Misterija smrti Branka Miljkovića

Dragi detektivi (čitalačka publiko),
ovde imamo misteriozan nerazrešeni slučaj ubistva ili samoubistva jednog pesnika. U nemoći lokalnih predstavnika zakona pozivam najvrsnije istraživače da doprinesu svojim malim sivim ćelijama u razrešavanju ovoga problema.
Radi se o sledećem:

* U noći između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, policija je našla je telo srpskog pesnika Branka Miljkovića obešenog o drvo u parku u centru Zagreba. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubistvo, dok je u to vreme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

* Inspektor Žap je saopštio da je gospodin Miljković najverovatnije izvršio samoubistvo, međutim, Brankovi roditelji nisu prihvatili zvanični izveštaj. Govorili su da se Branko nije ubio i da su na njegovom telu našli tragove nasilja.

* Jedna od pretpostavki o smrti Branka Miljkovića je i ova: postoji tvrđenje da se Branko bavio istarživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu, pošto je jako poznata činjenica da je neposredno posle rata Tito veoma slabo govorio srpski. Zbog toga je bio praćen od strane UDBE. Postoji fotografija iz policijske arhive drveta na koje se ,,obesio,, Miljković koje je tanko roliko da ne bi moglo izdržati ni mnogo manju težinu.


Ovo su činjenice od kojih ja krećem. Nećemo žuriti i donositi preuranjene zaključke. Uposlite vašu znatiželju i procunjajte malo. Prilažite dokaze i vaše spekulacije. Sledite svoj instinkt kako književni tako i detektivski. Jer, mon amie, za naše male sive ćelije ni jedna zagonetka ne ostaje lišena svojih odgovora!

Za početak, ne dopada mi se povezivanje velikog pjesnika i detektiva iz zabavnih romana iz naslova. To je nedopustiva trivijalizacija imena i lika, a i lične tragedije, Branka Miljkovića.
Inače, Branko je u Zagreb otišao o teškoj depresiji zbog nekih ljubavnih jada, tako da samoubistvo ne izgleda kao nemoguć epilog. Naravno da roditelji to nisu prihvatili, roditeljima je uvijek teško da tako nešto prihvate. Da u starim dosijeima ima nešto o tome, već bi isplivalo na površinu. Udbini materijali stari preko pedeset godina nisu više toliko tajni.
Držite se priče o njegovoj poeziji, ovakva tema djeluje mi neukusno.

Ovo je sve osmišljeno kao jedna vrsta igre, ali ozbiljne igre. Ja sam želeo da svako ko bude posetio ovu temu doprinese onim što je pročitao do sada, kao i da pruži svoj sud o tome da li je ubijen ili se ubio.
I dan danas postoje velike spekulacije o njegovoj smrti, o tome govore mnogi književni kritičari, kao i savremeni istoričari književnosti, a takođe i Brankovi najbliži prijatelji.
Ne znam koliko si upućena u to, ali i književnost je jedna vrsta umne i misaone zabave. Ako umemo da se igramo mislima, umemo i rečima.

Evo ja dajem još jedan prilog.

Kosta Dimitrijević u svojoj knjizi ''Branko Miljković ubijeni pesnik'' govori ovako:
''Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je zagonetna i nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim Brankovim prijateljima i kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak dana pre nestanka, po mom povratku iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u zagrebačkoj Kazališnoj kavani.

A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u nedostupnim policijskim arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih svedoka dovode u pitanje dokumenta broj 13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom svetu, dok se Branko njih gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i patnji. "Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je prijatelju, - pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme "Orfej u podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"

a) Zašto misliš da sam ja žensko?
b) Neka se igra ko želi, meni je sve ovo blasfemično.

Izvini, pogrešio sam što sam pomislio da si žensko, i da i pisaće oni kojima nije ''blasfemično''!

Ako smatrate da je naziv teme trivijalan, promenićemo ga. Odmah sada.

A tema je dobra, dosad nije bilo bavljenja njome ovde, ja sam gledala dokumentarac o Branku Miljkoviću, i danas je vrlo aktuelno kako je to stradao, nova neka istraživanja nude neke nove istine, sve se to taji i huška... i dođe do javnosti, propuste kanali...

Molim vas bez vređanja tuđih tema. Ko ne želi neka ne postuje na njima.

Neka napiše Antihrist šta ima, valja da se pročita, koga zanima... a možda se još neko bavi sličnom problematikom...

Prilažem nove dokaze:
U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.

U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane.

Iz teksta Milana Momčilovića:
''Branko je sahranjen kao veliki pesnik, uz sumnju u zvaničnu verziju njegove smrti. Nađen je kraj vrbe – u klečećem položaju, što se vidi i na fotografijama njegovog prijatelja, zagrebačkog pesnika Zlatka Tomičića. Fotografije je napravio i Brankov brat Dragiša Miljković koji je, nažalost, pre nekoliko godina umro. Pesnikov torzo bio je u takvom položaju, da očigledno nije mogao da visi, kaže naš sagovornik. „On ovde nije mogao visiti. To se moglo dogoditi negde drugde, a da je ovde prinet”, izjavio je Zlatko Tomičić u dvočasovnoj emisiji TV Beograd 1991. godine. Po mišljenju Vidosava Petrovića, koji je i sam bio učesnik emisije, te reči imaju težinu, jer su izgovorene neposredno pred raspad Jugoslavije.''

Kosta Dimitrijević, ''Branko Miljković ubijeni pesnik'' (odlomak iz knjige):

''Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje.
Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kaj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?
"Ubiše gospona"
Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas: - Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!
Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" - i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.
To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju...
Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala: - Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.
Svedoci ćute
Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje
7374
svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim.
Princ pesnika
Tu je kraj životne priče o smrti princa pesnika naše generacije Branka Miljkovića, koji je vizionarski još ranije napisao sopstvenu presudu epitafom uklesanim na njegovoj nadgrobnoj ploči a koji glasi "Ubi me prejaka reč".
Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.
Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.
Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."

Antihrišt...Šta će ti značiti sve i da otkriješ istinu do poslednjeg detalja...Ne mož' da ga oživiš
Inače, odličan pesnik

Znači da to više ne bi bila misterija.
A ja i nemem potrebu da ga oživljavam, njegova dela su sasvim dovoljna da taj čovek živi još vekovima.

Tragedija. Verovatno tako mora da bude, da veliki tragicni pesnici tragicno i zavrse svoj zivot. Kao sto kazes, najlogicnija pretpostavka je da je ubijen od strane nekih bitangi. U to vreme, ubistvo na nacionalnoj osnovi(pogotovo istaknute licnosti kakva je bio Branko) nikako nije odgovaralo da bude obelodanjeno u javnosti.

Ovo je napisao Dušan Stanković (Večernje novosti, 18.02.2006):

U SRPSKOJ štampi i beogradskim časopisima tek posle Brozove smrti počelo je da se piše naveliko o (samo)ubistvu Branka Miljkovića. Jedna od verzija zašto je Branko nastradao u zagrebačkoj šumi govori da su njega ubili niko drugi do ustaški podanici koji su još tada, desetak godina pre pojave ’’mas-pokreta’’ u Hrvatskoj počeli da zbijaju svoje redove radi otcepljenja od Jugoslavije. Branko je bio velikosrbin, a u to vreme pre nego što će tragično završiti imao je čak i sobu u kući Savke Dapčekić – Kučar, tada funkcionera KPH.
Savkina mlađa ćerka lepuškasta Nada bila je zaljubljena u Branka, a njena starija setra bila je udata za hrvatskog nacionalistu i pevača Vicu Vukova, koji će kasnije prebeći u Austaliju i direktno se staviti u službu ustaštva i rušenja naše zemlje.
I Tanasije Mladenović u svojim dugim uspomenana na Branka osvće se u priči ’’Sumnjiva istraga’’. Vest o Brankovoj smrti zatekla je Tasu u Italiji gde je službeno boravio kao državni predstavnik. Dva dana posle Brankove sahrane u Beogradu, Mladenović je sa Miljkovićevim roditeljima, Marijom i Glišom, ošitao u Zagreb da sazna nešto više o pesnikovoj smrti. Tamo se susreo sa piscima, a razgovarao je i sa ljudima iz SUP koji su vodili sitragu o Brankovom samoubistvu.
Obišao je Tasa i mesto gde je pronađeno telo Miljkovića. Drvo je po njegovim rečima bilo više nego tanašno da izdrži ljudsko telo normalne težine. Posetio je i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mu rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno noću hodati.
Navodi Mladenović i izjavu pesnikinje Dobrile Nikolić koja je te večeri bila s Brankom do 23 časa, jer je imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom krenu za Beograd. U blizini su ih tada, gde se tragičan događaj zbio, presreli ljudi sumnjivog izgleda, da su prosto odvukli Branka sa sobom, a da je ona jedva uspela da pobegne. Njenog svedočenja u spisima nije bilo, a nije bilo ni izjava književnika Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan. Niti bilo kog drugog hrvatskog književnika. Sama činjenica da je Branko nađen u Jandrićevoj ulici, pred kućom tog i tog broja, kako visi na drvetu, uzeta je kao nepobitan dokaz da je izvršio samoubistvo, čudi se Tansije Mladenović.
Uz mnoge još sumnje, Tasa u ovom tekstu navodi i reči Brankovih roditelja koji su mu kazali da su, kada su ga oblačili, videli da mu je celo telo u modricama, naročito po leđima. ’’Uz zapisnik, - piše Mladenović, - nisam video ni lekarski nalaz, niti nalaz stručnjaka iz prosekture, što se u takvim slučajevima obavezno zahteva i obavezno prilaže u istražnom postupku’’.
Kaže zatim Mladenović i ovo:’’Najnoviji događaji u Hrvatskoj (ova ’’Sećanja objavio je 1992), obnavljanje genocida i nikakvim moralnim obzirima omeđena, svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko, uverava me definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki ubijen’’.
Pošli smo targom Tasinog sećanja, pa smo potražili i ’’svedočenje’’ iz te poslednje noći života Branka Miljkovića koju je proveo sa Zvonimirom Golobom. U velikom tesktu objavljenom 12. februara 1965. u zagrebačkom ’’Telgramu’’ Golob piše: ’’Onog poslepodneva sedeli smo nekoliko sati zajedno i razgovarali o književnosti (a ni s kim se nije moglo s toliko zadovoljstva razgovarati o stvaralaštvu, jer on je razmišljo o razlozima nadopunjavajući sagovornika, bez želje da se suprostavi samo zbog toga da bi pokazao svoju superiornost) govorili smo o tome šta treba dovršiti, a što započeti, i o planovima koji su dovoljno zreli da budu otvoreni’’.
Golob zatim tvrdi da je pred njim tada sedeo čovek na pragu života i ništa, nijedna reč, nijedna sumnja nije govorila o tome da budućnost za nega više ne postoji. Rastali su se oko 17 časova na Trgu Republike koji je bio obasjan zimskim suncem. Branko je tada, piše Golob, otišao u susret smrti kao da ide u susret životu, ne ispunivši nijedno jednino obećanje koje je dao samome sebi....’’

Kosta Dimitrijević u svojoj knjizi ''Branko Miljković ubijeni pesnik'' (odlomak):

"Smrt je podivljalo ništa"

''Branko je napustio ovaj svet u 27. godini života.

Da se, donekle, otkrije enigma surove pesnikove smrti, pored njegovih prijatelja, najviše se trudio njegov mlađi brat Dragiša, koji nas je posle redovnih godišnjih pomena na Novom groblju, zajedno sa roditeljima Marijom i Gligorijem (poznatijim pod imenom "čika Gliša"), suprugom Anđom i njihovim sinom Goranom, pozivao u stan na adresi Kopernikova 13, gde smo se prisećali dragih uspomena.

On je objavio i zbirku pesama Brankovih poštovalaca, Glas prijatelja, uveren poput roditelja i niza savremenika da je bila u pitanju nasilna smrt. Želeo je da jednog dana ta dokumentacija bude obelodanjena, ali su ga nažalost, teška boljka i smrt u tome omele. Posećujući prijatelja Dragišu, posle operacije na klinici, obecao sam da cu završiti svoj roman o Branku, pri čemu mi je i on dosta pomogao.

U Orfičkoj pesmi, istakavši da je "smrt podivljalo ništa", Branko je napustio ovaj svet u 27. godini. Često ciničan, Crnjanski je govorio "da bi čovek bio srećan u životu, treba umreti rano''.
"Ne delim to mišljenje’’. Branko je, poput Tomasa Mana, isticao bitnost termina o prolaznosti kojoj posvecuje stih u pesmi Nad rekom ("Prođimo kao što sve prolazi").’’

Nešto mi se baš ne čini da je čovek kao što je Branko Miljković bio neka avangarda šešeljizma i da je zbog tamo neke kafanske spike ubijen od strane nekih tamo ''ustalih'' koji su ga vrebali...
Ova tema i cela priča je samo doprinos globalnoj paranoji koja danas nažalost vlada u čitavom srpskom društvenom životu, pa se eto uvukla i na podforum književnost gde jedna priča ''iz crne hronike'' nikako ne bi trebala da nađe mesto...
Klasično ''bacanje udice''.
Kao kada bi neko pokrenuo temu sa zanimljivim i ''drečećim'' naslovom:
HEMINGVEJ UBIJEN OD STRANE CIA-E i podacima ovog ili onog ''bivšeg'' agija koji je na ovaj ili onaj način došao do podatka da je HEMI ubijen jer se isuviše približio komunizmu i kastrizmu, počinjući da tu ideologiju provlači i kroz svoje knjige kvareći na taj način američku ''mladež''
Ovo je isti šablon i nažalost ne doprinosi bilo kakvom razrešenju već samo multiplikuje paranoju od koje u Srbiji pati veliki broj ljudi:sad:

Zaista mi je žao zbog načina na koji razmišljaš: ’’ Ovo je isti šablon i nažalost ne doprinosi bilo kakvom razrešenju već samo multiplikuje paranoju od koje u Srbiji pati veliki broj ljudi’’.
Ja ću ponoviti još jednog. Misterija njegove smrti još uvek nije razrešena. Za vreme valadavine Tita nije se smelo pisati o sumnjama Brankovog samoubistva. ‘’Broz je još držao poluge štampe. Zato nijedan list dugo godina nije se usuđivao da se pozabavi tragikom Miljkovićeve sudbine. Izuzeci su bili zagrebački nedeljnici "Vjesnik u srijedu" i "Telegram", list za zbivanja u oblasti kulture.’’
Dvadeset godina posle smrti ovog čoveka ljudi su počeli prvi put iskreno da iznose svoje javno mišljenje. Žao mi je što neprestano moram da se ponavljam, ali velika dilema i dan danas postoji i kod kniževnih kritičara i istoričara književnosti.
Sve izneto na ovom podforumu nisu moja nagađanja, već su preuzeta svedočanstva od drugih ljudi koji su pisali kako o Brankovoj smtri, tako i o poslednjim danima njegovog života i rada.
Ja ću i dalje nastojati da doprinosim ovoj temi, a takođe bih zamolio i ostale da ukolko imaju nekakve druge podatke ili možda neka svoja viđenja čitajući Brankovu poeziju neka to iznesu, a onima kojima ovo izgleda kao ‘’crna hronika’’ upućujem molbu da svoje mišljenje sačuvaju za sebe.

Na osnovu cega si ti, goxy, zakljucio da je Branko bio avangarda "seseljizma"? A, zbog dalje diskusije, ne bi bilo lose i da objasnis sta podrazumevas pod tim terminom. Ako neko zeli da sazna istinu, verovatno ce krenuti od svedocanstava, posto je to, pored shvatanja konkretnog istorijskog trenutka, jedino sto moze doprineti njenom otkrivanju. Pre bih rekao da kod tebe moze biti primecena neka klica neobjektivnosti.

Na osnovu cega si ti, goxy, zakljucio da je Branko bio avangarda "seseljizma"?

Kliknite za proširenje...

Ja upravo i kažem da nije, ali vi ne slušate, ili tačnije čujete samo ono što želite
Vaš problem je što vam je nacionalizam pomutio zdravorazumsko rasuđivanje, pa u svemu i svačemu vidite ''klicu'' zavere:shock:

Kosta Dimitrijević (odlomak) - svedočenje već pomenute Dobrile Nikolić:

’’Tih dana u Beogradu neki zlonamernici su Branka unapred proglasili mrtvim, pričali u Bezistanu da se on ubio, a dok smo se mi smejali njemu nije bilo prijatno pa mi je rekao: "Možda će to i učiniti, a ovo rekla-kazala je uvertira..."

Upitana od Dragiše da li bi taj iskaz dala i novinarima Dobrila je potvrdila i dodala da je o svemu prethodno razgovarala i sa Tasom Mladenovićem, koja je u vezi sa novim saznanjima promenio svoj stav povodom Brankovog tragičnog slučaja. Takođe, Dobrila je Dragiši potvrdila da su tražena dokumenta poslata iz Beograda preporučeno poštom stigla na Brankovu adresu, dok se on iznenada odlučio da već sutradan, ujutro, sa njom brzim vozom krenu za Beograd želeći da završi još neke nezavršene poslove i vidi voljenog sinovca Gorana kao i ostale svoje najbliže.

- Trebalo je i ja tada da budem u Beogradu - nastavila je svoja sećanja Dobrila. - Zbog tog puta smo se poslednjeg dana Brankovog života 11. februara nekoliko puta susreli

Izučavao Brozovo poreklo
Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora

Tog dana došao je kod mene žaleći se da je premoren od stvaralačkog rada predloživši mi tog popodneva dok smo dole, u restoranu pili limunadu, da ode kod železničke stanice i nabavi vozne karte za jutarnji odlazak. Po dogovoru sačekala sam Branka u svojoj podstanarskoj sobici.

Stigao je oko 20.30 sati do mene zamolivši me da ga pričekam i da će doći nešto kasnije, a ako ne stigne doći će po mene njegov prijatelj - slikar Saša Nikolajević da me svojim kolima odveze do mesta gde ćemo se naći . Jer, morao je u međuvremenu da u svojoj podstanarskoj sobi dočeka neke najavljene poznanike iz Beograda za koje nije pokazivao naročito interesovanje da mi ih nije ni predstavio.

Kobno zanimanje

Pri tom je istakao da iste večeri pred put mora da ode u kafanu Lijepa mlinarica na zagrebačkoj periferiji, gde ga očekuje neko društvo pa je izrazio želju da ga tamo pratim. Priznao mi je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim studijama koje je tih dana čitao i proučavao. U tim studijama raspravljalo se o poreklu govora predsednika Josipa Broza.

Te naučne rasprave s analizama Titovog osobenog, izmešanog govora s asocijacijama na ruski, austrijski i nemački jezik ili izgovor, koje mi je Branko pokazao, imao je u džepu onog kobnog dana pod naslovom Lingvistička studija jezika koji se služi Josip Broz i Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama koje su posvećene Brozu.

Kao veoma radoznao istraživački duh, Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme te opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora pa ga je, pored odricanja od svog književnog dela u kome je bila i tada najbolja pesma o Titu, i to možda stajalo glave. Inače, ti rukopisi su tada kružili kod zagrebačkih intelektualaca.

Smatrajući da se tih separata treba što pre da oslobodi jer ih je bilo opasno držati kod sebe, pitala sam Branka ko su ti ljudi kojima treba da ih te večeri preda. Odgovorio je - "mafijaši", ne znam da li u šali ili zbilji. Ostavio mi ih je da ih pregledam te večeri dok se ne nađemo i sećam se da sam na jednoj u zaglavlju nacrtala violinski ključ. Kasnije, posle tragedije tu studiju sa tim mojim crtežima videla sam na islednikovom stolu, ali me on nije hteo ni saslušati...

Pod dogovoru, do mesta našeg susreta u Ksaveru dovezao me je Brankov drug - slikar Saša Nikolajević, koji je malo zakasnio. Bilo je zimsko, tmurno veče, Branko se ljutio zbog kašnjenja pa je žurnim koracima pohitao ka toj kafani, a ja sam ga jedva sustizala. Stigavši do osvetljenog ulaza u tu kafanu dok je okolo carovao mrkli mrak, Branko mi je rekao da ga tu pričekam petnaestak minuta, obećavajući da će me potom voditi na kolače u Esplanadu, a zatim, kao da je nešto predosećao, dao mi je dve vozne karte za sutrašnji put, gramofonske ploče s kompozicijama Čajkovskog poklonjene od nekog pristiglog Rusa, Heseovu knjigu "Igra staklenih perli" i "Večernji list".

Pored lingvističkih separata, znam da je Branko imao kod sebe još pregršt najnovijih pesama u rukopisu. Istovremeno sa Brankovim ulaskom u kafanu "Lijepa mlinarica", tu je pristigao automobil iz kojeg je izašlo nekoliko ljudi. Oni su ušli u kafanu dok je šofer snažno zalupio vrata od kola za sobom pa im se pridružio...

Dobri momak Žuća

Iz kafane spuštenih zastora na prozorima dopirala je galama. Stajala sam kraj obližnjeg drveta dok su, odjednom iz mraka, izronile preda mnom dve spodobe, neki pijani mladići. Zadrhtala sam do straha kada mi je jedan od njih prišao i unoseći mi se u lice, podrugljivim glasom, rekao: "Gospodična, sigurno čeka srpskog pjesnika? On će noćas u*****t, a daj da mi vodimo ljubav utroje!" Bila sam prosto ukočena od straha, glas mi se oduzeo, mislila sam da sam gotova, ali srećom da se nedaleko nalazio moj poznanik, jedan divan mladić, poštenjačina zvani Žuća "Probisvet", a taj nadimak mu je dat od milja, iz šale.

On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok nam se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci koja je živela u Americi. On je krenuo ka tim bezobzirnim, primitivnim pijancima s psovkom i ispruženom pesnicom dok su oni pobegli u mrak...’’

To bre, nije pesnik Branko Miljković, to je neka srpska verzija Džems Bonda:shock:
Ovo može opušteno da se prebaci na politiku, to je po meni pravi forum, jer ovo nema nikakve veze sa književnošću

Zbog toga i postoje ovakve teme da bi uputile neupućene, da i pored onoga što misle da znaju, ipak shvate da ne znaju.

Da, postoje neupućeni, ali oni se mogu ''uputiti''.
Gori su ''pogrešno upućeni''...Oni mogu ostati takvi ceo život

Meni zapravo nije jasno šta tebi ovde smeta?

Podsticanje pomenutih neupućenih, što ti nisi,ti spadaš u ove ''pogrešno upućene'' na verovanje o svetskoj zaveri protiv Srba I to je ok, ovo je slobodna zemlja,ali treba stvari zvati pravim imenom.