gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Kod:
http://www.inthenationalinterest.com/Articles/Vol3Issue33/Vol3Issue33Zavales.htmlStvarnost i pomirenje: hitno potrebni na Kosovu
Džon Zavales
Pre nekoliko godina, bio sam u prilici da se uverim u pravo, osvedočeno zlo. U poseti Ruandi, moj domaćin me je doveo na mesto, koje nije bilo ni nalik ičemu van te nesrećne zemlje. Bio sam u Aušvicu, gde muzejske postavke i tmurna atmosfera podsećaju na ono što je učinjeno pre pola veka, ali nisam bio spreman za ono što sam tada video. Nova vlada Ruande odlučila je da najdelotvorniji način da se upamti milion ljudi koji su pali u genocidu 1994. jeste da se ostavi jedan broj poprišta masakra širom zemlje u onakvom stanju u kome su otkrivena.
Mesto koje sam ja posatio bio je koledž, gde su desetine hiljada Tutsija namamljene pod lažnim obećanjem zaštite, da bi ih što delotvornije skupili za masovno ubistvo. Sada, tri godine kasnije, nekoliko hiljada tela ostala su u prostorijama u kojima su umrli, prekrivena konzervansom, koji ih je pretvorio u osušene mumije. Prostorije su jedna za drugom punjene muškarcima, ženama i decom, često u položaju u kome su umrli, tržući se od metka ili dižući ruke da se zaštite od mačete. Zadah hemikalija i truleži skoro da je bio nesnosan. Još desetine hiljada leže ukopane u obližnjim grobovima, koji se razlikuju samo po blago ispupčenim humkama i sićušnim znacima, koji označavaju broj žrtava.
Često sam pisao o Kosovu i do nedavno nisam video nikakav razlog da unesem raspravu o Ruandi. Ono što me je nateralo da se predomislim bio je komentar koji sam pročitao posle pogroma koji se je desio marta. Posle ove dobro dirigovane kampanje etničkog čišćenja, osmišljene da se centralno Kosovo očisti od Srba, izaslanik Ujedinjenih nacija (koga, mislim da nisu citirali po imenu) primetio je da je video više praštanja u Ruandi, godinu dana nakon genocida, nego što sada vidi na Kosovu. Lako je odbaciti tu primedbu kao preuveličavanje, ali ona nažalost sadrži puno istine.
Po čemu se, tačno, razlikuju ova dva mesta? Najočiglednija razlika jeste da se je u Ruandi dogodio pravi, nesumnjivi genocide, pokušaj da se istrebi čitava etnička grupa. Kosovska kriza bila je daleko nejasnija. Ono što je kao gerilsku kampanju započela Oslobodilačka vojska Kosova napadajući srpske snage bezbednosti (i civile) preraslo je u opšte etničko nasilje. Stotine hiljada Albanaca je izbeglo ili je nasilno proterano u okolne zemlje. Nema sumnje da su u pojedinim mestima srpske trupe i paravojne snage ubijale nenaoružano albansko stanovništvo, baš kao što je Oslobodilačka vojska Kosova ubijala nenaoružane Srbe.
Da bi se mobilisala podrška za vojnu intervenciju, zapadne političke vođe upotrebile su reč ,,genocide”, na način za koji sada znamo da je bio bezobziran i obmanjujuć. Broj Albanaca koji su navodno poginuli u toku Miloševićeve kampanje stalno je opadao, od stotine hiljada o kojima se je govorilo tokom rata, do deset hiljada ubrzo posle rata, do konačne procene od možda nekoliko hiljada, od kojih su poginuli u oružanim sukobima i u bombardovanju NATO-a. Masovne grobnice, za koje se je tada tvrdilo da sadrže hiljade žrtava, istražene su i otkriveno je da se je ili preterivalo u brojnosti ili su u potpunosti izmišljene.
Druga razlika je to što je međunarodna zajednica vojno intervenisala na Kosovu, dok u Ruandi nije učinila ništa, gde je, prema mišljenju eksperata, minimalna upotreba sile mogla da spasi stotine hiljada života. Frustrirani prijatelji Afrike znaju da se na humanitarne katastrofe primenjuju dvostruki standardi. Nije teško zaključiti da je Kosovo, kao i Bosna pre njega, zaslužilo međunarodnu intervenciju, jer je ugroženo stanovništvo bilo belo. Sada, 2004, javno mnjenje koje prati situaciju u Africi, boji se da će kriza u zapadnom Sudanu dovesti do smrti stotina hiljada ljudi, uz mnogo gnevnih reči od strane međunarodne zajednice, ali bez ikakvog snažnog poteza protiv režima čiji zločini uveliko prevazilaze Miloševićeve. Ironično, mnogi koji su je podržali, opravdavali su ,,humanitarnu intervenciju” na Kosovu da bi nadoknadili svoju neaktivnost u Ruandi.
Ono što je danas najupečatljivije jeste različit stepen pomirenja i praštanja između ova dva mesta. Kolin Prentis, direktor nevladine humanitarne organizacije na Novom Zelandu, objasnio je to ovako: ,,Nivo prihvatanja prošlosti u Ruandi, i među Hutuima i među Tutsijima, je izvanredan. Mislim da nisam video ništa ni nalik tome na Kosovu, iako je stradanje u Ruandi bilo gore.” Prentis citira ruandanskog Tutsija, čija porodica je stradala u genocide: ,,Ljudi ovde mogu da žive zajedno, ako Hutui prihvate da je ovo učinila loša vlast i, ako se pokuša nekakva odšteta. Onda možemo živeti u miru. Ako budemo strpljivi, moćićemo da se nosimo sa ovim bolom.” Sad, ako hoćete, Kosovskog Albanca, bilo političara ili čoveka na ulici, kako kaže: ,,Svesni smo da je samo mali broj Srba bio odgovoran za zločine protiv nas. Cenimo to što je srpski narod svrgnuo Miloševića na demokratskim izborima. Današnja Srbija je drugačija i radujemo se prilici da živimo u miru sa svojim komšijama svih etničkih grupa.” Treba li išta više da kažem?
Uprkos nerealističnom optimizmu koji ispoljavaju UNMIK i mnogi drugi posmatrači (bar u javnosti; slutim da su privatno iskreniji), postoji ogromna nesposobnost od strane kosovske albanske zajednice da oprosti ono što im je učinjeno, strahote, koje, mada se ne mogu pravdati, nisu ni približne onima u Ruandi. Okarakterisati ubistva srpskih tinejdžera i 80-ogodišnjih penzionera i paljenje srednjevekovnih crkava, pet godina nakon rata, kao ,,osvetu” nije slabo, nego je ofucano. Očito, stav da na čitav srpski narod treba svaliti kolektivnu krivicu ne pristaje onima koji teže da postanu moderni Evropljani.
Ovaj stav gaji izabrano Kosovsko političko rukovodstvo, poduprto od strane njihovih simpatizera u SAD. Posle martovskog pogroma, neki novinari su imali smelosti da krivicu za nasilje pripišu albanskom nestrpljenju zbog toga što moraju da sačekaju određivanje konačnog statusa (t.j., nezavisnost). Voleo bih videti da ti isti pojedinci svale krivicu za sledeći bombaški napad Hamasa, koji pobije izraelske civile, na gušenje palestinskih nacionalnih težnji.
Upoznao sam brojne kosovske Albance i video da su jako pristojni ljudi. Tako da mi je teško što ću reći da smatram da se ni jedna etnička zajednica na svetu, posle međunarodne intervencije zbog nje, nije ponašala tako loše, sa toliko osvetoljubivosti i neopravdanog osećaja prava na to. Mnogi kritičari smatraju da na Kosovu preovladava stav ,,pobednik uzima sve”. Takav stav bi bio dovoljno neumesan i da su kosovski Albanci ustvari sami pobedili, ali su ustvari u stanju da ugnjetavaju i napadaju druge, jer je međunarodna zajednica izvojevala ,,pobedu” za njih. Svako ubistvo srpskog ili romskog civila pripisuje se zahtevu da se 1999. uklone sve srpske trupe i policija i neuspehu UNMIK-a i KFOR-a u održavanju javne bezbednosti.
I dalje nas proganja pitanje zašto su SAD i njihovi saveznici intervenisali na Kosovu. Tada je pruženo objašnjenje humanitarizma, da bi se sprečilo etničko čišćenje i druge strahote protiv civila. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, prema kojoj Kosovo ostaje u sastavu Srbije, je u skladu sa ovim objašnjenjem. Nažalost, za rukovodstvo kosovskih Albanaca, većinu njihove populacije i, što je poražavajuće, za mnoge iz strane političke elite ovde u SAD, humanitarni ciljevi intervencije su neraskidivi od nacionalnog cilja nezavisnog Kosova. Upravo zbog toga je kosovsko rukovodstvo toliko nezainteresovano za argument standarda pre statusa. Oni očito veruju da se je 1999. rat vodio da bi oni dobili nezavisnost i da je Rezolucija 1244 bila samo prevara da se nasamare Srbi i Rusi.
Daleko od toga da su moderne demokrate spremne da se priključe Evropskoj uniji, kosovske vođe su nacionaliste iz 19. veka, koje veruju da su u Sjedinjenim državama našli Veliku silu zaštitnika. Oni smatraju da su odabrani narod koji ne može da pogreši. Dok su Srbi suočeni sa krivicom zbog Miloševića i Karadžića, ne postoji sličan process među kosovskim Albancima. U retkim slučajevima u kojima su Albanci optuženi za ratne zločine, to je zbog ubijanja drugih Albanaca, a nikada zbog ubijanja Srba ili Roma. Uzmimo, na primer, najskandalozniji slučaj, Agima Čekua, koji bi trebalo da je u Hagu zbog zločina nad srpskim civilima u Hrvatskoj, koji još uživa položaj prestiža i vlasti na Kosovu. Zbog tog osećaja nacionalne privilegovanosti, kosovsko vođstvo ne vidi ništa nelogično u tome što traži nezavisnost Kosova i maksimalnu autonomiju Albanaca u Makedoniji, odbacujući pritom kantonizaciju kosovskih Srba i nezavisnost Srba u Bosni.
Nažalost, međunarodna zajednica im je pružila to osećanje imuniteta. UNMIK, uz snažnu podršku EU i SAD, mora početi da unosi malo osećaja za stvarnost u kosovsko rukovodstvo. Redžepi, Rugova, Tači i njihove kolege moraju da shvate da nezavisnost nije zagarantovana i da je danas verovatno manje verovatna nego 1999. Trebalo bi pažljivo da planiraju kako bi Kosovo moglo da funkcioniše kao autonomna pokrajina Srbije, pošto je to mogući ishod. Mora im se reći, i to sasvim jasno, da nisu pružili ništa ubedljivije dokaze za nezavisnost nego desetine drugih etničkih gupa u svetu i da neredi i spaljivanje crkava ne čine njihov položaj ništa ubedljivijim. Ustvari, Kurdi, kojih ima više od dvadeset miliona, nigde nemaju svoju državu, a pretrpeli su mnogo gore nasilje pod Sadamom Huseinom, imaju daleko više prava – a međunarodna zajednica je obeshrabrila njihovu nezavisnost u interesu stabilnosti regiona.
...
