- Poruka
- 93
SRBIJA je danas majka - bez svog najstarijeg deteta. Oteli su joj ga.
Srbija je danas - međunarodni zatvorenik. Naredili su tako najmoćniji.
Srbija je danas bez očnog vida - iskopali su joj oči. Kao Simonidi. Američki kauboji i evropski nasilnici.
Kada je veliki general De Gol umro, Miteran je izgovorio: „Francuska je danas udovica“.
Evropa više nema jakog De Gola. Posejana raznim trčkaralima, poslušala je nadmenu i daleku Ameriku da jednu staru, vrlo staru evropsku državu, državu bogate civilizacije, renesansne kulture, čuvara hrišćanstva, neumornog ratnika za mir - komada, raseca, deli, krčmi, kako ne radi ni na svojim rančevima.
Stara Evropa, nabrekla spajanjem i ujedinjavanjem, opasana zlatnim zvezdicama, mimo reda, mimo prava, mimo logike, mimo interesa, mimo razuma - dozvoljava da u njenoj utrobi, jedna nacionalna manjina, na tuđem tlu, začinje državu. Divlju državu. Drugu državu jednog naroda na kontinentu.
Da li je Evropa senilna, pa je zaboravila i izbrisala svoje pamćenje? Da li je ujedinjena Evropa još u pubertetu, pa isprobava svoje mladalačke hirove na krhkoj demokratskoj Srbiji? Da li joj je malo bilo bombardovanja 1999, sa 17 država? Da li joj je malo bilo ispijanja sankcijama, ograđivanjem, stavljanjem Srbije u geto, u žicu? Šta je li je to mala Srbija toliko skrivila, toliko grešna, da se najgori eksperimenti 20. veka i početkom trećeg milenijuma na njoj izvode i probaju? Ume li Amerika ijednom rečju da objasni kako „nemirna Srbija“, za koju ne zna ni jedan odsto njenih žitelja, ugrožava njenu bezbednost, kada su naše granice razmaknute 12.000 kilometara? Hoće li nekada da kaže neko iz te bušne administracije šta će im „Bondstil“, nasred srpske zemlje i da opravda tu „najveću divlju gradnju na svetu“?
Hoće li iko od svih njih da kaže: zašto izvode to nasilje, tu okupaciju, podmuklo rastakanje jednog naroda? Zašto nas guraju od sebe? Zašto nas šalju na otpad. Na groblje.
Još nas teraju da to što oni hoće prihvatimo. I da smo im zahvalni na poklonu. Da zaboravimo na Kosovo i Metohiju.
Ako bismo to zaboravili - zaboravili bismo na duboke korene, na najlepše manastire i renesansne freske, svoje krune, svoje svetosavsko pismo, božure procvetale iz krvi, svoje rane, svoja zvona pobede, svoje raspevane gusle, svoje crne gavranove, svoje dalekočujne leleke, svoj civilizacijski hod, svoje letove, nade...Zaboravili bismo svoj živalj, rasut po župama kosmetskim. One u Štrpcu, što ovih dana poručuju: „Dosta smo se pakovali. Nećemo više sa koferima. Bolje i kovčeg nego koferi.“ Pokopali su snove i čekaju - šta god stigne. Ili one iz davno unesrećenog Goraždevca, opkoljene sa svih strana, koji ćuteći govore: „Ubi nas nepravda. Osušili smo se od bola. Svaki dan je lutrija. Živimo kao krajputaši. Za nas nema sutra. A kakvo god bilo sutra - mi ovde ostajemo.“
I za njih, i zbog njih treba voditi bitku za Kosovo. Kao i za vozdiglu Gračanicu, za Pećku, za mermerne i Visoke Dečane, za zapaljenu Ljevišku, za srušene Arhangele... Za svako srpsko selo. Za svaku srpsku kuću.
Srbija je izvedena na stratište odakle se ne može uteći. Ali, i ne mora.
Srbija ne može ni danas, ni sutra, da bude poništena. Ni da normalno bitiše napola. Ni da funkcioniše kao dve Srbije. Ni da se deli na kosovsku Srbiju i evropsku Srbiju.
Evropa je izrekla sramnu presudu Srbiji.
Srbija, ponosno i dostojanstveno, na tu presudu mora da kaže „ne“: rezolucijama, protestima, diplomatijom, svim drugim merama, makar malenim i siromašnim. Mora da odgovori.
Možemo priznati sve greške, grehe, zablude, sve sunovrate. Možemo se kajati i izvinjavati. Možemo i moliti. Ali, ne možemo pokorno, snuždeno ćutati i gledati kroz svilene zavese kako nam otimaju 15 odsto države, i na tom našem imanju, na tom našem pragu, za koji imamo tapiju, kako stvaraju i zidaju tuđu, divlju državu. Kriminalnu državu. NATO državu.
Pomoći nam mnogo nema. A opstati moramo.
Nema novog Kosovskog boja. Ali, ima starog kosovskog zaveta. A taj zavet važi za sve generacije. Pa i ove naše, današnje. Ma kako bile različite, nesigurne, politički raznobojne, patriotski neuhranjene, nacionalno krhke, na evropskim opijatima, sa modom američkog šarenila, sa plaćeničkom otpornošću prema svemu nacionalnom...
Na ovaj najcrnji srpski dan, ustajući, recimo: „Ovo je Srbija.“
Izgovorimo u horu - najskuplju srpsku reč.
Zaljuljajmo svoju otetu kolevku! Bez plača, bez naricanja, bez umotavanja u crne marame. Evropa to ne čuje - oguglala je. Amerika to ne vidi - daleko je.
Recimo Evropi: „Obrukala si se. Hoćemo s tobom. Ali ne bez Kosova. Ne možemo bez srca! Uzela si nam srce srca!
Ovo je Srbija“.
Srbija je danas - međunarodni zatvorenik. Naredili su tako najmoćniji.
Srbija je danas bez očnog vida - iskopali su joj oči. Kao Simonidi. Američki kauboji i evropski nasilnici.
Kada je veliki general De Gol umro, Miteran je izgovorio: „Francuska je danas udovica“.
Evropa više nema jakog De Gola. Posejana raznim trčkaralima, poslušala je nadmenu i daleku Ameriku da jednu staru, vrlo staru evropsku državu, državu bogate civilizacije, renesansne kulture, čuvara hrišćanstva, neumornog ratnika za mir - komada, raseca, deli, krčmi, kako ne radi ni na svojim rančevima.
Stara Evropa, nabrekla spajanjem i ujedinjavanjem, opasana zlatnim zvezdicama, mimo reda, mimo prava, mimo logike, mimo interesa, mimo razuma - dozvoljava da u njenoj utrobi, jedna nacionalna manjina, na tuđem tlu, začinje državu. Divlju državu. Drugu državu jednog naroda na kontinentu.
Da li je Evropa senilna, pa je zaboravila i izbrisala svoje pamćenje? Da li je ujedinjena Evropa još u pubertetu, pa isprobava svoje mladalačke hirove na krhkoj demokratskoj Srbiji? Da li joj je malo bilo bombardovanja 1999, sa 17 država? Da li joj je malo bilo ispijanja sankcijama, ograđivanjem, stavljanjem Srbije u geto, u žicu? Šta je li je to mala Srbija toliko skrivila, toliko grešna, da se najgori eksperimenti 20. veka i početkom trećeg milenijuma na njoj izvode i probaju? Ume li Amerika ijednom rečju da objasni kako „nemirna Srbija“, za koju ne zna ni jedan odsto njenih žitelja, ugrožava njenu bezbednost, kada su naše granice razmaknute 12.000 kilometara? Hoće li nekada da kaže neko iz te bušne administracije šta će im „Bondstil“, nasred srpske zemlje i da opravda tu „najveću divlju gradnju na svetu“?
Hoće li iko od svih njih da kaže: zašto izvode to nasilje, tu okupaciju, podmuklo rastakanje jednog naroda? Zašto nas guraju od sebe? Zašto nas šalju na otpad. Na groblje.
Još nas teraju da to što oni hoće prihvatimo. I da smo im zahvalni na poklonu. Da zaboravimo na Kosovo i Metohiju.
Ako bismo to zaboravili - zaboravili bismo na duboke korene, na najlepše manastire i renesansne freske, svoje krune, svoje svetosavsko pismo, božure procvetale iz krvi, svoje rane, svoja zvona pobede, svoje raspevane gusle, svoje crne gavranove, svoje dalekočujne leleke, svoj civilizacijski hod, svoje letove, nade...Zaboravili bismo svoj živalj, rasut po župama kosmetskim. One u Štrpcu, što ovih dana poručuju: „Dosta smo se pakovali. Nećemo više sa koferima. Bolje i kovčeg nego koferi.“ Pokopali su snove i čekaju - šta god stigne. Ili one iz davno unesrećenog Goraždevca, opkoljene sa svih strana, koji ćuteći govore: „Ubi nas nepravda. Osušili smo se od bola. Svaki dan je lutrija. Živimo kao krajputaši. Za nas nema sutra. A kakvo god bilo sutra - mi ovde ostajemo.“
I za njih, i zbog njih treba voditi bitku za Kosovo. Kao i za vozdiglu Gračanicu, za Pećku, za mermerne i Visoke Dečane, za zapaljenu Ljevišku, za srušene Arhangele... Za svako srpsko selo. Za svaku srpsku kuću.
Srbija je izvedena na stratište odakle se ne može uteći. Ali, i ne mora.
Srbija ne može ni danas, ni sutra, da bude poništena. Ni da normalno bitiše napola. Ni da funkcioniše kao dve Srbije. Ni da se deli na kosovsku Srbiju i evropsku Srbiju.
Evropa je izrekla sramnu presudu Srbiji.
Srbija, ponosno i dostojanstveno, na tu presudu mora da kaže „ne“: rezolucijama, protestima, diplomatijom, svim drugim merama, makar malenim i siromašnim. Mora da odgovori.
Možemo priznati sve greške, grehe, zablude, sve sunovrate. Možemo se kajati i izvinjavati. Možemo i moliti. Ali, ne možemo pokorno, snuždeno ćutati i gledati kroz svilene zavese kako nam otimaju 15 odsto države, i na tom našem imanju, na tom našem pragu, za koji imamo tapiju, kako stvaraju i zidaju tuđu, divlju državu. Kriminalnu državu. NATO državu.
Pomoći nam mnogo nema. A opstati moramo.
Nema novog Kosovskog boja. Ali, ima starog kosovskog zaveta. A taj zavet važi za sve generacije. Pa i ove naše, današnje. Ma kako bile različite, nesigurne, politički raznobojne, patriotski neuhranjene, nacionalno krhke, na evropskim opijatima, sa modom američkog šarenila, sa plaćeničkom otpornošću prema svemu nacionalnom...
Na ovaj najcrnji srpski dan, ustajući, recimo: „Ovo je Srbija.“
Izgovorimo u horu - najskuplju srpsku reč.
Zaljuljajmo svoju otetu kolevku! Bez plača, bez naricanja, bez umotavanja u crne marame. Evropa to ne čuje - oguglala je. Amerika to ne vidi - daleko je.
Recimo Evropi: „Obrukala si se. Hoćemo s tobom. Ali ne bez Kosova. Ne možemo bez srca! Uzela si nam srce srca!
Ovo je Srbija“.
....
