***
Preuzeto iz Dnevnika jednog psihologa...
***
Da li vam se nekad desilo recimo da ste jednostavno ljubomorni na sve i da zbog toga SVE mrzite...A opet nekako u isto vreme i volite; i uvek izgleda kao da, eto samo fali jos "nesto", mozda samo neka mala stvar i sve ce se promeniti...pocecete voleti ostale bezrezervno i stvari ce krenuti biti bolje i bolje...
Ali kako? Kako voleti ostale kad smo svi toliko razliciti? Covek sa BMW-om parkirao se kod komsije...Vidim to kroz prozor. U isto vreme javlja se osecaj mrznje, ne znam ga, ne znam njegov zivot, njegove probleme...ali nervozno skacem prema prozoru sa podignutim pesnicama, svaki misic na licu mi se grci, kroz glavu prolazi milion neispunjenih zelja...i tako mnogo njih se na zalost moze ispuniti samo u proslosti...znaci NIKAD! Nema nikakve sanse da ce se ispuniti. Znam. Nemaaa! Da cu moci od caleta uzeti njegova kola i dovesti se ispred (odavno vec bivse) srednje, da cu biti pozvan bas kod "tog" lika na njegov 18. rodjendan...Nece se ispuniti. Skola je odavno prosla, taj lik sada ne slavi 18. vec 28. rodjendan...Ima devojku, mozda vec zenu...Nase prijateljstvo se i zavrsilo bas iz tih razloga, sto sam se uvek osecao nekako inferiornim pored njega iako sada kazem da sam ga izuzetno voleo...
Da li je sve to samo u mojoj glavi pitacete? Pa jeste sigurno, ali isto tako znam da sve ima svoje uzroke i posledice, da li cete biti tako vicni da njih istaknete i da mi o njima vise kazete?
Prolazim kroz grad...Prelepo vreme, vidim jednog drugara kako se ljubi sa devojkom...naravno kao i svi danas u toj situaciji, pravi se i da me ne poznaje, okrece glavu prema njoj i ne javlja mi se. Odjednom vise nisam ni svestan onoga o cemu sam razmisljao...taj dogadjaj mi prekida tok svesti, neko bi rekao "najmracnije" ali ja bih rekao slike na koje sam vec toliko navikao u mojim mislima prolaze mi kroz glavu...ali ne, nemam vise snage ni za konstruktivnije stvari, kako bih imao za to...Ili je to strah?
Pa ako jeste, opravdan je, oni ce uvek biti brojniji od mene, jer oni su ti SVI, "oni" su moji drugari, moji frizeri, komsijski prodavci, sponzoruse u kaficima, kolege sa posla, politicari iz skupstine, svestenici, psiholozi, knjizevnici...oni su svi. Cak i da sam najmocniji covek na svetu tesko da bih mogao protiv svih njih zajedno! Grupa mladica u nekom fancy automobilu pokusava da popne auto na previsok ivicnjak, tako sam ih primetio. iako zurno prolazeci...automatski istog trenutka javlja se nekontrolisana zelja da budem tamo unutra, da budem jedan od njih, ili da ih "posedujem" kao u onim horror filmovima, da vidim sve njihove strahove, istine, potajne zelje...Kako odmicem ulicom njihov broj raste, sada je tu drugar sa devojkom, njih cetvoro u kolima, prodavac pereca, zgodna devojka na autobuskoj...Neee, ne mogu da podnesem da nisam jedan od njih!! Mogao bih da pridjem devojci, ali kao i obicno nalazim neki izgovor. Uostalom, zasto ona ne prilazi meni? Prevrcem kroz glavu ljude koji bi isto tako reagovali kao i ja u istoj situaciji, prolazim kroz misli onih koje vec "posedujem", svi mi se cine odvratni...Interesantno: Zasto uvek mrzimo i omalovazavamo ono sto vec imamo? Kao nije nam vazno. I tek kada to nesto nestane, kada ponovo predje u domen onoga sto zelimo "posedovati", postici, pridobiti, oteti...tek tada ponovo dobija svoju pravu vaznost, svoje pravo svetlo, tek tada kazemo "pa covece to je bila vredna stvar!"
Napetost. U sobi izgleda toplo, ali kao da drhtim...od straha. Vise ne postoji sigurno mesto, nema vise "oaza" i uljuljkujucih melodija koje bih slusao iznova i iznova...odavde se vise ne moze nigde pobeci.
Opsta nesigurnost, neizvesnost...I samo kao jedna slika decaka koji pokusava da stigne "neke tamo", makar bili oni i bliski ljudi, koji odlaze nekim vozom na neko lepo i predivno mesto svog ispunjenja...I gle kako se to desava bez napora, spontano, kao da su ceo zivot znali da ce tamo da otputuju, kao da im je to vec a priori dato, deo njih...Za razliku od mene koji sam do te iste stanice dosao ogromnim naporom, kroz stalno preispitivanje, podsmeh, zaljenje, izvrgavanje ruglu...Godine su prolazile...I mrznja ogromna i neopisiva koju "obican" ljudski duh ne moze vise kontrolisati, taj ogroman teret zbog koga me kondukter ne pusta da se ukrcam na voz, jer ni desetine lokomotiva ne mogu pokrenuti iz mesta to sto nosim sa sobom; od ovog mesta ne mogu dalje da ih pratim, ali znam da imam zelju, i znam isto tako da je ta mrznja, sve to, nekako povezano sa njima, da je sve jedna velika nepravda...
I tu dolazimo do pitanja o pravdi...Ne postoji pravda. Da postoji, ne bi milioni dece sirom Afrike umiralo od gladi, ne bi se stotine hiljada njih radjalo nesposobnima...U krajnjem ocaju izgovaram reci, trazim moc koja ce nas unistiti sve, i voz, i njihove pateticne zagrljaje i nepostojecu pravdu...i mene samog...ali moja zelja ne nailazi na odobrenje. Jer sve stvari traze kompenzaciju, traze zamenu jedne vredne stvari za drugu, a ja vise nemam sta da dam...Mogu da dam samo ono sto dobijem kao ispunjenje...I to je taj zacarani krug; sada se uloge menjaju i oni sada vide kroz mene, znaju moje STRAHOVE i ISTINE, smeju mi se "ah, koja budala"...jer nema razumevanja i nema postovanja medju ljudima, ne trazite ga jer ga od drugih ne mozete dobiti, tuzna je to ali jednostavna cinjenica...
Zajedno mogli bismo da budemo tako srecni, ali uz sve te razlike...Razumem vas sve, jer jos jednu stvar sam tokom vremena stekao, vidim kroz vas...Znam sve vase potrebe, zelje i ceznje...Ali tuzno je, tuzno to sto zajedno ne mozemo da ih zadovoljimo. Povredili ste me u proslosti, ostavili me da sam sagradim citav jedan novi svet, cak mi se i sada neki od vas podsmevaju, vase male "neslane sale" ja vidim drugacije budite sigurni u to, ali zasto??
Kako je moguce da samo vi sve dobijate naizgled lako, bez napora, rodjeni ste sa tim, da vasi tokovi zivota uvek idu tako idealno, da u skolici imate simpatiju, u skoli devojku, vec posle skole i zenu, caletovu kucu, kumova kola, 13 ari placa od dede...Na moju rodjendansku zurku jos kao klinac je dosao: niko. Bilo je vrlo zanimljivo moram priznati. Hvala vam drugari. Ne verujem da ce iko od vas ikada biti u prilici da mi odgovori na ovo, ali utoliko je pitanje smelije. Ja mozda jesam gresio, i kao klinac, ali moja greska je bila ta iz neznanja. Ko je od vas imao toliko smelosti da mi pomogne da RAZUMEM neke stvari umesto da me stalno osudjujete zbog nasih razlika, niko!?
A onda kada vam kazem da sve razlike treba unistiti i stvoriti jedinstvo vecne snage i moci, smatrate me rasistom?! Fanatikom!? Tako kazete vi.
Zakoni ove zemlje mogu vas zastiti fizicki, zakoni vanzemaljski mogu vas zastiti duhovno, ali jedno ne mozete zastiti, bas ono licno vase za koje se ljudske duse tako nemilosrdno bore, i sto je i vase vecno prokletstvo, vasa OSECANJA...Uvek cu vas naci jer sledim samo osecanja; ono sto je obelezje vaseg zivota ali i kljuc vaseg unistenja!! Pamtite moje reci, Univerzum se zavrsava u jednoj tacki, jednom cete svi doziveti isti bedan kraj.
...
Zauvek Vas,
Preuzeto iz Dnevnika jednog psihologa...
***
Da li vam se nekad desilo recimo da ste jednostavno ljubomorni na sve i da zbog toga SVE mrzite...A opet nekako u isto vreme i volite; i uvek izgleda kao da, eto samo fali jos "nesto", mozda samo neka mala stvar i sve ce se promeniti...pocecete voleti ostale bezrezervno i stvari ce krenuti biti bolje i bolje...
Ali kako? Kako voleti ostale kad smo svi toliko razliciti? Covek sa BMW-om parkirao se kod komsije...Vidim to kroz prozor. U isto vreme javlja se osecaj mrznje, ne znam ga, ne znam njegov zivot, njegove probleme...ali nervozno skacem prema prozoru sa podignutim pesnicama, svaki misic na licu mi se grci, kroz glavu prolazi milion neispunjenih zelja...i tako mnogo njih se na zalost moze ispuniti samo u proslosti...znaci NIKAD! Nema nikakve sanse da ce se ispuniti. Znam. Nemaaa! Da cu moci od caleta uzeti njegova kola i dovesti se ispred (odavno vec bivse) srednje, da cu biti pozvan bas kod "tog" lika na njegov 18. rodjendan...Nece se ispuniti. Skola je odavno prosla, taj lik sada ne slavi 18. vec 28. rodjendan...Ima devojku, mozda vec zenu...Nase prijateljstvo se i zavrsilo bas iz tih razloga, sto sam se uvek osecao nekako inferiornim pored njega iako sada kazem da sam ga izuzetno voleo...
Da li je sve to samo u mojoj glavi pitacete? Pa jeste sigurno, ali isto tako znam da sve ima svoje uzroke i posledice, da li cete biti tako vicni da njih istaknete i da mi o njima vise kazete?
Prolazim kroz grad...Prelepo vreme, vidim jednog drugara kako se ljubi sa devojkom...naravno kao i svi danas u toj situaciji, pravi se i da me ne poznaje, okrece glavu prema njoj i ne javlja mi se. Odjednom vise nisam ni svestan onoga o cemu sam razmisljao...taj dogadjaj mi prekida tok svesti, neko bi rekao "najmracnije" ali ja bih rekao slike na koje sam vec toliko navikao u mojim mislima prolaze mi kroz glavu...ali ne, nemam vise snage ni za konstruktivnije stvari, kako bih imao za to...Ili je to strah?
Pa ako jeste, opravdan je, oni ce uvek biti brojniji od mene, jer oni su ti SVI, "oni" su moji drugari, moji frizeri, komsijski prodavci, sponzoruse u kaficima, kolege sa posla, politicari iz skupstine, svestenici, psiholozi, knjizevnici...oni su svi. Cak i da sam najmocniji covek na svetu tesko da bih mogao protiv svih njih zajedno! Grupa mladica u nekom fancy automobilu pokusava da popne auto na previsok ivicnjak, tako sam ih primetio. iako zurno prolazeci...automatski istog trenutka javlja se nekontrolisana zelja da budem tamo unutra, da budem jedan od njih, ili da ih "posedujem" kao u onim horror filmovima, da vidim sve njihove strahove, istine, potajne zelje...Kako odmicem ulicom njihov broj raste, sada je tu drugar sa devojkom, njih cetvoro u kolima, prodavac pereca, zgodna devojka na autobuskoj...Neee, ne mogu da podnesem da nisam jedan od njih!! Mogao bih da pridjem devojci, ali kao i obicno nalazim neki izgovor. Uostalom, zasto ona ne prilazi meni? Prevrcem kroz glavu ljude koji bi isto tako reagovali kao i ja u istoj situaciji, prolazim kroz misli onih koje vec "posedujem", svi mi se cine odvratni...Interesantno: Zasto uvek mrzimo i omalovazavamo ono sto vec imamo? Kao nije nam vazno. I tek kada to nesto nestane, kada ponovo predje u domen onoga sto zelimo "posedovati", postici, pridobiti, oteti...tek tada ponovo dobija svoju pravu vaznost, svoje pravo svetlo, tek tada kazemo "pa covece to je bila vredna stvar!"
Napetost. U sobi izgleda toplo, ali kao da drhtim...od straha. Vise ne postoji sigurno mesto, nema vise "oaza" i uljuljkujucih melodija koje bih slusao iznova i iznova...odavde se vise ne moze nigde pobeci.
Opsta nesigurnost, neizvesnost...I samo kao jedna slika decaka koji pokusava da stigne "neke tamo", makar bili oni i bliski ljudi, koji odlaze nekim vozom na neko lepo i predivno mesto svog ispunjenja...I gle kako se to desava bez napora, spontano, kao da su ceo zivot znali da ce tamo da otputuju, kao da im je to vec a priori dato, deo njih...Za razliku od mene koji sam do te iste stanice dosao ogromnim naporom, kroz stalno preispitivanje, podsmeh, zaljenje, izvrgavanje ruglu...Godine su prolazile...I mrznja ogromna i neopisiva koju "obican" ljudski duh ne moze vise kontrolisati, taj ogroman teret zbog koga me kondukter ne pusta da se ukrcam na voz, jer ni desetine lokomotiva ne mogu pokrenuti iz mesta to sto nosim sa sobom; od ovog mesta ne mogu dalje da ih pratim, ali znam da imam zelju, i znam isto tako da je ta mrznja, sve to, nekako povezano sa njima, da je sve jedna velika nepravda...
I tu dolazimo do pitanja o pravdi...Ne postoji pravda. Da postoji, ne bi milioni dece sirom Afrike umiralo od gladi, ne bi se stotine hiljada njih radjalo nesposobnima...U krajnjem ocaju izgovaram reci, trazim moc koja ce nas unistiti sve, i voz, i njihove pateticne zagrljaje i nepostojecu pravdu...i mene samog...ali moja zelja ne nailazi na odobrenje. Jer sve stvari traze kompenzaciju, traze zamenu jedne vredne stvari za drugu, a ja vise nemam sta da dam...Mogu da dam samo ono sto dobijem kao ispunjenje...I to je taj zacarani krug; sada se uloge menjaju i oni sada vide kroz mene, znaju moje STRAHOVE i ISTINE, smeju mi se "ah, koja budala"...jer nema razumevanja i nema postovanja medju ljudima, ne trazite ga jer ga od drugih ne mozete dobiti, tuzna je to ali jednostavna cinjenica...
Zajedno mogli bismo da budemo tako srecni, ali uz sve te razlike...Razumem vas sve, jer jos jednu stvar sam tokom vremena stekao, vidim kroz vas...Znam sve vase potrebe, zelje i ceznje...Ali tuzno je, tuzno to sto zajedno ne mozemo da ih zadovoljimo. Povredili ste me u proslosti, ostavili me da sam sagradim citav jedan novi svet, cak mi se i sada neki od vas podsmevaju, vase male "neslane sale" ja vidim drugacije budite sigurni u to, ali zasto??
Kako je moguce da samo vi sve dobijate naizgled lako, bez napora, rodjeni ste sa tim, da vasi tokovi zivota uvek idu tako idealno, da u skolici imate simpatiju, u skoli devojku, vec posle skole i zenu, caletovu kucu, kumova kola, 13 ari placa od dede...Na moju rodjendansku zurku jos kao klinac je dosao: niko. Bilo je vrlo zanimljivo moram priznati. Hvala vam drugari. Ne verujem da ce iko od vas ikada biti u prilici da mi odgovori na ovo, ali utoliko je pitanje smelije. Ja mozda jesam gresio, i kao klinac, ali moja greska je bila ta iz neznanja. Ko je od vas imao toliko smelosti da mi pomogne da RAZUMEM neke stvari umesto da me stalno osudjujete zbog nasih razlika, niko!?
A onda kada vam kazem da sve razlike treba unistiti i stvoriti jedinstvo vecne snage i moci, smatrate me rasistom?! Fanatikom!? Tako kazete vi.
Zakoni ove zemlje mogu vas zastiti fizicki, zakoni vanzemaljski mogu vas zastiti duhovno, ali jedno ne mozete zastiti, bas ono licno vase za koje se ljudske duse tako nemilosrdno bore, i sto je i vase vecno prokletstvo, vasa OSECANJA...Uvek cu vas naci jer sledim samo osecanja; ono sto je obelezje vaseg zivota ali i kljuc vaseg unistenja!! Pamtite moje reci, Univerzum se zavrsava u jednoj tacki, jednom cete svi doziveti isti bedan kraj.
...
Zauvek Vas,
..... E lud si skroz, ma procitaj ja sam samo na brzinu. . .
