Božidar Vuković, 1530-e

Q. in perpetuum hibernum

Stara legenda
Poruka
88.127
Crnogorski štampar Božidar Vuković, u Veniciji:

Из града Подгорица која је у земљи Диоклитијској

Извољенијем Отца, сапоспешенијем сина и савршенијем Светаго Духа, иже от небитија ва битије Словом приведи васачаскаја, саздави чловека, и положи јего ва рај пиште божаставније наслаждати се. Паки же преступљша и отвржена бившаја, и васем родом иже по њем бившим самрт исходатај. И бе видети рода човеча от дјавола мучима. На саздави, не остави сазданије своје ва конац погибнути. Благоизволи неизречени исплни савет ва приснодеву Марију васели се и рожд се без матере на небеси, на земљи без отца роди се. Пребист же на земљи са плтију, јако и човек, пострадав, вазнесе се. Темже даст нам писанија ва њих же пророци јако ва царских скровиштих положи неисташтимоје богатаство.
Темже и аз Христу раб, Божидар Вуковић, отачаством от града нарицајемаго Подгорица, јеже јест ва странах Диоклитијских, трудољубазно важделех от јуности мојеје заради божаставних књиг, Богу поспешствујушту ми, саставих форми, и саписах сију душеспаснују књигу ва туждеј земљи, ва странах италских. И валожихом ва њих избрано, јеже бивајут удоб носима ходештим ва пут. Мољу ви, отци и братија, појуште, или чтуште, исправљајте, благословите, а не клнете, и да обојим улучим милост Христову зде, и таможе светом васи озарим се, славеште Отца и Сина и Светаго Духа, и ниња и присно и ва веки веком. Амин
Повеленијем господина Божидара војеводе трудих се о сих саписанијих аз грешни и мањши ва иноцех и јеродијакон Мојси от српскије земљи, отачаством же от места нарицајемаго Будимља. Темже колене преклон, мољу се и милиседеју, појуштим или чатуштим, или преписујуштим, аште будет што погрешено, љубве Христове ради, исправљајте, и нас, усрдно трудивших се, благословите, а не клнете, поњеже не писа Дух Свети ни ангел, на рука грешна и брена и Дух унили, окајани и грешни.
Ва време же то начелство држештому ва велеславнем месту Венетијани великому дуксу Андреа Грити. Тогда же васточним странам обладајуштому великому амирех султан Сулејману.
Савршише се сије светије књиги, ва њих же саписахом синаксар без тропарих и часословац имеје ноштнују и дневнују службу и молитви различније о умиљенији душевнем, и акатисто пресветије Богородице, и паки саписах параклисе светим по данех седмичним и службу светаго васкрсенија, и нека житија и мученија светим, ва двоје књиг, и славе, катавасије васего лета празником избраним, и к тому приписахмо катизму 9, и 17, и опело литургијам и пречистије по грчаскому језику, и пасхалију Дамаскинову.
Савршише се сије књиги от битија ва лето 7044, а от рождаства Христова 1536, круг слнцу 16, луни 14, вије злато число 17, индиктион 9, темелије 7, епахта 6, месеца априлија 26. дан, у Бнецијех.


Onda:

Извољенијем Отца и сапоспешенијем Сина и савршенијем Светаго Духа, аз грешни и мањши ва чловецех, недостојни Христу раб Божидар Вуковић, пришадшу ми от отачаства мојего от земље Диоклитијске јеже јест ва пределех македонских от града нарицајемаго Подгорица близ сушту града глагољемаго Диоклитије, јегоже некогда сазида Диоклитијан кесар ва име своје, и дошадшу ми ва граде Венетијани, видех састављајуштих божаставнаја писанија на типарех Фруги же и Грки и иније језики, желанијем важделех и наша србскаја же и блгарскаја такожде на типарех саставити. Молих се васеблагосрдому чловекољубцу Богу, вазвргох себе на пучину неизчрпајемаго благоутробија јего, да поспешит ми на сија до савршенија, аште будут угодна всеблагому Христу владице мојему. Богом сведетељствују не дах себе ни мала покоја, мало же и очима мојима дреманије, ни поштедех от имени мојих, јеже ми дал јест Господ, дондеже извести ми дело на савршеније. Се благодетију Христа мојего владики на савршеније дела приспех, и саврших ва туждеј земљи васака писанија црковнаја велицеми словеси. И другије књиги саписах помањшими словеси, иже ва пут ходештим удоб носима бивајут. И аште всеблаги Господ Бог поспешит ми хошту принести васе типари, великије же и малије ва својем отчаству, да исплним васако недостатачаство ва божаставних црквах књиг, јеже јест умаљеноје иноверними језики.
Тем же колене преклон, мољу се и милиседеју појушим или чатуштим, или преписујуштим, аште будет што погрешено, исправљајте и благословите, а не клнете, да и ви сподобите се услишати страшнаго и нелицемернаго судије благи он ответ: "Придете, благословени отца мојего, наследујте уготованоје вам царствије от сложенија миру, јегоже буди улучити васем нам, славешт васи купно Отца и Сина и Светаго Духа, и ниња и присно и ва веки веком. Амин.
Повеленијем господина Божидара Вуковића од Ђурић, Подгоричанина, трудих се о сих саписанијих, аз окајанејши и мањши ва иноцех јермонах Пахомије от остров Диоклитијскаго језера. Мољу ви, отци и братија, аште будет что погрешено, појуште, љубве ради Христови, исправљајте, и нас о сем усрдно трудивших се благословите, а не клнете, поњеже не писа Дух Свети, ни ангел, на рука грешна и брена, и дух унили, окајани и грешни.
Савршише се сије светије књиги, ва њихже саписахом синаксар без тропарих и часословац, имеје ноштнују и дневнују службу и молитви различније о умиљенији душевнем и акатисто пресветије Богородици, и славе и катавасије васего лета празником нарочитим. И паки саписах параклисе светим, по данех седмичних, молабни и службу светаго васкрсенија, и некаја житија и мученија изабраним светим ва двоје књиг.
Сије савршихом ва лето 7029, а от рождаства Христова 1520, круг слнцу 1, а луни 18, индиктион 10, епахта 1, месеца марта 6. дан, у Бнецијех.


Те,

Војвода не спава док Теодосије и Ђенадије раде

Божаством својим прослављајеми ва Тројици Бог наш, и посилаје љубештим јего благодет пресветаго Духа иже истиноју вероју, и тем же напоими от неприкосновенаго божаства јего васијаше светила васему миру исплњајушта Божија хотенија по божаставному самотренију, наитијем Светаго Духа, реку же убо, о њем божаставним мужем Иоану Дамаскину, и Козми, и Ијосифу предаше же убо нам сију душеспаснују књигу, глагољеми Октоих, јеже вазвестише нам песнословити, ва трислнчнем божастве трисветими гласи ангелскими, славословимаго ва вишњих, изобилствовахом писанија пок(аја)нију наставника, ка Богу примиреније и васаким грехом потребљеније и ка божаставним стазам шаствије творити, приходештим са вероју, и срдачноју љубовју.
Паки же по милости великаго Бога нашего И(с)у(са) Христа и благодети и дару Светаго Духа, аз грешни Божидар Вуковић, отачаством от Диоклитије јеже јест ва пределех мађедонских, подвигохом се на сије божаставноје дело, јеже желах от јуности мојеје, и са васеју срдачноју љубовију потрудих, обаче же ни сна својима очима дах, ни поштедех от именија мојего, јеже ми дал јест Бог, дондеже придох на савршеније светије књиги сије, рекоми Октоих, Богу поспешаствујушту ми, саписах и саврших са великијем трудом ва западних странах. Обаче же мољу се васакому појуштому, или чатуштому, или преписујуштому, благословите, а не клнете, и да вси пребудемо ва благословенији Христове ва дан судњи и ва веки. Амин.
Повеленијем господина Божидара војеводе трудихмо се се о сих писанији, смерени ва иноцех свештеници Теодосије и Ђенадије парајеклисијарх монастира светаго Сави Србскаго иже јест ва Милешеви, отачаством же от места Пријепоља. Тем же молимо се појуштим, или чатуштим, или преписујуштим, аште будет что погрешно, исправљајте, и нас гешних рукоделисавших, сије, благословите, а не клнете, да и ви улучите јакоже Израиљ Вааламово: " Благословеште благословени, клнуштеј же проклети".
И да васи обрештемо благословеније господње, и того заповедем поспешаници будемо, салавеште Отца и Сина, и Светаго Духа, и ниња и присно, и ва веки веком. Амин.
Саврши се сија књига от битија ва лето 7 тисуштно и 45, а от рождаства Христова тисушта и 537, круг слнцу 17, луни 15 индиктион 10, темелион 7, епахта 7, златоје число 17, месеца ијулија 27, дан, у Бнетцијех.
 
A i:

Поклањајем се тебе ва Тројици славими Боже, перевечноје јестатсво, пребогатоје и некончајемо величаство, неизследимаја сило, неизреченаја области, премудрости источниче, благости ва истину неизследимаја, иже једине имеје бесмртије, ва свете живи неприступнем сатвориви небо и земљу, и море и васа јаже ва њих, иже от небитија ва битије Словом приведи васачаскаја, и по савршенији делом, прст вазам от земље, саздав чловека јегоже образом својим почат, и саглаголника себе садела и васем видимим тварем начелника сатвори, и васа повиновати се јему покори и положи јего ва рај пишти божаставније наслаждати се. И сему завидев, дијавол, првоје убо преластив прваго чловека Адама својеју женоју Евоју, и преступиста заповеди Божије вакушенијем древа, и изгнан бист от раја, и от божаставније жизни ва мир сападеније васему роду исходатај. По семже преласти и прочеје чловеки, јеже оставити Бога и поклањати се бездушним идолом. Последиже они божаставни мужије Енох, Ноје, Мелхиседек, Аврам и Исак, Ијаков непасанми и књигами просвештаху се, на самисал имуште чист, и савршену веру Духа Светаго сијанијем просвештаху се, и тако Божија хотенија ведејаху Богу самому беседујшти им, усти ка устом. Потом же Мојси глагоље Богови лицем ка лицу иже и начртаније скрижали пријет от њего, и сих, по жестосрдију законаго ради измењенија сакруши. На изјављенми пророчаскими варазумљаје и вазводе, и васачаски благодатељствује, и закон даст на помошт, и пророци превазвестише јеже ка земљаним того пришаствије, и јеже от Деви неизреченоје и веком несказаноје ваплаштеније. По сихже јединородни Син и Слово Божије не сатрпе видети рода чловечаја дијаволом мучима преклон небеса и саниде на земљу, и образ рабји пријем, и плт васпријем от пречистије и неискусомужније Деви Марије Богородице, и са чловеки поживе кроме греха, творе знаменија и чудеса велија. Дајет слепим зреније, хромим хожденије, слухије исправљаје, беси изгоне, мртвије васкрешаје. Паки же нас ради, вољеју пострадав, рспет се и погребен бист. И трети дан васкрсе поправ ада, и суштеје са Адамом ва Адове тамници отреши от уз. И са славоју вазнесе се на небеса, и седе о деснују Отца. Апостоли же наитијем по рожденију божаставнога Духа, благодат васпријеше, и јеже проповеданијем светаго и божаставнаго евангелија, благочастија васељенују исплнише, идолскоје же помраченије исповргоше. Многострадални же мученици тело своје на рани предаше, и крв своју пролијаше божаставноју љубовију палими и нетленије васпријеше венце. Преподобни же просијаше јако светила сијајуште ва мира иже истиноју вероју темже иже и напојими от неприкосновенаго божаства јего, васијаше светила васему миру исплњајуштаја Божија хотенија по божаставному самотренију наитијем Светаго Духа. Реку же иже ва светих си свети канонотворци Дамаскин же и Козма, и сим подобни иже красна житија светим јако умети ваменише, предаше же нам сију и душеспаснују књигу, глагољеми Саборник, иж же имена васем светим изабраним, пророком, и апостолом, светитељем и преподобним, и прочим светим ва летноје обхожденије, ва њем положихом служби са агрипинијам иже имејут славословије и прочаја, јакоже красними цветци рајсцими украшајем се поминајуште тех прекраснаја бденија и пенија и васеноштнаја славословија паче меда сладчајшаја гртану.
Темже извољенијем великаго Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа и благодети дару Светаго Духа, аз грешни Христу раб, Божидар Вуковић, отачаством от Диоклитијских странах, ва пределех македонских, от града сушту глагољемаја Подгорица, видевши последњими временми от иноверних језик великоје раздрушеније и попереније светих црков и умаљеније божаставних књиг, и сего ради обрешташу ми се ва западних странах италских, ва мирославствујуштем месту Венетијане, уведев јако васа житија сего сујетна и маловременаја преходештаја, и сабирах, елика убо вазмогох умом постигнути јаже бити ка просвештенију и светлости светих црквих, Богу поспешаствујушту ми ка желанију мојему, сатворих от двоју рук слова инем подобијем јеже саписах и саставих сију божаставнују и многонарочитују књигу глагољеми Саборник, иже валожихом ва њем служби светим изабраним праздником са обличијем образа их, от месеца сектемврија до месеца августа. И к тому приложихом пасхалију Кирила Филозофа са слнчним и луновним кругом. Бог вест никако же не дах себе покоја, обаче же ни веждам мијим дреманија, и от богоданаго ми именија не поштедех, дондеже приспех на свршеније делу. Сего ради мољу се васакому појуштому, или чатуштому, или преписујуштому, љубве Христове ради, благословите, аште ли што будет сагрешено, исправљајте, а не клнете, и јуже васем благословештим, благодат получити, от Господа Бога и Сина нашего Исуса Христа, јемуже слава и држава, ва бесконечније веки. Амин.
Повељенијем господина Божидара војеводе трудих се о сем писанији, аз грешни, многоокајањејши и мањши ва иноцех јеродијакон Мојси, от монастира глагољемаго Дечанох иже јест ва странах македонских, близ великих гор, отачаством же от места нарицајемаго Будимља, близ монастира Шудикове.
Мољу ви отци и братија, и коленом касају се, аште не рукоју, на језиком, аште будет што погрешено, појуште, љубве ради Христове, исправљајте, и нас, усрдно трудивших се о сем, благословите, а не клнете, да и ви улучите услишати страшнаго и нелицемернаго судије глас, јеже речет ка о деснују стојештим: "Придите благословени Отца мојего и наследујте уготованоје вам царствије от сложенија миру, их же буди всем нам получити благодетију и чловекољубијем Господа нашега Исуса Христа, са њим же Отцу ва купе са Светим Духом, слава, држава, част и поклањаније, ниња и присно, и ва веки веком. Амин.
Тогда же четирем чувствијам бити светими и великими васељенскими патријарси ва Константину граду, новом Риму, престол обдржешту васељенскому пеатријарху, кир Јеремије, ва Александрији же, кир Ијоаким, папа и патријарх, ва Антиохије же владичаствујушту великому патријарху кир Михаилу, Ијерусалимским же престолом светитељствујушту, кир Ђерману патријарху.
Јакоже бо плавајуште ва пучине морсцеј обуревајеми, желајут прити ва пристаниште благоотишно, сице и пишуштеј желајут постигнути ва конац пишемије књиги. Се и ми благодетију Христовоју достигохом. Та бо јест зачело и савршитељ васакому делу благому, јемуже слава ва веки. Амин.
Поче се писат сија светаја и божаставнаја књига месеца ијунија 11 дан, а саврши се месеца ђенуарија 19. дан, у Бнетцијех, при великом дуксу Андреју Грити, начељствујушту јего ва време то
Саврши се сија светаја и божаставнаја књига, глагољеми Саборник, от битија ва лето 7046, а от рождаства Христова 1538, круг слнцу 18, а луни 16, индиктион 11, основаније 29, златоје число 19, епахта 1, месеца ђенуарија 19 дан, у Бнетцијех.
 
Ето, слаже се и Подгоричанин да је Диоклија српска земља. Наравно уз оне повеље (од којих се многим новонасталим национима диже коса на глави), знамо да у данашњој Црној Гори живе потомци Срба (увијек на првом мјесту), Влаха (сматрам да су то србизовани Арбанаси), Арбанаса и Латина.
 
Iz svojeručno pisanoga testamenta, Božidara Vukovića (1533):

Božidar Vuković:
A u vezi s gore pomenutim posjedom, ako ne bude muških nasljednika, kao što sam naprijed pomenuo, neka taj posjed pripadne grčkoj crkvi Sv. Đorđa, uz ovaj uslov: da drži jednog srpskog popa da služi u toj crkvi, i da svake sedmice služe četiri mise i pet koljiva za dušu moju i naših ranije umrlih. Ako se ne nađe Srbin pop, neka se postavi grčki pop, i mora da izvršava ovaj nalog, kao što je gore zapisano.
 
A Vićenco, sin Božidara Vukovića Podgoričanina kaže da ima slavne pretke srpske zemlje još od Kontantina?!?! :eek:
Car Konstantin je živio u 4. vijeku, a seoba Slovena je bila u 7. vijeku. Dakle Vukovići pojma nemaju da su Srbi Sloveni, da nijesu starosjedioci. Oni tvrde da su od srpskih vladara ali i da su starosjedioci! :lol: Zašto bi oni i znali za seobe Slovena? Istorijska nauka tada nije ni postojala. Koju su knjigu mogli da pročitaju Vukovići :think: da bi u njoj saznali da su Srbi doseljenici sa dalekog sjevera, a ne starosjedioci kao što Vukovići misle. Koju? :think:

Epistola gospodina Vićenca Vukovića

U Isusu Hristu mnogo poštovanim ocima, patrijarsima, arhiepiskopima, biskupima, jerejima, kaluđerima, i ostalim redovnicima, i toliko pobožnim vladarima i kraljevima Macedonije, Šervije, Bosne, Srimske zemlje, i ostalim hišćanskim kneževima, velikim i malim književnicima ovoga jezika, kao braći, gospodi, i zemljacima svojim, Vićenco Vuković, a latinskim jezikom "Dela Veća" nazvan, velemilo pozdravljenije.
Očito se zna, braćo i gospodo u Krstu poštovana, da pravo plemenito dilo naše ne može biti potvrđeno samo plemenitom krvlju, jer se dobra i časna dila ne nasliduju, kao što pobožni Matijaš, ugarski kralj svidoči, govoreći: "Onaj je plemenitog i gospodskog roda, koga njegova čestita dila i velja dobrota, u plemstvu potvrđuju, uzvišujući ga", kako Isus Hristos u svojem svetom Jevanđelju govori: "Da ne može rđavo stablo, dobar plod davati, niti plemenito stablo rđav plod rađati".
I kao što se plemenito stablo, po plodu svom poznaje, tako se i veličina plemenitosti, po časnim dilima mjeri.
Zač(as) da ostavim na stranu priče. i mnogo govorenje, i da se vratim na našu zamisao, za uspomenu na svoga poštovanoga gospodina oca, vojvodu Božidar Vukovića, radi učvršćivanja vire Hristove, i pomoći narodu njegovom; da se ugledam, prema svojim mogućnostima, na pretke koji potiču od plemena pobožnih vladara srpske zemlje, od Beloga Konstantina Prvog, počev od pobožnog i prvog hrišćanskog cara, do vremena slavnoga Vuka despota, i Branka Vukovića, i Stefana despota, kako se nalazi u rodoslovu kraljeva i careva srpskih.
On nije štedio ni bogatstva, ni svoga zdravlja, misleći danju i noću, kako da pomogne svome narodu. I to je poznato iz prvih štampaanih knjiga Svetoga Pisma; ako ste čitali, shvatili ste ! Budući na samrtnoj postelji, poželje da umre u svojoj otadžbini. I tako je, po smrti njegovoj, s veljim potroškom, iz daleke zemlje, ljeta Gospodnjega 1540, prenijeto njegovo mrtvo tijelo u otadžbinu, i pokopano u crkvi Starčeve Gorice, na Skadarskom jezeru.
Zato, poslije smrti moga poštovanoga gospodina oca, naprijed spomenutog, ja, Vićenco, sin njegov, ne mogavši, drukčije u ovo vrijeme, svojim rođacima i svojoj otadžbini, stalno biti od koristi, sa velikim potroškom, napravih slova, i druge potrebne stvari za štampu, iz knjiga Svetoga Pisma, Davida proroka, što se Psaltir zove, na utihu tila vašega, i spas duša vaših od svakoga bluda i falsita. Poslije velikog truda mudrih ljudi, izrade ukrasa, štampan je, na hvalu Isusa Hrista, i veselje mojih rojaka i moje otadžbine, i na radost svih hrišćana koji trpe svaku patnju na ovom svitu, umiru radi Hrista. I kao što plemeniti krin, svojim mirisom prevazilazi svako cviće, tako i Psaltir prevazilazi sve knjige Svetoga Pisma, u kome su sva proročanstva Hristova skupljena.
Zato svim srcem, molim vašu dobrotu, ako nađete staru knjigu pisanu u srpskoj zemlji, pošaljite mi je, da je štampam, za spomen precima, i hvalu Hristovu, kako bi mogli ući u Njegovo sveto kraljevstvo, u koje će nas privesti Otac i Sin i Sveti Duh. Amin.

(To mi je) cilj.
Vićenco Vuković
U Veneciji, ljeta 1546.

---------------------------------

Beograd. Arhiv SANU, inv br. 160. U ZIN I pogrešno: inv. br. 159, Up. Katalog SKA 278 (16), 232. (Psaltir s posledovanjem, 1546. g.). Predgovor. (Epistola za gospodina Vićenca Vukovića) na l. 2-2`. ZIN I 534.

http://www.montenegrina.net/pages/p...opetrovica/zapis_iz_1546_vicenca_vukovica.htm
 
Poslednja izmena:
A Vićenco, sin Božidara Vukovića Podgoričanina kaže da ima slavne pretke srpske zemlje još od Kontantina?!?! :eek:
Car Konstantin je živio u 4. vijeku, a seoba Slovena je bila u 7. vijeku. Dakle Vukovići pojma nemaju da su Srbi Sloveni, da nijesu starosjedioci. Oni tvrde da su od srpskih vladara ali i da su starosjedioci! :lol: Zašto bi oni i znali za seobe Slovena? Istorijska nauka tada nije ni postojala. Koju su knjigu mogli da pročitaju Vukovići :think: da bi u njoj saznali da su Srbi doseljenici sa dalekog sjevera, a ne starosjedioci kao što Vukovići misle. Koju? :think:

Tako je.

Naravno da Vukovići znaju da je srpski narod slovenski; nema nikakve logike to osporavati.

Antička tradicija porijekla Nemanjića se stoljećima prenosila. Romantičari su u nju vjerovali još i u XIX stoljeću, kada je bila konačno razvijena (mada je razvitak kritičke istoriografije i u XVIII st. ozbiljno doveo u upit tu tradiciju, da ne kažem u potpunosti isključio (iako se i danas nađu romantičari). Srbi su se na Balkansko poluostrvo doselili u prvoj polovini VII stoljeća, ali niti oni ni zatečeni Sloveni nisu imali razvijene pisane tradicije, a i ako su imali neku vrstu primitivnoga pisma, od njega nije ništa ostalo - niti dokumentarnih izvora, a pogotovo ne pripovjedačkih. Širenje pismenosti dolazilo je tek od IX odnosno X stoljeća, a srpska srednjovjekovna književnost će procvati tek dolaskom Nemanjića, od XII odnosno XIII stoljeća. Prošlo je već bilo preko pola milenija od tada i Srbima odnosno Slovenima mogla je ostati samo neka vrsta narodnog sjećanja na eventualno dublje porijeklo na sjeveru, ali do tada je već bilo isuviše kasno za nekakvo detaljnije utvrđivanje ranije istorije.

Naravno, onovremeni Srbi (podrazumijevajući da mislim na učene ljude) nisu imali informacije o seobi Slovena; na temelju te tradicije je narasla i tzv. srpska autohtonistička škola. Što se tiče konkretnijih izvora, tu nema dvojbe; Vuković je u rukama posjedovao neki od srpskih rodoslova ili ljetopisa, odakle se informisao o porijeklu 'svetorodne' dinastije. Ako pogledamo rečeničnu konstrukciju i obratimo pažnju na hronologiju, biće da je Vuković koristio neki od rodoslova nastalih krajem XV ili početkom XVI stoljeća, brankovićevskih, sremskih.

Ne moramo ulaziti detaljnije, na temi Bečko-berlinska.. i drugima smo dosta poraspravljali o starim srpskim rodoslovima i ljetopisima. Ovdje ću samo napomenuti da se u istorijskoj nauci obično smatra da je tradicija o antičkom carskom porijeklu Nemanjića izmišljena najvjerovatnije u prvoj polovini XV stoljeća, u vrijeme despota Stefana Lazarevića; uzimajući uzore od ugarskih falsifikata koji su dinastiju i dinastičku/državnu tradiciju pokušavali ugurati u antičko doba. Citiraću Rada Mihaljčića:

Р. Михаљчић:
Деспоту Стефану Лазаревићу, као угарском великашу и западном витезу, ни непосредно сродство са Немањићима није било довољно. Родоначелник Немањића био је непознат у Угарској. Стога је исконструисано сродство чак са Константином Великим. Ликинија, савременика Константина Великог, истини списетељи прогласили су Србином. Према томе, српски родослови проширују се личностима и подацима из опште историје. Као извор послужио је превод византијске хронике Јована Зонаре.

Ako se ne varam, Konstantin Filozof je sa žitijem Stevanovim najstariji sačuvani primjer te zabilježene tradicije.

Podnaslov poruke Lupetanje Vukovića koji pojma nijesu imali ko su Srbi ne znam uopšte kako da komentarišem, sem prvom riječu samoga naslova. :D
 
Tako je.

Naravno da Vukovići znaju da je srpski narod slovenski; nema nikakve logike to osporavati.
Pušti logiku nego kako to možeš da dokažeš?
Iz koje su knjige Vukovići i Konstantin Filozof mogli da saznaju i da razumiju da su Srbi doseljenici sa sjevera?
Podsjećam da je od seobe Slovena do 15. vijeka prošlo 800 godina. Možete da razumijete koliki je taj period? Da bi se razumio taj period morale su se čitati knjige, a koje su to istorijske knjige imali Vukovići i Konstantn Filozof?
 
Pušti logiku nego kako to možeš da dokažeš?
Iz koje su knjige Vukovići i Konstantin Filozof mogli da saznaju i da razumiju da su Srbi doseljenici sa sjevera?
Podsjećam da je od seobe Slovena do 15. vijeka prošlo 800 godina. Možete da razumijete koliki je taj period? Da bi se razumio taj period morale su se čitati knjige, a koje su to istorijske knjige imali Vukovići i Konstantn Filozof?

Ne razumijem šta ti nije jasno. Odgovor na ta svoja pitanja si dobio iznad; izgleda da si preskočio taj, glavni dio poruke:

Antička tradicija porijekla Nemanjića se stoljećima prenosila. Romantičari su u nju vjerovali još i u XIX stoljeću, kada je bila konačno razvijena (mada je razvitak kritičke istoriografije i u XVIII st. ozbiljno doveo u upit tu tradiciju, da ne kažem u potpunosti isključio (iako se i danas nađu romantičari). Srbi su se na Balkansko poluostrvo doselili u prvoj polovini VII stoljeća, ali niti oni ni zatečeni Sloveni nisu imali razvijene pisane tradicije, a i ako su imali neku vrstu primitivnoga pisma, od njega nije ništa ostalo - niti dokumentarnih izvora, a pogotovo ne pripovjedačkih. Širenje pismenosti dolazilo je tek od IX odnosno X stoljeća, a srpska srednjovjekovna književnost će procvati tek dolaskom Nemanjića, od XII odnosno XIII stoljeća. Prošlo je već bilo preko pola milenija od tada i Srbima odnosno Slovenima mogla je ostati samo neka vrsta narodnog sjećanja na eventualno dublje porijeklo na sjeveru, ali do tada je već bilo isuviše kasno za nekakvo detaljnije utvrđivanje ranije istorije.

Naravno, onovremeni Srbi (podrazumijevajući da mislim na učene ljude) nisu imali informacije o seobi Slovena; na temelju te tradicije je narasla i tzv. srpska autohtonistička škola. Što se tiče konkretnijih izvora, tu nema dvojbe; Vuković je u rukama posjedovao neki od srpskih rodoslova ili ljetopisa, odakle se informisao o porijeklu 'svetorodne' dinastije. Ako pogledamo rečeničnu konstrukciju i obratimo pažnju na hronologiju, biće da je Vuković koristio neki od rodoslova nastalih krajem XV ili početkom XVI stoljeća, brankovićevskih, sremskih.

Ne moramo ulaziti detaljnije, na temi Bečko-berlinska.. i drugima smo dosta poraspravljali o starim srpskim rodoslovima i ljetopisima. Ovdje ću samo napomenuti da se u istorijskoj nauci obično smatra da je tradicija o antičkom carskom porijeklu Nemanjića izmišljena najvjerovatnije u prvoj polovini XV stoljeća, u vrijeme despota Stefana Lazarevića; uzimajući uzore od ugarskih falsifikata koji su dinastiju i dinastičku/državnu tradiciju pokušavali ugurati u antičko doba. Citiraću Rada Mihaljčića:



Ako se ne varam, Konstantin Filozof je sa žitijem Stevanovim najstariji sačuvani primjer te zabilježene tradicije.

Podnaslov poruke Lupetanje Vukovića koji pojma nijesu imali ko su Srbi ne znam uopšte kako da komentarišem, sem prvom riječu samoga naslova. :D

Citiraću ponovo i Mihaljčića:

R. Mihaljčić:
Деспоту Стефану Лазаревићу, као угарском великашу и западном витезу, ни непосредно сродство са Немањићима није било довољно. Родоначелник Немањића био је непознат у Угарској. Стога је исконструисано сродство чак са Константином Великим. Ликинија, савременика Константина Великог, истини списетељи прогласили су Србином. Према томе, српски родослови проширују се личностима и подацима из опште историје. Као извор послужио је превод византијске хронике Јована Зонаре.

Šta tačno buni..? :think:
 
Mihaljčić kaže da su spisatelji iz 15. vijeka smatrali Likinija (rimskog cara) Srbino. To ide u prilog mojoj tvrdnji da oni nijesu znali da su Srbi doselili sa sjevera, oni su mislili da su Srbi starosjedioci.

Okvirno govoreći; tako je. Ti si doduše samo ponovio ono što sam ja napisao, na jednostavniji način, a ne izašao sa nečim drukčijim...
 
Dakle
Prema tome, ako Vukovići nijesu znali da su Srbi došli sa sjevera, da nijesu starosjedioci, o čemu mi pričamo?
Navodimo kao vjerodostojno svjedočenje iskaze ljudi koji nijesu imali pojma o genezi Srba?

Ne razumijem šta ti to zapravo želiš kazati.
Je li ti to pokušavaš kazati da je tvoj stav da je nebitno bilo šta što se ikada i igdje dogodilo prije razvoja modernih prirodno-matematičkih i društveno-humanističkih disciplina? Da li to znači da po istom principu apsolutno sve što se danas zbiva treba da bude irelevantno negdje u budućnosti, kada naučna metodologija još malo napreduje?

Pa dobro, tvoj je stav; istoričari se ipak bave istorijom a ako te to ne zanima to nije ništa novo, nisi se morao ni javljati na temi...

P. S. Mada mi je malo sumnjiv tvoj stav, jer sam vidio da si koristio dokumenta nastala prije XIX stoljeća, prije razvoja modernih naučnih disciplina (npr. Fortisov putopis, Erlagenski zbornik, itd...). Ne mogu da dogučim da li si ti uopšte nešto osmislio..???
 
Poslednja izmena:

Back
Top