MEDOVINA

Za drevnog Slovena med je bio najbolja hrana i piće. I mimo pisanih i usmenih dokaza za ovu istinu, dokazi se nalaze u samom jeziku. Reči "hrana, hleb (na ruskom: pišća), sitost" - potiču od meda, kao osnove života naših predaka. Med, razblažen vodom nazivao se "sita", a ukišeljena sita - šćami (otuda "pišća"). Samo razumevanje jela - "pišća", dolazi od uzimanja meda - "piti šćami" = "pišća". Nekada se med koji pčele sakupljaju u saću nazivao "hlebina". Otuda, dakle, naša reč "hleb". Od peludnomednih saća, pomešanih sa vodom, Sloveni su spremali glavno svakodnevno jelo koje su zvali "hlebovo", odakle je, kasnije, ime prešlo u hleb načinjen od pšenice. Od meda, i samo od meda, naši preci su pripremali radosne i lekovite napitke - medovinu.

Jurij ARTJOMENKO http://p202.ezboard.com/Medovina-i-medovaa/fistorijabalkanafrm23.showMessage?topicID=100.topic

Od meda su pravljeni različiti napici: od kvasa i piva sa 10 posto alkohola, preko lake i srednje medovine od 10-20 posto alkohola, do jake medovine od 20 do 50 posto alkohola. Današnji Rus, kad začuje da se govori o medovini, odmah kliče: "medovača". Takav napitak naši preci nisu pripremali: "medovaču", zapravo ne od meda, već od sekundarnih otpadaka meda, pravili su Mordvinci u godinama građanskog rata. Ruski medovari brižljivo su, vareći med, čistili pelud, koji uvek postoji u medu, jer pelud kvari medovinu. Prebrzo vrenje smese takođe dovodi do pojave niza štetnih sastojaka, aldehida. Takvu medovinu u Rusiji su nazivali "nedorađenom" i smatrali je štetnom. Pojava piva u dvanaestom veku, i votke u petnaestom veku, ne bi nanela osetnu štetu, jakoj medovini, da vlast, ošamućena novim napicima, nije počela da se bori protiv pčelarstva i medovine. Stvar je u tome da su slovenski narodi predstavljali samobitnu pčelarsku civilizaciju, za razliku od civilizacije stočara-lutalica, zemljoradnika i lovaca-plodoskupljača. Stočari su svojim stadima počeli osvajati velika prostranstva, ostavljajući iza sebe pustoš. Pustinje Sahare, Gobi i Kara-Kum, kako tvrde naučnici, antropogenog su porekla. Sličnih prostora ima u Španiji, Arabiji, Italiji i Grčkoj, gde su zemljoradnici prvobitne šume podvrgavali uništenju. Tako uništen komad šume davao je roda samo dve do tri godine. Seljaci-zemljodelci su se kretali sporije nego nomadi, ali su takođe neodoljivo za sobom ostavljali ugarenu, ispošćenu zemlju. Jedino lovci i skupljači plodova živeli su u ravnoteži sa prirodom, uz uslov ograničene sopstvene brojnosti.

Seleći se po obalama reka, koje su obilovale ribom, gradeći na navodnjavanim zemljama vinograde, Sloveni su glavnu pažnju obraćali na pčelarstvo, gajeći pčele u ivičnim šumama. Gustina pčelinjih društava u tim šumama bila je veoma visoka, jer su i mimo prirodnih duplji, koje su zauzimali rojevi, u živim šumama naši preci dubili veštačke duplje, praveći, takođe i košnice. Pčele su, uz to, povećavale rod svih cvetonosnih biljaka. Izobilje plodova, jagoda i oraha u okolnim ivičnim šumama privlačilo je ovuda ogromnu količinu zverinja i ptica. U takvim uslovima čovek se ne samo hranio sam, ne bojeći se gladi, već je svojom delatnošću uveličavao proizvodnost žive prirode. Neiscrpni istočnici hrane: ribe, med, divljač, orasi, pečurke, jagode, plodovi, korenje, trave, povrće - činili su slovensku zajednicu nezavisnom od svake vlasti. Međutim, oranje zemlje učinilo je seljake zavisnim, uništilo šumu i počelo davati sirovinu za proizvodnju piva i votke, umesto medovine.
Ruska pravoslavna crkva je od samog početka izbegavala sve napitke, osim medovine. Protiv piva je donet specijalni crkveni propis, a votka je proglašena nečistim pićem, koje nije od Boga. Davno je primećeno da se dejstvo alkoholne medovine veoma razlikuje od dejstva drugih alkoholnih napitaka. U ruskim letopisima brižljivo je opisano "novo pijanstvo" od nemedovinskih napitaka. Posebno je karakteristična glavobolja posle pijanstva - "trovanje od kvasa". Na primer, 1377. godine ruska vojska se zaustavila na međi Mordovske reke. Ovde su ratnici, u okolnim selima pili veoma jako mordovsko pivo "pure". Pure se pravi od zrnastog slatkog badema i nečistog meda. Na onog ko ga proba, pure pokazuje paralizujući efekat. Do opijene ruske vojske, sa nevelikim odredom, privukao se tatarski carević Aprakši, koji ne samo da je pobio bespomoćne ratnike, već je komandante, posle toga, podavio u reci. Od tog dana reka se, kao opomena potomcima, zove Pjana.

Medovina međutim, pokazuje suprotno dejstvo. Sveti knez Vladimir, koji je pokrstio Rusiju, blagoslovio je medovinu sledećim rečima: "Medovina je - radost ruska!", u kojima postoji duboki smisao. Rus ne može živeti bez utehe, jer mu je duša večno tužna. Ponovo utvrditi klimavu veru i vratiti duši spokojstvo i radost Božijeg mira, dati obamrlom telu lakoću i slobodu - eto temeljnih razloga postojanja ovog napitka koji se, posle njegove zamene votkom i pivom, pretvorio u pijanstvo. Takvu utehu je upravo i davala medovina. Moguće ju je bilo piti dugo, bez ikakve štete i pijanog blebetanja, čisteći dušu i telo i pripremajući sebe za ratnički podvig i najteže napore. Zato su slovenski praznici bili dugi i svetli, trajući od tri dana do dve nedelje. Kasnije su potomci zaboravili na ova, duga praznovanja. Vino i pivo, u velikim količinama, oslobađajući iz ljudi tamu i mrak, dovodili su do bahanalija i orgija, to jest do pijane obesti. Medovina je, naprotiv, pobuđivala svetla načela: pratile su je drevne slovenske pesme, devojački horovi i sportska nadmetanja mladića.

Sloveni, spremajući jaku medovinu, na sve načine su usporavali njeno vrenje. Radi toga su vareni med držali u ledarama-medušama, ili su ga zakopavali u zemlju, u hladnim i suvim krajevima. U južnim zemljama stvoriti dugotrajne uslove radi pravilnog varenja jake medovine bilo je nemoguće. No, zauzvrat, u južnim zemljama raste mnogo bolja koja daje slatke plodove i slatke biljne sokove. Od njih su se pravila vina, u koje su nekada dodavali medovinu. Glavno bilje, u centru negdašnjeg drevnog zemljodelstva bilo je hlebno žito. Od njih su, još 3000 godina pre Hristovog Rođenja, zemljodelci naučili da gotove pivo, dok se u Rusiji pivo pojavilo tek u dvanaestom veku. Tokom svih prethodnih hiljadugođa, Sloveni su pili medovinu. Od najstarijih vremena, slovenskom jakom medovinom lečilo se čitavo Sredozemlje, Engleska i deo Azije. U srednjevekovlju Rusija je izvozila u Vizantiju i druge zemlje med za sumu koja bi, danas preračunata, vredela 50 tona zlata godišnje! Zavisnost zemalja-potrošača od lekovitog slovenskog meda bila je potpuna, sve dok se kod njih nije pojavila zamena za jaku medovinu - špiritus.