojim bi, na njihovo silno zaprepašćenje, u trenu uništio drvo ili kamen na koga bi ga usmerio.
On je uprkos svim žestokim napadima kojima je bio neprestano izložen ostao u selu među još uvek uplašenim Indijancima koji su se nakon dugo vremena postupno navikli na njegovo prisustvo, prestali su da ga napadaju i najzad su se sprijateljili s njim. Za kratko vreme jedna mlada djevoka iz plemena ga je uzela za muža i rodila mu nekoliko dece. Pripadnici plemena naučili su ga vrlo brzo svoj jezik da bi se s njim mogli lakše i bolje sporazumevati, a on im je zauzvrat pokazao neke trikove i tehnike lovačke veštine i podučio ih svrsishodnijoj upotrebi njihovog primitivnog oružja.
Predanje kaže da se taj miroljubivi učeni beloputi došljak zvao Bep-Kororoti, što se može opisno prevesti kao dođoh s neba ili dođoh iz svemira. On je ubrzo osnovao prvu školu - dom za mladiće - u prašumskom bespuću, da bi ih mogao podučavati mnogim korisnim stvarima. Poučavao ih je kako mogu sami proizvesti dovoljno kvalitetne i zdrave hrane potrebne za život, te zauvek napustiti tegoban nomadski život.
Predanje Kayapó Idijanaca nadalje govori da se jednog dana njihov omiljeni nebeski učitelj Bep-Kororoti, nakon što je godinama mirno i srećno živeo među njihovim precima, odjednom počeo vrlo neobično ponašati. Obukao je svoj „bo“ - neobično sjajno odelo - i objavio je svima da je njegovo vreme isteklo, da njegovi dolaze po njega i da ga niko ne sme sprečavati da ode niti ga slediti kad pođe s članovima porodice na brdo Pukato-Ti. Svi su plemenski ratnici mislili da je dotad miroljubivi i susretljivi Bep-Kororoti pomahnitao i pokušavali su da ga smire i da ga silom zadrže da ne ode, ali to im nikako nije uspelo.
Uprkos njegovoj izričitoj zabrani, grupa znatiželjnih mladića je pošla za njim kada je iz sela krenuo na brdo Pukato-Ti s koga je nekada došao u njihovo selo. Nakon što se Bep-Kororoti uspeo na brdo ubrzo se prolomio strahovit prasak, a smrtno uplašeni mladići zatim su iz daleka videli kako je njihov učitelj odjednom nestao u vazduhu okružen velikim plamenim jezicima, dimom i jakom grmljavinom.
Godišnja plemenska svečanost
U spomen na beloputog nebeskog učitelja Bep-Kororotija, pripadnici plemena Kayapó Indijanaca svake godine priređuju veliku plemensku svečanost. Ona se u znak sećanja na njegov dolazak i delovanje od pamtiveka održava na istovetan način. Tom se prilikom jedan od pripadnika plemena Kayapóa obuče od glave do pete u brižljivo izrađenu slamnatu odeću dizajniranu prema bou Bep-Kororotija. Tokom rituala on lagano pleše malim koracima lupkajući nogom o nogu, dok ga ostali pripadnici plemena prate plesom noseći u ruci Bep-Kororotijevu sliku. Ta neobična ritualna slamnata odeća Kayapó Indijanaca svojim izgledom neverovatno liči na danas svima dobro poznato svemirsko odelo (skafander). Ritualni ples laganim malim koracima, koga izvodi pripadnik plemena odeven u slamnati bo, veoma liči nezgrapnom skakutavom hodu prvih astronauta na Mesecu. Zaista je teško poverovati da tolika sličnost praistorijskog nebeskog učitelja Bep-Kororotija iz amazonske prašume sa savremenim astronautom može biti plod pukog slučaja.
Valja naglasiti da je fotografije koje prikazuju pripadnika plemena Kayapóa u tradicionalnoj ritualnoj slamnatoj odeći snimio dr. J. A. Peret još 1952. - dakle gotovo desetak godina pre nego što su u svemir poleteli prvi sovjetski i američki kosmonauti odeveni u svemirska odela. Očito je da ne postoji čak niti teoretska mogućnost da bi od moderne civilizacije potpuno izolovani Kavapoe mogli do 1952. bilo gde videti savremeno svemirsko odelo koje je tadašnjem civilizovanom svetu bilo poznato samo iz naučno-fantastičnih filmova i stripova.
U autohtonim kulturama južnoameričkih Indijanaca nema bogova i junaka koji bi bili zajednički svim etničkim skupinama tog prostranog područja. Na tom prostoru, koga je tokom XX veka gotovo pregazila noga zapadne civilizacije, zabeleženi su brojni mitovi i verovanja u kojima vrlo često ljudi poprimaju lik životinja, a životinje lik ljudi. Valja istaći da su za južnoameričke Indijance njihova mitologija i prošlost jedno te isto. Oni ih naprosto ne razlikuju.
Kayapó Indijanci danas obitavaju u srcu brazilske prašume, na području oko reke Rio Fresco u južnom delu savezne brazilske države Para. Oni, potpuno odvojeni od civilizacije, već milenijumima žive ustaljenim plemenskim načinom života bez značajnih promena. S njima je prvi put uspostavljen kontakt tek 1952. Zanimljivo je da su prvi istraživači koji su s njima razgovarali vrlo brzo otkrili da oni u svojim plemenskim predanjima i ritualima s neobičnom ljubavlju poštuju i slave beloputog nebeskog učitelja Bep-Kororotija.
Dr. Joao Americo Peret, eminentni brazilski istraživač indijanske kulture, prvi je zabeležio na portugalskom jeziku drevno predanje Kavapo Indijanaca o stvaranju sveta i neobičnom nebeskom učitelju Bep-Kororotiju Tu mu je legendu davne 1952. dok je boravio u njihovu selu ponosno ispričao stari plemenski savetnik Kuben Kran Kein, koga su njegovi suplemenici nazivali Gway Baba, što u prevodu znači mudrac.
Ta drevna predaja Kayapó Indijanaca kazuje da su nekada davno njihovi preci živeli daleko od današnjeg obitavališta u prostranoj savani što se prostirala ispod velikog planinskog lanca Pukato-Tia. Pre mnogo generacija s tog je brda jednog dana došetao u idilično indijansko selo neobično odeven beloputi došljak. Preci današnjih Kayapóa, smrtno uplašeni tim čudnim došljakom, panično su pobegli iz sela sa ženama i decom i posakrivali su se u obližnjem žbunju.
Tek je mali broj odvažnih ratnika smogao dovoljno hrabrosti da izađe iz svojih zaklona u nameri da ubije beloputog stranca odevenog u „bo“ - neobično blistavo svetlo odelo. Na njihovo silno zaprepašćenje, otrovne strelice, koplja i toljage naprosto su se od njega odbijale ne ozlijedivši ga. Svaki put kad bi svojim oružjem ili rukama dotakli njegovu sjajnu odeću pali bi na tlo kao gromom ošinuti.
Neobičan došljak je svojim krajnje miroljubivim stavom, ne braneći se ni na koji način od žestokih napada uplašenih Indijanaca, na očigled ostalih pripadnika plemena koji su sve to vrlo uplašeno posmatrali iz prikrajka, ismejao i osramotio hrabre ratnike koji su ga na razne načine bezuspešno pokušavali ubiti. Da bi im zorno prikazao koliko je moćan - on bi povremeno podigao svoj „kop“ - gromovito ručno oružje - kojim bi, na njihovo silno zaprepašćenje, u trenu uništio drvo ili kamen na koga bi ga usmerio.
On je uprkos svim žestokim napadima kojima je bio neprestano izložen ostao u selu među još uvek uplašenim Indijancima koji su se nakon dugo vremena postupno navikli na njegovo prisustvo, prestali su da ga napadaju i najzad su se sprijateljili s njim. Za kratko vreme jedna mlada djevoka iz plemena ga je uzela za muža i rodila mu nekoliko dece. Pripadnici plemena naučili su ga vrlo brzo svoj jezik da bi se s njim mogli lakše i bolje sporazumevati, a on im je zauzvrat pokazao neke trikove i tehnike lovačke veštine i podučio ih svrsishodnijoj upotrebi njihovog primitivnog oružja.
Predanje kaže da se taj miroljubivi učeni beloputi došljak zvao Bep-Kororoti, što se može opisno prevesti kao dođoh s neba ili dođoh iz svemira. On je ubrzo osnovao prvu školu - dom za mladiće - u prašumskom bespuću, da bi ih mogao podučavati mnogim korisnim stvarima. Poučavao ih je kako mogu sami proizvesti dovoljno kvalitetne i zdrave hrane potrebne za život, te zauvek napustiti tegoban nomadski život.
Predanje Kayapó Idijanaca nadalje govori da se jednog dana njihov omiljeni nebeski učitelj Bep-Kororoti, nakon što je godinama mirno i srećno živeo među njihovim precima, odjednom počeo vrlo neobično ponašati. Obukao je svoj „bo“ - neobično sjajno odelo - i objavio je svima da je njegovo vreme isteklo, da njegovi dolaze po njega i da ga niko ne sme sprečavati da ode niti ga slediti kad pođe s članovima porodice na brdo Pukato-Ti. Svi su plemenski ratnici mislili da je dotad miroljubivi i susretljivi Bep-Kororoti pomahnitao i pokušavali su da ga smire i da ga silom zadrže da ne ode, ali to im nikako nije uspelo.
Uprkos njegovoj izričitoj zabrani, grupa znatiželjnih mladića je pošla za njim kada je iz sela krenuo na brdo Pukato-Ti s koga je nekada došao u njihovo selo. Nakon što se Bep-Kororoti uspeo na brdo ubrzo se prolomio strahovit prasak, a smrtno uplašeni mladići zatim su iz daleka videli kako je njihov učitelj odjednom nestao u vazduhu okružen velikim plamenim jezicima, dimom i jakom grmljavinom.
Godišnja plemenska svečanost
U spomen na beloputog nebeskog učitelja Bep-Kororotija, pripadnici plemena Kayapó Indijanaca svake godine priređuju veliku plemensku svečanost. Ona se u znak sećanja na njegov dolazak i delovanje od pamtiveka održava na istovetan način. Tom se prilikom jedan od pripadnika plemena Kayapóa obuče od glave do pete u brižljivo izrađenu slamnatu odeću dizajniranu prema bou Bep-Kororotija. Tokom rituala on lagano pleše malim koracima lupkajući nogom o nogu, dok ga ostali pripadnici plemena prate plesom noseći u ruci Bep-Kororotijevu sliku. Ta neobična ritualna slamnata odeća Kayapó Indijanaca svojim izgledom neverovatno liči na danas svima dobro poznato svemirsko odelo (skafander). Ritualni ples laganim malim koracima, koga izvodi pripadnik plemena odeven u slamnati bo, veoma liči nezgrapnom skakutavom hodu prvih astronauta na Mesecu. Zaista je teško poverovati da tolika sličnost praistorijskog nebeskog učitelja Bep-Kororotija iz amazonske prašume sa savremenim astronautom može biti plod pukog slučaja.
Valja naglasiti da je fotografije koje prikazuju pripadnika plemena Kayapóa u tradicionalnoj ritualnoj slamnatoj odeći snimio dr. J. A. Peret još 1952. - dakle gotovo desetak godina pre nego što su u svemir poleteli prvi sovjetski i američki kosmonauti odeveni u svemirska odela. Očito je da ne postoji čak niti teoretska mogućnost da bi od moderne civilizacije potpuno izolovani Kavapoe mogli do 1952. bilo gde videti savremeno svemirsko odelo koje je tadašnjem civilizovanom svetu bilo poznato samo iz naučno-fantastičnih filmova i stripova.
