Питајте старе људе које су им биле најлепше године у животу - већина ће вам рећи ''око четрдесете''.
А ако од живота очекујемо да буде равна линија, без успона и падова, без трзавица, самоспознаје и сазревања...онда ћемо цео живот провести бежећи од живота, тужни и јадни као овај Море бре.. и то нема везе са годинама, него са стањем ума и са прихватањем себе.
Ако погледамо живот - па цео је у фазама: само да нам израсту зуби, само да скинемо пелене, само да кренемо у школу, само да прође пубертет, само да дипломирамо, само још да се запослимо па смо мирни, па још само да се скућимо, па само да изродимо децу, па само да нам деца изађу из пелена, из пубертета....па још само да одемо у пензију, па још само ово, па оно... Цео живот је непрестана борба пуна разних криза, борбе, потреса... а да их нема, било би празно и досадно, не бисмо живели, вегетирали бисмо.
''Криза средњих година'' (мада се не манифестује код сваког као криза) је само један од ступњева развоја и сазревања...
Особе које воле себе, које се радују животу, радоваће се и својим годинама.
(Они други ће на време урадити вазектомију да не би свој страх од живота преносили на потомке и тако стварали генерације слабића.:wink